Povežite se sa nama

INTERVJU

Udruženo protiv kriminala

Objavljeno prije

na

O problemima s kojima se danas nosi srpska Vlada, posebno njeno Ministarstvo pravde, kada se radi o organizovanom kriminalu, u javnosti ovih dana najčešće govori Slobodan Homen, ,,drugi čovjek Ministarstva”. Homen, advokat po profesiji, 1996. bio je jedan od lidera višemjesečnih studentskih demonstracija, a zatim i jedan od prvih ljudi Narodnog pokreta Otpor. Ovih dana je stavove o borbi protiv organizovanog kriminala radikalizovao izjavom – da je uspješnost borbe protiv organizovanog kriminala važnija od opstanka svake vlade. MONITOR: Balkan je, ispostavilo se, nova trasa za put kokaina, do skoro mnogo pristupačnija nego ona preko srednje Amerike ili sjeverne Evrope. Zašto smo ,,izabrani”?
HOMEN: Balkan je u poslednjih dvadeset godina prošao kroz vrlo težak period. Ratovi koje smo preživeli i posledice koje je to vreme nosilo sa sobom, urušavanje pravne države, stvorilo je pogodno tle za cvetanje organizovanog kriminala, pranje novca, stvaranje tajkuna i bogaćenje ljudi preko noći. Upravo zbog toga, ali i zbog povoljnog geografskog položaja, blizine Balkana zemljama EU, zemlje bivše Jugoslavije postale su odličan distributivni centar što je kriminalnim grupama s ovih prostora omogućilo da postanu nosioci šverca kokaina iz srednje Amerike i Evrope, ali i heroina iz Avganistana za tržište zapadne Evrope.

MONITOR: Da li je inicijativa ili pomoć DEA bila toliko važna da bi se otvorila ovdašnja Pandorina kutija?
HOMEN: Organizovane kriminalne grupe, čiji su nosioci ili u čijem su sastavu državljani različitih zemalja, izuzetno su moćne i jedan su od glavnih kanala za distribuciju droge u SAD i države zapadne Evrope i stoga bez saradnje sa stranim državama i službama, a pre svega s DEA-om, kao najmoćnijom obaveštajno-bezbednosnom službom, kojoj je specijalnost suzbijanje trgovine narkoticima, akcija koja je sprovedena ne bi mogla da se obavi. Podsetio bih da je droga zaplenjena u Urugvaju na osnovu informacija dobijenih od srpske Bezbednosno informativne agencije, a da je akciju koordinisala sama DEA što je izuzetan primer kvalitetne saradnje.

MONITOR: Koliko je do sada sve zavisilo od političke volje u vidu partijskih i ličnih, a ne državnih interesa?
HOMEN: Bez jasne političke volje borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, koji su jedan od najozbiljnijih problema nasleđen iz devedesetih, nije moguća. Formiranjem Vlade Republike Srbije pre dve godine, Srbija je tu volju jasano iskazala. Otvorena su neka od najtežih pitanja, koja nisu samo pitanje klasičnog kriminala, nego i finasijskih istraga pranja novca. Upravo je vođenje finasijskih istraga, u ovom trenutku od suštinske važnosti, jer će se na taj način utvrditi da li je i u kojoj meri postojala povezanost pojedinih lica, bez obzira na funkciju koju su obavljali ili obavljaju, s organizovanim kriminalom.

MONITOR: Suština organizovanog kriminala jeste saradnja ,,običnog” kriminala i pojedinaca ili djelova institucija. Utisak je da smo i u slučaju pranja novca od kokaina još uvijek na samoj površini razotkrivanja organizovanog kriminala?
HOMEN: Kao što sam već rekao, suština borbe protiv organizovanog kriminala je praćenje tokova prljavog novca. To su pokazala ne samo iskustva Srbije i zemalja Balkana, najbolji primer za to je Italija u kojoj je borba protiv mafije uspela tek kada se ušlo u praćenje finansijskih tokova njihovog kapitala. S tim u vezi, ne treba zaboraviti važnost donošenja Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koji je bio preduslov za otvaranje finansijskih istraga. Za godinu dana, koliko se u Srbiji primenjuje taj zakon ostvareni su značajni rezultati i u ovom trenutku vrednost trajno i privremeno oduzete imovine iznosi preko 100 miliona evra. Zakon je rađen po ugledu na italijanski model i meni, lično, drago je što su i druge zemlje bivše Jugoslavije u procesu donošenja takvog zakona. To će omogućiti da međunarodna saradnja u borbi protiv organizovanog kriminala bude što efikasnija i dovesti da toga da stopa kriminala na zapadnom Balkanu bude na nivou koji postoji u razvijenim zemljama.

MONITOR: Može li Srbija bez ,,nagovora” i podrške jačih stranih službi da ,,ide do kraja”?
HOMEN: Srbiji nije potreban nikakav nagovor. Politika predsednika Borisa Tadića i Vlade Republike Srbije sasvim je jasna – jedan od prioriteta je borba protiv organizovanog kriminala. U toj borbi, međutim, ne može se ići do kraja bez saradnje ne samo s jakim stranim službama, već je za to potrebna i čvrsta regionalna saradnja. Za uspešno suzbijanje organizovanog kriminala, kao i drugih oblika kriminaliteta, potrebna je podrška kako Crne Gore, tako i Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, jer izmeštanje problema iz jedne u drugu zemlju neće dovesti do rešenja i neće omogućiti brže evropske integracije regiona. Balkan mora da pokaže da samo jedinstven može da se obračuna s organizovanim kriminalom i tako pokaže zrelost za učlanjenje u EU.

MONITOR: Privatizacija je, ponovo se pokazuje ali mnogo jasnije, ključna za trošenje kokainskih i drugih para već jednom opranih preko of-šor kompanija. Hoće li se, osim u slučaju Šarića, kupovine koje su i same umnogome posredne, preispitati da bismo saznali ko je dobio društveno bogatstvo Srbije?
HOMEN: Upravo je suština pranja prljavog novca pokušaj njegove legalizacije, a to se najlakše čini kroz privatizaciju i kupovine velikih količina zemljišta. Praćenjem tokova tog novca i tih privatizacija, kao i oduzimanjem te iste imovine, mi ćemo konačno moći da pokažemo da smo zemlja koja je u stanju da suzbije i kontroliše organizovani kriminal.

MONITOR: Čuli ste, pretpostavljam, najnoviji intervju Nebojše Medojevića TV B92. Da li bi ono što smo u toj emisiji čuli od Stanka Subotića o ulaganju njegovog novca u važne srpske privatizacije, pozajmicom Miškoviću i Beku, moglo da baci sjenku na zakonitost tih kupovina, jer se Subotić u Srbiji tereti za zloupotrebu položaja kojom je nanijeta velika materijalna šteta budžetu Srbije?
HOMEN: Apsolutno niko neće biti zaštićen, bez obzira na to kakvu društvenu ili političku poziciju zauzima u ovom trenutku. Svako za koga se pojavi sumnja da je bio upleten u nelegalne radnje, biće predmet istrage i protiv takvih vodiće se krivični postupak i postupak oduzimanja imovine. Što se tiče Subotićevih navoda, Tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala najavilo je da će ih provjeriti i ukoliko se ispostavi da je to tačno biće pokrenuti odgovarajući postupci. Potrebno je utvrditi da li je to prljav novac, na koji način je zarađen i ukoliko se ustanovi da je to tačno i da za to postoje dokazi, u pitanju bi bilo krivično delo pranja novca u kom slučaju će biti preduzeta sva zakonom predviđena sredstva.

MONITOR: Preko Švajcarske, gdje je prijavljeno boravište Subotića, praktično je nemoguće realizovati potjernicu Interpola. Da li je prepreka sama kvalifikacija krivičnog djela za koje se Subotić ovdje tereti ili nešto drugo?
HOMEN: Međunarodna saradnja mora biti obostrana, zasnovana na međunarodnim konvencijama. U konkretnom slučaju – zloupotrebu službenog položaja, koja kao krivično delo postoji u zemljama bivše Jugoslavije, švajcarsko zakonodavstvo ne poznaje. Naravno, kroz istragu se uvek može otvoriti pitanje da li je osumnjičeni počinio i neko drugo krivično delo. Konkretno ukoliko se utvrdi da je počinjeno krivično delo pranja novca, koje je predviđeno Palermo konvencijom i priznaju ga sve evropske zemlje, u tom slučaju neće biti problema za bilo čiju ekstradiciju iz bilo koje zemlje.

MONITOR: Kakva su iskustva Srbije po pitanju međunarodne pravne pomoći u slučajevima organizovanog kriminala, posebno sa Crnom Gorom? Ima li pomaka nakon susreta ministara pravde dvije zemlje?
HOMEN: Saradnja Srbije i Crne Gore po pitanjima međunarodne pravne pomoći uvek je bila na visokom nivou. Prvi slučaj u kome se pojavio problem i koji je, na žalost, ispolitizovan je slučaj narkokartela Darka Šarića. Smatram da je to pitanje isključivo u nadležnosti dva specijalna tužilaštva, nikako političara ili određenih struktura izvršne vlasti i politike. Mišljenja sam da je najbolji način rešenja tog problema direktna komunikacija koja treba da se odvija daleko od očiju javnosti i tu saradnju niko ne bi trebalo da komentariše, jer se samo tako može obezbediti zaštita svih informacija, s jedne, i pokretanje adekvatnih postupaka protiv počinilaca krivičnih dela, s druge strane.

MONITOR: Veliki problem između Srbije i Crne Gore je i dogovor oko dvojnog državljanstva. Sada vidimo da je državljanstvo moćna stvar u zaštiti osumnjičenih za organizovani kriminal. Vidite li u tome neku ,,logiku”?
HOMEN: Pitanje dvojnog državljanstva suštinski je problem. Napomenuo bih da niko od kriminalca nije uzimao državljanstvo zato što je voleo da ima državljanstvo više zemalja ili da bi imao pasoše sa kojim do skora nije moglo da se putuje. Ustavna ograničenja za izručenje domaćih državljana koja propisuju najviši pravni akti zamalja na Balkanu upravo su razlog zbog koga su kriminalci uzimali dvojna državljanstva.

Srbija je još 2006. godine izmenila Ustav, a pre nepunih šest meseci donet je Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima koji dozvoljava izručenje domaćih državljana pod određenim uslovima.

Onog trenutka kada se usaglase zakonodavstva svih zemalja bivše Jugoslavije i napravi ,,mini Evropska unija” po pitanju borbe protiv organizovanog kriminala pitanje državljanstava će izgubiti svaki značaj.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo