Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Utopistika

Objavljeno prije

na

Reč utopistika, iskovao je, i upotrebio kao naslov istoimene knjige, američki sociolog i otac teorije svetskog sistema, Imanuel Volerstin, pre skoro dvadeset godina, 1998., kada je ova knjiga prvi put objavljena. Ovom reči, autor je svesno napravio, proizveo i istakao razliku, između one stare, i, nemogućim obećanjima i posledičnim razočarenjima, često iskompromitovane reči utopija, na jednoj, i ove svoje nove teorijske i analitičke kategorije, koja se, kako je naglasio i u podnaslovu knjige, bavi sasvim mogućim i realnim odnosno „istorijskim izborima dvadeset prvog stoleća”, na drugoj strani.

Sociologija i uopšte društvena nauka o budućnosti, danas je sasvim legitimna. I sve značajnija. Pored ostalog, to jasno pokazuje i sve veći broj futurologa. Uz Imanuela Volerstina, jednog od najznačajnijih naučnika današnjice, ovde ćemo pomenuti još samo jednog, takođe značajnog futurologa. Džeremija Rifkina (i njegovu The Zero Marginal Cost Society: The Internet of Things, The Collaborative Commons, And the Eclipse of Capitalism, iz 2014., pored ostalih). Koji, uz futurologiju, i 2050., kao odlučujuću, sa Imanuelom Volerstinom, deli još i zemlju, SAD (što, naravno, ne iznenađuje, iako u opadanju, SAD su još uvek centar savremenog svetskog sistema). U mnogim drugim stvarima i aspekatima, između ove dvojice uglednih naučnika, ima i značajnih razlika.

Tako, dok je Imanuel Volerstin sociolog, u konvencionalnom smislu ove reči, i više akademski profesionalac, Džeremi Rifkin je ekonomist, i više angažovani stručnjak odnosno ekspert, pored ostalog i kao savetnik predsednika Evropske komisije u par mandata. I, što je naučno odnosno metodološki možda još značajnije, dok je onaj prvi, Imanuel Volerstin dakle, više u zoni kompleksnosti, kontradiktornosti i neizvesnosti, pa zbog toga jednaku pažnju posvećuje i onoj boljoj i onoj lošijoj mogućnosti, ovaj drugi, Džeremi Rifkin, više je u zoni tehnološkog i ukupnog društvenog progresa, pa zbog toga onda više pažnje posvećuje onoj prvoj, boljoj opciji budućnosti (ili je ovo možda samo subjektivan utisak autora ove kolumne).

Uprkos ovim i još nekim razlikama, međutim, između Imanuela Volerstina i Džeremija Rifkina, mnogo je više zajedničkih tema, polja i tačaka. Uopšte a posebno za potrebe ove naše serije Altervizije, koja se sa današnjom kolumnom završava. Sažete u samo dve reči, sve ove zajedničke teme, polja i tačke Imanuela Volerstina i Džeremija Rifkina, mogu da se izraze, i samo u one dve dramatične reči Nadežde Mandeljštam. Strah i nada.

Strah, zbog Apokalipse, koja već sedam decenija, nije samo biblijska odnosno religijska slutnja, nego i sasvim realna mogućnost, pa i neizbežnost, ukoliko čovek nastavi da se ponaša onako kako se ponaša. I nada, zbog toga što ni osnovni ili minimalni prihod za sve, kraj najamnog rada i kapitalizma, te društveni progres i „carstvo slobode” (kako je to formulisao još Karl Marks), zahvaljujući eksponencijalnom naučno-tehnološkom i ukupnom progresu, u poslednjih petsto, deset hiljada i sto hiljada godina, nisu više samo onaj čovekov san od iskona, sa kojim je započela i ova naša serija, nego su već i sasvim realna, ekonomska, istorijska i ukupna opcija (bliske ili makar ne toliko daleke) budućnosti.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Restart

Objavljeno prije

na

Objavio:

Veliki i mali

 

O velikom ubrzavanju i haotizaciji političkog sistema u Crnoj Gori, najbolje svedoči činjenica, da su za manje od dve godine, dve potonje vlade Crne Gore, ona četrdesetdruga, Zdravka Krivokapića, i ona četrdesettreća, Dritana Abazovića, poništile i adaktirale najmanje dve značajne ideje (za koje se svojevremeno zalagao i autor ove kolumne).

Neuspeh one prve, to jest četrdesetdruge Vlade, da sačuva minimalni unutrašnji, ali pre svega srpsko-crnogorski kompromis i balans, poništio je i adaktirao ideju zabrane DPS-a. I to, naravno, ne zbog toga što i dalje ne važe svi ustavni i međunarodni razlozi za ovu zabranu, naprotiv ovi su u ove dve godine samo pojačani, za ustavne je dovoljno samo još jednom pročitati Ustav Crne Gore, a za međunarodne samo imati na umu odgovarajuće međunarodne presedane, postnacistički Ustav SR Nemačke, koji je zabranio sve totatlitarne organizacije, ali i sasvim skoro iskustvo zabrane nekada najmoćnije Demohrišćanske partije Italije zbog, zvuči poznato, sraslosti sa mafijom, sredinom 1990-ih. Nego je ovaj neuspeh poništio i adaktirao ovu ideju zbog toga što su konstituenti ove Vlade, u sedamdeset do devedeset procenata svoga delovanja, demonstrirali suštinsku istost sa DPS-om, pa se onda opravdano postavlja pitanje, a ko će onda da zabrani DPS, da li to realno može, i da li ima pravo na to.

Neuspeh ove druge, to jest četrdesettreće, koja je formalno bila manjinska, a suštinski daljinska vlada, na daljinskom upravljaču NATO-a i DPS-a, poništio je i adaktirao ideju koncetracione vlade. I to, naravno, ne zbog toga što i ova ideja odnosno potreba danas nije veća nego do samo pre godinu-dve, nego zbog toga što niko iz ove vlade, ali ni iz njene depeesovske dubine, nije pokazao ni najmanji znak, da ne kažemo svest, o potrebi koncentracije, nego su svi, uz časne izuzetke iz delova opozicije, nastavljali svoj beskonačni partitokratski pir.

Milan POPOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. avgusta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Velika konfuzija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrijednosti Zapada i geopolitika NATO pakta. Slučaj Crne Gore

 

Velika konfuzija između vrednosti Zapada i geopolitike NATO pakta traje decenijama i ima je u svim delovima sveta, ali je u slučaju naše male i jedine, ona najočiglednija i najdrastičnija. Umesto velike priče, to najbolje pokazuje jedan aktuelni primer.

Zar jednakopravnost građana, i kao deo ove, njihovo jednako pravo glasa, nije temeljni aksiom odnosno vrednost Zapada? Naravno da jeste. Pa kako je onda moguće da se u Crnoj Gori upravo ovaj aksiom tako lako i drastično krši prilikom konstituisanja i funkcionisanja njene aktuelne ali i njene prethodne Vlade. I to po direktnom nalogu vrhova administracije SAD-a i NATO-a, koji neuvijeno kaže ko može a ko ne može biti njihov partner, pa i ako je to skoro trećina crnogorskog biračkog tela. Znamo, kvaka je u tome, što je ovde reč o proruskoj a delom i proputinovskoj trećini ovog tela. A kada je tako, onda, u geopolitici i realpolitici NATO pakta, i geometrijski, a kamoli politički aksiomi, prestaju da važe.

Autor ove kolumne bio je i ostao za međunarodnu neutralnost Crne Gore, istovremeno i protiv NATO pakta i protiv Putinove Rusije, dakle gornju kritiku ne izriče kao pripadnik odnosno istomišljenik diskriminisanog dela Crne Gore, nego kao načelni protivnik diskriminacije kao takve. I kao neko ko vodi računa o razlici i suprotnosti između stvarnih vrednosti Zapada i geopolitike NATO pakta i SAD-a. Od Vijetnama, Iraka i Avganistana, do aktuelnog slučaja naše male i jedine. I ko ne zatvara oči pred notornom činjenicom, da je i aktuelna agresija Putinove Rusije na Ukrajinu, samo konačni proizvod negativne hemije i koperacije Putinove Rusije i NATO pakta u poslednjih deset godina.

Kada predstavnici aktuelne neizborne vlasti Crne Gore, ovih dana, sve agresivnije ignorišu upravo izloženu veliku konfuziju, razliku i suprotnost između domaće i međunarodne političke aksiomatike i takozvane realpolitike odnosno geopolitike, pri tome posebno sladostrasno uživajući u svom vrhovnom oksimoronu takozvanih NATO vrednosti, znamo da to čine radi svojih partitokratskih potreba i interesa. Ali, da li pri tome zaista veruju u ovaj svoj fantastični oksimoron, ili ga samo koriste kao pragmatično sredstvo za postizanje rečene partitokratije, na prvi pogled može izgledati kao potpuno nevažno pitanje, ali, u stvari, nije tako. Zbog čega. Pa jednostavno zbog toga što je u slučaju stvarnog verovanja, problem relativno lakši, i može se rešavati i rešiti putem racionalnog dijaloga i argumentacije. A u slučaju stopostotne partitokratije, neka nam je bog u pomoći.

Velika konfuzija o kojoj je bilo reči u ovoj kolumni, samo je jedan od vanjskih simptoma, koji izražavaju veliki i teški poremećaj u dubini društva. Globalno i lokalno pa naravno i u našoj maloj i jedinoj. Sudeći po ovom ali i brojnim drugim vanjskim simptomima, Crna Gora je danas u složenoj, teškoj i opasnoj situaciji, složenijoj, težoj i opasnijoj možda i od one iz mračnih1990-ih. U Crnoj Gori 1990-ih mafioktratija je bila tek u izgradnji, danas je ona u svom punom razvoju i moći. I nema šta da izgubi pa je spremna na sve pa i na unutrašnje nasilje odnosno građanski rat. Sve veća agresivnost neizbornih vlasti i njihovih „NATO vrednosti“ i „izdaja“ i „veleizdaja“, o tome preteći svedoči. Krajnje je vreme za zaustavljanje ove pretnje. I za novi veliki restart, zakon o lustraciji vrhovnika i svih njegovih, zakon o oduzimanju pljačkom stečene imovine, i koncentracionu a nakon nje i pravu izbornu vladu. Uz nadu da još uvek nije kasno. Da sve ovo ipak nije „bolest na smrt“.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Integralni igrači

Objavljeno prije

na

Objavio:

Administracije SAD i EU i crnogorska mafiokratija

 

Tačno pre deset godina, u majsko-junskom dvobroju Foreign Affairs-a za 2012, Moizes Naim objavio je tekst „Mafia States“ (Mafijaške države). Već u momentu objavljivanja, ovaj tekst ocenjen je kao jedan od najznačajnijih u svojoj oblasti. S razlogom. Distanca od deset godina, ovu ocenu samo je potvrdila.

Glavna ideja u ovom tekstu bila je (i ostala) ideja „integralnog igrača“. Koja označava istorijsku inovaciju. Na prigovore nekih kritičara da je uticaja vrhova organizovanog kriminala na vrhove vlasti oduvek bilo, sam Moizes Naim je promptno i ispravno odgovorio da uticaja jeste bilo oduvek, ali da je sama „integracija“ ipak nešto više od običnog uticaja, i da je kao takva, ipak, ekskluzivnost i inovacija našeg vremena.

I u tekstu objavljenom pre deset godina, među nekoliko eklatantnih primera za ovu inovaciju, nevedena je i naša mala i jedina, ali je konačnu, najveću i najuverljiviju potvrdu za ovu inovaciju, Moizes Naim dobio u dokumentaciji Europola za Crnu Goru, čije objavljivanje bez daha pratimo evo već nekoliko poslednjih sedmica. Pa ipak, glavni razlog za ovu našu kolumnu, nije zaslužena pohvala rečenom tekstu Moizesa Naima, nego jedna njegova važna i nužna dopuna.

Dopuna se odnosi na glavnu jedinicu analize. To više nije „state“ odnosno država, u singularu ili pluralu svejedno, kao u naslovu teksta Moizesa Naima, nego je to sve više glokalna, dakle istovremeno globalna i lokalna jedinica. To posebno uverljivo potvrđuje i slučaj naše male i jedine, iz Europolove dokumentacije i inače.

Zaista, da li je iz našeg crnogorskog „integralnog igrača“ moguće isključiti, one delove takozvane međunarodne zajednice, posebno one delove administracija SAD i EU, koji već trideset godina, zbog njihove ograničene realpolitike i geopolitike, pomažu našem dvostrukom i integralnom Vrhovniku, da izbegne pravdu? Naravno da nije. A da li onda i sami ovi delovi administracija SAD i EU postaju moizesnaimovski „integralni igrači“? Naravno da da. Zbog toga više nije dovoljna „state“ odnosno država. Ali onda sa ovime dolazimo i do još najmanje dva važna nivoa ili aspekta našeg problema.

Prvi je međunarodno krivično pravo, a drugi kulturni rasizam Zapada ali i Istoka i ostatka sveta. Međunarodno krivično pravo ima toliko deficita da mnogi ovome poriču čak i sami karakter prava. Ne bez razloga. Sila i pravo ostaju u tesnoj vezi. Pravo bez monopola legitimne fizičke prinude nije pravo. A to je upravo slučaj međunarodnog krivičnog prava. To se najbolje vidi u našem slučaju. Delovi administracija SAD i EU, koji su „integralni igrači“ crnogorske mafiokratije, zbog toga što toliko dugo i nažalost uspešno pomažu našem Vrhovniku da izbegne pravdu, čine to tako lako i elegantno, jer znaju da zbog tog svog „integralnog“ doprinosa ni oni neće trpeti pravdu. Zbog toga što njihove moćne, najmoćnije države, SAD otvoreno, a EU de fakto, ne prihvataju nadležnost Stalnog međunarodnog krivičnog suda u Hagu, i druge slične instance koje bi mogle da ih ugroze. Pa se onda i Putinova Rusija, kao i druge velike sile, kojima to može biti, na ove samo ugledaju. Isti se istom raduje.

Funkcija onog drugog, kulturnog rasizma Zapada ali i Istoka i ostatka sveta, jeste upravo to, da ovu istost i njenu neprihvatljivost sakrije. Na Zapadu pa i u našoj maloj i jedinoj, to je deklarativna priča o vladavini prava i drugim vrednostima Zapada, koje se u stvarnosti nemilosrdno gaze i izneveravaju. Na Istoku pa i u Putinovoj Rusiji, to je fantazija o obnovi srednjevekovnog carstva, koja je u stvarnosti samo lažna kompenzacija za potpuno odsustvo slobode i pravde.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo