Povežite se sa nama

INTERVJU

Vlast bez osjećaja stida

Objavljeno prije

na

Nevladine organizacije u Srbiji, posebno one koje su kritikovale ratne politike 90-tih, ni danas ne uživaju „poverenje” vlasti. Najnoviji izveštaj Amnesti internešanel pokazuje, međutim, koliko je danas neophodno da one budu korektiv još uvek diskriminativnih državnih politika. O ovom zabrinjavajućem a dugotrajnom „trendu” počeli smo razgovor sa dr Vesnom Petrović, koja već dve decenije učestvuje u neizvesnoj borbi za ljudska prava. MONITOR: Koliko je prestankom ratova i promjenama vlasti u zemljama ex-yu stanje ljudskih prava zaista popravljeno a ne samo postalo ,,novo slovo na papiru”?

PETROVIĆ: Naravno da je u poređenju s onim što se dešavalo u vreme ratova stanje ljudskih prava popravljeno, ali pošto govorimo o vanrednim okolnostima mislim da takva poređenja ne treba praviti. Kada se rat konačno završio, ostale su posledice koje ćemo morati da otklanjamo mnogo duže nego što je rat trajao i to uz ogromne otpore onih koji su rat kreirali i u njemu učestvovali. Istina je da se vlast u svim državama nastalim na ruševinama bivše Jugoslavije promenila. Čak i tamo gde to nije slučaj, kao recimo u Crnoj Gori, u kojoj već više decenija vladaju isti ljudi, ili Srbiji gde se u koaliciji na vlasti nalazi i partija koju je vodio Slobodan Milošević i koja je Srbiju uvukla u rat, ipak se retorika ljudi na vlasti promenila i više se niko ne usuđuje da omalovažava ljudska prava i svi se, bar kada javno nastupaju, zalažu za demokratiju, vladavinu prava i uređeno društvo. Znači, ne usuđuju se da otvoreno zagovaraju mržnju, sukobe, diskriminaciju. To naravno nije dovoljno i daleko smo od idealnog kada je reč o poštovanju i zaštiti ljudskih prava.

MONITOR: Gdje se to najbolje vidi?

PETROVIĆ: U svim delovima vlasti, u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj. Propisi se donose po hitnom postupku bez adekvatne javne rasprave. Najdrastičniji primer je Ustav Srbije koji je usvojen na brzinu, neki čak tvrde da ga poslanici u Skupštini nisu ni pročitali pre usvajanja. Najgore je to što se i tako usvojeni zakoni ne primenjuju ili se njihova primena odlaže što stvara pravnu nesigurnost. Istraživanje prakse pokazuje da loše funkcionisanje instutucija nadležnih za zaštitu ljudskih prava predstavlja veliki problem, da se tužilaštva retko ili skoro nikada ne oglašavaju kada dođe do povreda ljudskih prava. Sudski sistem suočen je s bezbroj problema, ogromnim brojem nerešenih predmeta i predugim sudskim postupkoma a i najnoviji izbor sudija u Srbiji kao deo reforme ove grane vlasti doveden je u pitanje zbog toga što je obavljen na netransparentan način.

Nezavisne institucije nemaju podršku političke elite u Srbiji. Diskriminacija po raznim osnovama je takođe česta, učestalo je kršenje slobode izražavanja a branitelji ljudskih prava i nezavisni novinari izloženi napadima neformalnih grupa a ponekad i državnih organa dok im vlasti ne pružaju adekvatnu zaštitu. Ugrožena su ekonomska i socijalna prava ne samo zbog siromaštva i ekonomske krize već zbog često sumnjivih privatizacija i neadekvatnog odnosa države prema povredama ovih prava što izaziva nezadovoljstvo i nesigurnost za egzistenciju kod mnogih građana.

MONITOR: Prema najnovijem izvještaju Amnesti internešanel diskriminacija Roma je gotovo zajednička svima u regionu.

PETROVIĆ: Oni su najugroženija nacionalna manjina u Srbiji, diskriminisana u oblastima zapošljavanja, zdravstva, obrazovanja, stanovanja…. Čest i raporostranjen govor mržnje usmeren na ovu populaciju je zabrinjavajući, a još više činjenica da etnički motivisani napadi u kojima su žrtve Romi nisu istraženi i sankcionisani. Zato sam uverena da poboljšanje položaja romske zajednice u svim zemljama u regionu mora da bude dugoročna strategija onih koji kreiraju i vode politiku u tim državama.

MONITOR: Koliko ovaj izvještaj ima uticaja na ponašanje vlasti u zemljama na koje se odnosi?

PETROVIĆ: Izveštaje nevladinih organizacija, posebno onih uvažavanih u svetu, kakav je Amnesty International, treba shvatiti ozbiljno i učiniti sve da se stanje popravi. Njihov cilj nije samo puka kritika pojedinih država već imaju zadatak da ukažu državnim organima na propuste, izvrše pritisak na njih i tako doprinesu unapređenju stanja ljudskih prava.

MONITOR: Dok AI za Srbiju na agendu nepočinstava stavlja neorganizovanje Parade ponosa, dotle za Crnu Goru pominje da njen ministar za ljudska prava diskriminiše homoseksualce. Ko je tu ,,uspešniji”?

PETROVIĆ: Seksualne manjine su ozbiljno ugrožene i u Srbiji i u Crnoj Gori. Neki to objašnjavaju tradicijom i ukorenjenim predrasudama. Međutim, tolerisanje neformalnih, policiji dobro poznatih, često kriminalizovanih, desničarskih grupa i organizacija koje skoro svakodnevno prete aktivistima i pripadnicima seksualnih manjina nema apsolutno nikakvog opravdanja. Ne sme se zaboraviti da je netrpeljivost prema svemu što je drugačije dovela i do brutalnih napada na strance, novinare i javne ličnosti koje su stale u odbranu ove manjine.

MONITOR: Imate li utisak da građani razumiju u dovoljnoj mjeri sadržaj sintagme ,,ljudska prava”?

PETROVIĆ: Sklonost, ne samo država, već celih društava, pa konačno i svakog čoveka da pravi razlike između ljudi i neke smatra dostojnim a neke manje dostojnim vrlo je stara i teško je iskoreniti. Tada već govorimo o kulturi ljudskih prava koja se stvara i gradi decenijama tako što se podiže svest građana o važnosti ovih prava i obavezi da se ljudska prava svih jednako poštuju bez diskriminacije po bilo kom osnovu. Ipak, ljudsku istoriju obeležava stalna borba protiv negativnog razlikovanja. U našoj zemlji tu borbu predvode baš ti koji su „nepoželjni”. Politička i intelektualna elita mora javno da pokaže razumevanje za napore koje ovi pojedinci i grupe ulažu, da zastupa i brani njihove pozicije i tako doprinese da građani razumeju sadržinu ljudskih prava i važnost njihovog poštovanja i za njih same.

MONITOR: Već godinama se, na raznim nivoima, sudi za ratne zločine počinjene 90-tih…

PETROVIĆ: Kada je reč o kažnjavanju za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, brutalna ubistva i povrede humanitarnog prava, još uvek nije postignut cilj. Čini mi se da je mnogo onih koji zatvaraju oči pred zločinima učinjenim u ime nacije i slave počinioce ovih nedela kao heroje, a malo onih drugih kojima saznanja o užasima nedavnih ratova koji su se dešavali na par desetina ili stotina kilometara od njih u kojima su stradali njihovi sunarodnici govore da tako nešto ne sme nikada više da se ponovi, i što je još važnije, ne u njihovo ime, i da svako ko je počinio zločin mora da odgovara i da bude kažnjen da bi se bar delimično zadovoljile žrtve.

 

MONITOR: Jesmo li sposobni da shvatimo da su radna prava, sastavni deo ljudskih prava? Koliko je opasno to zanemarivanje i stvaranje stotina hiljada ,,suvišnih ljudi”?

PETROVIĆ: Tranzicija stvara tranzicione gubitnike i takvih je sve više. Uz to ide i ekonomska kriza koja koči reforme. Mene najviše zabrinjava arogancija pojedinaca na vlasti koji su nespremni da

se suoče s ovim ozbiljnim teškoćama i da pokažu trunku solidarnosti sa siromašnim slojevima društva. Kao da se štednja tiče samo nas, običnih građana, dok se oni ne odriču privilegija, troše i kradu bez ikakvog osećaja stida. To je jako opasno.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo