Tomas Hobs, Džon Lok, Žan-Žak Ruso, tri su najpoznatija predstavnika teorije društvenog ugovora, na kojoj je utemeljena celokupna ideja modernog čoveka, društva i države. Među ovima, Tomas Hobs je ipak bio prvi. I to ne samo po godini rođenja (1588.).
Od svih, naime, Tomas Hobs je najadekvatnije, najbolje i najsnažnije, izrazio samu suštinu ideje društvenog ugovora. Kao jednu vrstu filozofije manjeg zla. (Razlog više, da svi fundamentalisti i dogmatici ovog sveta, još jednom ozbiljno razmisle, o svom manihejskom gađenju, nad svakom pojavom ove filozofije, do dana današnjeg.) Setite se, po Tomasu Hobsu, država nije ni malo prirodna, romantična i idealna esencija, kako ju zaneto doživljavaju, sanjaju i predstavljaju nacionalisti svih boja, prostora i vremena, nego je, naprotiv, prilično veštačka, prozaična, čak strašna, levijatanska egzistencija. Ali ona, po ovome, ni ne može biti drugačija, jer bi, u protivnom, nadvladalo veće, to jest najveće zlo, a to je onaj strašni, najstrašniji rat svih protiv sviju, bellum omnium contra omnes, o kojem smo svi učili još u srednjoj školi.
A da i sama filozofija češće dolazi iz konkretnog iskustva i psihologije, nego iz apstraktne ideje i metafizike, opet dobro pokazuje primer Tomasa Hobsa. Zbog toga što (ni) on, svoju glavnu ideju, o neophodnosti društvenog ugovora i države, kao manjeg zla u odnosu na onaj nepodnošljivi unutrašnji rat, nije formirao u univerzitetskim bibliotekama, nego u strašnom građanskom ratu, koji je za njegova života, harao njegovom voljenom Engleskom. Pa se, kada je o ovome reč, u njemu kao velikom filozofu, izrazilo pre svega njegovo iskustvo kao običnog, zemnog čoveka.
Ovde je pravo mesto, da se u naš diskurs, još jednom uvede apokalipsa. Nuklearna i svaka druga. Koja je već sedam decenija najveća novost našeg vremena. I najveće moguće i zamislivo zlo koje bi moglo da pogodi današnjeg čoveka. Da ga izbriše sa lica zemlje i iz kosmosa. Upravo ovo zlo pozvalo je u pomoć Tomasa Hobsa. I njegovu ideju manjeg zla i društvenog ugovora.
Samo što to danas više ne može biti država sama. Hobsovom levijatanu na nivou pojedinačnog društava, mora se pridružiti i neki novi, globalni levijatan (čovek je danas barem onoliko globalan koliko nacionalan). I ovaj, novi, globalni levijatan, naravno, u hobsovskom, racionalnom i liberalnom smislu ove reči. Ali je čak i ovo, prostorno, globalno proširivanje, samo jedan od apsolutno, ili makar relativno novih fenomena, dimenzija i aspekata, našeg današnjeg problema. Zbog toga, i naslov naše današnje kolumne, Veliki kontrakt. I njen podnaslov, U senci apokalipse, koji upućuje na onu, ipak, najveću i apsolutnu novost našeg vremena.
Zbog toga, i ova poslednja, četvrta i zaključna četvorka naše serije Altervizije, posvećena novom društvenom ugovoru. Koja je samo na prvi pogled manje značajna i formalna. Jer samo površan pogled na stvari, ne može da vidi, duboku unutrašnju vezu, koja postoji između naše današnje spoljašnje forme, to jest našeg novog, nedostajućeg društvenog ugovora, na jednoj, i našeg danas najvećeg suštinskog problema, apokaliptičkog kapitalizma i njegovih podivljalih jahača, na drugoj strani. Nakon najave u ovoj, već u sledećoj Alterviziji, zumira se bilans svesti, profila i kapaciteta za ovaj novi društveni ugovor, nakon toga, u onoj posle ove, sledi još jedan glokalni, dakle globalni i lokalni izgled ove stvari, u našoj maloj, voljenoj Crnoj Gori, a na samom kraju, u četvrtoj i poslednjoj kolumni, četvrte i poslednje četvorke, naše male serije Altervizije, posvećene osnovnom ili minimalnom prihodu, završava se sa jednim manje ili više optimističkim pogledom, na moguću budućnost današnjeg sveta i čoveka, do 2050.
Milan POPOVIĆ