Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Svrbi me dan

Objavljeno prije

8 godina

na

Srbija obeležava stogodišnjicu probijanja Solunskog fronta, pod vladavinom Vučića i SNS horde. Paradom ponosa. Ne mogu da nađem za shodno, izgubila sam ga, dragi moji. Budi to što jesi je najgluplja i najnejasnija floskula koje se svaka budala drži kao za slamku spasa. Ja onda doživim razočaranje kao ono kad kupim patike, a unutra kesica sa kuglicama na kojoj piše “do not eat”, a taman sam to planirala. I ono ako nemaš ono što voliš, voli ono što imaš, najgluplja je prepreka koju je živ čovek mogao da postavi između hrabrosti i sebe!

Ja istu grešku ne ponavljam dva puta. Reč je o minimum pet do šest ponavljanja. Na kraju naučiš: Muškarcu daš da jede, daš mu isto nešto na slovo j, ne prebacuješ kanal kad je neki sport na TV, ne zvocaš mnogo, ne pitaš gde će i kada se vraća, pržiš šnicle i krompir svaki dan i živite srećno do kraja života. Ne mora komplikovano. Kamo sreće da su i ono što je kod Marjana čuveno, mlečna, pa da kao zubi otpadnu i onda izrastu nova. Prava i kvalitetna. I onda budeš hrabar i snažan. (Od težih stvari izdvajam kada pravu reč treba zameniti pristojnom.) Inače, interesuje me ko je taj brutalni seljak koji je prvi volu rep iščupȏ i postavio osnovne kriterijume za komparaciju ljudske snage.

A mene sustiže umor. Čula sam da ljudi spavaju preko dana, ja zadremala na deset minuta za računarom, pa kad sam se trgla, ne znam koji je dan i godina, ni ko sam i je l imam sutra pismeni iz matematike. Dovraga i majčinstvo. Veče, mrtvosana od posla, a onda umesto da se izvrnem i uživam, mesim deci kiflice, a niko me ne tera. SPASIO SE – kod nas za pokojnika kažu na sahrani i dovoljno govori o životu prosečnog Srbina.

Izgleda da kad pređete četrdesetu svi vam za rođendan žele zdravlje jer je valjda logično da počnete da se raspadate. Ipak sam i dalje šampion. Uspešno ubijam u pojam Jehovine svedoke, prestaju da dolaze posle mojih analiza. Daju mi one knjige, ja njih zovem da se vrate, da im ispričam, oni kažu, nemaju vremena.

Promenićemo svet, ako promenimo poznatu izreku u novu, koja bi glasila: „O živima sve najlepše!” Taj glasni razgovor sa sobom je super, a onda uključiš i predsoblje. I kupatilo.

Da, ovo je iz zvaničnog saopštenja – Vlada Srbije dodelila 10.000 dolara školi na ostrvu Santjago u Zelenortskoj Republici za računarsku opremu srednje škole „Lucijano Garsija” u San Lorensu duš Oranguš. A tamo klima za poželeti. 24°C u decembru. Leti do 29. Neko je sebi pronašao gde će da beži…

Koliko sam razumela predsednika, mi ćemo Kinezima da izvozimo svinjske papke i glave, a onda ćemo zajedno da pravimo leteća kola. Ko još kaže da Vučić nije bog pregovaranja ili je zlonameran ili laže. Papci i svinjske glave za leteće automobile. Praktično džabe. Zamislite slava – nema pihtija ili nema svinjske glave da se iznese pred kuma. Pa, bruka, prijatelji, bruka…

Najveću slobodu govora imaju oni koji nemaju šta da kažu…Tuga. Bes. Strah. Gorčina. Ili obrnutim redom. Svejedno. Kako god da su poređane, nemoć je suština.

P. S. Nisam imala šta da kažem, pa sam počela da pišem.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Još je tama u vilajetu

Objavljeno prije

1 sedmica

na

1 Augusta, 2026

Objavio:

Pamtiću ovaj dan po tome što me je kvasila kiša sa neba bez oblačka, i što me je obasjao zrak sunca, drugačiji od svih do sad. Čudo. Opipljivo, ostvarivo čudo

 

 

Utorak je dan zacementiran. Kad je utorak, potpuno je utorak i ništa više. Izađem napolje i kad vidim neke nijanse boja, javljaju mi se vizije drugih mogućih, nemogućih, poželjnih, proživljenih ili izmišljenih života, tako jasno, da osetim svoje srce. Sešću, kao i obično, ispod bora… Jednom sam tu sedela tako dugo da je neko u mene urezao godinu i ime, pa me je to primoralo da se odvojim i pokušam da zarastem.

I zarastam kako umem, sporo… crnom smolom. Rane krvare tiho i dugo, nikad ne zarastu i dobro je… upoznaš taj šum i ne možeš bez njega. Uvuče se u rub majice, nabore na košulji, u nove sede i tako tinja u prsima kao najbolji prijatelj. Kuća i hodnik mirišu na tvoj tamjan i moj matičnjak…

Kad malo bolje promislim, sve što mi je potrebno imam, nečeg i previše, ali to sada nije tema. Ono što mi nedostaje jeste vreme, osećam kako mi prebrzo curi i moraću sa njim malo štedljivije. Ne trošiti ga tamo gde se ne osećam dobro, gde me ne razumeju i gde ja ne razumem njih. Počela sam da planiram moranja, pa sad izgledaju kao slobodna volja. Realnost je, nasuprot ljudskom verovanju, jednostavna. Okrutna, da. Ali jednostavna. I možeš da je svariš. Ili da je začiniš, slojevima smisla, dok ne postane prihvatljivo blaga za tvoj stomak.

Što bi rekao Ivan Lalić:
Nikad samlji…
Nikada samlji nego krajem jula
Kada je letu pedalj do zenita,
A hlorofilu aršin do rasula
U metastazi žutila i ruja,
Tamnije kada zelene su boje
U vrtovima, a strnjika suva,
Tamnija donja amplituda bruja
Vetra što bnoć u vremenu duva…

Ukradem vreme, pa zaplovim sa belim oblakom po beskrajnom plavetnilu. Uplašim se kakve strašne razdaljine među ljudima ima. Odu tamo daleko, ponesu srce u džepu, pa se u tuđini pesmom vole…

Pamtiću ovaj dan po tome što me je kvasila kiša sa neba bez oblačka, i što me je obasjao zrak sunca, drugačiji od svih do sad. Čudo. Opipljivo, ostvarivo čudo.

Budite dobro, lepo se provedite danas i ne zaboravite, sreća nije destinacija. Nego, pazite gde trošite otkucaje i svaki dan zagrlite taj svet iza spuštenih trepavica.

P.S. Pomerala bih planine jutros, ali neka me prvo da doručkujem.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Putnik kroz nevrijeme

Objavljeno prije

3 sedmice

na

24 Jula, 2026

Objavio:

Na kraju, o ljubavi se ne priča, ona se vodi. Ja svoju nemam gdje, zato uglavnom ćutim

 

Nije baš da nisu pogodili vremensku prognozu. Upravo je napadalo četiri i po kapi kiše, ovde, u mom kraju. Ne znam, možda je u centru sela pljusak, ko će ga znati. Ovde kao da su pale suze. A nije suza barica, pa da posle pljuska ispari posle prve jare. U nju stanu sve neispričane priče i zagrljaji u mimohodu, led i oganj nikad neugašeni… U njoj su i svi darovi koje nismo darivali.

Kad sanjaš nešto lepo, pa ti u snu dođe kao topli dašak vetra, a onda se kao prepredena, razmažena mačka svom težinom priljubi na umorne grudi, pa zaplovi krvotokom kao roj pčela kad se ustremi na nevaljalog medveda. U toj borbi, jedini je spas prvi hitac zore iznad krovova, i blag smešak u uglu usana.

Čovek dođe u godine kad na trasiranoj liniji, zvanoj život, počne da razmišlja praktično, jer pesak curi… a najbolje se razmišlja u nekoj ostavi gde sa plafona vise šunke, kulen i kobasice, pa kad se um dobro podmaže, kreće glavno jelo i sto kila u najavi… Pobegli smo sa zemlje da bismo služili druge, čekamo u redu da kupimo ručak koji je neko drugi spremio za nas. Plaćamo skupo ručak bez glavnog sastojka, nosimo pod miškom hleb bez mirisa, živimo u kutijama, gledamo teatar pod maskama, kao živu sliku i još tvrdimo da smo normalni. Ponekad je važno ispoljiti nijansu gorštačke pomirenosti u situacijama kada nam život nametne više nego što mislimo da smo sposobni da podnesemo, i gle čuda, sleganje ramenima postane melem, hladan list bokvice na hajdučke rane.

Život je ponekad kao audicija za audicijom, potera za ulogama koje ti izmiču. I onda kada prestaneš da tražiš, nađe te neka nasumično. I pre nego što postaneš svestan, shvatiš… Već briljiraš.

Starost je manje lepa. Ali ne zbog ujeda vremena (koji ne možemo izbeći), već zbog svega što nas usput ozrači, pa budemo kao boje koje su predugo stajale na suncu i izgubile svoju oštrinu. Sve je tu, ali nekako slabije. I po koja mrlja. Mladost nema toga, samo sija. Bez mrlja.

Uglavnom provodim vreme sama, retko govorim, pa kad me neko nešto upita, moram dobro da se nakašljem da stresem prašinu sa glasnih žica. Na kraju, o ljubavi se ne priča, ona se vodi. Ja svoju nemam gde, zato uglavnom ćutim.

Ništa od kiše i najavljenog nevremena. Kakav divan dan da se angažuje frontalni korteks, pomere granice, istraže pitanja, pronađe prazna puževa kućica u njivi, zašušti suva trava kao tiha rečenica koju niko ne čuje, a dugo, dugo odjekuje. Divan dan, zar ne?

P. S. Kako je još davno moj dobar prijatelj Seneka govorio, treba menjati dušu, a ne nebo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pronađen izgubljeni slučaj

Objavljeno prije

3 sedmice

na

18 Jula, 2026

Objavio:

Mir u glavi dobijete kada je pošteno izlupate o mnogo zidova i kada shvatite da ste je badava i lupali. Jer, zidovi ko zidovi, stoje, otporni na udarce i na lude glave

 

 

Meditacija pred monitorom na kome se smenjuje, bog zna koja po redu, epizoda neke serije: Ne volim da se budim. Dobro bi bilo kada bih mogla da izbegnem trenutak buđenja, da počnem dan in medias res, bez celog trenutka ponovnog shvatanja sebe i sveta oko sebe, i pitanja bez odgovora koji čin buđenja nosi sa sobom.

Jutros sam se setila nastavnika likovnog, mažući pavlaku na hleb, praveći sendviče sinu za posao, kako je sa podsmehom gledao moju tehniku slikanja, koja i jeste bila vredna podsmeha, isto tako je bilo i kada je čuo da pišem poeziju. Sada kada bi me video kako pravim sendviče ne bi se smejao. Danas znam da ga je cilj poklopio, kao muvu čaša, i ograđen zadatkom je gledao svet kroz usko staklo.

Jutrom dok su senke dugačke, gimnastike radi, očima se rastrčim po živopisnim krajolicima koji promiču pored kola i sve bi bilo čarolija da se ne dešavaju sve brojnija spoticanja pogleda o užasna krajputaška “drop&run“ smetlišta. Zašto to radimo, dođavola?! Volim putovanja, ali ne moderna, šablonizirana… Volim da vršljam tamo gde ne idu svi, da otkrivam bez predznanja, improvizujem do dramatičnih granica, da ostanem zatečena, raspamećena prizorima i situacijama, ne mora biti grandiozno – samo autentično, jer to je onaj pravi začin.

Munjevito se prebacujem na neka suštinska pitanja, tipa da li je za radost potrebno malo? Malo sreće, malo skoknuti do Pivnice Irish pub u Rumi, malo rakije, malo opreme za povezati. I mnogo talenta velike Todore Stojinović. Nekako mi je ranije sve bilo moćnije i lepše, i gradovi, i putovanja, i izlasci, i razgovori, i ljudi, i sve je bilo snažnije. Uprkos ovoj činjenici, trenutno uživam, jer zavodljivo mi je koliko me je očarala atmosfera koju je Toda donela. Radujmo se pomalo, dok još imamo kome i čime. Potrebno nam je više nego što mislimo.

Mir u glavi dobijete kada je pošteno izlupate o mnogo zidova i kada shvatite da ste je badava i lupali. Jer, zidovi ko zidovi, stoje, otporni na udarce i na lude glave.

Kada osetimo trenutak sreće, odvojimo i trenutak da registrujemo i osvestimo kontekst u kojem smo je osetili, ne izostavljajući ni sitnice. Tako taj osećaj dublje pohranjujemo u nervni sistem i jačamo obrasce koji podržavaju naše blagostanje. Ljudi su počeli odavno da se oduševljavaju kada nalete na nekog normalnog, ako si ljubazan, fin, kulturan, zabavan, kao da si sa druge planete došao i to je mnogo tužno. Zato ja opipavam, pa šta me ubode, nek otrči po prvu pomoć.

Obrazi mi anatomski sedaju u dlanove, čelo zatražilo ruku više da odškrinem vrata u glavi, prozračim stare misli i napravim mesta za kvalitetnu tišinu.

P.S. Nemam ja ništa s tim, a ni bez toga.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo