Svrbe me prsti da napišem nešto lijepo, nježno… Ali, odoljeću. Nije sve za pisanje. Vidi mi se kroz oči, kako mi misao glavom protrčava gola, gasi svijetla i vrišti

Ne bi pogačice s čvarcima i jedno veliko parče sočne, čokoladne torte mnogo šta promenile u životu, ali sam trenutno vrlo spremna da to proverim. Samo, nemam ni pogačice, ni tortu. San i ja igramo žmurke, trenutno ja žmurim, a on se krije. I taman što sam legla, setih se da proverim da li su zaključana vrata.

Naravno da me seti na… Uveče bismo sedeli, a baba se sećala kako u zavičaju neko od starijih zapovedi: „Leti, Leposava, vidi ’eli zaključata kapija…“, a ključa nema, nego se neki kotur od pruća namakne na stubić i eto, sad je bezbedno i zaključato i more se spavati slatko. Е. Neki ljudi će uvek nedostajati, istom jačinom, i vreme tu ne menja puno, osim što donosi racionalizaciju. Sećanje na glas, gestove, miris, i osećaj praznine zbog odvajanja su uvek isti, samo razum vremenom lakše prihvata taj prazan prostor. Mudar čovek poseduje mapu slepih ulica u koje nikad ne skreće, pa i ako ga put nanese, ima spremne rasklopne barikade da zagradi te staze, u tom slučaju rikverc je jedini pravac. Ne postoji jedan plan za svakog. Putevi su različiti i na mnogo načina se može analizirati koliko smo uspešni. Ne moramo da se upravljamo prema drugima. Ako ću već da upropastim svoj život neka to bude na moj način. Posledice ionako snosim ja. A ako bude nagrade… I to je, opet, moje.

Prvo na svom licu vidim ovu duboku brazdu između obrva i kako se produbljuje s godinama, jednom ću cela da upadnem u nju. Mislim da sam se previše mrštila u životu, ali to sad ne mogu da vratim na početak. Sve pomalo dolazi na svoje mesto i taj je proces predivan. Ugledam ponekad i svoju babu kako me gleda i osmehuje se iz ogledala. Taj pogled i osmeh su lekoviti. To bi se tačno moglo pakovati u one starinske apotekarska bočice sa čepom od plute i izdavati na recept. Svrbe me prsti da napišem nešto lepo, nežno… Ali, odoleću. Nije sve za pisanje. Vidi mi se kroz oči, kako mi misao glavom protrčava gola, gasi svetla i vrišti.

Vetra je jako malo, kiše nema i jesen ne zna sad šta da radi, a petnaest do tri će uskoro…Stigla jesen, moje vreme, kako lišće počne da opada, kao da se vratim sebi i onome što zaista jesam

P.S. Još su širom otvoreni prozori ako se leto nenadano vrati.

Nataša ANDRIĆ

Kad dođu na naplatu neke stvari iz prošlosti, ne pitam se zašto se to meni dešava. Zasluženo je. Ostaje mi da priznam: „Jeste, griješila sam“, i da sačekam da mi Đura oprosti što me je tukao, pa da lagano krenem dalje

Ne mogu da ugasim to što imam u sebi (nije da nisam probala), taj iritantni elan, mnogo priče, dobro raspoloženje ranom zorom i slične gluposti koje nerviraju, ali uvek mogu da tu energiju preusmerim ako vidim da nikako nije prihvaćena. Odakle i čemu ta vedrina i životna radost, draga?

Namršti se, utišaj, ćuti, jer svet je namrgođen i izgleda da želi da ostane takav. Pssst, mali trik, koračaj tako namrgođena i ne otkrivaj se. A kad ne gleda, kičicu u ruke i maži boje i murale, to svet nikako ne voli.

Žao mi leta. Meni se učinilo da se radi o nostalgiji koja je izazvana migracijom toplote, usled teške i neizvesne situacije zbog Borisa, nastale kao posledica zagađivanja, a najpre naglašene  istorijski negativne selekcije u svim bitnim strukturama i institucijama…

Jedna od stvari koju sam najviše mrzela u školi: tumačenje bilo kakvog dela. Javi se neko bistro, maštovito dete i kaže kako ono vidi i doživljava sliku, skulpturu, pesmu, roman… I onda ono odvratno: „Nije!“ I sledi sto puta prežvakani opis i šta je pisac/slikar hteo da kaže. A ko ti garantuje da je to baš tako? To su tako opisali oni koji su se bavili životom i delom umetnika. Ali su i oni morali biti subjektivni. U svemu tome ima mnogo ličnog doživljaja. Pa nemaju oni tapiju na umetnikove misli i osećanja. Možda je baš to dete uspelo da vidi stvari iz pravog ugla. Možda je umetnik baš tako razmišljao. Ali, neeee! Nemojmo ni slučajno da dozvolimo da neka nova misao probije tminu i prašinčinu napadalu po tumačenjima.

Učauri se u tebi to neko maglovito osećanje od kojeg stalno pritajeno strepiš… Pa se odnekud pojavi samo neki prepoznatljiv miris, boja, ukus… I usnula zver u tebi zaurla od gladi. Taman kad pomisliš da si je pripitomio. Ućuti se mašta. Uspava se lepa reč. Prepoznatljiva slika se razbije u bezbroj staklića kaleidoskopa. Zato odavno samo slegnem ramenima kad me neko pita za mišljenje. I klimam glavom kad slušam “akademska tumačenja“ dok mi mozak ide svojim bogazama i pravi sto i jedno “a šta ako“. Kad dođu na naplatu neke stvari iz prošlosti, ne pitam se zašto se to meni dešava. Zasluženo je. Ostaje mi da priznam: „Jeste, grešila sam“, i da sačekam da mi Đura oprosti što me je tukao, pa da lagano krenem dalje.

Sunce se lagano i neprimetno oprašta s nama. Jesen se ovog puta, čini mi se, nije tromo privukla, nego bez kucanja nogom vrata razvalila. I ostaje među nama. Vreme je za stisak ruke. Za zagrljaj. Za preživeti. Do novog Sunca.

P.S. Sve junak do junaka, a jutros niko u majici kratkih rukava.

Nataša ANDRIĆ

A jutros rano sam prvi put u životu otvorila kutiju lijeka sa prave strane, onako da uputstvo ne prednjači i čini mi se da sam time potrošila svu dobru karmu do kraja godine

Na železničkoj sam stanici, nekoj skrajnutoj, ravnica… stojim na vetrometini, nekolicina ljudi čeka kao i ja, prilazi čovek i kaže: „Izvinite, kako da izađem sa ove proklete stanice?“ Najednom osetim dim cigareta koje koje mirišu na vosak, neko dete se zaplače na ruskom, a ja planiram da pojedem čitavu pitu kad dođem kući.

A jutros rano sam prvi put u životu otvorila kutiju leka sa prave strane, onako da uputstvo ne prednjači i čini mi se da sam time potrošila svu dobru karmu do kraja godine. Hm, neću dopustiti nekom potencijalnom budućem bolu da mi pokvari lepotu onoga što imam sad. Jednostavno je. Nisam prorok. Ne znam šta će biti, ali znam kako mi je sada. Čekajući voz razmišljam o tome kako sam napisala jutros toliko dugačak mejl, da sam po prvi put u životu osetila želju da se umesto toga sa nekim čujem preko telefona ili, ne daj bože, vidim. Nekad sam duboko uverena da su spoljašnji svet i sva bića u njemu zapravo deo mog bića i ja njihovog, a nekad da su nešto strano, neprijateljski nastrojeno, sa čim moram da ratujem i od čega ću da budem poražena. I da, protraćila sam i vreme na odluku da li primalac mejla zaslužuje srdačan pozdrav, puno pozdrava ili samo pozdrav.

Voz kasni, kaže glas, četrdeset minuta. A mene čeka opran veš u mašini. To moram lično da odradim. Od svih mogućih razlika u filozofijama, moja deca i ja smo našli da se krvnički ne slažemo u metodologiji prostiranja mokrog veša na sušilicu. Kad neko od dece prostre veš, moram lično da ga drugačije poređam, zna se gde, šta i kako ide.

Uvesti neko metafizičko pravilo po kom uspomene stare dvadeset godina moraju da ti se unapred najave pre nego što ti prođu kroz glavu: da li mi se ovo neko sećanje, koje mi je maločas prošlo kroz glavu, desilo pre deset godina, deset sekundi, da li mi se nikad nije ni desilo ili mi se još uvek dešava.

Svake noći, posle ponoći, oglašava se ćuk sa moga krova. Kad čujem tu sovu uvek se setim priče, koju mi je pričala baba, kako je nekim dvema devojčicama iz sela, sova došla na kuću, pa im mama ujutro umrla, i onda razmišljam pa, bog te mazo, u našoj kući sam sad ja mama… Počela kiša.

Pristaje na peron.

P.S. Dođu tako neke osobe i za uši izvuku ono najbolje iz tebe.

Nataša ANDRIĆ