Povežite se sa nama

INTERVJU

Svjedoci nečasnog vremena

Objavljeno prije

na

Istraživačko novinarstvo natjeralo je vlasti da makar pokrenu neka od najvažnijih pitanja našeg regiona u tranziciji. Postalo je neprijatan svjedok teškog i nečasnog vremena. Među onima koji u ovom poslu daju važan doprinos je i Đorđe Padejski, koji je osnovao i vodi projekat istraživačkog centra pri NUNS-u, a član je i Izvršnog odbora regionalne organizacije za istraživačko novinarstvo OCCRP, koja djeluje u sastavu Global Integrity report. MONITOR: Uticaj istraživačkog novinarstva u Srbiji. Ima li ga?
PADEJSKI: De facto, ima ga. Iako stalno pričamo o tome da je taj uticaj mali. Mali je broj medija koji praktikuju istraživačko novinarstvo. Da li istraživačko novinarstvo ima obavezu da menja svet? Ja mislim da nema. Mislim da to nije profesionalna obaveza novinara. Obaveza novinara jeste da se bavi javnim interesom i da teme koje se njime bave predstavi javnosti.

MONITOR: Ali nevolja je što vlast to ne doživljava kroz obavezu da se popravlja već kao nužno zlo.
PADEJSKI: Naravno. Ova priča o ,,nepristojno bogatima” – zar o tome ne govore podaci koje je već ponudilo i istraživačko novinarstvo? To jeste marketinška kampanja vlasti.

MONITOR: Ipak, istraživačko novinarstvo pritjerava uza zid institucije koje ne rade svoj posao.
PADEJSKI: Koliko god da su mediji kontrolisani, na razne načine, od strane vlasnika, oglašivača, marketinške agencije koje kontrolišu medije sofisticiranije pa možda i više nego u Miloševićevo vreme, ipak individualni radovi istraživačkog novinarstva dospevaju do javnosti. Jer, po difoltu, novinarstvo je rad u službi javnosti, javnog interesa … Nekad su to priče koje uključuju prekogranični kriminal, kao što su to bile priče o kupcima energije pre par godina kada su na tapetu bili Hamović i Lazarević do toga da se u više zemalja radi ista tema,pa se onda upoređuje.

MONITOR: Imali ste podatke i za firme Darka Šarića?
PADEJSKI: On još nije u toj bazi, jer se na njegovom ,,dosijeu” još radi. Pronašli smo da je policija uredno izdala dozvole za oružje Šarićevoj firmi o kojoj niko nije pričao.Tražili smo po registima,dokumentima, kopali po međunarodnim bazama da vidimo gde su sve Šarićevi ljudi otvarali firme … Pre nego što je policija počela da saopštava te stvari, mi smo imali mapu.

MONITOR: Radili ste i analizu policijskih zapljena narkotika?
PADEJSKI: Radili smo to krajem prošle godine. Kada se nazirala afera Šarić. Tražili smo podatke o policijskim zaplenama narkotika.Već je policija ubacila podatak da su oni zaplenili te dve i nešto tone kokaina iako se to nije desilo u Srbiji. A onda smo uporedjevanjem njihovih statistika i ustanovili da je zaplena heroina, suprotno od onog čime se hvalio ministar policije, najmanja za poslednjih nekoliko godina. Dobili smo nedavno neku vrstu tumačenja. Zamenik SBPOK je komentarisao taj podatak (iz policije nisu hteli) da je moguće da su napravili propust, ali i da je heroinska ruta pomerena. Da se sada više švercuje preko Bugarske i Rumunije. I otuda manji broj zaplena. Ali, upravo te statistike nama služe da opravdano sumnjamo u ono što kažu zvanični izvori. Možda je to bila najbolja godina jer je razotkriven Šarić. Ali se onda postavljaju druga pitanja: ako se znalo da je diler kokaina, kako mu je omogućeno da uđe u toliko privatizacija?

MONITOR: Mnoga pitanja u vezi sa tom aferom su otvorena za istraživačko novinarstvo, ali prije svega za državu od koje se očekuje da završi finansijsku istragu?
PADEJSKI: Mi smo u vezi Šarića uradili prvu šemu koju su onda preuzimali mediji, ali za mene Šarić nije toliko tema za istraživačko novinarstvo. Za mene je tema Šarić mejnstrim. Interesuje me ono o čemu policija neće da razgovara.

MONITOR: A to je?
PADEJSKI: O Šariću svi sada hoće da pričaju. To je postalo mejnstrim. On kao centar priče. Ali se postavlja pitanje da li je on centar priče, da li je zaista toliko moćan, ko stoji iza njega itd. Sa druge strane je to tržiše heroina gde je jasno da se nešto događa, pala je zaplena … Šarić je izbačen tako da su se i mediji iživljavali na toj temi, baš zato što je neko odlučio u policiji: okej, ovo ćemo da vozimo, pravimo veliki slučaj …Evo i ova prodaja njegove imovine pre pravosnažne presude. Objašnjenje je da će ona do okončanja postupka da propadne. A ovi će ako ne budu osuđeni, imati pravo na odštetu?

MONITOR: Interesantno je da je za kafić Paskući na Terazijama koji se vodio na članu porodice Šarić, pojavio neko ko je tvrdio da sa njima nema veze i da je on vlasnik?
PADEJSKI: To je Intermark, off shore kompanija registrovana u Londonu. Taj čovek je suvlasnik i direktor. Šarić nam je bio interesantan da pokažemo šta može da se uradi. Tako u Plavoj knjizi crnogorskog kriminala, nezvanično iz 2007, Šarić se pojavljuje kao gastarbajter. Zna se čime se bavi, ali nam nije interesantan … Mi smo pre nego što je policija objavila pokazali na slučaju Palić hotela, kroz dokumenta o privatizaciji, jasnu vezu sa Šarićem. Tu smo našli da Šarić na Bulevaru Čarnojevića ima agenciju za obezbeđivanje Total security, koja je registrovana na Marka Šarića. Dobili smo fotokopiju lične karte. Evo, Pljevlja, tu piše. Mi dakle to nismo tvrdili na osnovu policijskih izvora.

MONITOR: Ipak, od svih nalaza istraživačkog novinarstva našu javnost je najviše zainteresovala lista najbogatijih, posebno onih koji su i državni funkcioneri…
PADEJSKI: Tu listu je radila naša regionalna mreža u okviru međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo. To je, u suštini, američka organizacija osnovana u okviru Centra za javni integritet. To je konzorcijum istraživačkih novinara iz čitavog sveta. Podstiču se zajednički projekti, kakav je bio onaj o švercu cigareta u svetu. Radilo se i na tome kako su se ovde 90-tih švercovale cigarete. U sklopu toga je rađeno i istraživanje imovine crnogorskog premijera Mila Đukanovića.

MONITOR: To je samo registrovana imovina?
PADEJSKI: To je samo zvanična, registrovana imovina. Pored lične, objavljena je i kompletna porodična imovina. I procena, ko koliko od njih ima.To su njihove firme koje su registrovane,što je objavljeno u Crnoj Gori. Projekat se poziva na javne podatke.Crna Gora ima odlične zvanične baze podataka. Kad je Srbija tražila da se zamrzne imovina Stanka Subotića, mi smo našli zabranu u crnogorskom registru, a kada je doneta odluka da se zabrana skine, istog dana je bilo skinuto u registru.U tom registru lepo može da se vidi koje nekretnine ima Subotić u Crnoj Gori. A to je alat koji je i nama dostupan.

MONITOR: Samo što to kad se protumači nije tako pozitivno kao što je činjenica da postoje dostupni i ažurirani podaci?
PADEJSKI: Pa, jeste. Crnogorske imovinske karte uključuju i porodičnu imovinu za razliku od naših. Kod nas je to izostavljeno zbog Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Na primer, imovina Zorice Cvetković, supruge premijera, koja na svoje ime ima otvorene firme , nije objavljena. A to je samo supruga, gde su deca i druga rodbina.

MONITOR: Ali kao da je crnogorska javnost na te podatke manje osjetljiva?
PADEJSKI: Pa, to je zato što se tamo manje više izgleda sve zna. I bez toga.

MONITOR: Vidjeli ste tekst ispovesti Stanka Subotića Caneta na njegovom sajtu?
PADEJSKI: Mi smo sve ljude koji su za priču oko Luke Beograd, Novosti, šverc cigareta pokušavali da konsultujemo, sve to što se zakuvavalo. Mogu da kažem da kao što ne verujem svemu što kaže Subotić, ne verujem ni svemu što kaže Ratko Knežević.To je, naravno, i moja profesionalna obaveza. Dakle, verujem da ima istine i u onome što sada govori u tom tekstu Subotić. To je korak napred jer je pokazao neka dokumenta. Međutim, prilog broj četiri koji je naveden nije prikazan nigde. To je ključan prilog. A nema ga ni na sajtu , a nismo ga dobili ni na pres konferenciji. On se poziva na nešto što nije obelodanio. Znači , opet imamo skrivanje…

MONITOR: U priči oko privatizacije Novosti, vidi se velika odgovornost svih aktera te sumnjive rabote. Naravno, najveća je ona državna.Tu se pominje i dogovor kako da se snizi vrijednost državnih akcija i penzionog fonda.
PADEJSKI: Da, ali je dobro što smo dobili i taj ugao. Niko do sada nije govorio o tolikoj sprezi .

MONITOR: Tu se prikazuje velika intimnost svih involviranih – tajkuna, stranog investitora, političara iz državnog vrha…Pojavljuje se čak i Svetozar Marović u toj Subotićevoj priči u vili Montenegro.
PADEJSKI: Svi naravno imaju svoje motive da nešto iznesu u javnost. Zašto Subotić nije o tome govorio pre nego što je okončan istražni postupak protiv njega, ako je toliko „čist”?

MONITOR: Ali iz ispovijesti se i vidi to da nije „čist”, već primoran da tako nešto objavljuje?
PADEJSKI: Jeste, prinuđen da mora da ispriča nešto. Ali, to mi izgleda kao korak napred. Pa, evo i WAZ se oglasio da izlazi iz poslova u Srbiji.

Tajne fudbalskih klubova

MONITOR: Radili ste i projekat o vlasništvu nad fudbalskim klubovima, kuda bi mogle ići privatizacije u fudbalu?
PADEJSKI: To je nešto od najinteresantnijeg. Fudbalski klubovi su formalno NVO, još ne postoji dobar i pravi registar. Tek se sada formira komisija koja će da utvrđuje šta je sve vlasništvo nekog fudbalskog kluba.

MONITOR: Ali to je, pokazuje se, pravo zmijsko gnijezdo vrlo složenih i opasnih interesa?
PADEJSKI: Jeste. Pojedinci iz fudbalskih klubova su osnivali firme, kupovali stanove … Ne zna se šta ima Zvezda, šta Partizan, koja su dugovanja, ko je kome dužan.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo