Povežite se sa nama

INTERVJU

VASILIJE MILIČKOVIĆ, PREDSJEDNIK UDRUŽENJA MANJINSKIH AKCIONARA EPCG: Izgubljena milijarda – malo li je

Objavljeno prije

na

Kako vrijeme prolazi, ja više nemam apsolutno nikakvu dilemu da je proces dokapitalizacije i poluprivatizacije EPCG unaprijed izrežiran i dogovoren, sa svim obilježjima visoke korupcije, kaže za Monitor Vasilije Miličković, sumirajući višegodišnja iskustva saradnje sa Italijanima, nakon dokapitalizacije i djelimične privatizacije Elektroprivrede iz 2009. godine. „Kakav je ugovor sa A2A najbolje govori prvi dan njegove primjene u praksi, gdje g. Zukoli kaže „Shoot out opcija je moguća nakon tri godine i 100 miliona ostvarenog profita”. Branko Vujović i Vujica Lazović ga ispravljaju i kažu: „Ne, neophodno je da prođe pet godina i da EPCG ostvari 300 miliona eura profita”. U Ugovoru, dakle, o tome nema ni riječi, već se, izgleda, radilo o kafanskim pregovorima nakon kojih su se učesnici u mamurnom stanju prisjećali svojih dogovora.

Rezultati su, zato, pogubni i poražavajući. Radi se uz milionske gubitke, bez investicija i novih tehnologija. EPCG se održava na nivou proste reprodukcije zahvaljujući obilnim padavinama i akumulacionim jezerima, a tehnika se održava isključivo na bazi domaćeg znanja i iskustva kvalitetnog inženjerskog kadra, bez strane pomoći i novih tehnologija.

MONITOR: Čudi li vas ponašanje strateškog partnera A2A? Oni se, makar javno, ponašaju kao da ih uopšte nije briga za 400 miliona koje su ovdje uložili.
MILIČKOVIĆ: Za ljude zdravog razuma, ponašanje A2A je neshvatljivo i više nego čudno. Ovdje ću istaći nedavnu izjavu Enrica Malerbe da je EPCG uvozila struju po dvostruko većoj cijeni od cijene po kojoj su je prodavali, te da je samo po tom osnovu EPCG pravila gubitak od dva miliona mjesečno. Za njih je, izgleda, EPCG alajbegova slama. To što su imali obavezu da KAP isključe sa mreže nakon neplaćanja tri mjesečne uzastopne fakture, a oni to nijesu uradili, već nagomilali nenaplativa potraživanja veća od 50 miliona eura, a da im u međuvremenu nije padalo na pamet da se obezbijede sudskom blokadom aluminijuma, govori da se oni – izgleda – apsolutno ništa ne pitaju, već da ima gazda i nad gazdom.

MONITOR: Da se vratimo u vrijeme kada je potpredsjednik Vlade Vujica Lazović objašnjavao kako je osam eura veće od 11. Šta je od tadašnjih obećanja strateškog investitora ispunjeno?
MILIČKOVIĆ: Zapanjujuća je drskost DPSDP Vlade koja se hvali i diči da je njen strateški partner A2A registrovan 1. januara 2008. godine (to može svaki građanin i danas da pročita na sajtu Ministarstva ekonomije). Dakle, niko više, pa ni Državni tužilac, nema dilemu da A2A iz Breše nije ispunjavao elementarni uslov tendera – nije mogao priložiti traženi završni račun za 2007. godinu jer tada nije ni postojao. Za očekivati je da se takav Ugovor poništi a odgovorna lice privedu pravdi.

Ovdje se sada, u prvom planu, postavlja pitanje krivične i svake druge odgovornosti Tenderske komisije i Savjeta za privatizaciju (na njihovom čelu bio je Vujica Lazović) i Mila Đukanovića kao premijera.

Te 2009. godine Vujica Lazović nam je u više navrata pomjerao mozak, izjavama tipa: „Izuzetno smo zadovoljni postignutom cijenom, jer je u decembru 2008. akcija EPCG koštala 1 euro, a sada 8,4 eura što je iznad nominale”. Vujica nam je objašnjavao i ubjeđivao nas da je tržišna vrijednost cjelokupne EPCG 100 miliona eura i da moramo biti srećni, zadovoljni i njemu zahvalni što je on postigao rekordnih 840 miliona eura.

MONITOR: Očekujete li reakciju Državnog tužioca CG?
MILIČKOVIĆ: Dok u Državnom tužilaštvu i svim drugim državnim institucijama sjede DPSDP vojnici, nema nade. Ali siguran sam da će Brisel tokom pregovora za poglavlja 23 i 24 izvršiti dodatni pritisak da se preispita, za Crnu Goru najznačajniji, proces privatizacija EPCG koju karakteriše korupcija na visokom nivou.

Ja bih, recimo, predložio univerzitetskom profesoru Božu Mihailoviću da samoinicijativno posjeti Državnog tužioca i u svojstvu svjedoka objasni ko mu je javio da je A2A, kao komunalno preduzeće, strateški partner za EPCG iako ne ispunjava uslove tendera. Da objasni, takođe, kao predsjednik Nadzornog odbora PIF Trend, kako su tekli pregovori o prodaji akcija EPCG iz njihovog portfolia dok je trajao međunarodni tender za EPCG. Kao posljedicu te prodaje imamo izbor dva člana A2A u Bord direktora EPCG-a. Oni su zatim odlučivali da li će A2A kupiti i akcije koje je na prodaju ponudila država.

Profesor Mihailović takođe može da objasni da li je bio svjestan odgovornosti kada je prodajom akcija po cijeni 7,6 eura, osim štete akcionarima Trenda, izabrao strateškog partnera za EPCG čime je nanio nesagledivu štetu državi i njenim građanima. Profesoru se, u svjedočenju, mogu priključiti i upravljači ostalih fondova: Eurofonda, MIG-a, Monete i Atlasa.

Danas, u petoj godini od dolaska A2A u Crnu Goru meni postaje puno toga jasnije – i zašto je 8,4 veće od 11 i zašto su i po čijem nalogu upravljači PIF-ova, dok traje tender, prodali akcije EPCG preduzeću A2A iz Italije koje nije ispunjavalo ni elementarni uslov za strateškog partnera EPCG-a, zašto je Vujica Lazović ekspresno eliminisao prvorangirani grčki konzorcijum koji je mnogo jača kompanija, sa stogodišnjom tradicijom u proizvodnji i distribuciji električne energije, jasno mi je i zašto je A2A dva mjeseca prije konačne odluke o njihovom izboru emitovao obveznice u visini 1 milijarde eura i zašto je ta emisija u potpunosti uspjela. Potpuno mi je jasno i zašto je ponašanje A2A ovdje u Crnoj Gori, u proteklom periodu, bilo bezlično, nezainteresovano i krajnje neodgovorno prema matičnoj kući u Italiji.

MONITOR: Govorili ste da akcije EPCG vrijede i više od 20 eura. Zašto ste se, ipak, odlučili na prodaju?
MILIČKOVIĆ: Tačno je da sam od dokapitalizacije EPCG-a očekivao kvalitetnog i stručnog partnera, sa dugom tradicijom i iskustvom u proizvodnji i distribuciji električne energije. Neku od kompanija iz Švedske, Norveške, Njemačke, Češke koji su se i pojavili na prezentaciji o dokapitalizaciji EPCG u januaru 2009. Njihove investicije u razvoj EPCG bile bi lokomotiva razvoja države, oni bi EPCG učinili evropskom kompanijom sa visokom tehnologijom i standardima u poslovanju.

Ali, čim sam saznao da profesor Mihailović i ostali upravljači PIF-ova prodaju akcije potpuno nepoznatoj kompaniji i to kompaniji iz oblasti komunalnih usluga registrovanoj prije par mjeseci, jasno mi je bilo kakve će to posljedice imati. Zato sam tog 25. septembra 2009. javno pozvao sve manjinske akcionare EPCG da mi se pridruže i prodaju svoje akcije. Čak i pod, od strane A2A, raspisanim reketaškim uslovima u vidu provizije od jedan odsto nizašto – sa obećanjem da ćemo tužbom za nadoknadu štete zahtijevati povraćaj našeg novca. Danas je taj proces u toku i očekujem i pozitivan ishod.

MONITOR: Kakva je sudbina krivične prijave protivu A2A zbog neobjavljivanja tendera za pravne i konsultanske usluge?
MILIČKOVIĆ: Tu prijavu je podnijela Partija udruženih penzionera i invalida CG (PUPI) zbog nepoštovanja Zakona o javnim nabavkama čime je u kontinuitetu, u zadnje četiri godine, nanesena višemilionska šteta svim potrošačima struje u Crnoj Gori. Ja sam, doduše, u oktobru prošle godine, najavio podnošenje krivičnih prijava protiv direktora u EPCG zbog nezakonite provizije za A2A, ali su se penzioneri odlučili na krivičnu prijavu svjesni da od njihovih malih penzija ne mogu i neće da plaćaju pljačkašku i reketašku proviziju kroz cijenu struje. Najava i podnošenje te krivične prijave su izazvali veliku pozornost i pažnju malih akcionara A2A u Italiji, pa je moguće da će njihov tužilac reagovati prije nego naš.

PUPI je dostavio Skupštinskom odboru za finansije i budžet kopije krivične prijave sa zahtjevom za kontrolno saslušanja menadžmenta EPCG u rukama A2A. U tom odboru su i članovi opozicije – Nebojša Medojević, Aleksandar Damjanović i Mladen Bojanić. Ja, lično nemam nade u njih zato što su oni sve ovo znali ili morali znati a sve četiri godine šute kao zaliveni. Mi u Crnoj Gori nažalost nemamo opozicije, jer da je imamo, DPS ne bi radio ovo što radi, ne bi bilo nepotizma i političke korupcije, ne bi bilo političkog zapošljavanja i ucjena. Crna Gora je zarobljena država upravo zahvaljujući koruptivnoj opoziciji.

MONITOR: Da li je EPCG danas bolja kompanija nego što je bila prije dolaska Italijana?
MILIČKOVIĆ: Za EPCG vrijeme je stalo u septembru 2009. godine. Od tada apsolutno ništa nije uloženo, ni u šta se nije investiralo – osim u Prvu banku. Zato je i tržišna cijena EPCG pala sa 1,2 milijarde eura na 200 miliona eura, sa tendencijom daljeg pada.

MONITOR: Kakva su iskustva manjinskih akcionara sa A2A?
MILIČKOVIĆ: A2A je u više navrata oštetio manjinske akcionare za milionske iznose, zbog čega kod sudskih i tužilačkog organa vodimo više postupaka. Manjinski akcionari u CG su, uopšte gledano, nezaštićeni, njihova prava postoje samo na papiru, ignoriše ih kako ko stigne. Evo, mi mali akcionari uporno tražimo dokumentaciju od stane menadžmenta EPCG – koje to pravne i konsultanske usluge fakturiše A2A Elektroprivredi CG, koliki su godišnji iznosi za te usluge, na koji žiro račun su uplaćeni… Postoje indicije da ima još konsultanskih kuća iz Italije, osim A2A, koje nas savjetuju za milionske naknade. Ćutanje A2A, ćutanja državne administracije CG ( tužilaštvo, policija, Agencije za sprečavanje pranja novca …) će nas natjerati da se za pomoć i pravdu obratimo sličnim institucijama u Italiji.

Zoran RADULOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo