Povežite se sa nama

INTERVJU

TEOFIL PANČIĆ: Igra na sreću bez uplaćenog tiketa

Objavljeno prije

na

Svi koji od novina očekuju više nego da pročitaju vijest ili uobičajen komentar, prate kolumne Teofila Pančića, poznatog i uvažavanog u čitavoj „jugosferi”. Nedavni brutalni napad na Pančića, povezao je ponovo ljude sa raznih strana bivše zemlje.

MONITOR: Napad na vas je, ispostavio se, samo početak osmišljenih napada?
PANČIĆ: Postoji ta romantična, progresistička zabluda kako su mladi ljudi samom činjenicom mladosti napredni.To, naravno, uopšte ne mora da bude tako. Naprotiv, koliko mogu da budu takvi, mogu da budu i najveći fanatici u onom drugom smislu.

MONITOR: Upotrebljivi?
PANČIĆ: Da, oni su bili jurišni odredi svakog totalitarizma, svakog zla. Valjda niko ne misli da su SS jedinice bile sastavljene od nekakavih sredovečnih „čilaca”. Naravno, da su to bili ljudi od 20-tak godina.

Mene ne čudi da ima toliko mladih ljudi koji podležu toj vrsti fanatizma. Brine me to što je kod nas pojam bunta postao povezan sa ekstremno desnim idejama. Tto je suprotno od bilo kojeg svetskog trenda.Imate levičarske pobune širom sveta. Drugo je šta ja mislim o njima, i koliko su one suvisle.

MONITOR: Ti zahtjevi za promjene vezani su za neke druge vrste vrijednosti?
PANČIĆ: Da. Ovde se radi fundamentalnom konformizmu– pristajanju na svet dedova, na patrijarhalni svet. To je najordinarniji socijalno-kulturni konformizam,pristajanje na zadati svet.

MONITOR: To se u dijelu javnosti, pa i one analitičarske, komentariše kao socijalno motivisana pobuna, pokušaj mladih da se izraze na pozitivan način?
PANČIĆ: To je demagoška zamena teza. Postoje socijalne pobune po čitavom svetu ali ne tamo gde neko ide da razbija gej paradu. Socijalna frustracija se iskazuje na drugi način. Reč je o organizovanom divljanju ekstremnih desničara bez obzira da li oni imali 18 ili 80 godina.To je političko delovanje i pokušaj neke vrste puzajućeg državnog udara ljudi koji su bili na vlasti u najgorim godinama za zemlju, i koji pokušavaju na toj istoj politici da se vrate na vlast. Istoj ili čak i goroj, jer su okolnosti drugačije.

MONITOR: Vidi se nihilizam tih mladih ljudi. Neki su došli samo zato da pljačkaju. ,,Gde su zlatare?”, pitali su 10. oktobra. Njima moralni osnov nijesu ni te tradicionalne vrednosti?
PANČIĆ: Tradicionalne vrednosti su samopokriće, i naravno, tu nikome nije stalo do njih. Ima ljudi koji pokušavaju da nešto politički proguraju. Naravno tu imate i „kolateralne bandite svih vrsta” koji samo gledaju kako da u onoj gužvi nešto „privrede”.

MONITOR:Vrsta nasilja o kojoj govorimo mogla bi da se stabilizuje i u onoj vrsti huliganskog nihilizma. Uostalom, čemu smo se nadali nakon dvadeset godina ubjeđivanja da je nasilje „naših” prihvatljivo i čak poželjno?
PANČIĆ: Radikalno političko nasilje, i simboličko a i sasvim fizičko, ovde je legitimisano još potkraj 80-tih, i od tada ne prestaje – samo se povremeno stišava, do sledeće eksplozije i ekspanzije. Treba pogledati film Želimira Žilnika Stara mašina, snimljen još 1988. u vreme ,,antibirokratske revolucije” – prosto ne znam koja je od ove dve reči bila lažnija – i u njemu ćete videti sve što o tome i u tome treba da se vidi. Za tim su, logično, kao nakon svake dobre psihološke i logističke pripreme, usledili ratovi za komadanje i čerupanje postjugoslovenskih teritorija. Ti su ratovi imali bitna obeležja radikalnog nasilja koje su ,,legitimizovali” pesnici, popovi i razni drugi ,,književnici i fariseji”. To sistematsko nasilje ogromnih razmera prema slabijima, nemoćnima i nedužnima nije bilo uzgredno, kao nusposledica ratnog meteža, nego je bilo sama svrha tog meteža. Smisao tog ratnog napora bio je etničko čišćenje, koje je prerastalo u genocid.

Podsetiću, bitna je odlika romana (i filma) Paklena pomorandža ta da su u njemu protagonisti nasilja veoma mladi ljudi, i da su u svom nasilništvu izrazito brutalni, bez bilo kakvih inhibicija, a da im je pri tome sasvim svejedno zašto se nasilju uopšte pribegava – svaki je razlog i povod dovoljno dobar. Stratezi ,,revolucije ološa” uvek su malo – ili mnogo – stariji, ali sami izvršioci nasilnih akcija uistinu jesu “klinci”. Danas su to najčešće baš oni koji su zakonita deca Epohe Srama, oni koji su rođeni baš u vreme jednog organizovanog urušavanja multietničke i federalne Jugoslavije, i u vreme kanibalskog ratnog iživljavanja nad njenim truplom, u Vukovaru, Dubrovniku, Sarajevu, Prijedoru, Mostaru, Zvorniku, Foči, Srebrenici i na još mnogim drugim mestima. To su ,,tekovine” okruženja u kojem su odrastali, što je već dovoljno loše i potencijalno pogubno, no još je mnogo gore što ni nakon pada režima koji je svemu tome ključno doprineo, društvena atmosfera nije dovoljno promenjena da bi ova vrsta “patriotskog” nasilja postala nešto zazorno i moralno nedopustivo.

MONITOR: Događaji oko Parade ponosa pokazali su jasnije da pitanje identiteta jeste važno i zato što se često shvata kao pravo na isključivost. Kao da postoje ,,laki” i ,,teški” identiteti, prihvatljivi i neprihvatljivi. Šta je, na primjer, sa jugoslovenskim identitetom?

PANČIĆ: Manjinski identiteti proglašeni su – vraćam se pomalo na prethodni odgovor – nečim zazornim još pre 20-tak godina, onda kada je imenica ,,narod”, u svom najpatetičnijem i najpopulističkijem mogućem značenju, postala nekakav novodobni Kumir, i od tada vlada neka vrsta ,,tiranije većina” (namerno se izražavam u množini) u kojoj je svakovrsnim manjinama, u najboljem slučaju, obezbeđen status tihih podstanara koji imaju prigušeno disati i hodati na prstima, dok se lokalne Većine bahate i baškare u ,,svom” lebensraumu.

,,Jugoslovenski” identitet je sinkretičnošću i ,,unutrašnjom” pluralnošću nešto što se po prirodi stvari odupire tribalnim, nacionalističkim narativima, i zato je on neminovno proglašen nemogućim, mrtvim, sahranjenim, a iznad svega ,,veštačkim”. Najopasnije kod ovog potonjeg imenovanja jeste to što ono podrazumeva da postoje nekakvi ,,prirodni” identiteti – poglavito etnički – iz čega proizilazi da su etničke nacije nekakva prirodna datost, kao zvezde, planete, vetar, kiša. Ništa nije pogrešnije i besmislenije od toga, jer je nacija istorijska pojava ograničenog veka trajanja, društveno-kulturni konstrukt iliti ,,zamišljena zajednica” kako bi to rekao Benedikt Anderson, ali ovde i u ,,eliti” i u ,,rulji” (da se poslužim terminologijom Mirka Kovača) vlada apsurdni fundamentalizam koji obogotvoruje prolazne i efemerne istorijske fenomene. Kada nešto proglasite ,,svetom i neprolaznom vrednošću” onda vas polukorak deli od zazivanja i opravdavanja nasilja u ime tog ,,svetog” identiteta.

MONITOR: Ovih dana su u Beogradu bili koncerti Parnog valjka, objavljena su i promovisana sabrana dela Džonija Štulića. Bilo je dosta interesovanja za te događaje. Je li vas to iznenadilo?
PANČIĆ: Nije me iznenadilo. To je ona druga strana ,,identitetske priče”: nema tako malo ljudi – i to nisu samo sredovečni ,,nostalgičari” nego i mnogi mladi ljudi – koji imaju pojačanu potrebu za simboličkom identifikacijom sa nekim drugačijim vrednostima, onim koje sa ili bez neke autentične sopstvene zasluge predstavljaju kulturni obrazac radikalno drugačiji od tribalno-populističkog.

MONITOR: Pojavio se i termin ,,Jugosfera”, za koji njegov tvorac Tim Džuda tvrdi da je adekvatniji od –Zapadni Balkan?
PANČIĆ: ,,Zapadni Balkan” mi je uvek zvučao nezgrapno i pomalo bleskasto, kao tipičan proizvod ,,imperijalne mašte”, one koja negde tamo daleko džedži nad mapom Evrope pa mozga kako bi nazvala ovaj njen jugoistočni kutak, a da se pri tome niko od plemenskih nam šamana ne ,,uvredi”. ,,Jugosfera” je mnogo prikladniji termin za neku vrstu jugofuturizma koji će verovatno obeležiti naredni period u ovom delu sveta. Uopšte me ne čudi da je sam termin skovao neko kao Tim Džuda, dakle neko ko je ,,sa strane”, ali je istovremeno precizno i produbljeno upućen u to o čemu se ovde zapravo radi.

MONITOR: Opisali ste i na svoj način protumačili mnogo naših naravi i situacija. Tzv.tranzicija jeste i jedna ,,haosizacija”, spajanje nespojivog, jedno ,,čudo neviđeno”, zbrka starih navika i novih mogućnosti. Od ratnih zločina do ,,korporativne odgovornosti”. Kakav je naš ,,vojnik tranzicije”, naš ,,Švejk”?
PANČIĆ: Uplašeno i zbunjeno čeljade koje bi volelo i socijalne sigurnosti i ,,jarca pečenog”, ali samo pod uslovom da se lično uopšte ne menja, da mu sve to obezbedi neko drugi (uglavnom Država-Majka, koja se ovde doživljava kao neka vrsta socijalne službe, pa i menze kad zatreba) i da ne mora mnogo da se pretrže oko sopstvenog boljitka. To je stvorenje koje gladnim očima siromašnog provincijalca gleda na blještavilo ,,Zapada”, i čini mu se da i ono zaslužuje takav život, ali istovremeno vidi samo njegovu ,,glamuroznu” stranu, a ne i ono na čemu ta civilizacija one veberovske ,,protestantske etike i duha kapitalizma” počiva: ogroman, permanentan rad i doživotno samousavršavanje u svakom smislu. Ako bi nekako moglo bez toga, bio bi to zgoditak na lotou, samo što to nekako ne biva, naročito ako se čak ni tiket ne uplati.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DRAGAN KOPRIVICA, CENTAR ZA DEMOKRATSKU TRANZICIJU: Oni koji zaista žele evropske vrijednosti, ne smiju ćutati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladi se gledalo kroz prste prvih mjeseci, što je na neki način i opravdano, ali kad su krenuli rušiti osnovne demokratske principe to je naišlo na otpor. I taj otpor će biti sve veći. Ako to Vlada ne razumije, ako ne shvata važnost unutrašnje stabilnosti, stvari će eskalirati toliko da im ni Brisel više neće moći pomoći

 

 

MONITOR:  Povodom godinu dana rada Vlade, CDT je objavio dokument Prva godina Vlade Crne Gore pod lupom: Od reformskog zamaha do političkog skretanja. Šta su vaši glavni nalazi, ili šta je dobro a šta ne?

KOPRIVICA: Činjenica je da nam je EU otvorila prostor kao nikad do sada i strateški je važno da se taj prostor iskoristi.

I pored manjkavosti nekih zakonskih rješenja i netransparentnosti procesa nesumnjivo najznačajniji rezultat koalicione vlasti u ovom periodu jesu i zaključci međuvladine konferencije na kojoj su zemlje Evropske unije odobrile dobijanje završnih mjerila u poglavljima 23 i 24, što Crnoj Gori omogućava prelazak u sljedeću fazu procesa pristupanja i zatvaranje pregovaračkih poglavlja.

Takođe, vrijedan je pomena i politički uspjeh Vlade, kroz uspostavljanje dogovora vezanog za sprovođenje popisa 2023. godine, koji je zadovoljio sve strane i bio ključni uzrok smanjivanja tenzija koje su prijetile da pređu u ozbiljnije društvene nesporazume.

Nakon dobrog starta, Vlada i koaliciona vlast su donijeli pogrešnu procjenu da će joj zbog IBAR-a biti sve dozvoljeno i povukli su poteze koji se ne mogu okarakterisati ni kao demokratski, a ni evropski.

MONITOR: Ocjenili ste da je dobijanje IBAR-a najznačajniji uspjeh Spajićeve Vlade, ali da je umjesto da to bude podstrek za sprovođenje suštinskih reformi, vlast “taj otvoreni prostor počela koristiti za različite nedemokratske i nereformske prakse”. Koje su to prakse?

KOPRIVICA: Te prakse možemo sublimirati u dvije teze: netransparentnost i nepoštovanje demokratskih vrijednosti i principa.

Prije svega, rekonstrukcija Vlade sprovedena je netransparentno, uz nepoštovanje demokratskih pravila i standarda, nepoštovanje procedura u Skupštini, i predstavlja jasan izraz neprincipijelne političke trgovine i partitokratije. Dobili smo Vladu sa najvećim brojem članova u Evropi.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 1. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR SRĐAN PUHALO, PSIHOLOG I POLITIČKI ANALITIČAR: Mi u  BiH više ne vjerujemo nikome i vjerujemo u sve

Objavljeno prije

na

Objavio:

Posjeta Ursule fon der Lajen BiH i regionu prije svega  je još jedan igrokaz EU i naših državica, gdje oni kao hoće da mi uđemo u EU-baš kao i mi, a i jedni i drugi znaju da to nije iskreno i tačno. Svima odgovara ovakvo stanje-i EU i domaćim vlastodršcima i zašto bi ga mijenjali

 

 

MONITOR: Tragedija koja je ovog mjeseca obilježila život u Donjoj Jablanici i BiH morala bi imati neke uzroke. O odgovornosti bi trebalo da odluči Tužilaštvo Kantona. U vezi sa tim pominje se i privatni vlasnik kamenoloma. Kako  ocjenjujete ovu situaciju, šta je do sada urađeno da se pomogne stradalima?

PUHALO: U ovom trenutku mi i ne znamo broj potencijalnih katastrofa čiji uzrok mogu biti nelegalni kamenolomi, šljunkare, deponije, površinski kopovi i sl. Jednostavno rečeno obični ljudi o tome ne vode mnogo brige ili su nemoćni da bilo šta promijene, dok država tj. sistem ne poštuje svoje zakone. Jer kada bi poštivala zakone, mnogi „biznismeni“ bi ostali bez posla, a neki bi završili i u zatvoru. Takođe, poštivanje zakona bi dovelo do smanjenja prihoda političarima i političkim partijama. Nisam optimista ni kad se radi o odgovornosti- jer Jablanica i okolna mjesta lagano tonu u zaborav, a nisam siguran da postoji spremnost da se to istjera na čistac do kraja. Biće interesantno pratiti i sudbinu prikupljenog novca i druge pomoći nastradalima, plašim se da će i tu biti malverzacija. Na kraju krajeva, zapitajmo se u kakvoj državi mi živimo, kada ona nema sredstava i resursa da pomogne nastradalima u par sela tj. šta bi se desilo da imamo neku veću katastrofu?

MONITOR: Ursula fon der Lajen je nedavno bila na pogođenom području, tokom svoje turneje po Zapadnom Balkanu. Obećala je i pomoć. Kako  izgleda njena najnovija posjeta Sarajevu i regionu?

PUHALO: Prije svega to je još jedan igrokaz EU i naših državica, gdje oni kao hoće da mi uđemo u EU-baš kao i mi, a i jedni i drugi znaju da to nije iskreno i tačno. Svima odgovara ovakvo stanje-i EU i domaćim vlastodršcima i zašto bi ga mijenjali. Realno, najveće briga EU je smanjenje uticaja Rusije i Kine na ovo područje i vjerujem da im je to mnogo važnije od našeg ulaska u ovaj savez.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 1. novembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESELIN RADULOVIĆ, ADVOKAT: Nema reforme dok se ne odstrane kadrovi pravosudnog kartela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Očigledno je da bi određenom broju sudija Vrhovnog suda jedini prihvatljiv kandidat za predsjednika Vrhovnog suda bila Vesna Medenica i da čine sve što su u mogućnosti da postupak izbora opstruiraju

 

MONITOR: Sudije i tužioci izrazili su nezadovoljstvo platama i najavili da će naći način da stupe u štrajk uprkos zakonskim ograničenjima. Kako to komentarišete?

RADULOVIĆ: Pravo na štrajk je propisano Ustavom Crne Gore, ali to pravo se može ograničiti državnim organima. U skladu sa zakonom pravo na štrajk sudija i tužilaca moglo bi se ograničiti ako se procijeni da bi taj štrajk ugrozio nacionalnu bezbjednost, bezbjednost lica i imovine, opšti interes građana ili funkcionisanje organa vlasti, u konkretnom slučaju državnog tužilaštva i sudova.

Materijalni položaj sudija i tužilaca, odnosno njihove zarade nijesu jedini problem. Prostorni, tehnički i kadrovski kapaciteti su na zabrinjavajuće lošem nivou i nijedna izvršna vlast do sada nije pokazala spremnost da te probleme rješava. Na žalost, ni pravosuđe nikada nije jedinstveno ukazalo na probleme sa kojima se suočava. Kad kažem jedinstveno mislim na sve djelove pravosuđa – sudstvo, tužilaštvo i advokaturu, koji su morali jedinstveno mnogo ranije izvršnoj vlasti ispostaviti zahtjeve i dati rokove za njihovo rješavanje.

Pravosuđe nikada nije, prema bilo kojoj izvršnoj vlasti nastupilo sa integritetom i autoritetom. Tamo još imamo kadrove koji su, ne tako davno, snishodljivo molili izvršnu vlast da im riješi stambeno pitanje i kojima je izvršna vlast proizvoljno to omogućavala. Zato je ignorantski i često ponižavajući odnos drugih grana vlasti prema pravosuđu logična posljedica. Zbog toga mislim i da najavljeni štrajk ne bi doprinio rješavanju lošeg položaja zaposlenih u pravosuđu, već da bi se, naprotiv, brojni problemi samo još više produbili.

MONITOR: Ozbiljne razloge za nezadovoljstvo čuli smo nedavno od sudija Specijalnog odeljenja. Više je alarmantnih podataka –  da im je deset puta veći obim predmeta, nego sličnim sudijama u regionu, do toga da je u ovom trenutku u tom odeljenju nezavršeno preko 160 predmeta. Već ste ocijenili da njihov apel treba ozbiljno shvatiti. Šta  bi nadležni odmah morali preduzeti?

RADULOVIĆ: Apel sudija Specijalnog odjeljenja Višeg suda u Podgorici morao bi se ozbiljno shvatiti jer on pokazuje da je rad tog odjeljenja pred kolapsom.

Sudski savjet, Vlada preko ministara pravde i finansija, ali i ostale sudije, u skladu sa svojim nadležnostima, moraju da preduzmu sve što je moguće kako bi se unaprijedio rad Specijalnog odjeljenja Višeg suda u Podgorici.  I Sudski savjet bi, sa predsjednikom Višeg suda, to isto trebao  da razmotri,  kako i u kom periodu bi se mogao povećati broja sudija, sudijskih saradnika, zapisničara i pripravnika.

U Specijalno odjeljenje na ispomoć bi trebalo uputiti neke od sudija iz Apelacionog suda, Višeg suda u Bijelom Polju i Vrhovnog suda, a Sudski savjet bi morao ubrzati postupak izbora četvoro sudija u Viši sud u Podgorici, koji traje od aprila i koji je odložen jer još nijesu donijeta Pravila za ocjenjivanje. Takođe, trebalo bi ubrzati i izbor šest savjetnika po javnom oglasu iz jula ove godine.

Problem nedostatka prostornih kapaciteta mogao bi se  bar umanjiti korišćenjem velike sudnice u Osnovnom sudu u Podgorici, sudnice na Pravnom fakultetu UCG, a za suđenja sa manjim brojem učesnika u postupku mogle bi se koristiti i sudnice u Apelacionom i Vrhovnom sudu.

MONITOR: Sudije su upozorile da je u faktički u primjeni Zakon o krivičnom postupku iz 1974. godine. Šta to u stvari znači?

RADULOVIĆ: Sudije su ukazale da se odredbe koja se odnose na poštovanje procesne discipline i sprječavanje zloupotreba procesnih ovlašćenja nijesu mijenjala od 1974. godine. Međutim, mislim da ni te odredbe sudovi ne primjenjuju pravilno i dovoljno u praksi.

Svakodnevno svjedočimo brojnim zloupotrebama od strane okrivljenih i branilaca u nekim postupcima kojima se postupci odugovlače, prvenstveno sa motivom da protekne rok od tri godine bez donošenja prvostepene presude, kada se okrivljeni koji su u pritvoru moraju pustiti da se brane sa slobode. Nijesu rijetki slučajevi da sudovi to tolerišu. Te zloupotrebe su već dovele do toga da jedan broj okrivljenih za najteža krivična djela napuste pritvor zbog toga što sud nije donio prvostepenu presudu u roku od tri godine.

Taj problem je veoma lako riješiti izmjenom i dopunom člana 179. ZKP-a kojima bi se propisalo da se vrijeme odlaganja na zahtjev odbrane, odnosno okrivljenih i branilaca, ne računa u rok od tri godine za donošenje prvostepene presude. Na taj način okrivljeni i njihovi branioci bi se obeshrabrili da traže neopravdana odlaganja jer tako ne bi mogli uzrokovati ukidanje pritvora, a istovremeno bi to bilo za njih podsticajno da doprinesu bržem i efikasnijem vođenju postupka. Takođe, maksimalno trajanje pritvora od tri godine do donošenja prvostepene presude ostalo bi i dalje u zakonu kao dostignuti nivo zaštite ljudskih prava i obavezivalo sud da postupa ažurno. Tako bi zakon afirmisao suđenje u razumnom roku i podsticao i sud i učesnike u postupku da doprinose efikasnosti postupka.

MONITOR: Zbog čega vlast još nije izmijenila ovaj zakon?

RADULOVIĆ: Neprihvaljivo je i nerazumljivo zbog čega niko iz vlasti, ali niko ni iz opozicije, nije dao ovakav predlog ili ga podržao. To ukazuje da političke partije nemaju interesa da Crna Gora dobije efikasno, profesionalno i nezavisno pravosuđe koje bi obezbijedilo vladavinu prava, poštovanje pravnog poretka i u krajnjem pravdu koja bi trebala da bude ideal svakom pravnom poretku.

MONITOR:  Nedavno ste, nakon što je početkom mjeseca, dvadeseti put odloženo suđenje Vesni Medenici, saopštili da se ona i svi oni koje je u pravosuđu zadužila, izruguju ovom sistemu. Ko je sve odgovoran za takvu situaciju?

RADULOVIĆ: Odgovornost za takvo stanje je na vlasti koja nije uradila ništa kako bi se pravosuđe reformisalo i kako bi se iz pravosuđa odstranili kadrovi Vesne Medenice koji i dalje imaju veliki uticaj. Neki od njih se boje prijetnji koje je Medenica javno uputila, a pojedini imaju obavezu prema njoj jer ih je na razne načine zadužila dok je bila na poziciji predsjednice Vrhovnog suda. Podsjetiću da novi sastav Sudskog savjeta, koji su političari predstavljali kao „reformski“, još uvijek nije preduzeo konkretne korake ka uspostavljanju sistema u kome će sudije napredovati i odgovarati u skladu sa zaslugama. Naprotiv, neke odluke Sudskog savjeta su doprinijele sumnjama da i dalje napreduju kadrovi za koje su u javnosti objavljene kompromitujuće informacije koje dovode u pitanje njihov integritet i koje pokazuju da su puno više napora uložili da bi služili Vesni Medenici, nego Ustavu i zakonu.

MONITOR: Zašto još čekamo veting i druga slična sistemska rešenja,  i koliko još dugo možemo da ih čekamo obzirom na alarmantnu situaciju u pravosuđu?

RADULOVIĆ: Na veting i na suštinske reforme čekamo zato što ne postoji politička volja da se taj proces počne i sprovede. U partitokratskom sistemu kakav imamo u Crnoj Gori i koji je uzrok korupcije, a posljedično i organizovanog kriminala, političke partije i njihovi funkcioneri nemaju interes da Crna Gora dobije reformisano pravosuđe jer bi takvo pravosuđe izvjesno dovelo do utvrđivanja odgovornosti mnogih od njih. Svaki dan čekanja uzrokuje višestruku štetu za javni i državni interes i prijeti da bi i neki važni postupci koji su pokrenuti aktivnostima SDT-a i SPO-a mogli da završe neslavno, poput postupaka koji su svojevremeno vođeni protiv Svetozara Marovića. Odnos izvršne i zakonodavne vlasti prema pravosuđu glavna je kočnica ukupnim reformama i napretku Crne Gore u dostizanju standarda potrebnih za punu integraciju Crne Gore u društvo država EU.

MONITOR: Čekamo i predsjednika/cu Vrhovnog suda. Kako to vidite?

RADULOVIĆ: V.D. stanje u Vrhovnom sudu traje gotovo četiri godine od kako je Vesna Medenica krajem 2020. godine odlučila da napusti funkciju, nakon što je godinu i po suprotno Ustavu bila u trećem mandatu za koji je dobila podršku svih 18 tadašnjih sudija Vrhovnog suda. Četiri godine kasnije, uticaj Medenice na pravosuđe je još uvijek prisutan i tome svjedočimo gotovo svakodnevno, prvenstveno kroz postupak koji se vodi protiv nje i koji, jednako kao i izbor predsjednika Vrhovnog suda, ne može ni da počne.

Izbor predsjednika Vrhovnog suda je ključan za nezavisno i nepristrasno pravosuđe i taj postupak opstruiraju isti oni koji su pravosuđe doveli do stanja u kome se nalazi, u kome je moguće naručivati presude i u kome i dalje ključne uloge igraju kadrovi koji nijesu izabrani, niti su napredovali, na osnovu znanja i zasluga. Nakon osam neuspjelih pokušaja izbora koji su propali zbog neprihvatljive neodgovornosti i opstrukcije jednog broja sudija Vrhovnog suda, neophodno je bilo mijenjati Zakona o Sudskom savjetu i sudijama, pa kada je to urađeno i stvoreni uslovi za izbor, imamo najave jednog dijela sudija da se oglas poništi dok se ne donese novi Poslovnik o radu Opšte sjednice Vrhovnog suda. Očigledno je da bi određenom broju sudija Vrhovnog suda jedini prihvatljiv kandidat za predsjednika Vrhovnog suda bila Vesna Medenica i da čine sve što su u mogućnosti da postupak izbora opstruiraju. Reforma pravosuđa i vladavina prava biće daleko sve dok god se ne sprovede veting i iz sudstva, ali i iz tužilaštva i advokature, ne odstrane takvi kadrovi koji su godinama bili akteri tzv. pravosudnog kartela preko koga su se naručivale presude.

MONITOR: Šta je u suštini urađeno na reformi pravosuđa nakon avgusta 2020?

RADULOVIĆ: Vrlo malo. Pozitivne pomake imamo u dijelu SDT-a koje je u saradnji sa SPO-om pokrenulo neke veoma važne postupke. Međutim, treba priznati i da su ti postupci pokrenuti na osnovu dokaza pribavljenih međunarodnom saradnjom sa Europolom. U sudstvu teško da možemo govoriti o bilo kakvim reformama, što predstavlja objektivan rizik da i ti postupci koji su pokretnuti neće imati pravičan i zakonit epilog.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo