Povežite se sa nama

INTERVJU

Vlast bez osjećaja stida

Objavljeno prije

na

Nevladine organizacije u Srbiji, posebno one koje su kritikovale ratne politike 90-tih, ni danas ne uživaju „poverenje” vlasti. Najnoviji izveštaj Amnesti internešanel pokazuje, međutim, koliko je danas neophodno da one budu korektiv još uvek diskriminativnih državnih politika. O ovom zabrinjavajućem a dugotrajnom „trendu” počeli smo razgovor sa dr Vesnom Petrović, koja već dve decenije učestvuje u neizvesnoj borbi za ljudska prava. MONITOR: Koliko je prestankom ratova i promjenama vlasti u zemljama ex-yu stanje ljudskih prava zaista popravljeno a ne samo postalo ,,novo slovo na papiru”?

PETROVIĆ: Naravno da je u poređenju s onim što se dešavalo u vreme ratova stanje ljudskih prava popravljeno, ali pošto govorimo o vanrednim okolnostima mislim da takva poređenja ne treba praviti. Kada se rat konačno završio, ostale su posledice koje ćemo morati da otklanjamo mnogo duže nego što je rat trajao i to uz ogromne otpore onih koji su rat kreirali i u njemu učestvovali. Istina je da se vlast u svim državama nastalim na ruševinama bivše Jugoslavije promenila. Čak i tamo gde to nije slučaj, kao recimo u Crnoj Gori, u kojoj već više decenija vladaju isti ljudi, ili Srbiji gde se u koaliciji na vlasti nalazi i partija koju je vodio Slobodan Milošević i koja je Srbiju uvukla u rat, ipak se retorika ljudi na vlasti promenila i više se niko ne usuđuje da omalovažava ljudska prava i svi se, bar kada javno nastupaju, zalažu za demokratiju, vladavinu prava i uređeno društvo. Znači, ne usuđuju se da otvoreno zagovaraju mržnju, sukobe, diskriminaciju. To naravno nije dovoljno i daleko smo od idealnog kada je reč o poštovanju i zaštiti ljudskih prava.

MONITOR: Gdje se to najbolje vidi?

PETROVIĆ: U svim delovima vlasti, u zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj. Propisi se donose po hitnom postupku bez adekvatne javne rasprave. Najdrastičniji primer je Ustav Srbije koji je usvojen na brzinu, neki čak tvrde da ga poslanici u Skupštini nisu ni pročitali pre usvajanja. Najgore je to što se i tako usvojeni zakoni ne primenjuju ili se njihova primena odlaže što stvara pravnu nesigurnost. Istraživanje prakse pokazuje da loše funkcionisanje instutucija nadležnih za zaštitu ljudskih prava predstavlja veliki problem, da se tužilaštva retko ili skoro nikada ne oglašavaju kada dođe do povreda ljudskih prava. Sudski sistem suočen je s bezbroj problema, ogromnim brojem nerešenih predmeta i predugim sudskim postupkoma a i najnoviji izbor sudija u Srbiji kao deo reforme ove grane vlasti doveden je u pitanje zbog toga što je obavljen na netransparentan način.

Nezavisne institucije nemaju podršku političke elite u Srbiji. Diskriminacija po raznim osnovama je takođe česta, učestalo je kršenje slobode izražavanja a branitelji ljudskih prava i nezavisni novinari izloženi napadima neformalnih grupa a ponekad i državnih organa dok im vlasti ne pružaju adekvatnu zaštitu. Ugrožena su ekonomska i socijalna prava ne samo zbog siromaštva i ekonomske krize već zbog često sumnjivih privatizacija i neadekvatnog odnosa države prema povredama ovih prava što izaziva nezadovoljstvo i nesigurnost za egzistenciju kod mnogih građana.

MONITOR: Prema najnovijem izvještaju Amnesti internešanel diskriminacija Roma je gotovo zajednička svima u regionu.

PETROVIĆ: Oni su najugroženija nacionalna manjina u Srbiji, diskriminisana u oblastima zapošljavanja, zdravstva, obrazovanja, stanovanja…. Čest i raporostranjen govor mržnje usmeren na ovu populaciju je zabrinjavajući, a još više činjenica da etnički motivisani napadi u kojima su žrtve Romi nisu istraženi i sankcionisani. Zato sam uverena da poboljšanje položaja romske zajednice u svim zemljama u regionu mora da bude dugoročna strategija onih koji kreiraju i vode politiku u tim državama.

MONITOR: Koliko ovaj izvještaj ima uticaja na ponašanje vlasti u zemljama na koje se odnosi?

PETROVIĆ: Izveštaje nevladinih organizacija, posebno onih uvažavanih u svetu, kakav je Amnesty International, treba shvatiti ozbiljno i učiniti sve da se stanje popravi. Njihov cilj nije samo puka kritika pojedinih država već imaju zadatak da ukažu državnim organima na propuste, izvrše pritisak na njih i tako doprinesu unapređenju stanja ljudskih prava.

MONITOR: Dok AI za Srbiju na agendu nepočinstava stavlja neorganizovanje Parade ponosa, dotle za Crnu Goru pominje da njen ministar za ljudska prava diskriminiše homoseksualce. Ko je tu ,,uspešniji”?

PETROVIĆ: Seksualne manjine su ozbiljno ugrožene i u Srbiji i u Crnoj Gori. Neki to objašnjavaju tradicijom i ukorenjenim predrasudama. Međutim, tolerisanje neformalnih, policiji dobro poznatih, često kriminalizovanih, desničarskih grupa i organizacija koje skoro svakodnevno prete aktivistima i pripadnicima seksualnih manjina nema apsolutno nikakvog opravdanja. Ne sme se zaboraviti da je netrpeljivost prema svemu što je drugačije dovela i do brutalnih napada na strance, novinare i javne ličnosti koje su stale u odbranu ove manjine.

MONITOR: Imate li utisak da građani razumiju u dovoljnoj mjeri sadržaj sintagme ,,ljudska prava”?

PETROVIĆ: Sklonost, ne samo država, već celih društava, pa konačno i svakog čoveka da pravi razlike između ljudi i neke smatra dostojnim a neke manje dostojnim vrlo je stara i teško je iskoreniti. Tada već govorimo o kulturi ljudskih prava koja se stvara i gradi decenijama tako što se podiže svest građana o važnosti ovih prava i obavezi da se ljudska prava svih jednako poštuju bez diskriminacije po bilo kom osnovu. Ipak, ljudsku istoriju obeležava stalna borba protiv negativnog razlikovanja. U našoj zemlji tu borbu predvode baš ti koji su „nepoželjni”. Politička i intelektualna elita mora javno da pokaže razumevanje za napore koje ovi pojedinci i grupe ulažu, da zastupa i brani njihove pozicije i tako doprinese da građani razumeju sadržinu ljudskih prava i važnost njihovog poštovanja i za njih same.

MONITOR: Već godinama se, na raznim nivoima, sudi za ratne zločine počinjene 90-tih…

PETROVIĆ: Kada je reč o kažnjavanju za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, brutalna ubistva i povrede humanitarnog prava, još uvek nije postignut cilj. Čini mi se da je mnogo onih koji zatvaraju oči pred zločinima učinjenim u ime nacije i slave počinioce ovih nedela kao heroje, a malo onih drugih kojima saznanja o užasima nedavnih ratova koji su se dešavali na par desetina ili stotina kilometara od njih u kojima su stradali njihovi sunarodnici govore da tako nešto ne sme nikada više da se ponovi, i što je još važnije, ne u njihovo ime, i da svako ko je počinio zločin mora da odgovara i da bude kažnjen da bi se bar delimično zadovoljile žrtve.

 

MONITOR: Jesmo li sposobni da shvatimo da su radna prava, sastavni deo ljudskih prava? Koliko je opasno to zanemarivanje i stvaranje stotina hiljada ,,suvišnih ljudi”?

PETROVIĆ: Tranzicija stvara tranzicione gubitnike i takvih je sve više. Uz to ide i ekonomska kriza koja koči reforme. Mene najviše zabrinjava arogancija pojedinaca na vlasti koji su nespremni da

se suoče s ovim ozbiljnim teškoćama i da pokažu trunku solidarnosti sa siromašnim slojevima društva. Kao da se štednja tiče samo nas, običnih građana, dok se oni ne odriču privilegija, troše i kradu bez ikakvog osećaja stida. To je jako opasno.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Andrea JELIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ŠERBO RASTODER, ISTORIČAR: Treba nam istina   

Objavljeno prije

na

Objavio:

Na Rezoluciju  o Srebrenici u crnogorskom političkom kontekstu  su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda“ kako bi osporili zlo. Sreća je da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve – takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu

 

MONITOR: Usvajanje Rezolucije o Srebrenici i sporenja oko nje?

RASTODER:  Srebrenica je postala prepoznatljiva tačka topografije zla u Evropi. To je ,,zasluga” onih koji su počinili genocid ali i međunarodnog  suda  koji je pravno verifikovao tu činjenicu u dokaznom postupku koji je trajao više godina i u kojem je priloženo nekoliko hiljada dokaza (snimaka zločina, iskaza svjedoka, naredbi viših organa vojnih formacija, iskaza  aktera). Neki od počinilaca genocida (Nikolić, Krstić, Erdemović i drugi) priznali su zločin i iskazali kajanje, a neki od njihovih sljedbenika evo to odbijaju da urade. Zašto bi to bilo važno? Ne zbog toga što se mogu promijeniti činjenice vezane za genocid, već zbog nastojanja da se one politički relativizuju i na taj način odgovornost sa pojedinaca (koji su uglavnom priznali) socijalizuje na čitav narod.  To je nepošteno i neljudski prema narodu zato što je individualizacija krivice bio primarni cilj suda. To se radi ne zbog toga što ,,nije bilo” nego zbog odbrane,,ideologije zločina”. Postoji opravdan strah, da će se kad-tad postaviti pitanje o prirodi tvorevine, čiji je predsjednik, vrhovni komandant, predjednik skupštine, vlade itd. osuđen za genocid. Takva tvorevina  može biti samo ,,genocidna”, proizvod najvećeg  zločina u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.

Sud u Hagu nije, kao nijedan sud, idealan. Ali u odnosu na onaj u Ninbergu, sud u Hagu je najmanje nekoliko desetina puta uređenija, sređenija i organizovanija institucija. Kako u primjeni prava tako i u dokaznom postupku. Ali tvrditi za sud u Ninbergu da je bio ,,antinjemački“ zato što  je primarno sudio nacistima je jednako stupidno i moguće samo ako ste pobornik nacizma.

Rezolucije o Srebrenici nemaju nikakav značaj za  činjenicu kvalifikovanu kao ,,genocid“ oni  su politička potreba društva da se odredi ,,na kojoj je strani”. U crnogorskom  kontekstu ovo je bio politički mamac na koji su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda” kako bi osporili zlo. Sreća je  da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti, što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu.

MONITOR: Minuo je još jedan 13. jul. Kako tumačite sve glasnije revizionističke stavove o ulozi četnika u II svjetskom ratu?

RASTODER: Ne postoji ,,revizionizam u istoriji”. Ne može  se promijeniti ,,ono što je bilo”, mijenja se  samo mišljenje  o ,,onom što je bilo”. Tu se ne radi o istorijskom nego o ideološkom revizionizmu. Miješanjem ova dva posve različita pojma omalovažava se istorijska nauka, koja ima precizno definisane obrasce po  kojima dozvoljava naučno legitimne ,,promjene”. Nije svako mišljenje o prošlosti  istorija, niti je isto pričati o istoriji i istorijskoj nauci. Promjena mišljenja o četničkom  pokretu je ideološko konstruisanje novog narativa koje ne počiva na novootkrivenim činjenicama već na diskvalifikaciji postojećih. To može postati naučno prihvatljiv narativ o prošlosti tek kada se novim  dokazima (istorijskim izvorima) dokažu učešća četnika u bitkama sa okupatorom, njihova saradnja sa antifašistima. Treba i dokazati da su glavni programski dokumenti, poput onog Homogena Srbija i mnogi slični,  falsifikati, te zašto su četnike, ako su bili antifašisti, ostavili  saveznici. Sve u svemu, nema revizije istorije, proizvodi se samo idološki i vrijednosni haos.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BUDIMIR MUGOŠA, FARMER I BIVŠI MINISTAR POLJOPRIVREDE: To što imamo brzo će nestati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prethodna vlast osudila je crnogorsku poljoprivredu na smrt, a aktuelni ministar poljoprivrede, gospodin Stijović, formirao je streljački vod

 

MONITOR: Jedan ste od učesnika protesta poljoprivrednika. Ministar Aleksandar Stijović kaže „pitanje je ko su ti ljudi i koje su im namjere“. Evo prilike da razjasnite tu „dilemu“.

MUGOŠA: Bezprimjerno je takvo ponašanje ministra prema ljudima od čijeg rada živi i zbog kojih postoji. Ako ministar ne zna ko su 70 najvećih farmera u Crnoj Gori koji imaju farme od 50 do 200 grla, onda smo svi u velikom problemu. Ovi ljudi su prije svega dobri domaćini, pripadnici svih vjera, nacija i partija, koji imaju dovoljno građanske svijesti, hrabrosti i odgovornosti da iznesu stavove i brane svoje i državne interese. To su ljudi koji su spremni na danonoćan rad da bi obezbijedili sebi i svojim porodicama egzistenciju a građanima kvalitetnu hranu.

Ako bismo govorili brojkama: to su vlasnici nekoliko hiljada najkvalitetnijih muznih grla u Crnoj Gori koji proizvode više od 50 odsto mlijeka koje se predaje mljekarama. Da je izašao jedan čovjek da protestuje trebao je biti uvažen  i primljen na razgovor. Nijesmo mi bravi da nas neko sa prozora prebrojava.

Nas povezuje domaćinsko razmišljanje i zajednički problem. Tražimo od države pomoć da preživimo ovu tešku situaciju a da onda sa institucijama pokušamo naći bolji model agrarne politike. Mi na to imamo pravo a država obavezu. Ne postoji niti jedan zakonski osnov da nam se ne izađe u susret, postoji samo nedostatak volje, znanja i razumijevanja. Bahato ponašanje ministra, njegovih saradnika i premijera su dodatno zakomplikovali situaciju, pa su naši zahtjevi sada radikalizovani i tražimo ostavku ministra Stijovića.

MONITOR: Ministar kaže da ne mogu ispuniti vaše zahtjeve pošto za to treba previše novca. Šta dalje? 

MUGOŠA: Kada nešto nećete onda je lako naći razloge. Poljoprivreda je izuzeta iz Zakona o kontroli državne pomoći što znači da država može pomoći a da pri tome ne krši niti jedan zakon ili međunarodni sporazum (STO, CEFTA). Sve evropske države su pomogle svojim poljoprivrednicima, osim naša.

Mi smo u martu tražili pomoć od pet euro centi po litru i na te naše zahtjeve ministar nije odgovorio, iako su naše kalkulacije govorile da je za to potrebno oko 1,5 miliona. Na posljednjem protestu mi smo preformulisali naše zahtjeve ali je suština ostala ista.

Dobrom argumentacijom na Vladi ta sredstva bi bila obezbijeđena kao što su data mnogim drugim djelatnostima u iznosu od preko 160 miliona. Za nas nema dva miliona iako smo strateška privredna grana.

MONITOR: Zašto u resornom Ministarstvu nemaju sluha za vaše probleme? 

MUGOŠA: Ministar ne zna, a nema ko da mu objasni, kako stvari stoje u ovom sektoru. Kako se, recimo,  kalkuliše cijena mlijeka: troškovi hrane su 65 odsto a onda dolaze troškovi energije, sredstava za higijenu, amortizacija, oprema stada, sitni alat , veterinarske usluge i , konačno, radna snaga.

Ministar neznaveno izvodi računicu da krava svaki dan daje dvadeset litara mlijeka i ispade sve sjajno. Naravno to nije tako. U periodu „pika laktacije“ lako je poslovati sa dobitkom ali što raditi kada se krava ne muze, a to je 50 do 70 dana u godini. Krava za života u dobrim uslovima da 20.000 litara mlijeka. Njena vrijednost na početku je preko 2.000 a na kraju vijeka 500 eura, pod uslovom da ne ugine i da je debela. Kada ovu razliku podijelimo na prinos mlijeka, pokazuje se da u cijenu koštanja mlijeka amortizacija stada učestvuje sa 7,5 centi po litru. A gdje je sve ostalo?

Svakoga ko hoće da se bavi poljoprivredom treba držati kao malo vode na dlanu. To je EU prepoznala i izdvaja polovinu budžeta za poljoprivredu i ruralni razvoj. Ta informacija još nije stigla do naših vlasti.

Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo