MONITOR: Roman ,,Ravnoteža”, za koji ste nedavno dobili nagradu, govori o ženama u ratnim devedesetim. Kazali ste da ste htjeli da ukažete na ulogu žena u to vrijeme. Kakva je to uloga?
SLAPŠAK: Ne mislim na sve žene, mislim na one koje su se usprotivile ratu, a to je skoro apsolutna većina. Spasavale su živote svojih bližnjih, i šta god da su mislile, radile su nešto što je bilo protiv agresivnog militarizovanog nacionalizma, protiv ozakonjenja zločina nad drugim, protiv krvave ludosti. Sasvim je logično što su prve mere tranzicije bile smanjivanje dostignutih ženskih prava, pljuvanje po feminizmu, ponižavanje žena, opšti konzervativizam i pozivanje na nepostojeća ,,pravila”: u kolektivnom sećanju je još uvek to kako su se žene postavile u II svetskom ratu i koliko su zaslužne za uspeh socijalizma… koji ih je kao opasni deo političke scene otpisao brzo posle pobede, i docnije još smanjivao prava pre svega posredno, uvođenjem potrošačko-patrijarhalnog mentaliteta. U romanu sam htela da pokažem kako je rat menjao društvene odnose među onima koji su mu se opirali – i time menjali sebe, širili prostor tolerancije, prijateljstva, ljubavi u svim oblicima. U mome romanu ima svih vrsta ljubavi, ljudskih i životinjskih likova koji se vole…

MONITOR: Šta je sa ženama u tranziciji u našem regionu? U Crnoj Gori neke hrabre žene su platile visoku cijenu jer su „spašavale čast” zemlje, kako ste rekli da su to činile žene Srbije tokom rata. Ukazujući na prljave privatizacije, krađu izbora, kršenja ljudskih prava…
SLAPŠAK: Politička hrabrost žena ima izvor u slabijem i težem položaju žena u društvu, jer nemaju šta da izgube: ko manje rizikuje, veća je kukavica, jer ima više da izgubi. Patrijarhalno muško društvo je dakle pre svega društvo kukavičluka i koristoljublja. Pa ako to ne vređa Crnogorce, na zdravlje im bilo!

Često mi se čini da su stara patrijarhalna pravila ostavljala mnogo više rubnih ,,niša” za žene nego noviji, pre svega papirni, neoliberalni kapitalizam. No sa druge strane, sve verzije i promene patrijarhata, u kojem i danas živimo, velika su škola za žene: u prošlosti je bilo velikih pobeda nad patrijarhatom, zašto ne i danas?

MONITOR: Žene, odnosno aktivistkinje ženskih i antifašističkih pokreta, su i među prvima ustale protiv novoizabranog američkog predsjednika Donalda Trampa. Da li to žene spašavaju čast svijeta danas?
SLAPŠAK: Lako ćemo sa spasavanjem časti… mnogo je važnije uvideti i raditi na tome da se što pre stvori globalni pokret za mir, koji bi možda onemogućio najgore. Tu će svakako žene biti glavni nosioci. Trampov seksizam je već ujedinio feministkinje mnogih uzrasta i orijentacija, taj sjajan politički efekat treba internacionalizovati, potpomoći, organizovati konkretnu solidarnost žena. U slučaju da ponešto uspe, imaćemo opet jedinstvenu priliku da posmatramo izdaju patrijarhalnih muškaraca, čim nanjuše korist i moć. Zato treba misliti na preporuku Julke Chlapec Đorđević, velike jugoslovenske feministkinje između dva rata, koja je pred opasnošću rata savetovala da se nađe što više ,,feminofilnih” muškaraca, prijatelja žena, da bi se sprečilo najgore. Tada nije uspelo… možda bi danas, u potpunoj globalnoj povezanosti, to moglo delovati. Uvek treba pokušavati da se iskoristi upravo ono oružje koje upotrebljavaju protiv nas svih, i žena i svih ostalih kojima je stalo do mira i saradnje.

MONITOR: Kako komentarišete neke od Trampovih prvih poteza – zid prema Meksiku, dekret o privremenoj zabrani ulaska u SAD državljanima sedam muslimanskih zemalja…
SLAPŠAK: Pravi odgovor imaju već uveliko klinički psihijatri. Najveća briga su oni koji ga podržavaju, i njegov najbliži aparat – neviđena banda provereno štetnih i/ili nepredvidljivih tipova od kolca i konopca. Najkomičnije sada deluju oni mudraci koji su tvrdili da će se Tramp ,,normalizovati” kada dođe na položaj. Pitanje više nije šta će sve on još uraditi ili hteti da uradi, nego koliko vremena preostaje za odgovor na te mere. U tom trenutku bi najefikasnije bilo pustiti Trampa, po mogućstvu globalno, kakvih 24 sata ili malo više bez ijednog jedinog medijskog odziva, pa onda još produžavati doze medijskog mraka. Em bi imalo dobre praktične posledice, em bi njegovi simptomi postali savršeno jasni, neke od predviđenih zakonskih mera koje američki zakoni predviđaju bile bi nužne.

MONITOR: Kakve će promjene svijetu po vašem mišljenju donijeti „trampozoik”, kako ste nazvali Trampovo vrijeme? Već ste se svrstavali u katastrofičare kad je u pitanju novi američki predsjednik.
SLAPŠAK: Naprotiv, ja sam optimista, i verujem da će američki građani naći dobar odgovor na izazov predsednika koji ih je već u prvom govoru ubeđivao da su u ratu, da je njihova zemlja prva, da je obrazovni sistem kriv za sve, i da će svoj predsednički mandat produžiti po volji. Trampozoik može biti vrlo kratak prelazni period, zabeležen kao konačno osvešćivanje, sprečavaje diktature i ponovno vraćanje ustavnim vrednostima i pravnom redu, sa početkom regulacije, podržavljavanja i ograničavanja neoliberalizma onih 1%. Za razliku od Evropejaca, Amerikanci su nešto brži u političkim promenama – naročito ako prestanu da vode katastrofalnu svetsku politiku i vrate se svojim problemima.

MONITOR: Šta je s Evropom i njenim vrijednostima? I tu se podižu zidovi.
SLAPŠAK: Evropa, odnosno EU, mogla bi već biti igubljen slučaj. Mene sa evropskim idejama vezuje još samo čvrsto uverenje da više nikad neće biti mogućna smrtna kazna. Pa čak i sa te minimalne osnove bilo bi mogućno povratiti deo poverenja u sjajnu evropsku ideju, ako se prestane bagatelisati sa periferijom, kojoj se dozvoljava žica, rasizam, represija, revizija istorije, a istovremeno joj se nameće nemoguće neoliberalno iskorišćavanje. Evropa se prema svojim graničnim državama ponaša kao prema kolonijama, a isto očekuje i one koji još sanjaju o ulasku. Na drugoj strani je unutarnja korupcija, nevidljiva zbog neviđene birokratizacije, i prilično sumanuta međunarodna politika, sa očiglednim grubim greškama – Turska Rusija, Ukrajina, Bliski Istok, o SAD da i ne govorimo. Nadu bude izjave nekih evropskih političara koji ne bi, za razliku od Britanaca, polizali baš sve što Tramp pušta za sobom…

MONITOR: I u regionu se često uzburkaju duhovi devedesetih.
SLAPŠAK: Pa oni su ostavljeni u takvom stanju, da se svaki put kad zatreba može protresti flaša i duhovi istresti da rade gde su ih privremeno zaustavili. Nigde nije došlo do ozbiljng preispitivanja odgovornosti, na pomirenju su radili samo nevladini ljudi, sećanje dokumentuju takođe samo oni. Glavno političko sredstvo kojim se služe svi moćnici na Balkanu je strah, koji je efikasniji ako su zastrašeni još i gladni, nemoćni i poniženi. Zato su im potrebni cenzura sećanja, potiskivanje kulture u bedu, neobrazovanje i nepismenost, aktivno zaglupljivanje medijima, nacifikacija beslovesnih, usmeravanje iracionalne mržnje na sve vrste manjina, pa čak i većine – mislim na žene. To je riskantna politika, odgovor, sem novih ratova, može biti i revolucija…

MONITOR: A ljevica danas? Kazali ste nedavno da bi trebalo razmisliti o njenoj „evidentnoj nesposobnosti da se unutrašnje i međunarodno organizuje, da deluje efikasno i da uistinu neko bude uplašen od nje”.
SLAPŠAK: Mogu samo to da ponovim. Deo levice je naprosto korumpiran, jer računa na moć na neke duže staze, drugi je zaveden u teorijske ćorsokake gde se dečaci nadmeću u mislenoj onaniji, nigde nema ozbiljnog prihvatanja drugih i saradnje, još manje priznavanja feminizma i solidarnosti, levičari su tradicionalno dosadni, suvoparni, neduhoviti, naduti. Pa ipak, jedino u levom krugu nalazim još uvek čiste suprotnosti svemu što sam opisala. Volela bih da tu srećem mnogo više prosvećenih pragmatičara, zanimanja za razlike, veselja zajedničkog delovanja. Ništa više nego nekoliko sjajnih trenutaka u nizu, i već se može misliti na svetliju budućnost – koja može biti samo zasnovana na jednakosti i boljitku, dakle može biti samo nešto nalik socijalizmu, komunizmu… već traženje novih imena bilo bi korisno i zabavno.

MONITOR: Šta vam uliva nadu?
SLAPŠAK: Svaki novi dan, lice, muzika, knjiga, životinja, biljka, svaki oblik života.

Milena PEROVIĆ-KORAĆ

Komentari