Povežite se sa nama

INTERVJU

VASILIJE MILIČKOVIĆ, PREDSJEDNIK UDRUŽENJA MANJINSKIH AKCIONARA EPCG: Izgubljena milijarda – malo li je

Objavljeno prije

na

Kako vrijeme prolazi, ja više nemam apsolutno nikakvu dilemu da je proces dokapitalizacije i poluprivatizacije EPCG unaprijed izrežiran i dogovoren, sa svim obilježjima visoke korupcije, kaže za Monitor Vasilije Miličković, sumirajući višegodišnja iskustva saradnje sa Italijanima, nakon dokapitalizacije i djelimične privatizacije Elektroprivrede iz 2009. godine. „Kakav je ugovor sa A2A najbolje govori prvi dan njegove primjene u praksi, gdje g. Zukoli kaže „Shoot out opcija je moguća nakon tri godine i 100 miliona ostvarenog profita”. Branko Vujović i Vujica Lazović ga ispravljaju i kažu: „Ne, neophodno je da prođe pet godina i da EPCG ostvari 300 miliona eura profita”. U Ugovoru, dakle, o tome nema ni riječi, već se, izgleda, radilo o kafanskim pregovorima nakon kojih su se učesnici u mamurnom stanju prisjećali svojih dogovora.

Rezultati su, zato, pogubni i poražavajući. Radi se uz milionske gubitke, bez investicija i novih tehnologija. EPCG se održava na nivou proste reprodukcije zahvaljujući obilnim padavinama i akumulacionim jezerima, a tehnika se održava isključivo na bazi domaćeg znanja i iskustva kvalitetnog inženjerskog kadra, bez strane pomoći i novih tehnologija.

MONITOR: Čudi li vas ponašanje strateškog partnera A2A? Oni se, makar javno, ponašaju kao da ih uopšte nije briga za 400 miliona koje su ovdje uložili.
MILIČKOVIĆ: Za ljude zdravog razuma, ponašanje A2A je neshvatljivo i više nego čudno. Ovdje ću istaći nedavnu izjavu Enrica Malerbe da je EPCG uvozila struju po dvostruko većoj cijeni od cijene po kojoj su je prodavali, te da je samo po tom osnovu EPCG pravila gubitak od dva miliona mjesečno. Za njih je, izgleda, EPCG alajbegova slama. To što su imali obavezu da KAP isključe sa mreže nakon neplaćanja tri mjesečne uzastopne fakture, a oni to nijesu uradili, već nagomilali nenaplativa potraživanja veća od 50 miliona eura, a da im u međuvremenu nije padalo na pamet da se obezbijede sudskom blokadom aluminijuma, govori da se oni – izgleda – apsolutno ništa ne pitaju, već da ima gazda i nad gazdom.

MONITOR: Da se vratimo u vrijeme kada je potpredsjednik Vlade Vujica Lazović objašnjavao kako je osam eura veće od 11. Šta je od tadašnjih obećanja strateškog investitora ispunjeno?
MILIČKOVIĆ: Zapanjujuća je drskost DPSDP Vlade koja se hvali i diči da je njen strateški partner A2A registrovan 1. januara 2008. godine (to može svaki građanin i danas da pročita na sajtu Ministarstva ekonomije). Dakle, niko više, pa ni Državni tužilac, nema dilemu da A2A iz Breše nije ispunjavao elementarni uslov tendera – nije mogao priložiti traženi završni račun za 2007. godinu jer tada nije ni postojao. Za očekivati je da se takav Ugovor poništi a odgovorna lice privedu pravdi.

Ovdje se sada, u prvom planu, postavlja pitanje krivične i svake druge odgovornosti Tenderske komisije i Savjeta za privatizaciju (na njihovom čelu bio je Vujica Lazović) i Mila Đukanovića kao premijera.

Te 2009. godine Vujica Lazović nam je u više navrata pomjerao mozak, izjavama tipa: „Izuzetno smo zadovoljni postignutom cijenom, jer je u decembru 2008. akcija EPCG koštala 1 euro, a sada 8,4 eura što je iznad nominale”. Vujica nam je objašnjavao i ubjeđivao nas da je tržišna vrijednost cjelokupne EPCG 100 miliona eura i da moramo biti srećni, zadovoljni i njemu zahvalni što je on postigao rekordnih 840 miliona eura.

MONITOR: Očekujete li reakciju Državnog tužioca CG?
MILIČKOVIĆ: Dok u Državnom tužilaštvu i svim drugim državnim institucijama sjede DPSDP vojnici, nema nade. Ali siguran sam da će Brisel tokom pregovora za poglavlja 23 i 24 izvršiti dodatni pritisak da se preispita, za Crnu Goru najznačajniji, proces privatizacija EPCG koju karakteriše korupcija na visokom nivou.

Ja bih, recimo, predložio univerzitetskom profesoru Božu Mihailoviću da samoinicijativno posjeti Državnog tužioca i u svojstvu svjedoka objasni ko mu je javio da je A2A, kao komunalno preduzeće, strateški partner za EPCG iako ne ispunjava uslove tendera. Da objasni, takođe, kao predsjednik Nadzornog odbora PIF Trend, kako su tekli pregovori o prodaji akcija EPCG iz njihovog portfolia dok je trajao međunarodni tender za EPCG. Kao posljedicu te prodaje imamo izbor dva člana A2A u Bord direktora EPCG-a. Oni su zatim odlučivali da li će A2A kupiti i akcije koje je na prodaju ponudila država.

Profesor Mihailović takođe može da objasni da li je bio svjestan odgovornosti kada je prodajom akcija po cijeni 7,6 eura, osim štete akcionarima Trenda, izabrao strateškog partnera za EPCG čime je nanio nesagledivu štetu državi i njenim građanima. Profesoru se, u svjedočenju, mogu priključiti i upravljači ostalih fondova: Eurofonda, MIG-a, Monete i Atlasa.

Danas, u petoj godini od dolaska A2A u Crnu Goru meni postaje puno toga jasnije – i zašto je 8,4 veće od 11 i zašto su i po čijem nalogu upravljači PIF-ova, dok traje tender, prodali akcije EPCG preduzeću A2A iz Italije koje nije ispunjavalo ni elementarni uslov za strateškog partnera EPCG-a, zašto je Vujica Lazović ekspresno eliminisao prvorangirani grčki konzorcijum koji je mnogo jača kompanija, sa stogodišnjom tradicijom u proizvodnji i distribuciji električne energije, jasno mi je i zašto je A2A dva mjeseca prije konačne odluke o njihovom izboru emitovao obveznice u visini 1 milijarde eura i zašto je ta emisija u potpunosti uspjela. Potpuno mi je jasno i zašto je ponašanje A2A ovdje u Crnoj Gori, u proteklom periodu, bilo bezlično, nezainteresovano i krajnje neodgovorno prema matičnoj kući u Italiji.

MONITOR: Govorili ste da akcije EPCG vrijede i više od 20 eura. Zašto ste se, ipak, odlučili na prodaju?
MILIČKOVIĆ: Tačno je da sam od dokapitalizacije EPCG-a očekivao kvalitetnog i stručnog partnera, sa dugom tradicijom i iskustvom u proizvodnji i distribuciji električne energije. Neku od kompanija iz Švedske, Norveške, Njemačke, Češke koji su se i pojavili na prezentaciji o dokapitalizaciji EPCG u januaru 2009. Njihove investicije u razvoj EPCG bile bi lokomotiva razvoja države, oni bi EPCG učinili evropskom kompanijom sa visokom tehnologijom i standardima u poslovanju.

Ali, čim sam saznao da profesor Mihailović i ostali upravljači PIF-ova prodaju akcije potpuno nepoznatoj kompaniji i to kompaniji iz oblasti komunalnih usluga registrovanoj prije par mjeseci, jasno mi je bilo kakve će to posljedice imati. Zato sam tog 25. septembra 2009. javno pozvao sve manjinske akcionare EPCG da mi se pridruže i prodaju svoje akcije. Čak i pod, od strane A2A, raspisanim reketaškim uslovima u vidu provizije od jedan odsto nizašto – sa obećanjem da ćemo tužbom za nadoknadu štete zahtijevati povraćaj našeg novca. Danas je taj proces u toku i očekujem i pozitivan ishod.

MONITOR: Kakva je sudbina krivične prijave protivu A2A zbog neobjavljivanja tendera za pravne i konsultanske usluge?
MILIČKOVIĆ: Tu prijavu je podnijela Partija udruženih penzionera i invalida CG (PUPI) zbog nepoštovanja Zakona o javnim nabavkama čime je u kontinuitetu, u zadnje četiri godine, nanesena višemilionska šteta svim potrošačima struje u Crnoj Gori. Ja sam, doduše, u oktobru prošle godine, najavio podnošenje krivičnih prijava protiv direktora u EPCG zbog nezakonite provizije za A2A, ali su se penzioneri odlučili na krivičnu prijavu svjesni da od njihovih malih penzija ne mogu i neće da plaćaju pljačkašku i reketašku proviziju kroz cijenu struje. Najava i podnošenje te krivične prijave su izazvali veliku pozornost i pažnju malih akcionara A2A u Italiji, pa je moguće da će njihov tužilac reagovati prije nego naš.

PUPI je dostavio Skupštinskom odboru za finansije i budžet kopije krivične prijave sa zahtjevom za kontrolno saslušanja menadžmenta EPCG u rukama A2A. U tom odboru su i članovi opozicije – Nebojša Medojević, Aleksandar Damjanović i Mladen Bojanić. Ja, lično nemam nade u njih zato što su oni sve ovo znali ili morali znati a sve četiri godine šute kao zaliveni. Mi u Crnoj Gori nažalost nemamo opozicije, jer da je imamo, DPS ne bi radio ovo što radi, ne bi bilo nepotizma i političke korupcije, ne bi bilo političkog zapošljavanja i ucjena. Crna Gora je zarobljena država upravo zahvaljujući koruptivnoj opoziciji.

MONITOR: Da li je EPCG danas bolja kompanija nego što je bila prije dolaska Italijana?
MILIČKOVIĆ: Za EPCG vrijeme je stalo u septembru 2009. godine. Od tada apsolutno ništa nije uloženo, ni u šta se nije investiralo – osim u Prvu banku. Zato je i tržišna cijena EPCG pala sa 1,2 milijarde eura na 200 miliona eura, sa tendencijom daljeg pada.

MONITOR: Kakva su iskustva manjinskih akcionara sa A2A?
MILIČKOVIĆ: A2A je u više navrata oštetio manjinske akcionare za milionske iznose, zbog čega kod sudskih i tužilačkog organa vodimo više postupaka. Manjinski akcionari u CG su, uopšte gledano, nezaštićeni, njihova prava postoje samo na papiru, ignoriše ih kako ko stigne. Evo, mi mali akcionari uporno tražimo dokumentaciju od stane menadžmenta EPCG – koje to pravne i konsultanske usluge fakturiše A2A Elektroprivredi CG, koliki su godišnji iznosi za te usluge, na koji žiro račun su uplaćeni… Postoje indicije da ima još konsultanskih kuća iz Italije, osim A2A, koje nas savjetuju za milionske naknade. Ćutanje A2A, ćutanja državne administracije CG ( tužilaštvo, policija, Agencije za sprečavanje pranja novca …) će nas natjerati da se za pomoć i pravdu obratimo sličnim institucijama u Italiji.

Zoran RADULOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo