Ja sam jednog dana izašla iz svoje kuće, i kada sam se kasnije vratila, u tu kuću je ušla potpuno druga osoba

Već je utorak, ali februar još uvek ima ponedeljak u spavaćoj sobi i još jedan u rukavu. To nije ohrabrivanje, to je fatalizam. Lepo vreme, ali valja spomenuti biće, 2000. godište, koji je sinoć prebio i ubio uličnog svirača ,,Blekija“ u Novom Sadu. Bleki je decenijama svirao bluz po ulicama Novog Sada. Nemoć u vazduhu ne zna koliko je jaka, ali zna koliko smo mi slabi. A među ljudima, još uvek neki strah iz navike.

Čuvar muzeja u Jekaterinburgu HEMIJSKOM OLOVKOM docrtao oči na slici Ane Leporskaje, vrednoj čak 740.000£!  „Njegovi motivi su još uvek nepoznati, ali administracija veruje da je to bila neka vrsta propusta u razumu“, rekoše. Ovo od sada koristim kao izgovor za sve što upropastim. Sačinjeni od krpica neba i parčića zemlje, od vatre u grudima i vetra što kroz glavu duva, zagledani u horizonte, mi vrlo često zalutamo, pa ne umemo da ispunimo onaj prostor između. Ja sam jednog dana izašla iz svoje kuće, i kada sam se kasnije vratila, u tu kuću je ušla potpuno druga osoba.

Žali mi se sin, nedavno, i pita:  „Koliko ću još da kašljem?“  Odgovaram:  „Pa dok ne prestaneš, sine“. Mrtva ozbiljna, kao da sam mu otkrila tajnu večnog života. Pa se vi posle žalite roditeljima. Doduše bilo je i situacija kad me je pitao šta je to ćelija, i ja, konačno dočekala, bez daha izdeklamujem ono čuveno: „Ćelija je osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića“. Gleda me belo i kaže: „U crtaćima je to zatvor“. Kad naiđem na osobu koja ume da oseti te moje suptilne nakostrešenosti ja onda skakućem u mestu tapšući od sreće.

Išla sam kod Gugla na lekarski pregled, kaže da se klonim stresnih situacija, ne znam samo gde, jedino u sanduk.  Nikad nisam nešto preterano proučavala anatomiju čoveka, bitno mi je da organizam još uvek funkcioniše nekako. Nekad mi se dogodi da tražim na kojoj strani mi je srce  rukama po grudima za otkucajima, ako zatreba za slušanje himne u nekom svečanom okruženju. Prolaze mi neke informacije kroz misaoni sistem, ali ne znam šta bih sa njima, kako da ih iskoristim, u startu nisu kompatibilne s trenutnim duhovnim stanjem bića. Odložiću ih za neke druge prilike. Ima Schopenhauer neko poglavlje o buci u radu „Studies in Pessimism“. Moraću se pozvati na to jer deca danas proizvode nesnošljivi žamor. Ostao mi je mozak bez misli na milisekundu i osetila sam prisustvo eternal voida. Dakle, važno je uvek biti okupiran nečim, čak i kad se odmara.

Prijateljica kaže da joj je deda lud, jer priča sa mačkom koju čuvaju. Gledam, ćutim, srećna sam što nije imala priliku da me vidi tokom dijaloga sa, bukvalno, bilo kojom životinjom.

Noć ne obećava ništa osim svitanja i to je sasvim dovoljno.

P.S. Jeste testirali strpljenje? Ja negativna.

Nataša ANDRIĆ