Povežite se sa nama

INTERVJU

TEA GORJANC- PRELEVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORICA AKCIJE ZA LJUDSKA PRAVA: Svaki peti sudija izabran mimo rang liste

Objavljeno prije

na

Neposredan povod za razgovor sa Teom Gorjanc-Prelević, izvršnom direktoricom Akcije za ljudska prava (HRA), su ustavne žalbe koje je ova nevladina organizacija podnijela povodom policijske torture nad građanima u Podgorici u noći protesta 2015.godine. O čemu se radi?

GORJANC-PRELEVIĆ: Zbog policijske brutalnosti i prebijanja građana i zbog neadekvatne istrage ovih događaja podnijeli smo dvije ustavne žalbe za prebijanje u Zlatarskoj ulici, a ove nedjelje podnosimo i žalbu za Mija Martinovića.

MONITOR: Prošlogodišnji oktobarski protesti dijela opozicije, kada je prebijen Martinović, pokazali su da su zaštićeni od odgovornosti za kršenje ljudskih prava oni koji su posebno važni za vlast – kao Specijalna jedinica policije…
GORJANC-PRELEVIĆ: Sve što se dogodilo te večeri pa do danas prikazalo je, nažalost, nesposobnost države da obezbijedi vladavinu prava. U tako drastičnom slučaju, u kome je bar četrdeset policajaca snimljeno kako prebijaju građane na bar tri lokacije u gradu, do danas nije identifikovan nijedan od njih. Dvojici policajaca se sudi za torturu koju je bar njih trideset sprovodilo samo nad Martinovićem, ne zato što ih je otkrila neka ruka pravde, nego zato što su se sami prijavili, verujem, po naređenju, zbog međunarodne zajednice.

Ranije, dok posmatrača iz EU nije bilo, niko i nije bio procesuiran – kad je 2005. Specijalna jedinica policije u zatvoru u Spužu isprebijala pritvorenike ili kad je Aleksandar Pejanović prebijen u središtu policije u Podgorici 2008. Tada nije otkriven nijedan neposredni izvršilac, dok su trojica pomagača osuđena minimalno i sad ponovo rade u policiji.

MONITOR: To je i jedan od razloga da građani s pravom strahuju što žive u državi u kojoj mogu da završe kao Mijo Martinović, na primjer…
GORJANC-PRELEVIĆ: Ako policija može nekažnjeno da prebija u centru grada, na sto metara od kancelarije direktora Uprave policije – tamo je stradao Martinović – šta li se dešava na drugim mračnim mestima gde niko ne gleda i ne snima… kako se osećati sigurno kad vas biju oni koji treba da vas čuvaju? Ali sve što se posle dešavalo je posebno iritantno, jer je ponizilo sve građane, a sigurno i časne policajce – fabrikovanje izveštaja SAJ-a o primeni prinude, solidarno laganje, obmanjivanje da se ne zna ko je s kim sedeo u džipu pod maskama – kao da su od kuće svi pošli pod gas maskama, kao da se ne zna ko je kad s kim bio na vezi, ko je koga zvao i gde je bio… Te izjave govore – svi ste vi mala deca za nas, golu silu, kojoj vlast čuva leđa. I prvostepena osuda komandanta SAJ-a zbog prikrivanja batinaša na malu kaznu koja mu omogućava brz povratak na posao, posle kraćeg odmora, više liči na neku nagradu iz fonda za solidarnost. Nevoljnost ili nesposobnost i državnih tužilaca i suda da svemu tome odlučno stanu na kraj, da pokrenu postupke protiv svih koji to zaslužuju, da vrate poverenje u državu, opet upozorava da dok se koren ne obnovi, nema ni zdrave biljke – vladavine prava. HRA pokušava da istera stvar na čistac onoliko koliko se to pravnim putem može, podnosimo ustavne žalbe protiv tih kvazi istraga Ustavnom sudu, pa ako ne prođu tamo, verujemo da će proći kod Evropskog suda za ljudska prava.

MONITOR: Koji su preduslovi da i u Crnoj Gori imamo vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava na nivou demokratskih zemalja?
GORJANC- PRELEVIĆ: Preduslov je nezavisno, nepristrasno i profesionalno sudstvo i tužilaštvo. Vlada i Skupština su vrlo važni jer stvaraju zakonske i političke preduslove za vladavinu prava, ali ništa bez tužilaca i sudija koji treba da sprovedu pravdu i obezbede poverenje u vladavinu prava. Uz njih je presudna i javnost, koja mora biti još osetljivija na sve anomalije, koja mora kritikovati i ukazivati na rešenja. Ono što je u Crnoj Gori problematično je nedostatak stručne, pravničke javnosti, posebno akademske. Javno mnjenje, koje ukazuje na probleme u vladavini prava, formiraju mediji i NVO sektor dok profesori prava, advokati, intelektualci, čast retkim izuzecima, po pravilu ćute, u već čuvenoj kulturi nezameranja.

MONITOR: Često se govori da je i pravosuđe pod jakim pritiskom vladajućeg DPS-a.
GORJANC-PRELEVIĆ: Svako ko je došao u posetu da analizira pravosuđe Crne Gore kad je čuo koliko dugo vlast ovde nije menjana, podigao je obe obrve. Ne morate da imate dokaz o tome da DPS neposredno pritiska bilo koga, to se logično pretpostavlja, jer imate ljude koji ulaze u pravosuđe, a koji se druge vlasti i ne sećaju, u kombinaciji sa starijima koji odlično pamte ko ih je izabrao na funkciju i ko je još glavni. Istraživali smo rad Sudskog i Tužilačkog savjeta i ostali poraženi činjenicom da je Sudski savjet svakog petog sudiju izabrao mimo rang liste koju su sami formirali na osnovu procene stručnosti kandidata. Isti taj Savjet se proglasio nenadležnim za očigledno neetično postupanje sudije koji se u osudi S.Č. u odsustvu trudio da što bolje gotovo komično pohvali vlast. S druge strane, Tužilački savjet nikad ništa nije uradio po obrazloženim primedbama na rad nadležnih tužilaca koji nisu istražili torturu, nestanak dece iz Komanskog mosta, mučenje Ibrahima Čikića i ostalih iz SDA, ubistvo Duška Jovanovića, napade na Tufika Softića, Oliveru Lakić i druge novinare, niti su se okrenuli na pritužbu povodom neosnovanog procesuiranja Veselina Piletića punih 17 godina itd.

MONITOR: Gdje je Crna Gora u odnosu na evropske standarde kad je riječ o nivou zaštite ljudskih prava i sloboda?
GORJANC-PRELEVIĆ: Crna Gora ne ispunjava sve minimalne standarde – pogotovo zabranu torture, zaštitu slobode izražavanja, procesuiranje ratnih zločina, to su sve ozbiljni zadaci koji ostaju za dalje. Ali da je bolje nego u Turskoj ili Rusiji, to jeste, bez sumnje. Može čak i da se organizuje Parada ponosa, iako, samo u evakuisanom centru Podgorice, dok je već Nikšić zabranjeni grad. S druge strane, vlast se uspešno brani od toga da postane lider bar u odnosu na zaštitu nekih prava – npr. da su asistenti za decu za posebnim obrazovnim potrebama sistematizovani tako da se o njima stara Ministarstvo prosvjete i da je njihovo finansiranje održivo obezbeđeno, to bi bio najbolji primer u celom regionu, uključujući Sloveniju.

MONITOR: Predsjednik Sudskog savjeta Mladen Vukčević kaže da dok god Vlada predlaže budžet, sudstvo se ne može smatrati samostalnim, jer je dobro plaćen sudija garant nezavisnog i beskompromisnog sudstva.
GORJANC-PRELEVIĆ: Mislim da to jeste u načelu tačno. Ipak, predsednik Sudskog savjeta predlaže budžet Vladi i može u parlamentu da dokazuje da Vladin predlog nije dobar i da ubeđuje poslanike da je sudstvu potrebno više novca – ako je raspoložen da se zamera Vladi. Plate sudija su ipak bolje nego pre, početnička plata je 2,4 puta veća od prosečne u državi i to je evropski prosek. Plate su više nego u Srbiji, niže nego u Hrvatskoj i BiH. Ali mislim i da bi Vlada mogla mnogo odgovornije da štedi na drugim stavkama a ne na platama sudija, npr. tako što bi se mnogo više trudila oko poravnanja umesto da plaća troškove unapred izgubljenih sporova.

MONITOR: U izvještajima iz EU navodi se da je Crna Gora „umjereno spremna” za primjenu pravne tekovine EU i evropskih standarda u oblasti ljudskih prava…
GORJANC-PRELEVIĆ: Evropska komisija je bila vrlo jasna – u slobodi izražavanja nema napretka, nekažnjivost za ratne zločine je i dalje kritična, nezavisnost sudija i sudska statistika i dalje ne ulivaju poverenje. Videćemo kako će da izgleda naredni izveštaj, kada se prevaziđe pitanje NATO-a i prođe period u kome se čekalo na implementaciju svih planova.

Lista najviše ugroženih

MONITOR: U kojoj se oblasti najviše krše ljudska prava?
GORJANC-PRELEVIĆ: Pravo pitanje za Ombudsmana, on ima najbolji uvid jer dobija najveći broj pritužbi i ima najviše osoblja koje to može dobro da oceni. On kaže da upravni organi najviše krše prava i verujem da je tako, da se u upravnom postupku ,,udave” mnoga prava. I činjenica da tu još nema besplatne pravne pomoći onemogućava siromašnima pristup pravdi. Najviše se krše prava onih koji nisu svesni ni da imaju prava ili koji misle da nema nikakve svrhe ni da se žale. Zato su uvek prvi na listi ugroženih Romi, siromašni, i druge manjine koje se plaše većine, bilo seksualne, političke, etničke. Međutim, država u kojoj ljudi poznaju svoja prava je država bez straha od vlasti.

I mi imamo „američke” sudije

MONITOR: Protiv Trampove zabrane ulaska u SAD državljana sedam zemalja sa muslimanskom većinom podnio je tužbu tužilac države Vašington, uz obrazloženje: ,,Niko nije iznad zakona, čak ni predsjednik”. Može li se kod nas nešto slično desiti kad je riječ o sudijama i predsjedniku države?
GORJANC-PRELEVIĆ: Mislim da ću Vas iznenaditi, jer verujem da u Crnoj Gori postoje sudije koje bi umele da postupe isto kao te američke. Nisu na istaknutim položajima, nisu u većini, ali postoje. Bilo je sudija koje su u prvom stepenu umešno primenile evropske standarde slobode izražavanja u presudama npr. u vezi izveštavanja o tvrdnjama Komisije za hartije od vrednosti SAD o korupciji u privatizaciji Telekoma. Tačno je i da su te njihove presude ukinute, ali, verujem da će ih ipak potvrditi Ustavni sud ili Evropski sud za ljudska prava, pa ćemo se potruditi da te sudije bar dobiju javno priznanje. Građanima su časni profesionalci koji drže do ličnog dostojanstva neophodni na svim javnim funkcijama, a posebno u pravosuđu. Zbog toga pratimo i kritikujemo rad saveta koji ih biraju i odlučuju o tome ko se bira i napreduje. Ohrabrivanje stručnosti i časnog rada je jedini održivi put ka vladavini prava.

Ponovna kriminalizacija klevete

MONITOR: Dosta se polemiše o predlogu da se u Krivični zakonik uvede novo krivično djelo – kažnjavanje kaznom zatvora do godi-nu onih koje „izlože poruzi” tužilaštvo i komentarišu sudske pro-cese prije pravosnažnosti…
GORJANC-PRELEVIĆ: Akcija za ljudska prava i Sindikat medija su upozorili javnost na ovaj retrogradni predlog. Zadovoljni smo da je javnost shvatila o čemu se radi i da se o tome sada raspravlja, jer je jasno da posle u Skupštini neće biti nikakve rasprave. Sloboda izražavanja prema tumačenju Evropskog suda za ljudska prava štiti i duhovitu, satiričnu i ironičnu argumentovanu kritiku rada sudija i tužilaca. Prema sadašnjem predlogu Ministarstva pravde, takva kritika bi mogla da odvede u zatvor. Autoritet suda svakako treba zaštititi od neutemeljene i zlonamerne kritike, koja nije u javnom interesu, ali ,,izlaganje poruzi suda i tužilaštva” može da se tumači mnogo šire, tako da uguši opravdanu kritiku, koja je neophodna. Zbog toga je ovaj pokušaj ponovne kriminalizacije uvrede, u odnosu na sudije i tužioce, suprotan evropskom standardu.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo