Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Život je lak, čim može da visi o koncu

Objavljeno prije

na

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna

 

U Srbiji danas znatno prijatnije, nažalost reč je samo o temperaturi vazduha. Čim čovek stavi prst na čelo odmah mu dođe da dva gurne u usta. A nekada davno smo krenuli od nule, šalili se na svoj račun i evo nas sad u nedozvoljenom minusu. O promašenim životima se peva i piše. Ovi ispunjeni su totalna praznina.

Razmišljam o nepoznatom pravcu. Neke stvari te muče više od dvadeset godina, a ljudi su u stanju da te pitaju “šta ti je odjednom”. Da, odjednom. Sedmo je nebo, kaže mi predsednik, nelegalno izgrađeno odmah iznad drugog. Srušiše ga. Ako ima muškaraca koji žive po svom, trebalo bi da ima žena koje žive po svojoj. Ovom prilikom bih želela srdačno da se zahvalim izumitelju ćoška. Ako se lepo leđima nabijete u ćošak, drastično smanjujete broj potencijalnih pravaca napada. Kad ljubav prestane, skuvajte dobar pasulj. Tja, sve što kažem nije ono što sam rekla, nego ono što je neko razumeo. Bolje da ne znam šta ste razumeli. A tako lepo umem da ćutim, toliko jako umem da ćutim da mi je život modar. Teško je do prve suze, a onda shvatiš da si … (ovde sad treba jedna reč na bezobrazno slovo j, pozdrav za Esada) izvor i uliješ se u more… Zagrcnuli su se naši stari kad su zagrljaju davali ime. Onaj ko ne plače, ne zarasta. Odoh u krajnost. Vidimo se tamo, ako nam je suđeno. Kad god. U principu, i nema neke razlike između prerano i prekasno. Kao da se to nešto dogodilo nekom drugom ti. Nezrelom ili prezrelom, svejedno.

Volim kad mi ciganka koja gleda u dlan pogodi da imam smeđe oči i kosu. Ja bih ubila za takav dar od Boga. Sve ono što pomislimo i poželimo drugima, bilo da je dobro ili loše, najpre prođe kroz našu dušu. Ne ubije čoveka svejedno, i odatle može da se vrati sebi. Put bez povratka je jedino osećaj bespotrebnosti. Jednom sam prišla sreći strašno blizu. Opekla me je kao Sunce.

Nekada su se tuge delile. Sada ih svako od nas ima toliko, da uglavnom nema prostora za druge. Da su nam bar i sreće takve. Ponekad naiđe neki sasvim nebitan, tužan trenutak pa isplačeš, neke sasvim bitne stvari.

Uvek kroz život koračajte sa osmehom. To i nema nekog efekta, izuzev što će svi misliti da ste čvaknuti u glavu i sklanjaće se. Nikoga nećete štititi snažnije, od nekog ko vam zaliči na vas, onda kada ste bili budala… I na kraju, sve se svede na ljude kojima prvim javiš lepe vesti.

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna.

P.S. Treću noć sanjam pokojnike. Ako bi neko nekog da pozdravi, nek se upiše da prenesem, pa da bude neke vajde od ovoga.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Po jutru se bezdan poznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kažu, ono što ti pripada, naći će te. Laž, koja se govori onima što lutaju. Jer, ono što je tvoje, zapravo, ne postoji. Ono što je tvoje, stvaraš

 

Ne obazirući se oko sebe, ovaj lepi dan je nameran da traje koliko mu je dato, slobodan da čini što mu se čini, sve što mu je na pameti. Ovaj plavi dan uopšte ne mari što bi meni mnogo više odgovaralo da je juče bio ovako lep. Danas… Danas, ovakav kakav je, meni ništa ne znači.

Nekad razmišljam zašto je nešto baš toliko trajalo. Izgubim se u analizama, a trajalo je koliko je i valjalo, za sve koji su bili u tome. Za Ravnodušnost je potrebno puno vatre koja je sve progutala i pretvorila u pepeo. Nađeš mir u nemiru vremena i događaja.

Do momenta kad gledaš sopstvenost koja odlazi, a nemaš ništa čime bi je zaustavio. Ogorčenost… Nadvije se poput tmurnih oblaka bez kiše. I sve što zahvati, stagnira, suši se u nama. Pa kad se razvedri, ugledamo te delove sebe koje smo zaboravili… Ne prepoznajemo. Deo nas. Kažu, ono što ti pripada, naći će te. Laž, koja se govori onima što lutaju. Jer, ono što je tvoje, zapravo, ne postoji. Ono što je tvoje, stvaraš. A tek ono kad kažu: „Nek ti se ostvare svi snovi!“ Daleko bilo. Ljudi umorni od svega, najbrže kažu: „U redu je“, jedino to je istina. Treba se iznova navlačiti na neke nove serije, knjige, ritmove, hobije… nešto. Nešto što će da te veže i usidri bar na neko vreme – nevezan i nefokusiran, jurcaš okolo kao muva bez glave i samo praviš neki zijan.

Ne pronalazim se više u nekim pričama što je verovatno dobro, ali mrvicu sam tužna zbog toga – bile su to dobre priče i imala sam sedište na balkonu, i gledala komad već po ko zna koji put, čitav scenario znam “u kosti“ Sve je obrisano i čisto. Samo…. Iznad glave ostao je deo nerešenog zadataka. Problem. Težak oblak nad svežim zelenilom. Kao biblijski natpis na zidu usred gozbe. Ne da mi predahnuti, ne da. Kao kad dođem sebi, pa ne znam po šta sam došla.

Sećate li se? Sediš na poluvlažnoj travi i niko se ne sekira da ćeš se prehladiti. Praviš venčiće od cveta kamilice, a onda, duneš u maslačak, pomisliš želju i… jednostavno znaš: ceo svet će jednog dana biti tvoj. Eh… Tražim povraćaj nevinosti tog šarenog sveta našeg detinjstva.

Sve svoje sobom nosim. Ponekad, nema meni težeg tereta od tog. A ponekad, čini mi se, dohvatila sam vrhovima prstiju neki udaljeni Svemir.

P.S. I dalje pamtim sve što se nije desilo. I ta su sećanja, čini mi se, sve življa i sve više moja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ost(v)arilo se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam djeluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista

Nekad sam se budila nasmejana. Zaista. Hoću da znam kad i zašto se to promenilo. Mada, možda i znam, ali ne želim da mislim o tome. Mislim da će, i kad mi bude sudnji dan, onaj deo mog mozga koji se pita da nisam nešto zaboravila i stalno pretresa imaginarne spiskove obaveza, i dalje raditi. To ne podleže zakonima fizike i biologije. To se pokreće ko zna kakvom silom.

Moji prvi honorarni poslovi bili su da kao dete odem u radnju, operem posuđe, pokupim travu posle košenje kad sam kod babe i tako te neke sitnice, a mati bi uredno upisivala u svesku koliko sam zaradila i nikada me nije ni isplatila.

Tek kada se desi nešto vanredno, shvatim da svakodnevni život živim na granici sopstvene snage. A to je opasno. Vreme je da se odmorim od moranja, teranja, moljenja, truda da se sve stigne. I onako ništa od toga ne daje rezultate. Kad se nudi izlaz, jednostavan, lak, samo prihvati.

Ono afektirano trzanje kad autentično hoće napolje, a „etički” oklop ne da (slušam nekog, ali pošto nema šta da se čuje, više ga gledam). Kad mi kaže kako će sve biti u redu, a stojimo pred zločinom. Mirno more za one naivne. Prsno plivanje za sumnjičavost, a lično je neko beskrajno poverenje. „Kako si?”, pa uđem u čoveka i pogledam šta ima. Ponekad vidim tu čekaonicu u kojoj sedim potpuno sama i nema, a rešene ukrštenice miruju pored. Verovati nekome je glupo i apsolutno neophodno. Da bi se osećao kao Aleksandar Makedonski, dovoljno je da presečeš čvor na pertlama koje ne možeš da odvežeš. Pol nebitan. Isukali smo nerazumevanje iz korica, još uvek krvavo od zadnjeg okršaja i proždiremo se sitnim očima. Da na jastuku čeka spisak reči korišćenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude. Recite nekome da ga volite, jer je život kratak. Ali to mu recite na nemačkom, vičući, jer je život, takođe, strašan i zbunjujući.

Ćutim glasne stvari pokeraškim pogledom.

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam deluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista.

Ili je zamaglio Mesec ili su mi naočare prljave.. šta god, simpatično je, a malo i vuče na romantiku. Šta znam.. Lepo je.

P.S. Svi pljuskovi me čekaju da pođem kući.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ruina zora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

 

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Kolumne

Random image

Novi broj

Facebook

Izdvajamo