Povežite se sa nama

INTERVJU

SREĆKO MIHAILOVIĆ, SOCIOLOG IZ BEOGRADA: Vučić je autoritarni populista

Objavljeno prije

na

MONITOR: Vi ste sociolog sa bogatim analitičkim iskustvom izbornih kampanja i javnog mnjenja. Pogodili ste na osnovu istraživanja da će na predsjedničkim izborima u prvom krugu pobijediti Aleksandar Vučić…
MIHAILOVIĆ: Skloniji sam upotrebi pojma prognoza ili predviđanje izbornih rezultata, nego pojma ,,pogađanje”. ,,Pogađanje” podseća na kladionicu i naliči na naslućivanje, proricanje, neko gatanje, dok predviđanje podrazumeva korišćenje nekih procedura kako bi se došlo do prognoze određenog ishoda. Predizborno istraživanje predsedničkih izbora o kojima ovde govorimo, za list Danas je izveo Istraživačko-izdavački centar Demostat. Teba odmah reći, s obzirom na odnos snaga na srpskoj političkoj sceni, da bi na izborima pobedio bilo koji kandidat iz ove stranke kojeg podržava stranka i Aleksandar Vučić.

U jednom istraživanju agencije Demostat iz oktobra prošle godine, šest meseci pre predsedničkih izbora, našli smo da javno mnenje procenjuje da kandidat Naprednjaka ima šest puta veće šanse za izbornu pobedu u odnosu na bilo kojeg kandidata opozicije. Danas, desetak dana nakon završenih izbora, ako se ne bavimo gledanjem ,,u zube pobedniku” (valjalo je pre trke zube pogledati i pregledati), nameće se pitanje razlika koje su dovele do ovako nadmoćne pobede Aleksandra Vučića. Pre svega treba reći da su birači u Srbiji tražili vođu i vođu su dobili. Oni su lidera daleko najčešće prepoznavali u Aleksandru Vučiću. Ovo objašnjenje može mnogima izgledati ,,cirkularno”, ali ono to nije u svojoj biti; u njemu se samo ukazuje na podudarnost tražnje i ponude koja je ključna i za političko tržište. Dakle, ,,Tražili ste, gledajte!”.

MONITOR: Zašto je pobijedio Vučić?
MIHAILOVIĆ: Ključni odgovor na pitanje zašto Vučić, nije krajnji odgovor jer otvara pitanje zašto ostali kandidati nisu mogli da daju bolju ponudu. I ovde valja, barem u naznakama, dati nekolko razloga. Prvo što treba pomenuti to je rasulo opozicije i njeno faktičko nestajanje sa srpske političke scene; samo je Vučić imao jako partijsko zaleđe. Vučić je potom, za razliku od ostalih kandidata, imao beskonačne kampanjske resurse, a pre svega imao je pare i imao je monopol nad gotovo svim medijima, osim nad društvenim mrežamo (što je jednim manjim delom nadomeštano radom ,,botova”). Izborni pobednik je imao bolje osmišljenu kampanju, sa jasno definisanom ciljnom grupom. Ostali kandidati imali su konfuznu kampanju, slabu programsku ponudu, nisku prolaznost u medijskom prostoru… Opozicioni kandidati su vodili keč ol (catch all) kampanju, a Vučić je imao jasno definisanu ciljnu grupu i sve vreme kampanje upravo je sa njom komunicirao, a to su opozicioni kandidati i njihovi trabanti ocenjivali komičnim (npr. nerazumno ismevanje Vučićevih spotova). Vučić je u punoj meri koristio kapacitete svoje političke funkcije, dok ostali kandidati takvu poziciju nisu imali a i kada su imali (poput Saše Jankovića) bili su nepravedno optiživani za zlouporebu. Jednostavno, ,,Ono što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu”.

Kao svojevrsni zaključak o karakteru predizborne kampanje deluju odgovori na pitanje ,,Da li vi ove predsedničke izbore ocenjujete kao fer i poštene ili ne?”. U telefonskoj anketi (CATI) na uzorku od 1200 ispitanika koju je Demostat obavio za potrebe lista Danas, našli smo da 57 posto ispitanika ocenjuje izbore kao fer i poštene, a čak 30 posto smatra da oni nisu pošteni. Naravno, birači-pobednici govore o poštenim izborima, a birači gubitnici govore o nepoštenim izborima.

MONITOR: Za šta glasaju birači na ovim prostorima – za program ili za lidera i partiju?
MIHAILOVIĆ: Na ,,ovim prostorima” glasa se iz straha a za nadu! Ili, ako hoćete, za onoga ili one kojih se plašimo, a istovremeno se nadamo da će nestati razlozi našeg strahovanja. Ili, ako hoćete, ,,Ili im se pokloni ili im se prikloni!”. Svi programi, svi lideri, sve partije, sve je to sublimisano između straha i nade. Valja pri tom da se prisetimo da smo mi ,,sa ovih prostora” skloni očekivanju/nadi premija, a da loz nismo ni kupili!

MONITOR: Zašto Vučića podržava Zapadna Evropa?
MIHAILOVIĆ: Slaba je reč ,,podržava” za odnos političara Zapadne Evrope, ali bogme i Rusije. Ubedljivosti izborne potvrde narodnog poverenja prema Vučiću, posebno su doprineli Angela Merkel, Vladimir Putin i srpski penzioneri. Dakle, doprinos a ne ,,samo” podrška. Sve u svemu, ,,našli su se”, Vučiću je bila potrebita podrška, a pomenutim i drugim političarima pouzdan sagovornik. Isto kao i u slučaju penzionera – njima je potrebna nada da će im opstati čemerna penzija, a ta nadu im je ponuđena.

Možete li zamisliti podršku Merkelove i Putina upućene Belom Preletačeviću?

MONITOR: Kada se povuče paralela između dojučerašnjeg premijera Crne Gore Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića kakav Vam se zaključak nameće?
MIHAILOVIĆ: Ne bih znao da odgovorim na ovo pitanje. Ne poznajem dovoljno crnogorske prilike da bih mogao izneti relevantnu ocenu. O Srbiji ponešto znam, pomalo. Evo tri odrednice za jednu stranu paralele koju pominjete. Prvo, dominantni tip političke kulture u Srba je podanička kultura. Drugo, svedoci smo entropije javnosti, javnog delovanja, na delu je entropija ,,javnog čoveka” – i druga ili ako hoćete prva strana ovog procesa – entropija organizovanog opozicionog delovanja. Svedoci smo sve veće entropije u ove dve ravni i sve manjeg učinka, uz istovremeno nastojanje kartela hegemonijske partije da na svoj način uredi taj nered i da to uređivanje proglasi uspešnim reformskim zahvatom. I treće, govoreći pomodnim jezikom politologa, Aleksandar Vučić je autoritarni populista koji je legalno i legitimno izabran na nedavnim predsedničkim izborima. Ako neko misli drukčije nek nađe nešto para pa da napravimo jedno temeljno istraživanje naznačenih tvrdnji kao svojevrsnih hipoteza. Ja sam spreman da nadničim.

MONITOR: Prije šest godina kazali ste da biste voljeli da u Srbiji imate vladu koja će da proizvodi stvarnost, a ne utopije, utvare i druge aveti. Koliko je današnja Vlada Srbije bliska tom Vašem očekivanju?
MIHAILOVIĆ: Čovek uopšte, razlikuje se od životinje, barem po nadi (s obzirom na to da se druge razlike sve više gube), a narod ,,sa ovih prostora” je tome posebno sklon. Bilo da nam hrišćanstvo obećava onostrani raj, bilo da nam je komunizam obećavao ovostrani ali pomalo udaljeni raj – pa navikli smo se na obećanja o lepom životu. Na nama je samo da verujemo, a na njima samo da obećavaju. Pa ko pretekne!

MONITOR: Prema jednom Vašem istraživanju dvoje od troje mladih autoritarno je orijentisano, a takvih je i četvoro od petoro starijih od 65 godina. Zašto je ljudima, ne samo onima koji su politički nepismeni, potreban vođa iako je davno Radoje Domanović napisao da za slijepim vođom idu slijepi ljudi?
MIHAILOVIĆ: Raduje me što ste pomenuli temu autoritarnost i Domanovića koji piše o slepom narodu a mi mu pripisujemo priču o slepom vođi. Mi smo podanički narod koji sanja o slobodi. E, pusti snovi! I dobro ste primetili da to nije od juče. Kao što nam je religija jednobožačka, takva nam je i politika, jednobožačka, patrijarhalna…

MONITOR: Nedavno ste kazali da danas u Srbiji vlada takvo beznađe da su zadovoljni životom i penzioneri koji primaju ispod 25.000 dinara. Čime objašnjavate takvo ,,zadovoljstvo”?
MIHAILOVIĆ: Oni koji imaju prihode ispod 25.000 dinara su zadovoljni ako ta svota ne bude manja, isto kao i oni koji imaju iznad 250.000 dinara. Sve dok ima šta da se izgubi, postoji neka spremnost da se to čuva. Tek onda kada se pojave oni koji nemaju šta da izgube… nešto o tome pisao je svojedobno Marks i izvlačio neke dalekosežne zaključke. Ne vidim da ga je istorija demantovala, mada oskudeva i u potvrdama.

MONITOR: Koje su to snage u Srbiji koje od nje mogu stvoriti modernu demokratsku državu?
MIHAILOVIĆ: Ne znam vam ja koje su to snage. Znam samo da veliku odgovornost za stanje u kojem se nalazimo snose svi oni koji imaju uslova da razumeju i objasne gde se nalazimo i šta možemo da uradimo da nas sunce ogreje. Obično to vezujemo za inteligenciju, za javnost, javne ljude… Sve u svemu odgovorni su oni koji znaju, a ne znam baš koji su ti koji mogu. Verovatno oni koji su pritešnjeni i na ivici da izgube i ono malo jada i bede koje imaju.

MONITOR: Odnosi između Srbije i Hrvatske su zategnuti, stanje u BiH i Makedoniji daleko je od normalnog. U regionu bujaju sve vrste nacionalizma. Da li su, kako se često može čuti, opet mogući ratni sukobi?
MIHAILOVIĆ: Ne bih da nagađam, iako je ,,na ovim prostorima”, daleko bilo, sve moguće. Ako neki drugi jači nema potrebu, valjda ćemo opstati na nivou komšijskih svađa!

Jedna druga Srbija

MONITOR: U toku su širom Srbije ,,Protesti protiv diktature”. Šta će se njima postići?
MIHAILOVIĆ: Dobronamerna tumačenja protesta kreću se između ocene da je tu reč o ventilu, odušku radi smanjenja postizbornih napetosti, do onih koji u protestima vide pokazatelj jedne druge Srbije koja na ovim i ovakvim izborima nije mogla doći do izražaja. Skloniji sam ovom drugom tumačenju. Protesti su katalizator jakog nezadovoljstva (relativno) velikog broja ljudi. Naravno da protest ima politički, ali i anipartijski karakter, a to je bitno za ukupno procenu protesta. Sa sociološkog stanovišta meni se čini posebno važnim što protest uključuje i ima kapacitete da to još više uključuje različite društvene grupe. Osim studenata tu su i radnici. Radnici u punom značenju te reči, dakle i nezaposleni i poluzaposleni i zaposleni koji nisu zdravstveno i socijalno osigurani i ne primaju platu i štrajkači i oni koji su bili radnici, a kojima tepamo kad ih nazivamo ljudima u mirovini (pa tako penzioneri na silu postadoše socijalna grupa izdvojena iz radništva).

Samo oni nisu nadničari

MONITOR: Nedavno istraživanje Centra za sindikalizam nazvali ste “Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život”. Ako termin prekarnost znači nesiguran rad i život, zašto ste uporedili radnike koji su nadničari po definiciji i novinare?
MIHAILOVIĆ: Svi smo mi nadničari, osim njih, ime im se zatrlo! I vi i ja, i kao sociolozi, i kao vi ,,stalni” i kao ja ,,povremeni” novinar – nadničimo i nadničari smo. Ne znam šta bi bilo sramno u tome što smo nadničari. Radnička klasa je počela da odumire u našem socijalizmu, a evo dokončava u našim kapitalizmima. Već poodavno sociolog neće sebe da vidi kao radnika, neće to ni novinar, a kamoli lekar ili advokat. A i radnici koje je zakon oterao u mirovinu ili su se oni sami, uz neki dinar, za to pobrinuli – i oni sebe ne smatraju radnicima, već penzionerima. Prekarijat je naša budućnost, a prekarnost naša sudbina!

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo