Svi koji od novina očekuju više nego da pročitaju vijest ili uobičajen komentar, prate kolumne Teofila Pančića, poznatog i uvažavanog u čitavoj „jugosferi”. Nedavni brutalni napad na Pančića, povezao je ponovo ljude sa raznih strana bivše zemlje.
MONITOR: Napad na vas je, ispostavio se, samo početak osmišljenih napada?
PANČIĆ: Postoji ta romantična, progresistička zabluda kako su mladi ljudi samom činjenicom mladosti napredni.To, naravno, uopšte ne mora da bude tako. Naprotiv, koliko mogu da budu takvi, mogu da budu i najveći fanatici u onom drugom smislu.
MONITOR: Upotrebljivi?
PANČIĆ: Da, oni su bili jurišni odredi svakog totalitarizma, svakog zla. Valjda niko ne misli da su SS jedinice bile sastavljene od nekakavih sredovečnih „čilaca”. Naravno, da su to bili ljudi od 20-tak godina.
Mene ne čudi da ima toliko mladih ljudi koji podležu toj vrsti fanatizma. Brine me to što je kod nas pojam bunta postao povezan sa ekstremno desnim idejama. Tto je suprotno od bilo kojeg svetskog trenda.Imate levičarske pobune širom sveta. Drugo je šta ja mislim o njima, i koliko su one suvisle.
MONITOR: Ti zahtjevi za promjene vezani su za neke druge vrste vrijednosti?
PANČIĆ: Da. Ovde se radi fundamentalnom konformizmu– pristajanju na svet dedova, na patrijarhalni svet. To je najordinarniji socijalno-kulturni konformizam,pristajanje na zadati svet.
MONITOR: To se u dijelu javnosti, pa i one analitičarske, komentariše kao socijalno motivisana pobuna, pokušaj mladih da se izraze na pozitivan način?
PANČIĆ: To je demagoška zamena teza. Postoje socijalne pobune po čitavom svetu ali ne tamo gde neko ide da razbija gej paradu. Socijalna frustracija se iskazuje na drugi način. Reč je o organizovanom divljanju ekstremnih desničara bez obzira da li oni imali 18 ili 80 godina.To je političko delovanje i pokušaj neke vrste puzajućeg državnog udara ljudi koji su bili na vlasti u najgorim godinama za zemlju, i koji pokušavaju na toj istoj politici da se vrate na vlast. Istoj ili čak i goroj, jer su okolnosti drugačije.
MONITOR: Vidi se nihilizam tih mladih ljudi. Neki su došli samo zato da pljačkaju. ,,Gde su zlatare?”, pitali su 10. oktobra. Njima moralni osnov nijesu ni te tradicionalne vrednosti?
PANČIĆ: Tradicionalne vrednosti su samopokriće, i naravno, tu nikome nije stalo do njih. Ima ljudi koji pokušavaju da nešto politički proguraju. Naravno tu imate i „kolateralne bandite svih vrsta” koji samo gledaju kako da u onoj gužvi nešto „privrede”.
MONITOR:Vrsta nasilja o kojoj govorimo mogla bi da se stabilizuje i u onoj vrsti huliganskog nihilizma. Uostalom, čemu smo se nadali nakon dvadeset godina ubjeđivanja da je nasilje „naših” prihvatljivo i čak poželjno?
PANČIĆ: Radikalno političko nasilje, i simboličko a i sasvim fizičko, ovde je legitimisano još potkraj 80-tih, i od tada ne prestaje – samo se povremeno stišava, do sledeće eksplozije i ekspanzije. Treba pogledati film Želimira Žilnika Stara mašina, snimljen još 1988. u vreme ,,antibirokratske revolucije” – prosto ne znam koja je od ove dve reči bila lažnija – i u njemu ćete videti sve što o tome i u tome treba da se vidi. Za tim su, logično, kao nakon svake dobre psihološke i logističke pripreme, usledili ratovi za komadanje i čerupanje postjugoslovenskih teritorija. Ti su ratovi imali bitna obeležja radikalnog nasilja koje su ,,legitimizovali” pesnici, popovi i razni drugi ,,književnici i fariseji”. To sistematsko nasilje ogromnih razmera prema slabijima, nemoćnima i nedužnima nije bilo uzgredno, kao nusposledica ratnog meteža, nego je bilo sama svrha tog meteža. Smisao tog ratnog napora bio je etničko čišćenje, koje je prerastalo u genocid.
Podsetiću, bitna je odlika romana (i filma) Paklena pomorandža ta da su u njemu protagonisti nasilja veoma mladi ljudi, i da su u svom nasilništvu izrazito brutalni, bez bilo kakvih inhibicija, a da im je pri tome sasvim svejedno zašto se nasilju uopšte pribegava – svaki je razlog i povod dovoljno dobar. Stratezi ,,revolucije ološa” uvek su malo – ili mnogo – stariji, ali sami izvršioci nasilnih akcija uistinu jesu “klinci”. Danas su to najčešće baš oni koji su zakonita deca Epohe Srama, oni koji su rođeni baš u vreme jednog organizovanog urušavanja multietničke i federalne Jugoslavije, i u vreme kanibalskog ratnog iživljavanja nad njenim truplom, u Vukovaru, Dubrovniku, Sarajevu, Prijedoru, Mostaru, Zvorniku, Foči, Srebrenici i na još mnogim drugim mestima. To su ,,tekovine” okruženja u kojem su odrastali, što je već dovoljno loše i potencijalno pogubno, no još je mnogo gore što ni nakon pada režima koji je svemu tome ključno doprineo, društvena atmosfera nije dovoljno promenjena da bi ova vrsta “patriotskog” nasilja postala nešto zazorno i moralno nedopustivo.
MONITOR: Događaji oko Parade ponosa pokazali su jasnije da pitanje identiteta jeste važno i zato što se često shvata kao pravo na isključivost. Kao da postoje ,,laki” i ,,teški” identiteti, prihvatljivi i neprihvatljivi. Šta je, na primjer, sa jugoslovenskim identitetom?
PANČIĆ: Manjinski identiteti proglašeni su – vraćam se pomalo na prethodni odgovor – nečim zazornim još pre 20-tak godina, onda kada je imenica ,,narod”, u svom najpatetičnijem i najpopulističkijem mogućem značenju, postala nekakav novodobni Kumir, i od tada vlada neka vrsta ,,tiranije većina” (namerno se izražavam u množini) u kojoj je svakovrsnim manjinama, u najboljem slučaju, obezbeđen status tihih podstanara koji imaju prigušeno disati i hodati na prstima, dok se lokalne Većine bahate i baškare u ,,svom” lebensraumu.
,,Jugoslovenski” identitet je sinkretičnošću i ,,unutrašnjom” pluralnošću nešto što se po prirodi stvari odupire tribalnim, nacionalističkim narativima, i zato je on neminovno proglašen nemogućim, mrtvim, sahranjenim, a iznad svega ,,veštačkim”. Najopasnije kod ovog potonjeg imenovanja jeste to što ono podrazumeva da postoje nekakvi ,,prirodni” identiteti – poglavito etnički – iz čega proizilazi da su etničke nacije nekakva prirodna datost, kao zvezde, planete, vetar, kiša. Ništa nije pogrešnije i besmislenije od toga, jer je nacija istorijska pojava ograničenog veka trajanja, društveno-kulturni konstrukt iliti ,,zamišljena zajednica” kako bi to rekao Benedikt Anderson, ali ovde i u ,,eliti” i u ,,rulji” (da se poslužim terminologijom Mirka Kovača) vlada apsurdni fundamentalizam koji obogotvoruje prolazne i efemerne istorijske fenomene. Kada nešto proglasite ,,svetom i neprolaznom vrednošću” onda vas polukorak deli od zazivanja i opravdavanja nasilja u ime tog ,,svetog” identiteta.
MONITOR: Ovih dana su u Beogradu bili koncerti Parnog valjka, objavljena su i promovisana sabrana dela Džonija Štulića. Bilo je dosta interesovanja za te događaje. Je li vas to iznenadilo?
PANČIĆ: Nije me iznenadilo. To je ona druga strana ,,identitetske priče”: nema tako malo ljudi – i to nisu samo sredovečni ,,nostalgičari” nego i mnogi mladi ljudi – koji imaju pojačanu potrebu za simboličkom identifikacijom sa nekim drugačijim vrednostima, onim koje sa ili bez neke autentične sopstvene zasluge predstavljaju kulturni obrazac radikalno drugačiji od tribalno-populističkog.
MONITOR: Pojavio se i termin ,,Jugosfera”, za koji njegov tvorac Tim Džuda tvrdi da je adekvatniji od –Zapadni Balkan?
PANČIĆ: ,,Zapadni Balkan” mi je uvek zvučao nezgrapno i pomalo bleskasto, kao tipičan proizvod ,,imperijalne mašte”, one koja negde tamo daleko džedži nad mapom Evrope pa mozga kako bi nazvala ovaj njen jugoistočni kutak, a da se pri tome niko od plemenskih nam šamana ne ,,uvredi”. ,,Jugosfera” je mnogo prikladniji termin za neku vrstu jugofuturizma koji će verovatno obeležiti naredni period u ovom delu sveta. Uopšte me ne čudi da je sam termin skovao neko kao Tim Džuda, dakle neko ko je ,,sa strane”, ali je istovremeno precizno i produbljeno upućen u to o čemu se ovde zapravo radi.
MONITOR: Opisali ste i na svoj način protumačili mnogo naših naravi i situacija. Tzv.tranzicija jeste i jedna ,,haosizacija”, spajanje nespojivog, jedno ,,čudo neviđeno”, zbrka starih navika i novih mogućnosti. Od ratnih zločina do ,,korporativne odgovornosti”. Kakav je naš ,,vojnik tranzicije”, naš ,,Švejk”?
PANČIĆ: Uplašeno i zbunjeno čeljade koje bi volelo i socijalne sigurnosti i ,,jarca pečenog”, ali samo pod uslovom da se lično uopšte ne menja, da mu sve to obezbedi neko drugi (uglavnom Država-Majka, koja se ovde doživljava kao neka vrsta socijalne službe, pa i menze kad zatreba) i da ne mora mnogo da se pretrže oko sopstvenog boljitka. To je stvorenje koje gladnim očima siromašnog provincijalca gleda na blještavilo ,,Zapada”, i čini mu se da i ono zaslužuje takav život, ali istovremeno vidi samo njegovu ,,glamuroznu” stranu, a ne i ono na čemu ta civilizacija one veberovske ,,protestantske etike i duha kapitalizma” počiva: ogroman, permanentan rad i doživotno samousavršavanje u svakom smislu. Ako bi nekako moglo bez toga, bio bi to zgoditak na lotou, samo što to nekako ne biva, naročito ako se čak ni tiket ne uplati.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
FOKUS4 sedmice
ALTERVIZIJA4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice