Politički prioritet, istaknut u (pod)naslovu ovog teksta, ima snagu matematičkog aksioma. Zbog toga, prava intriga, čak misterija, nije njegovo dokazivanje, nego njegovo osporavanje, posebno kada dolazi od dela opozicije. Ali, krenimo redom.
Posredan dokaz ispravnosti našeg stava jeste sve ono što ovih dana radi vladajuća partija. Sve potpuno suprotno od našeg prioriteta i aksioma. O značaju smenjivosti vlasti ovih dana vladajuća partija javno je polemisala čak i sa brojem jedan EU u Crnoj Gori. (Nešto što je za ovu, prema svakoj većoj moći, uvek servilnu stranku, krajnje atipično.) O svakodnevnoj apokalipsi „državnih” i „antidržavnih” elemenata, tobožnjih branitelja i isto tako tobožnjih neprijatelja „dvadeset prvog maja”, da i ne govorimo.
A sve ovo samo kao ideološka, „maglena kapa”, ispod koje i dalje, bez prestanka brekće, aferom Snimak prvi put uhvaćena na delu, ali još neprocesuirana i nesankcionisana, zločinačka, ustavorušiteljska mašinerija naših vrhovnika. Uz tekuće adaptacije i inovacije, naravno. Pa tako sada imamo ucene neisplatama a ne isplatama socijalnih primanja, neizborom a ne izborom VDT, superažurnošću a ne neažurnošću Ustavnog suda. I, naravno, sve one druge, stare mehanizme.
Rečju, iz vrha vladajuće partije, opasne, najopasnije poruke. Da će vlast braniti do poslednje kapi naše krvi. Kao i do sada, uostalom. U opoziciji, ove poruke, onaj naš politički prioritet i aksiom, trebalo bi samo da pojačaju. Ali, u delu opozicije, preciznije u SDP i PCG, makar za sada, nije došlo do toga. Zbog čega?
Ako nerazumevanje isključimo kao najmanje verovatno, jer ovde je ipak reč o nečemu što je samoočevidno, samo po sebi jasno, aksiomatsko, za ovo produženo i opasno lutanje SDP i PCG, ostaju još najmanje dva verovatna faktora i razloga. Prvi je crnogorski, državni i etnički nacionalizam vladajućeg režima, rođen uoči i nakon referenduma o nezavisnosti 2006, drugi je velika i sistemska politička korupcija, koja Crnom Gorom hara već najmanje dvadeset pet godina. Prvi proizvodi preterani strah, suženu svest, i blagu, ali potencijalno fatalnu dezorijentaciju, koja onda otežava artikulaciju političkih prioriteta, drugi deluje uglavnom nesvesno, ili, u najboljem slučaju, polusvesno, ali pri tome uvek, kao najdublji i najsnažniji, unutrašnji pritisak, na onu istu artikulaciju. Prvi je jednako razvijen kod SDP i PCG, drugi, po prirodi stvari, samo kod SDP.
I šta sada? Ukoliko koalicija SDP-PCG nastavi da luta, na izborima za Podgoricu, i na ostalim lokalnim izborima, zakazanim za 25. maj 2014, kao i kasnije, posledično, na nivou cele Crne Gore, moguće su sledeće tri opcije-konsekvence. Prvo, da ovakvo ponašanje na kraju ipak dovede do (polu)prevarnog produžavanja DPS-SDP vladavine, sve pod izgovorom zaštite države. Drugo, da ovakvo ponašanje dovede do prelivanja najvećeg dela SDP-PCG glasova, bilo DPS-u, bilo ostatku opozicije, čime bi ova koalicija bila kažnjena, ali bi makar politička situacija u Crnoj Gori, ovako ili onako, bila razjašnjena. I treće, da se ovakvo ponašanje koalicije SDP-PCG, usled razočarenja građana, željnih promena, ali nespremnih da, zbog identitetskih strahova, glasaju za drugu opoziciju, prelije u apstinenciju, čime bi koalicija bila kažnjena, ali DPS, moguće, pa i verovatno, mada indirektno, nagrađen.
Najveći deo opisanih mogućnosti, za Crnu Goru kao društvo i državu, pa i za dugoročni opstanak Crne Gore kao države, loš je i opasan. To bi morao biti razlog, ne za produžavanje, nego za okončavanje konfuzije. To je onaj minimum, koji svi, pa i koalicija SDP-PCG, duguju građanima. Da sutra njeni lideri ne bi objašnjavali kako je njihova jedina greška bila u tome što su duže od ostalih „spašavali” Crnu Goru. Kao što je Milo Đukanović ovih dana objašnjavao kako je njegova jedina greška 1990-ih, dakle, Dubrovnik, Vukovar, Srebrenica, bila u tome što je duže od ostalih „spašavao” Jugoslaviju.
Milan POPOVIĆ