Da li ste išli i na Zapad?
– Išla sam i na Zapad. Tada smo baš Pribićević, Mirković i ja, i to su bila dragocena iskustva za našu generaciju, dosta putovali i dosta mogli da poredimo. Sticajem okolnosti mi smo najviše videli skandinavske zemlje gde je socijaldemokratski pokret bio razvijen i oni su imali dobre veze sa našom omladinskom organizacijom. I to su bila velika iskustva, oni su nas uvek pitali, proveravali i apsulutno razlikovali u Istočnoj Evropi. Ja moram reći da mi nismo bili nikakvi apologeti, kao što iz naknadne perspektive izgleda, dobro, mi smo sigurno branili 1948. sa nekim ponosom, bili smo mladi ljudi, ali ljudi s kojima sam ja putovala nikad nisu bili potpuno slepi za drugo mišljenje, za drugu istinu, za to da ovde ipak postoji kult ličnosti, vi ste to negirali, ali vam je neko skretao pažnju da razmišljate i u tom pravcu, da postoji jedna partija, da su to njene organske karakteristike. Tako da mislim da je to bilo jedno dragoceno iskustvo za moje sazrevanje, za upoznavanje sveta, za celu tu generaciju, nije reč samo o pojedincu. Mnogo ljudi je ovde dolazilo, sa svima njima mi smo putovali kroz Jugoslaviju, vodili razgovore, ja nikako ne bih mogla reći da je to jedno „bornirano” ideološko vreme, jedno zatvoreno vreme (…) To je bilo šezdesetih?
– Da, to je bilo od 1961. do kraja 1964. Za to vreme sam i drugi put magistrirala sa temom „Kulturna politika u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata”, bila sam trudna… Ako sebe mogu da definišem, ja sam svuda učila i nekako se za mene nije lepilo zlo, to najviše dugujem prirodi, nisam bila zlopamtilo. Mene i Tripala je na razgovor pozvao Aleksandar Ranković i rekao je da ja to preuzmem. Tripalo i ja smo odgovorili da sam možda suviše mlada, da je ratna generacija još u punoj snazi, ali na kraju sam pristala, možda iz racionalnih razloga sam mislila da ne može da šteti stvari. Otpor je bio strašan…
Od koga?
– Od žena u komunističkom pokretu i to je na neki način bilo potpuno razumljivo zato što je to bila generacija predratnih komunistkinja. Tu je bilo sjajnih žena iz cele bivše Jugoslavije: Vida Tomšič, Lidija Šentjurc… One su bile vrlo važni akteri u ratu, posle rata su došle na vodeće funkcije, bile su članovi vlada, članovi CK, i sad, prva reforma, prva smena generacija počinje baš u ženskom pokretu, to je stvarno bilo rizično. Tako da su one to nekako teško podnele, naravno da jednu takvu promenu uvek prati čitav niz raznih fabula jer sam bila mlada žena, međutim, ja sam mislila da stvar zavisi od mene, jako sam ih uvažavala, niko tu nije bio nigde pomeren. Sećam se jedne žene, zvala se Milka Lasić, bila je pravnica, predratna komunistkinja, koja je pokazivala neprikriven otpor prema meni jer sam bila mlada žena, kako su oni govorili, koja ne izgleda baš kao neko čudovište, međutim, ja nisam na to uopšte reagovala. Posle dugo vremena saznala sam njenu životnu priču jer smo se posle jako približile. Naime, i njen muž je bio predratni komunista, bili su poznati u Hrvatskoj, muž joj je ubijen u Jasenovcu, i u ratu je nestalo njeno dete(… )
A zašto je imala otpor prema Vama?
– To je prosto bio otpor prema novim ljudima, kod nas je bio veliki otpor prema novim ljudima, to je bilo generacijski, ta generacija kao da je ponekad mislila da je besmrtna, izgledalo je kao da oni uopšte ne mogu da zamisle ni svoj biološki kraj. Oni su prošli robije i ja sam ih smatrala autentičnim. To Vam pričam zato što postoje pismeni tragovi, ja sam i tada govorila da se moraju uvoditi mladi ljudi koji nemaju to iskustvo robija, to što je rekao Đilas: „Nisam ja našao komunizam, komunizam je našao mene.” Došao iz bestragije, iz bede i sirotinje, pobunio se i tu u zatvoru počeo da otkriva da postoje neke ideje, postoji neka revolucija. Ta generacija koja je prošla rat, došla na vlast, preživela 1948. – njima je more bilo do kolena! Desila se ta čistka i obračuni i među njima, oni su se, naravno, posle socijalno odvojili od naroda, birokratizovali u velikoj meri, ne svi, ali, znate šta, to su bili zreli ljudi i ono što sam ja kod njih duboko poštovala – oni su poznavali narod i bili su jako oprezni. Sad će se reći da je njihov konzervativizam dobrim delom bio motivisan njihovim vlastoljubljem. Ali oni su i strahovali šta iz tog naroda može sve da izađe, Koča Popović je meni govorio: „Naša generacija nije mogla da uradi više, mi smo uradili maksimum.” Nije stvar samo političke volje kako taj narod da pokreneš, da ide na nešto bolje, civilizovanije… Rad u ženskoj organizaciji je bio jedan vrlo zanimljiv pokus, to je bila organizacija u kojoj su učestvovali i muškarci, mi smo puno stvari pokrenuli, mnogo novih žena je ušlo u politiku, to je vreme kada je Narodna skupština imala valjda najveći broj žena-poslanika. Pokrenuli smo pitanje prosvećivanja žena, zdravstva, kontracepcije, pomoći zaposlenim ženama, hendikepiranim, dečije ustanove… Odjednom smo se sreli sa užasnim socijalnim rasponom u Jugoslaviji. Imali ste Sloveniju sa takvim potrebama i imali ste jug Srbije, Makedoniju, gde je žena nepismena, živi u vrlo teškim uslovima, u srednjem veku, izrabljivana i mi smo brzo shvatili da se mora praviti i veliki raspon u formama rada. Ne može se prilaziti svuda na isti način i to je moje veliko iskustvo šta je stvarno Jugoslavija gde vi ne možete da držite jednu Sloveniju na proseku zato što sa njom padate i vi kao celina, a da u isto vreme neku vranjansku ženu ne možete da terate da pravi moderne oblike organizovanja. Sada mi se javila jedna mlada istoričarka, Nemica, koja radi kao doktorat te oblike organizovanja žena. Ona je sve to vrlo temeljno istražila i ona je impresionirana, kaže: „To je takva inventivnost, takva modernost i takva humanost koju ovde svuda osećam”, i rekla mi je: „Ja imam veliki problem u Nemačkoj sa svojim mentorima jer oni kažu da sam se pretvorila u apologetu komunizma. Nisam ja nikakav apologeta, ja to čitam, razgovaram sa ženama.” Tu je bio dobar međugeneracijski kontakt, i mi smo se rastali u sjajnom raspoloženju. Evo nekih imena: Milka Minić, Bosa Cvetić, u Sloveniji je bila Olga Vrabič, Lidija Šentjurc, Vida Tomšič, to su bile žene od velikih formata, u Hrvatskoj je tada bila Marija Šoljan, bilo je vrlo mnogo stručnih žena, angažovane su i žene lekari, inženjeri, tu su bile velike tribine, pokretalo se žensko pitanje na nov način.
Mislite li da je taj sistem mnogo učinio za emancipaciju žena?
– Ja mislim da jeste. Rat je sigurno mnogo učinio, pokret je učinio mnogo, jer to su emancipatorski pokreti, komunistički pokret je nezamisliv bez žena. Dakle, sam pokret je učinio, antifašistički rat je učinio, a onda počinje jedna birokratizacija života koja ide na njihovu štetu. Kada je došla nova generacija ona je tome dala jedan podstrek, novu energiju, dovela do čitavog niza novih ličnosti i u parlamentu, u Bosni je bila Dušanka Kovačević, u Makedoniji Mara Naceva, Vera Aceva. Tako da je rad sa ženama za mene bio dragoceno iskustvo, ja sam tu učila… Postoji iluzija da možete sve da zaturite, međutim, u nekoj generaciji se to vrati, skoro je došao jedan mlad čovek koji radi doktorsku disertaciju o Mitri Mitrović. Ja sam mu pomogla da dođe u dodir sa ljudima, morala sam uveče da okrenem deset telefona, da zamolim, da njemu napravim spisak da ode pa da razgovara… On je impresioniran, kaže, kakva je to inteligencija, kakav je to karakter i kakav je to težak život! E, sad, Mitra se razišla sa pokretom u Srbiji gde je bio oštar rez prema njoj, u Sloveniji nije! Oni su rekli: „Možda smo mi za nju, kada je bila vlast, bili vazduh, ali ona je žena od vrednosti, ona je žena od zasluga, ne može to da se ignoriše.” I kad je došlo do te generacijske smene u ženskom pokretu, mi smo nju počeli da pozivamo, bila je godišnjica AFŽ-a i ona je došla, ja sam prišla da je pozdravim, a ona je sav taj bes koji se u njoj godinama skupljao na mene sručila. Dok sam je slušala meni su potekle suze, ništa nisam govorila, znala sam ko je i šta je ona, pročitala njeno Ratno putovanje, njenog Veselina Maslešu, znala celu priču sa Đilasom, i ona se trgla i rekla: „Izvinite, Vi ste dobar čovek, niste Vi prava osoba kojoj ja treba sve to da kažem”, odgovorila sam da sam to tako i razumela. Posle smo se povremeno čule, kad je njena majka umrla, ja sam otišla na pogreb, ona je bila zaprepašćena: „Vi ste došli? Moja majka je zaslužila, bila je dobar čovek.” Kad je ona umrla, njena ćerka mi se javila i rekla: „Ako bi moja majka želela da iko napiše nekrolog, to biste bili Vi.” Ja sam napisala i kad se ovaj mladić javio, pitala sam ga kako je došao na ideju da radi Mitru Mitrović, a on je rekao da je pročitao taj nekrolog.
(Nastavlja se)
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DUHANKESA3 sedmice
FOKUS2 sedmice