Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Crnogorski rat

Objavljeno prije

na

Studija Momira Markovića Crnogorski rat, do danas je nenadmašena, realna i totalna istorija četiristogodišnjeg rata Crne Gore protiv Otomanske imperije. Kompleksni prikaz svih bitnih dimenzija ove fascinantne borbe. Njene po svemu izuzetne geopolitike, vojne veštine, unutrašnje organizacije, dugovečne običajnosti, samoodržive ekonomije. Koje su se sve konačno zgusnule, kondezovale i sintetizovale, u jednoj vrsti specifične ratne odnosno ratničke kulture i tradicije.

Uvodna posveta studiji Momira Markovića, međutim, ovde je učinjena, ne zbog velike i slavne uloge, koju je rečena kultura i tradicija, nesporno imala u svojoj rodnoj, polumilenijumskoj, anti-otomanskoj vojni, nego zbog njene današnje, malo je reći kontroverzne funkcije, transformacije i egzistencije. U kojoj se posebno ističu dve bitne dimenzije.

Prva je – preokretanje. Koje se u istoriji često dešava iako se retko primećuje. Crnogorski primer nije jedini ali je antologijski. U novom, post-otomanskom vremenu, u poslednjih vek, vek i po teških, nedovršenih i deformisanih modernizacija, slobodarska ratna odnosno ratnička kultura četvorovekovne anti-otomanske vojne, samo jednim svojim delom, ostala je emancipatorska (u antifašističkoj borbi sredinom XX veka posebno). Onim svojim drugim i na žalost većim delom, međutim, ona se preokrenula u sopstvenu suprotnost. Postala je glavno gradivo, gorivo i pogon, novih, domaćih nesloboda, autokratija i autokrata (četiri gospodara).

Bez opisanog preokreta i preokretanja, nije moguće razumeti, ni savremenu dramu Crne Gore. Njen unutrašnji i ukupni razvoj u poslednjih trideset godina. Kao ni njene današnje kovitlace u najužem smislu ove reči. Njeno depeesovsko natovanje-ratovanje 2017. Njene današnje patriote i zaslužnike. I njene današnje „plaćenike i izdajnike”.

Crna Gora Mila Đukanovića jeste menjala političke ideje i ideologije, države i identitete, lojalnosti i strane, ali je pri tome, u svima njima, i u SFRJ, i u SRJ, i u SCG, i danas, u „nezavisnoj i evro-atlantskoj” Crnoj Gori, dakle, celo vreme, imala samo jednu i jedinu, nepromenljivu i nepromenjenu konstantu. Beskrupuloznu (zlo)upotrebu slavne crnogorske istorije, posebno njene slobodarske, ratne odnosno ratničke kulture i tradicije, za krajnje prozaične i trivijalne, ali i funkcionalne potrebe, sopstvene autokratije, vlasti i oligarhije.

Na ovo poslednje, direktno se nadovezuje, i ona druga bitna dimenzija, naše današnje ratne odnosno ratničke kulture i tradicije. Njena dubinska i skrivena ali sve značajnija ekonomska funkcija. U prvih desetak godina, ona njena politička (zlo)upotreba, koja je gore naznačena, mogla je da bude i samo kratkotrajna, konjunkturna i prolazna. Posle skoro pune tri decenije, međutim, ona je već na putu, da postane dugotrajna, strukturna i trajna. Kao deo jednog novog ekonomskog i ukupnog socijalnog a ne više samo političkog sistema. Kao ona nova istorijska paradigma, nazadnjačka, neofeudalna sinteza, o kojoj smo, u vezi sa onim našim kompleksnim i kontroverznim osnovnim ili minimalnim prihodom, pisali još na početku ove serije Altervizije.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Deportacije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Kosmički/Panteistički aspekt

 

„Uvijek ću se sjećati očiju moga oca, koje su me gledale kroz prozor od auta s kojim je on nestao … Sjećam se momenta kada sam shvatila da nešto nije u redu, onda kada su nepoznati ljudi počeli da pretresaju kuću u kojoj smo boravili. Sjećam se da se minut prije njihovog dolaska moj otac obrijao i da sam ga ljubila po glatkom obrazu posljednji put … Znam da nikada neću saznati zašto, ali se nadam da ćete mi vi pomoći da saznam kako i gdje. Zahvalna sam svima onima koji pročitaju ove riječi i svima onima koji mi pomognu da nađem kosti moga oca, koji mi dozvole da mu podarim mir, jer on to zaslužuje.“ (Protiv zaborava, Iskazi svjedoka u suđenjima povodom ratnih zločina, Akcija za ljudska prava, Podgorica, 2021)

Ovo je samo jedno od neposrednih svedočenja, datih pred nadležnim crnogorskim sudom, u krivičnom odnosno sudskom postupku u slučaju deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992. Ono najbolje ilustruje četvrti aspekt koji obrađuje ova kolumna. Aspekt kosmičkog panteizma. U kojem između čoveka i kosmosa i čoveka i čoveka nema posrednika. Ni države ni vlasti. Ni crkve ni klera. Samo drugi čovek. Ili, kako je to rekao naš najveći, Luča mikrokozma. Četvrti aspekt nije četvrti zbog toga što je manje značajan od prethodna tri, pravnog, političkog i istorijskog aspekta, naprotiv, on je najznačajniji, ali je četvrti, zbog toga što je za njegovo razumevanje, bilo neophodno prethodno upoznavanje ona prva tri.

Svaka žrtva je nevina, naravno i ona na bojnom polju, ali je najnevinija žrtva koja nema nikakve mogućnosti da se odbrani. Takve su i žrtve deportacija iz 1992. Nenaoružani civili, koji su u Crnoj Gori očekivali zaštitu od ratnog haosa i nasilja. Verujući u ono staro Marka Miljanova, da je zaštita progonjenog, bez obzira na njegovu/njenu veru ili nacionalnost, čovekova najsvetija obaveza. Zbog toga su oni koji su naložili i izvršili deportacije 1992. prekršili ne samo najznačajnije postulate međunarodnog i domaćeg prava, nego i najvrednije elemente sopstvene tradicije. Isto važi i za one koji ovima do današnjeg dana pomažu da izbegnu pravdu. Koja je kosmička i panteistička.

Kada smo ja, Esad Kočan i pokojni Koča Pavlović, 2012. podneli Krivičnu prijavu protiv tadašnjeg crnogorskog vrha i Vrhovnika u slučaju ratnog zločina deportacija 1992, slično i 2014. protiv istih počinilaca u slučaju najvećeg zločina genocida u Srebrenici i šire 1995, tada to nismo učinili iz naivnog očekivanja da će same te vlasti pokrenuti procese i osuditi sami sebe. Ne, naš motiv bio je sasvim drugi. Da svojim krivičnim prijavama, privučemo makar deo čopora režimskih pasa rata, i na taj način, u granicama svojih mogućnosti, pomognemo onima koji su i dalje bili progonjeni kao zveri. Pokojnom Slobodanu Pejoviću, najhrabrijem, nesalomivom svedoku insajderu u slučaju deportacija, i Ibrahimu Čikiću, najhrabrijem, nesalomivom svedoku i žrtvi u slučaju genocida. Naravno, svrha ovih naših krivičnih prijava bila je, i da javno izrazi pijetet prema svim, a posebno prema najnevinijim žrtvama postjugoslovenskih ratova i ratnih zločina.

Tako je i danas. Ja i Esad Kočan ni danas nemamo nikakav višak iluzija. Kada tekstovima u ovoj i prethodne tri kolumne, osumnjičenima iz ondašnjeg crnogorskog vrha, pridružujemo i sudeći Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u slučaju sramotnih deportacija iz 1992, to ne činimo zbog naivnog verovanja u promptnu evropsku i svetsku pravdu, mada se pravdi još uvek nadamo, nego to činimo zbog našeg kosmičkog panteizma. Zbog one devojčice s početka ovog teksta. I zbog svih drugih devojčica i dečaka i majki i očeva i braće i sestara i prijatelja stradalih u deportacijama. I zbog samih nevino stradalih. Čije nas duše pomno prate iz kosmosa.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Deportacije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Istorijski aspekt

 

U prethodna dva broja Monitora, u ovoj kolumni, obrađeni su pravni i politički aspekt, kao dva najaktuelnija aspekta, nedavne negativne i saučesničke odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju ratnog zločina deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992. U današnjoj kolumni, ukratko će biti obrađen i izložen njen istorijski aspekt. To će biti urađeno uz pomoć istorije dugog trajanja Fernana Brodla i teorije svetskog kapitalističkog sistema Imanuela Volerstina.

„Events are dust“. (Događaji su prašina). Ovako je Fernan Brodel izrazio svoj kritički stav prema tradicionalnoj takozvanoj događajnoj istoriografiji. Ali ovaj stav ne treba shvatiti tako kao da događaji uopšte nisu važni, nego da ih kao čestice prašine treba staviti u strukture i duga trajanja kojima pripadaju.

Tako i u našem slučaju. Nedavna negativna i saučesnička odluka suda u Strazburu u slučaju ratnog zločina deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992, kao jedan takav događaj-čestica, deo je dugog polumilenijumskog trajanja svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema, i neodoljivo nas vraća na jedan, njemu blizanački događaj-česticu. Na javno spaljivanje Đordana Bruna od strane tada svemoćne Inkvizicije, na trgu u Rimu, danas događajno veoma daleke, ali istorijski, sistemski i suštinski veoma bliske 1600.

Svojom odlukom u slučaju deportacija u Crnoj Gori 1992. sud u Strazburu se predstavio kao analogon Inkvizicije, koja je osudila Đordana Bruna na javno spaljivanje. Na ostalim sličnostima između Inkvizicije 1600. i suda u Strazburu 2023. dalje se nećemo zadržavati, jer su one prilično očigledne. Zadržaćemo se samo na glavnoj razlici među njima. A ona je istorijska.

Spaljivanje Đordana Bruna od strane Inkvizicije 1600. bio je događaj-čestica koji je označio početak kraja prethodnog, polumilenijumskog, srednjovekovnog, feudalnog, i kraj početka novog, polumilenijumskog, modernog, kapitalističkog istorijskog sistema. Pomaganje nalogodavcima i izvršiocima smrtonosnih deportacija iz 1992. da izbegnu pravdu, od strane, kako izdržati nepodnošljivu ironiju naziva institucije koji sledi, Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu 202., događaj-čestica je koji označava početak kraja svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema, i kraj početka nekog novog polumilenijumskog istorijskog sistema, koji, međutim, može biti bolji, ali i gori, uključiv i nuklearno-ekološku apokalipsu, od svetskog kapitalističkog sistema.

Eto, tek da se zna, koliki i kakav je ulog na koji upozorava odluka suda u Strazburu od 6. aprila 2023. Srećom, uz ovu odluku, koja je, malo je reći, saučesnička, mračna i ubilačka, naša mala i jedina Crna Gora, ali i naša velika i željena Evropska unija, pokazuju i brojne znake borbe i otpora, solidarnosti i empatije, pravdoljubivosti i ljudskosti, ne samo sa najnevinijim žrtvama ratnog zločina deportacija iz 1992. nego i šire i najšire, i, na taj način, ostavljaju nadu, da ipak možemo izbeći nuklearno-ekološku apokalipsu, i izgraditi neki novi i bolji istorijski i svetski sistem nego što je ovaj umirući i odlazeći apokaliptički kapitalizam. Težak je i kritičan moment, pa ćemo zbog toga, na kraju ove kolumne, kao neku vrstu zasluženog javnog isticanja, pohvale i zahvalnosti, još jednom ponoviti imena onih, iz naše male i jedine, ali i iz naše velike i željene, koji su već dali dragocen doprinos rasvetljavanju apsolutne neprihvaljivosti odluke suda u Starzburu od 6. aprila 2023. Nebojša Vučinić, Tea Gorjanc Prelević, Tamara Milaš, Mauricijo Salustro. I Predrag Nikolić, novinar Monitora, koji je vredno sabrao i osnažio njihove glasove.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Deportacije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Politički aspekt

 

Pre nedelju dana u ovoj kolumni ukratko je izložen pravni odnosno krivično-pravni i međunarodno-pravni aspekt saučesništva iz podnaslova ovog teksta. U današnjoj kolumni ukratko se izlaže njegov politički odnosno kriminalno-politički aspekt. Koji je najznačajniji.

U ovom izlaganju, najpre sledi navođenje četiri relevantna glokalna, to jest istovremeno globalna i lokalna/crnogorska događaja, a zatim njihovo realno i logičko povezivanje. Rezultat će biti dodatna argumentacija za tešku optužbu iz našeg podnaslova.

Prvi relevantan događaj jeste rangiranje Mila Đukanovića na dvadeseto mesto najbogatijih svetskih vladara, u istraživanju jednog od najuglednijih britanskih dnevnih listova The Indepedent 2010., ali i u još nekoliko uglednih zapadnih listova i časopisa posle toga. Za nekoga ko je pre više od trideset godina, u takozvanoj antibirokratskoj revoluciji, startovao u džemperu, zaista impresivno. Na stranu za moment pitanje na koji način je ovaj do ovog bogatstva došao. Ovde se ovaj podatak navodi samo radi toga da se ima na umu, da je reč o osobi koja je i finansijski u stanju, da kupi čak i jednu odluku suda u Strazburu.

Drugi relevantan događaj je tekst Moizesa Naima Mafia States, objavljen u jednom od najprestižnijih spoljnopolitičkih časopisa u SAD Foreign Affaires, u njegovom majsko-junskom dvobroju za 2012. U kojem je epohalna inovacija „integral player“ (integralni igrač), osoba koja je istovremeno vrh države i vrh organizovanog kriminala odnosno mafije. I u kojem je Crna Gora Mila Đukanovića navedena kao jedna od desetak izabranih zemalja. Tek da se zna na šta je sve osoba o kojoj je reč spremna da odbrani svoju celoživotnu pljačku i plen.

Treći relevantan događaj predstavlja početak krivično-pravnog procesuiranja jedne potpredsednice Evropskog parlamenta i sa njom povezanih lica zbog osnova sumnje da je počinila delo visoke korupcije 2022., dakle sasvim nedavno. Ovaj događaj sa našim Vrhovnikom, deportacijama i saučesništvom suda u Strazburu, nema nikakve veze, ali se ovde navodi radi toga, da ukaže na, i za naš slučaj važnu činjenicu, da je visoka korupcija počela da napada i same vrhove Evrope. Ako je mogla jednu potpredsednicu Evropskog parlamenta, zašto ne bi i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.

Četvrti događaj je sama, za ovaj sud, malo je reći, kompromitujuća odluka ovog suda, u slučaju ratnog zločina deportacija u Crnoj Gori 1992. Koja je objavljena samo četiri dana nakon što je jedan od najdugovečnijih autokrata u novijoj istoriji Evrope ubedljivo izgubio predsedničke izbore u Crnoj Gori. Ali se eventualnim skrivenim značenjima ova samo četiri dana, ova kolumna, makar u ovom momentu, neće baviti. Umesto toga, sledi još samo ono povezivanje.

Koje je, ponovimo to i ovde, kao matematika. Zaista, stavite samo četiri navedena događaja, jednog uz drugi. Prvi, od džempera do samog vrha najbogatijih svetskih vladara za samo dvadeset godina, drugi, jedna od najpoznatijih svetskih mafiokratija, treći, bolest visoke korupcije koja je počela da napada i same evropske vrhove, i četvrti, za našeg Vrhovnika, oslobađajuća odluka suda u Strazburu. Kao dva plus dva jednako četiri.

Ono najmanje što iz ove i ovakve političke matematike proizilazi, to su brojni osnovi sumnje, da je, onom svojom odlukom u slučaju ratnog zločina deportacija u Crnoj Gori, i sam Evropski sud za ljudska prava u Strazbura, 6. aprila 2023., postao saučesnik odnosno pomagač počiniocima ovog zločina da izbegnu pravdu. A ono najmanje što Monitor i autor ove kolumne moraju da ponove, to je još jedan javni poziv nadležnim, domaćim i međunarodnim tužilaštvima, da ove osnove sumnje, uzmu u razmatranje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo