Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Svrbi me dan

Objavljeno prije

na

Srbija obeležava stogodišnjicu probijanja Solunskog fronta, pod vladavinom Vučića i SNS horde. Paradom ponosa. Ne mogu da nađem za shodno, izgubila sam ga, dragi moji. Budi to što jesi je najgluplja i najnejasnija floskula koje se svaka budala drži kao za slamku spasa. Ja onda doživim razočaranje kao ono kad kupim patike, a unutra kesica sa kuglicama na kojoj piše “do not eat”, a taman sam to planirala. I ono ako nemaš ono što voliš, voli ono što imaš, najgluplja je prepreka koju je živ čovek mogao da postavi između hrabrosti i sebe!

Ja istu grešku ne ponavljam dva puta. Reč je o minimum pet do šest ponavljanja. Na kraju naučiš: Muškarcu daš da jede, daš mu isto nešto na slovo j, ne prebacuješ kanal kad je neki sport na TV, ne zvocaš mnogo, ne pitaš gde će i kada se vraća, pržiš šnicle i krompir svaki dan i živite srećno do kraja života. Ne mora komplikovano. Kamo sreće da su i ono što je kod Marjana čuveno, mlečna, pa da kao zubi otpadnu i onda izrastu nova. Prava i kvalitetna. I onda budeš hrabar i snažan. (Od težih stvari izdvajam kada pravu reč treba zameniti pristojnom.) Inače, interesuje me ko je taj brutalni seljak koji je prvi volu rep iščupȏ i postavio osnovne kriterijume za komparaciju ljudske snage.

A mene sustiže umor. Čula sam da ljudi spavaju preko dana, ja zadremala na deset minuta za računarom, pa kad sam se trgla, ne znam koji je dan i godina, ni ko sam i je l imam sutra pismeni iz matematike. Dovraga i majčinstvo. Veče, mrtvosana od posla, a onda umesto da se izvrnem i uživam, mesim deci kiflice, a niko me ne tera. SPASIO SE – kod nas za pokojnika kažu na sahrani i dovoljno govori o životu prosečnog Srbina.

Izgleda da kad pređete četrdesetu svi vam za rođendan žele zdravlje jer je valjda logično da počnete da se raspadate. Ipak sam i dalje šampion. Uspešno ubijam u pojam Jehovine svedoke, prestaju da dolaze posle mojih analiza. Daju mi one knjige, ja njih zovem da se vrate, da im ispričam, oni kažu, nemaju vremena.

Promenićemo svet, ako promenimo poznatu izreku u novu, koja bi glasila: „O živima sve najlepše!” Taj glasni razgovor sa sobom je super, a onda uključiš i predsoblje. I kupatilo.

Da, ovo je iz zvaničnog saopštenja – Vlada Srbije dodelila 10.000 dolara školi na ostrvu Santjago u Zelenortskoj Republici za računarsku opremu srednje škole „Lucijano Garsija” u San Lorensu duš Oranguš. A tamo klima za poželeti. 24°C u decembru. Leti do 29. Neko je sebi pronašao gde će da beži…

Koliko sam razumela predsednika, mi ćemo Kinezima da izvozimo svinjske papke i glave, a onda ćemo zajedno da pravimo leteća kola. Ko još kaže da Vučić nije bog pregovaranja ili je zlonameran ili laže. Papci i svinjske glave za leteće automobile. Praktično džabe. Zamislite slava – nema pihtija ili nema svinjske glave da se iznese pred kuma. Pa, bruka, prijatelji, bruka…

Najveću slobodu govora imaju oni koji nemaju šta da kažu…Tuga. Bes. Strah. Gorčina. Ili obrnutim redom. Svejedno. Kako god da su poređane, nemoć je suština.

P. S. Nisam imala šta da kažem, pa sam počela da pišem.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ko hoće nađe začin

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pri dodiru sa pravom Ljepotom duša počne da kovitla granice. A bez granica ništa ne bi postojalo

 

Nisam baksuz, ali šta ima neko da priča nedeljom do podne. Ćuti, srči kafu i trepći,  j… ga život! Najbolja vest u poslednjih godinu dana: „Oko dvadeset i pet majmuna pobeglo je iz zoološkog vrta na jugozapadu Nemačke i provelo dan sunčajući se u blizini šume. Životinje su očigledno iskoristile lepo vreme i provele poslepodne na rubu šume blizu zoo vrta.“ Lipa ispod mog prozora je olistala za ravno 24 sata. Kakav entuzijazam! Uskoro će doći slavuji i pevaće noću kao zdravci čolići.

Zahvaljujući mom avetnom sinu, upravo sam upoznata sa delom opusa vokalno instrumentalnog sastava pod nazivom Goci Bend. Kako sam u stanju kulturološkog šoka, molim vas da me ne uznemiravate. Prijatelj to ne razume, kaže: „Moja preporuka: Vozi gara, vozi kola plava. Posvećena izvesnom Rašoviću koji prodaje polovna vozila na Palama, a prijatelj je Gociju i bendu. Vrlo osećajna pesma.“

Iza visoke ograde od čvrstih reči buja raskošna bašta nezadovoljstva. Od početnog oduševljenja preko postepenog uočavanja problema do još jedne konstatacije kako me više ništa ne može oduševiti. Pustim muziku (nikako Goci bend) najglasnije kad ne želim da slušam sebe. Tu, među šuškavim korama za pitu i mirisom žutog Lenora na terasi, munu me misao: „Bože, sve je tako lako!“, nego ne viđam nigde više po dvorištima zavalice, zečije uši i ostalo starinsko cveće, sve neke fensi biljke, osetljive pahulje kojima treba da pevam Sinatru da bi cvetale, čuj, drvo koje donosi pare!? Pri dodiru sa pravom Lepotom duša počne da kovitla granice. A bez granica ništa ne bi postojalo.

Dok ne doživite smrt bliske osobe, niste ni svesni koliko su zapravo sve depresije, tuge, stresovi i strahovi, pre toga, zapravo, bili ništa. Najgore je što posle smrti bliske osobe odistinski sve postaje besmisleno. Da bar mogu otići na groblje… da ćutke stojimo jedni pored drugih, da sačekam da dogore sveće… Brojim dane: sedam, trideset… prođe i četrdeseti… neki potpuno novi život i svi tako nemi sa krvavim očima i šmrcavim nosem glumimo da prihvatamo smrt i dajemo vreme vremenu. Izgubila sam nekog važnog, kao deo sebe da sam izgubila. Punim se uspomenama, jer valjda se tako pune rupe u duši da ne bi poludeo i glumim da sam jaka, kako bi moj tata rekao: „Glumi da si jaka da ne vide deca, a i možda se i navikneš na takvu sebe“.

Posedujem emotivnu zrelost dečaka u vrtiću kome se dopada devojčica, pa je šutne u cevanicu da joj to pokaže. Ono što ne mogu da prevalim preko usana, neću ni preko tastature…

P.S. Znao je rečima niz dlanove, bez dodira.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Duševni mol

Objavljeno prije

na

Objavio:

Spokoj je kada ti bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, onda kada obuče odijelo, mirno sjedi u tišini i čeka

 

Sve je bilo normalno i odjednom ratluk uz kafu, godine ili šta već. Pa kaže: „Uživajte u jutarnjoj tišini!“ Kakva crna tišina, pa nismo mi neka tunjava porodica koja nema oko čega da se posvađa ranom zorom. Da li je toalet u ovoj kući ikad slobodan!? Ti u tome nećes izaći van!! Ne odgovaraj tako, nesrećo!! Šta fali ovoj košulji, dva dana je samo nosim?… Brod u Sueckom kanalu je ništa naspram ovog kako se, upravo, jedna od mojih kćeri zaglavila u XS bluzi, bukvalno u zidove udara, nema šanse da se oslobodi dok joj neko ne pomogne, ruke gore, a bluza je spljoštila ko smrdibubu, majko mila.

Stalno me pritiska slutnja da se točak evolutivnog procesa okrenuo unatrag. Ponekad kao da mogu da vidim ljude kako se grozničavo probijaju kroz duge povorke svojih predaka, hitajući u suprotnom smeru, sve do onog raskršća na evolutivnom putu na kom su ovi krenuli na, očigledno, pogrešno skretanje, i kako onda odatle gamižu na drugu stranu. Što bi rekla mala Tara dok je uspavljujem: „Nemoj da pevaš tu pesmu, zaspaću!“ Rajsko doba života, detinjstvo kad počne da se koristi reč Ja, ali bez samosvesti, pa neposredni doživljaj stvarnosti ne potamnjuje senka smrti, niti je čist boravak u sadašnjosti nagrizen osećanjem vremenitosti. Gde zla nema, a nemoguće nije ništa.

Skoncentrišem se i intenzivno razmišljam o nečemu i to počne da se dešava. U mislima. Nekada se te misli i otelotvore. Ali lepše bude u mislima. Gledam kroz ključaonicu tišinu. Tišina priča sama sa sobom. Priča istim jezikom kao čekić koji tuče šnicle. Takvu tišinu imam i u sebi i stalno priča sama sa sobom. Kopam sve dublji noćni ambis i ispod noktiju još imam zvezde koje sam gasila jer nikad nije dovoljno mračno za sve što želim da odsanjam. Spokoj je kada ti bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, onda kada obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Ova introspekcija uveče, dok zurim nagnuta nad ambisom sudopere ispirajući sudove mlakom vodom, je moja seansa kod najskupljeg psihoterapeuta.

U međuvremenu nije se dešavalo ništa posebno, ali to je tek duga priča. Vremenski paradoks postoji i sastoji se u tome da ako se baš zainatim, završiću nešto za dva dana, ali ako odlučim da radim natenane, trajaće večno. Kad dođeš do granice bez povratka, dovoljan je i maleni korak da je pređeš, koji će ti pri tom izgledati sasvim beznačajan.

Ništa njišti kao prazna ljuljaška na vetru. Ništa njišti kad nema gde, uđe u uspomenu i zaspi. Dug, prašnjavi put i mogućnost izbora sve kraća, bez nemira i panike hodamo noseći par srećnih trenutaka pod miškom i sunce u džepu s nadom da ćemo jednom njime osvetliti svet… ko zna da li bi trebalo?

 

P. S. Od skrivenih talenata imam to da mogu da oberem zelen bostan u bilo koje doba godine…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život zna kad je ceo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost, sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe

 

Svanuo je jedan od onih dana kada se ne probudiš, već samo izroniš na površinu… Čujem neku gužvu po sobama, rekoh, ostaću u kuhinji dok se ne raziđu… čekala, čekala, ne vredi, izgleda da žive tu. Iz sobe čujem dečiji glas: „Ne idi na mene. Ja imam za odbranu cvetni pancir i mač, rascvetaću te!“  Podseti me na dane kad su bili sasvim mali. Tijana se pravi da jede nešto. „Šta to jedeš?“ „Kolač.“ „Odakle ti kolač“ „Naparila.“ „Od čega si napravila?“ „Od jagode i krastavca.“ „A šta još ima u kolaču?“ „Gombic!“ Umela je u svojoj kuhinji da pravi i klinc i pečeni nuh. Detinjstvo je doba kada smo verovali da će nam život biti večito proleće.

A nađosmo se u svetu gde postoje ljudi koji pitaju: „Znaš li ti ko sam ja?“, pa sad svi znamo.  Strah je osećanje toliko hitro u svom ispoljavanju da ponekad emociji koja mu prethodi ne dozvoli da se povuče na vreme i ustupi mu mesto. To je očigledno u onom jezovitom prizoru lica čiji je osmeh i dalje tu, samo zato što ga je nalet straha zaledio. Ne znam kako kod vas u kraju, ali ovde su žensko dete tretirali kao višak, gajiš ga da ga daš u tuđu kuću, da ga skineš sebi s grbače. Daš mu nešto malo imovine, neku njivicu, ili se ono samo odrekne u korist braće. Tako odvajkada, tako i sad, da se ne lažemo. Nije lako biti žena u ovoj Srbijici. Može da priča ko šta hoće, ali tako je. Kad dobije nasledstvo svi se iščuđavaju, kako to, sram je bilo što otima od brata. Nikad nisu bili niti će biti isti aršini kad su muška i ženska deca u pitanju. U većini slučajeva, čast izuzecima. U ovoj Srbiji niko neće ni mače ako je žensko. Mika, Leka… samo neka ide redom. Sve nešto čekam dokaz ili potvrdu da živimo neki Trumanov šou. Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost,sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe.

Takvi neki dani došli… Inače, moj univerzalni savet za sve vam je: Uzmi radi nešto.

Noć mi prepričava sećanja, uspavam li se u sred priče, probudiću se u drugom svetu. Čačkam svoje nepostojanje. Duša mi se zalepila za telo kao mraz za prozor. A onda dođe Proleće i otvori prozor. Pusti bezbroj ptica unutra. I ponovo me uči da pričam. Srce kuca. Kopa tunel do druge strane. Reč je slavuj u rudniku.

Danas kraj crkve ugledam ženu. Sedi na hladnom betonu. Ne traži ništa. Pogledam je i sretnu nam se pogledi. „E, velika te sreća čeka!“ Zove me da priđem, posmatra me kao da pogađa sudbinu: „A imala si neku veliku muku…“ „Nisam!“ Kad me prođe ova kamena pustinja u kojoj duva strašni vetar, napisaću jednu priču o oklopu koji nije imao viteza.

P.S. Mislim da me treba odvesti na more. Poželjno već danas.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo