Povežite se sa nama

INTERVJU

Svijet kao glumište

Objavljeno prije

na

„Danas u sveopštoj teatralizaciji, ekranizaciji, digitalizaciji – gluma, hipokrizija, kameleonstvo, transformacija, metamorfoza, preobražavanje, podrugojačenje – postali su principi svetskog maskenbala u svakidašnjem životu, modus vivendi, način ostvarivanja interesnih grupa, u kojima se briše svaka individualnost, a uloge ostvarivanja ličnih funkcija prizivaju Makijavelija, koji u Vladaocu tvrdi da cilj opravdava sredstvo i da su sva sredstva dozvoljena u ostvarivanju ličnih, grupnih i kolektivnih ciljeva. Teatar je sa scene prešao u svakidašnji društveni život, a na sceni je tako malo života. Svi smo mi glumci u savremenom svetskom glumištu. Glumionica je svuda oko nas. Ovo je zaista doba kameleona svih boja”, misli prof. dr Radoslav Lazić, reditelj, dramski pedagog i estetičar. MONITOR: Povod za ovaj razgovora Vaš je nedavni boravak u Herceg Novom i predavanje o japanskom klasičnom teatru: No – Kabuki – Bunraku. Objasnite našim čitaocima estetiku i dramaturgiju ovog teatra.
LAZIĆ: Nedavno sam objavio Antologiju Japanski klasični teatar, 12 NO drama i Zeamijev traktat o glumi Fušikaden, o prenošenju cveta glume. Zeami je otac japanskog klasičnog No-teatra/drame. Ove drevne forme jedinstvene su istoriji svetske drame i pozorišta. Pojam No označava umetnost. To je ritualni aristokratski teatar, čije se predstave održavaju više od pet stotina godina.
Kabuki teatar je nabliži evropskoj operi. Ka – znači pevati, bu – glumiti , ki – igrati. To je populistička forma, koja se održala kroz više vekova sve do danas.

MONITOR: Kako tumačite teatarsku misao, delanje i njegov razvoj na ex-yu prostorima? Da li mislite da ga je rasparčavanje zemlje pogodilo ili oslobodilo za dio umjetničkog izraza kojem stremi i zbog kojeg postoji kao takav?
LAZIĆ: Već dve decenije ex-yu teatarski prostor podeljen je, zatvoren u sebe, pregrađen balkanskim zidovima. Jezik kojim govori većina Južnih Slavena, s dijalekatskim osobenostima i različitim narečjima, razume više od 15 miliona ljudi. Taj jezik jedni zovu ovako, drugi onako, pa ipak ako žele mogu se sporazumevati bez prevodioca. Još je življa mentalna i karakterološka bliskost, naročito dinarskog tipa ovdašnjih populacija. Bliskost religija i kultura, umetnosti, nauke, naročito narodne tradicije, folklora, običaja, imena i prezimena, fizionomija i napokon, antropologija dinarskog tipa – sve to svedoči – o srodnosti Južnih Slovena, bliskih balkanskih naroda i njihovih kultura. Ne treba zaboraviti da su Južni Sloveni živeli u zajedničkoj državi od 1918. do 1991. Skoro čitavo jedno stoleće! Tada je teatar doživljavao izvanredne uspehe u zemlji i svetu.
Teatar i teatarska kultura u novonastalim zemljama zatvoren je u sebe i samodovoljan. Danas ne znamo šta se događa i da li se uopšte nešto događa iza balkanskih zidova na dvesta-trista kilometara. Knjige koje se štampaju u Zagrebu ili Sarajevu ne mogu se čitati u Beogradu i obrnuto. Takva je najčešće sudbina i pozorišnih predstava. Pa ipak, zahvaljujući kulturi pozorišnih festivala ili bolje reći „mišjim kanalima”, neka vredna pozorišna ostvarenja iz drugih teatarskih centara mogućno je videti, vrednovati i upoređivati sa sopstvenim stvaralaštvom.

MONITOR: Koliko je politika ta koja svojim direktnim uplitanjem diktira trendove, autore i repertoar ove umjetnosti?
LAZIĆ: Danas u našim kvazidemokratskim društvima strankadžije i stranački centri moći uspostavljaju novu manipulaciju i čine sve da politika postane sudbina. A politika postaje kuga našeg vremena! Šefovi stranaka i njihovi komiteti kao lutkarski manipulatori postavljaju svoje poslušnike na važne funkcije društvenih i kulturnih, naučnih i umetničkih ustanova. Mnoge vrednosti propadaju jer ne pripadaju partijama. Nema konkursa, nema izbora. Postoji dekret o postavljenju i „odluka odbora i saveta”, koji su najčešće sastavljeni od postavljenih i tako vrzino kolo u nedogled. U siromašnim i nerazvijenim društvima teatar je apsurd. Bez slobodnog izbora, bez konkurencije nema napretka. Kako stvarati pozorišnu umetnost u zemljama „narodnih kuhinja”? Danas svi „glumimo” kako bismo društveno i egzistencijalno opstali na sceni kameleonskog pozorišta.

MONITOR: Koja je Vaša preporuka današnjim, ali i budućim generacijama teatarske publike? Kako da prevaziđu život kroz teatar ili da ipak učine ovu suprotnost?
LAZIĆ: Današnja publika već se navikla da je društvena stvarnost okrutni teatar. Pozorište je sve više stvar elite i novokomponovanih konzumenata. U beogradskom Narodnom pozorištu dodeljuju se nagrade tajkunske korporacije Braća Karić za doprinos nacionalnoj kulturi i umetnosti. Zar je to moguće u tzv. demokratskom društvu? Nosioci takvih nagrada ugledni su pozorišnici među kojima je selektor BITEF-a, koji igra prilagodljive uloge doživotnog direktora u svim proteklim režimima. Naše savremeno društveno pozorište lišeno je svake etike, a o estetici da i ne govorimo, stvarni je teatar surovosti. Mi živimo u kovačnici lažnog novca. Ko ne ceni falsifikatore razbiće mu glavu.

MONITOR: Na crnogorskom kulturnom nebu otvaraju se mnogi festivali, kako teatra tako i drugih multimedijalnih komponenti za koje ste vrstan stručnjak. Kakav je Vaš stav o konglomeratu koji nema jasnu definiciju, već postoji radi trenda, radi postojanja?
LAZIĆ: Kao član stručnog žirija sudelovao sam u Kotoru na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu. Smatram da je Kotor bogomdani theatar urbis – grad pozorište za takav festival. Danas čujem da se ovaj ugledni Međunarodni festival transformisao u nešto drugo. Sudelovao sam na nikšićkom Festivalu glumca, gde su promovisane moje knjige o glumi. Mislim da ovaj univerzitetski grad zaslužuje izgradnju novog pozorišta. Na budvanskom pozorišnom festivalu, na žalost, nikad nisam bio, kao ni na Barskom ljetopisu. Slušao sam o ambijentalnim predstavama koje ugrožava kafanska muzika u Budvi. Čuo sam dobre glasove o Dodest -alternativnom festivalu. Mislim da najveću pažnju zaslužuje novopokrenuti podgorički pozorišni festival. Dragocenost kulture Crne Gore je hercegnovski Festival režije, jedinstven u svetu.
Kao gostujući profesor predajem na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju istoriju i teoriju svetskog lutkarstva. Radujem se obnovi lutkarskog pozorišta u Crnoj Gori. Sada se školuje prva generacija glumaca-lutkara, koji će, nadam se, ostvariti renesansu lutkarske umetnosti na ovim prostorima. Iz Hercegnovskog amaterskog pozorišta dobio sam poziv da na proleće režiram jednu dramsku predstavu. Uverio sam se da imaju darovite glumce-amatere i uveren sam da ću s njima ostvariti dobru saradnju. Ipak, se kreće.

MONITOR: Naslov jedne Vaše knjige je ,,Teatar/cirkus klovnova”. Naš svakidašnji cirkus igrokazom poznatih klovnova podsjeća na teatar. Kako Vi na sve to gledate? Slažete li se?
LAZIĆ: Savremeni teatar mnoštvo je žanrova. I cirkus je umetnost. Ivo Andrić je smatrao da je „cirkus najprostija forma pozorišta. On je najmanje beda u toj velikoj bedi… Glumački poziv je najteži i najbedniji od svih poziva”. Zar ne? Svi smo “glumci” na životnoj i društvenoj sceni. Stvarno tako mislim… Svi smo glumci u teatru kameleona… Treba se sećati Šekspirovih reči na zastavi Glob-teatra: Totus mundus agit histrioniam – Celi svet je glumište.

Marija ČOLPA

Komentari

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo