Jedan od najpoznatijih srpskih advokata Srđa Popović nije prestajao da se, ne samo kao advokat već i kao javna ličnost, bavi odbranom ,,poniženih i uvrijeđenih”. Danas njegova veoma kreativna ali i provokativna razmišljanja, koja najčešće izlaže u Peščaniku RTV B92, pokazuju da to što su se mnoga njegova upozorenja obistinila, nije od njega napravilo samozadovoljnog pesimistu. MONITOR: Obilježava se godišnjica pada Berlinskog zida. Da li je SFRJ imala šansu da se, na neki način, priključi zemljama koje su krenule u reforme 1989. i izbjegne užase svog vlastitog pada?
POPOVIĆ: Ozbiljni istoričari bi rekli da na ovakvo pitanje nema dobrog odgovora. Naknadni misaoni eksperiment u kojem menjate bilo koju odlučnu okolnost, recimo: šta bi bilo da je na Osmoj sednici prevladao Stambolić, uvodi vas u drugi, paralelni univerzum, sa sopstvenom drugačijom prošlošću. Tako, pobeda Stambolića bila je „moguća”, samo da je čitava prošlost koja je prethodila Osmoj sednici bila drugačija. A to bi bio neki sasvim drugi svet. Dakle, bilo je nekih objektivnih šansi, nije bilo ljudi koji bi je iskoristili.
MONITOR: Slobodan Milošević je simbol tog raspada. Kako to da su svi htjeli promjene – nezadovoljstvo je bilo opšte, a izabrali su Miloševića u Srbiji, Tuđmana u Hrvatskoj, a Bošnjaci u BIH Izetbegovića (da ne pominjemo Karadžića i Plavšićevu), lidere antimoderniste?
POPOVIĆ: Želju za promenama Milošević je prvi, a za njim i ostali, iskoristio da jednu kolektivističku ideologiju, komunističku, zameni drugom, nacionalističkom, da klasnu mržnju zameni nacionalnom… hteli ste promene, evo vam promena! Hoćete kapitalizam, može i to, evo, mi ćemo biti kapitalisti, a vi ćete biti proleteri. Energija antikomunista skrenuta je u korito nacionalizma, a mi, komunisti/socijalisti opet ćemo biti na čelu, avangarda radničke klase pretvoriće se u avangardu militantnog nacionalizma. Postkomunističke politički naivne ,,mase”, kako su ih ti lideri zvali, tu podvalu nisu mogle prozreti.
MONITOR: U jednom razgovoru za Peščanik rekli ste da se srpska politika danas vratila svojim starim ciljevima i da samo verbalno prihvata ono što je pored Jugoslavije i Velike Srbije, ,,treći koncept”, koncept evropske Srbije. Zašto je ovdje toliko teško prihvatiti univerzalne vrijednosti?
POPOVIĆ: Ratni zločini, pre svega genocid u Bosni, velika su prepreka promeni svesti u srpskom društvu. Radi se o jednom potisnutom osećanju moralne krivice za sve ono što je u njihovo ime i uz njihovu političku podršku činio Milošević i njegov režim tokom ratova. Radi se, dakle, o jednoj istorijskoj i moralnoj odgovornosti koja se pokušava izbeći. U Srbiji 64 odsto ljudi smatra da Mladića ne treba izručiti, po meni, baš zato što se zna kakva je bila njegova uloga u Srebrenici. Nećemo o tome! Ne odustajemo ni od svojih ,,pravednih ciljeva”, ali pošto smo vojno poraženi, služićemo se samo ,,pravnim, političkim i diplomatskim sredstvima” (Jeremić).
MONITOR: Pominjete i ,,tanku” liberalnu tradiciju, gdje smještate i pokojnog premijera Zorana Đinđića, ali čini se da danas ne vidite politički uticajne nastavljače. Da li je ,,civilno društvo” zaista jedina nada?
POPOVIĆ: Đinđić je pokušao da menja tu svest, zato je i ubijen. Posle atentata, prilično očekivano i prirodno, niko se ne žuri da postane njegov ,,nastavljač”. Promene u Srbiji morale bi i mogle doći, ako dođu ,,odozdo”, postupnim promenama u samom društvu. Politika ne vodi nikud, jer samo prati ispitivanja javnog mnenja. Naravno, da bi bilo sve mnogo lakše i brže, da promene dolaze odozgo, iz vlasti.
MONITOR: Nezadovoljni građani protiv partitokratske države i moćne političke klase. Koja su uporišta za takav otpor?
POPOVIĆ: Vrlo malobrojna i slaba. Srpska intelektualna elita odigrala je u našoj katastrofi važnu ulogu. Jedan njen deo i sada pokušava kroz pojedine medije i nevladine organizacije da se samoorganizuje u otporu, ali okolnosti su se promenile. Sva ideološka, a u ta računam i moralna i intelektualna, pa čak i estetska pitanja – postala su manje-više irelevantna. Na dnevnom redu su pitanja preživljavanja, pljačke, otimanja za simbole društvenog statusa, ,,pitanja tela”. Samim tim promenjena je uloga tzv. inteligencije kao generatora promena. Nove potrebe može vam zadovoljiti samo partija!
MONITOR: Tranziciju ka kapitalizmu svuda je manje ili više obilježila ,,prvobitna akumulacija” ili ,,velika pljačka naroda”, a na Balkanu su šefovi država i vodećih partija i članovi njihovih najužih porodica, među najvećim tajkunima. Novac su evidentno stekli paralelno s visokom političkom karijerom. Da li je i to ono što i vi podrazumijevate pod našim ,,hladnim varvarstvom”?
POPOVIĆ: Naravno, samo što je uz sve to i samo društvo brutalizovano, uzima se za normalno, nakon svih ratnih užasa, pljačke i sveopšte korupcije, da je čovek čoveku vuk. I shodno tome se živi, sve ostalo je ,,moralisanje” i ,,filozofiranje”, koje se ne maže na hleb. Dakle, vrlo duboki cinizam i jedan podsvesni antropološki pesimizam, ,,ljudi su kvarna roba”, ,,i ti bi da možeš”, ,,sposoban čovek”, ,,bogaćenje na tuđ račun je u ljudskoj prirodi”, ,,svako gleda sebe”. Sve ostalo je prenemaganje. To bi bilo to ,,hladno varvarstvo”.
MONITOR: U SAD je izgledalo da se desila ,,sreća u nesreći”. Krah neoliberalnog koncepta tržišta poklopio se s probijanjem u vrh predsjedničke kampanje Baraka Obame koji je, kako kažete, donio ,,drugačiji ton i ljudskije ophođenje”.Obami kao da je sve teže da se nosi sa svojom ,,nadom”?
POPOVIĆ: Spadam u one koji nisu verovali u izbor Obame. Po mom mišljenju, Amerika nije bila spremna za Obamu. Za trenutak su mu se obradovali, izbori su bili vrlo emotivni, ali sada se vraćamo u svakodnevnu stvarnost, obećanja se teško ispunjavaju, uzbuđenje je splasnulo i njemu neće biti lako. Možda Amerika ipak nije bila spremna za Obamu. Sada se on suočava s rasizmom i borbom s moćnim partikularnim interesima, naročito u reformi zdravstvenog sistema, jednim od najvećih problema američkog društva.
MONITOR: Vaš stav da ,,nije bogaćenje već kulturni razvitak” cilj zdravog društva, daje jednostavan odgovor ne samo na domaću krizu vrijednosti već i na ono što je samo kao eho došlo do nas kao dilema – kako upravljati svijetom?
POPOVIĆ: U svakom političkom sistemu postoji jedna, tom sistemu inherentna hijerarhija vrednosti, koja odlučuje o tome koje vrednosti će biti žrtvovane ako dođu u sukob sa drugim vrednostima. Još ni u jednom istorijski poznatom političkom sistemu nije kao vrhunska vrednost postavljena kultura, što će reći vrednosti dobrote, istine i lepote, iako je to vrednosni sistem humanizma za koji se čovečanstvo deklarativno opredeljuje. U međuvremenu, kao vrhunska vrednost pojavljuje se Moć, politička, vojna, ekonomska, diplomatska, tehnološka, koja bi imala biti samo sredstvo za ljudskiji život. Moć je, u krajnjoj liniji, biološka kategorija. Ona, samo za sebe, ne može zadovoljiti osnovne, imanentno ljudske, potrebe.
MONITOR: Interesantna je vaša teza o ,,traumi” koja ne dozvoljava ljudima da shvate da neki događaji, a i ljudi, ne fizički već ,,konceptualno” pripadaju prošlosti. Ne vjerujete u jednostavno ,,suočavanje s prošlošću”?
POPOVIĆ: To nije moja teza. To je elementarna činjenica fiziologije centralnog nervnog sistema. Traumatski događaji deponuju se u deo ljudskog mozga koji sadrži pamćenje na neposredno prošle događaje, kao nešto što moramo držati stalno na umu jer se svakog trenutka može ponoviti, a vrlo je opasno. Tako se trauma doživljava kao nešto što još uvek traje. Za porodice ljudi stradalih u Srebrenici, Srebrenica je sadašnjost ona se neprekidno događa. Ali ona je to i za zločince, jer i zločinac ima svoju traumu, bez obzira na to što ju je sam prouzrokovao i što ona ne izaziva nikakvo saosećanje. Zločinac oseća da je narušio veliki, ne samo moralni i pravni, već i religijski, pa i biološki tabu. Genocid je zločin protiv svakog čoveka na kugli zemaljskoj. Osnovna terapija za posttraumatski stres je neprestana priča o traumi, ta priča pomaže da se događaj pomeri u onaj deo mozga koji čuva stare uspomene.
MONITOR:Vidite li da danas ljudi u Srbiji počinju da se preispituju, samoorganizuju oko osnovnih vrijednosti humanosti, što, čini mi se, predlažete kao otpor cinizmu političke scene? Ili ćemo na to još dugo čekati?
POPOVIĆ: Vidim, ali je to sve u naznakama. Oprostite ako suviše filozofiram, ali čovek je samo projekt očovečavanja, on nije nikada gotov i traje celog života. Verujem da ćemo jednom biti ljudi. A možda ćemo na to dugo čekati.
MONITOR: Kao advokat porodice Đinđić tražili ste da se istraži politička pozadina atentata na premijera. Hoće li sprječavanje ove istrage ostati izvor još jedne stabilne društvene traume i izvor stalnih politikantskih rasprava kao dio ,,političkog folklora”?
POPOVIĆ: Mislim da neće. Stvar je u tome što su činjenice, ponavljam činjenice, te tzv. političke pozadine velikim delom poznate i utvrđene, mnoge čak i dokazima izvedenim na sudu. Njih samo treba povezati i protumačiti ih na razuman način. Nemoguće je da se jednog dana, u povoljnijim političkim okolnostima, to i ne učini.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FOKUS4 sedmice
FOKUS3 sedmice