Ratovi i razaranja, pljačka i novokomponovani način života „u visokom stilu”, ostavili su traga na naše prostore. Kako izaći iz začaranog kruga rušenja i građenja „ljepšeg i starijeg”, mnogo toga može da kaže dr Milan Prodanović, redovni profesor Tehničkog fakulteta u Novom Sadu, urednik u više značajnih časopisa iz oblasti arhitekture i urbanizma. MONITOR: Ratovi 90-tih su varvarizovali mnoge segmente života. Jedan od najupečatljivijih vidova varvarizacije je i potpuno ili djelimično rušenje gradova, nepotrebno da bi se oni tek osvojili. Odakle takav „silazak u gradove”?
PRODANOVIĆ: Poodavno je u naučnoj literaturi zaživeo koncept “urbicid”. Pripisuje se okolnostima koje su karakterisale neke oblike minulog rata na Balkanu, a to je da se gradovi opkoljavaju, da im se namerno uskraćuje snabedavanje, voda i hrana… Ne volim ni da se prisećam scenarija i slika kojih smo se nagledali, ali eto potegli ste pitanje, ne ponovilo se! U biti „urbicid” je na Balkanu vezan za strategiju iz kulturološkog kič i šund nasleđa, iz okolnosti potisnutih suprotnosti u kulturi i narazrešenih dubokih kontradikcija urbano-ruralnih preplitanja i konfronatacija. Označava ispoljavanje potisnute a duboke mržnje prema gradu. Ustvari, mnogi to tumače kao pokušaje ubijanja civilnog društva kojega grad simbolizuje. Ne zaboravimo etimologiju i poreklo značenja “civil” i “civilizacija” od latinske reči „civitas” što znači grad.

MONITOR:Vukovar, Dubrovnik i Sarajevo su simboli uništavanja. Kasnije, rušene su i neke važne zgrade u bombardovanju 1999 kao „simboli” Miloševićevog režima… U svemu tome i pored „racionalnih” ciljeva ima i ritualnog „ubijanja duha mesta”?
PRODANOVIĆ: Već sam se osvrnuo na „urbicid” kao oblik ispoljavanja, između ostalog, i potisnutih emocija koje prerastaju u širu strategiju rata. Jedna druga karakteristika vezana je za ubijanje kulture vidljive u pejsažu, u simbolima, spomenicima kulture koji tu kulturu obeležavaju, i to uništenje spomenika “neprijateljske” grupe, „da se zatre”, nečija kultura da bi se ubila treba joj uništiti simbole. Ali uz to ide i slično ali obrnuto nasilno građenje novokomponovanih spomenika na brzinu, primeri su brojni, trebalo bi mnogo prostora da se i ta vrsta agresije građenja „starijeg i ljepšeg” objasni. A sve je utemeljeno u nemogućnosti ili odsustvu volje da se promeni sistem vednosti, da se reformišu institucije i intervcija iz republika bivše SFRJ. Tokom minulog rata manifestovani su namernim rušenjem spomenika “druge” (navodno neprijateljske) kulture kao simboličkog čina (rušenje islamskih bogomolja iz 16- tog veka Ferhadije u Banja Luci, Aladže u Foči, Mostarskog mosta). Pojam “kontra-nasleđe” nova je kovanica koja ilustruje praksu uočenu i na Balkanu, a kojom su mnoge međunarodne konvencije o poštovanju i čuvanju spomenika pri ratnim dejstvima gažene, dok su zavodi zaduženi da se brinu o spomenicima slali izveštaje o stanju “svojih” spomenika. Prožimanje rušenja i zaštite uz potku nacionalizma oslikala je karikaturu zaštite od strane državnih institucija partijskog jednoumlja (sa promenjenim predznakom od klasnog ka nacionalnom).

MONITOR: Odavno je skrenuta pažnja na važnost odnosa građevinskog objekta i okoline, zatečenog prirodnog okruženja ili kulturnog nasljedja. Kako Vama izgleda to što gradovi, bilo da se radi o srpskom Beogradu ili crnogorskoj Budvi, ne mare za to?
PRODANOVIĆ: To što kritički posmatramo odnos zgrade i okruženja najčešće je rezultat špekulantskog urbanizma. A dok se govori o investitorskom urbanizmu prećutkuje se da investitora ima najrazličitijih vrsta, pomenimo filantrope, dobrotovore, brojne građanske asocijacije i slično, ali i beskrupulozne profitere – izgrađena sredina o kojoj govorite je iz urbanizma uglavnom bez civilne kontrole.

MONITOR: Građevine „izrasline” na telima starih gradskih jezgara, spomenika kulture, često zaštićenih međunarodnim sertifikatima, pokazuju da nove elite ne haju za baštinu iako su im puna usta populističkih parola. Svi pričaju o „građevinskoj mafiji”, ali izgleda da u ovim našim krajevima nema sistemske borbe protiv nje?
PRODANOVIĆ: Već smo zaboravili period čitave najezde “nadogradnje”, iz perioda bezakonja kada je pretvaran, gde god je to bilo moguće, svaki tavan i krov u građevinsku parcelu. Ožiljci su brojni, ukazujem ponovo na odsutvo katarze, na urbicidnost dubokih motivacija i slično. Grad je pored fizičkog ispoljavanja i trajan proces, konzervacija kroz upotrebu je oblik reciklaže. Naravno, konzervacija kroz upotrebu kao najkontroverzniji i najzahtevniji vid zaštite oslanja se na izbegavanje napuštenosti ponovnom upotrebom spomeničkih objekata, uz sve opasnosti neodgovarajućih i po spomenik razarajućih aktivnosti i sadržaja. Ideja “partnerstva za urbanu sredinu” predviđa saradnju i “ortakluk” koji bi prevazilazio zavodsku birokratizovanost koja je sputavajuća za aktivnosti udruženja građana, a koji za funkciju zaštite potežu često efikasnije i kompetentnije inicijative. Značajan komercijalni interes u turističkom marketingu takođe se oslanja na lokalni pejsaž sa tradicionalnim izgledom i oslonac je prepoznatljivosti i identitetu regionalnog “imidža”. Pri tome “industrija nasleđa” uticajima tržišnih strujanja uključuje i “kulturnu potrošnju” predočavajući nove mogućnosti, ali i nove probleme kulturnog turizma, edukativnih ekskurzija, novih namena zgrada, naprimer napuštenih manastira koji postaju centrima za integraciju mladih i slično.

MONITOR: Nedavno je objavljen jedan Vaš tekst o „kulturi rada”. Tajkunizacija i privatizacija koje idu ruku pod ruku teško da će stvoriti neku novu kulturu rada, a bez nje, pokazujete, nismo samo mi ovdje u opasnosti već je i svijet shvatio da je u problemu. Zašto je to toliko važno?
PRODANOVIĆ: Nedavno smo na kongresu urbanista u Salcburgu sa brojnim konstatacijama, dijagnozma i vizijama, razradjivali temu “kako vratiti proizvodnju u gradove” uz naslovna predavanja koja su inicirala radionice profesora iz Njujorka i Hamburga, dakle iz Amerike i Evrope, sa naslovom “mimo od mita o post-industijskom gradu” sa porukom da demitologizuje globalizaciju koja se zahuktala elektronskim poslovanjem, satelitskom transmisijom podataka i slično. Činjenica je da se svet više nego ikada ranije otvorio slobodnijem cirkulisanju rada i kapitala uz opšte smanjivanje protekcionizama, tako da promene i udari na “kulturu rada” nikoga ne mimoilaze. Paradigma “kultura rada” doživljava nove obrte, pritisnuta pre svega krizom banaka i finansijskog tržišta, ali i za njih vezanih brojnih segmenata. Istovremeno u traženju odgovora na pitanja o modelu budućnosti gradova, a posebno transformacije urbaniteta, čije celovitije razumevanje ne može da mimiođe pitanja rada i proizvodnje, pozabavili su se mnogi značajni autori. U tom kontekstu, vredna su pomena zapažanja Ričarda Seneta, autora koji je kao uvodničar velikog skupa “Vreme Gradova” (Urban Age) održanog prošle jeseni u Istambulu, nama najbližem megagradu. Namera uvodnog izlaganja bila je da se ton skupa usmeri na pokušaj da se presipita mesto i karakter proizvodnje u savremenim gradovima. I to pre svega onima koji diljem planete doživljavaju svojevrsnu deindustrijalizaciju. Takvo tržište, veličano kao “efikasan mehanizam” za utvrdjivanje cena, distribuciju dobara i usluga, pokazalo se nemoćnim da obuhvati neekonomske aspekte kao što su pre svega kompleksni društveni odnosi, ali i brojna rastakanja urbane matrice.

Zelena arhitektura

MONITOR:”Zelena arhitektura” je odavno jedan stručno utemeljeni trend koji ide zajedno sa kampanjom protiv zagađivanja osnovnih izvora života i globalnog zagrevanja, održivim izvorima energije, planskom-gradjevinski i estetski osmišljenom gradnjom i stvaranjem uslova za urbanitet, kulturu rada. Da li bi to mogao biti deo ideje o „ekološkoj državi”?
PRODANOVIĆ: Budući ekološki grad, “ekopolis” bi se stvarao, popularno iskazano “sa prirodom, a ne protiv nje”. Ovakav proglas povlači brojne asocijacije i može da označi razvoj ” mekim” postupcima, u neagresivnom maniru, nenametljivo, prilgodjavajući se okolini, zatečenom stanju, prirodi, oblicima zatečene kulture i tradicije. Da je reč u bliskoj vezi sa društvenim značenjima ne treba zanemariti da je pojam “urbana ekologija” prvobitno primenjen 20-tih godina ovog veka u Čikagu, i da se odnosio na sociološka pitanja.
Ekološki proverene tehnologije su: mali zahtevi za energijom, nizak ili nikakav stepen zagadjenja,obnovljivi izvori sirovina i energije, rešenja funkcionalna za sva vremena (tzv. bezvremenski načini), kreativna, zanatsko-umetnička proizvidnja, niski stepen specijalizacije proizvodnje, oslanjanje na lokalno zajedništvo, ruralni karakter proizvodnje, integracija s prirodom, male autonomne proizvodne jedinice, demokratsko upravljanje (samoupravljanje), tehnička ograničenja postavljena od prirode, kriterijum kvaliteta značajno vrednovan, rad obavljan prvenstveno iz zadovoljstva… Zato je neophodno uzeti u obzir i šire društvene vrednosti – etička pravila, korigujući ona koja su u konfliktu sa ekološkim zahtevima. Sadašnji izraz sistema vrednosti liberalnih razvijenih društava uz individualizam koji veliča vrednosti slobode i ličnog izbora razvijenih društava realizovan je kroz stilove življenja i oblike potrošnje koji proizvode i ekološki destruktivan urbani izraz. Očigledno je neophodno koncepte i ideje urbanizma oformiti kroz ravnotežu ljudskih želja i njihovih ekoloških efekata.

Nastasja RADOVIĆ