DR LINO VELJAK, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU
Bez iluzija
– Iako se svaka država verbalno zaklinje na princip nemiješanja u unutarnje stvari drugih suverenih država (osim ukoliko se ne radi o težim oblicima kršenja ljudskih prava i sl.), u praksi se miješanje (pa i grubo uplitanje) itekako provodi. Osnovni kriterij stava pojedine zemlje jest njezin interes, odnosno odgovor na pitanje kakva struktura vlasti u zemlji koja je predmet miješanja optimalno garantira ostvarivanje tih interesa (koji mogu biti privredni, geopolitički, vojnostrategijski, itd.).
Hrvatska nema iskustva koja bi bila analogna današnjim crnogorskim sporovima s dva izabrana predsjednika odnosno s veoma spornim predsjedničkim izborima. No, u dva slučaja došlo je do izrazitog miješanja stranih sila u unutarnja pitanja.
Prvi je slučaj bio s podrškom opoziciji 1999. godine, bez koje bi Tuđmanov HDZ teško mogao biti skinut s vlasti. U kojoj je mjeri tadašnjoj podršci opoziciji pomogla činjenica da je tadašnja vlast ogrezla u kršenju ljudskih prava i počela uspostavljati veoma autoritaran model vladavine, a u kojoj pak mjeri to što ta vlast nije na primjeren način ispunjavala interesne zahtjeve centara svjetske moći – može se samo nagađati.
Drugi slučaj jest smjenjivanje nekadašnjeg premijera Ive Sanadera. On je formalno sam podnio ostavku, ali istina je da je ostavku dao suočen s njemačkim ultimatumom. A razlog njegova udaljavanja s političke scene jest njegovo ulaženje (preko Alpe Adria banke) u njemački bankovni sistem, kojim su prouzročeni veliki gubici jednoj od vodećih bavarskih banaka. Dakle, tu se radilo o direktnoj zaštiti njemačke financijske sigurnosti.
Malo je vjerojatno da se u nekoj manjoj periferijskoj zemlji političke promjene mogu ostvariti bez podrške međunarodnoj faktora. No, ne treba gajiti pretjerane iluzije u pogledu motiva njihove podrške ovoj ili onoj strani. Dat će podršku onoj strani koja u njihovim očima ima veći kredibilitet. No, taj kredibilitet konkurenata za vlast u prvom redu ovisi o procjeni koja će opcija biti prikladnija za ostvarivanje interesa onih koji podršku pružaju. Dakle, ne treba gajiti pretjerane nade u međunarodnu zajednicu niti u plemenitost njezinih motiva podrške.
DŽENANA KARUP DRUŠKO, NOVINARKA SARAJEVSKOG NEDJELJNIKA DANI
Bosna u okovima
– Dok su tokom rata u BiH po Evropi kojekakvi eksperti organizirali ,,mirovne pregovore”, na koje su uvijek pozivani i predstavnici Beograda i Zagreba (država koje ,,nisu učestvovale u ratu”) BiH je krvarila. A oni su crtali mape s etničkim enklavama… To je, nažalost, bilo jedino rješenje koje se BiH nudilo tada i koje se BiH nudi i sada, dvadeset godina kasnije.
Nakon skoro četiri godine krvavog rata – u toku koga je pobijeno desetine hiljada nevinih žrtava, stotine hiljada protjerano a njihovi domovi spaljeni, otvoreno više koncentracionih logora, hiljade žena silovano, uništavana kulturna baština – umjesto da međunarodna zajednica prekine tu agresiju na BiH, desio se genocid u Srebrenici. A onda je pod pritiscima američkih i evropskih diplomata potpisan Dejtonski sporazum kojim su Srbi dobili Republiku Srpsku, teritoriju koju su osvojili zločinima. Bila im je to nagrada za sve što su učinili, a Dejtonski sporazum ludačka košulja nametnuta BiH zbog koje ni danas nema apsolutno nikakvog napretka.
UN su perući svoju savjest formirale Haški tribunal, koji je imao dosta dobrih presuda za BiH, no kad je zaprijetila opasnost da taj sud uspostavi standarde zbog kojih bi neki drugi međunarodni sud na odgovornost mogao pozvati neke druge visoke vojne i političke zvaničnike koji brane svoju državu hiljade kilometara van njenih granica, opet se umiješala politika i Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, je oslobođen. BiH je ovaj put bila žrtva velikih sila koje su odbranom Perišića branile sebe.
Istovremeno zarad ,,viših” interesa, odnosno približavanja Njemačke Rusiji, jača se pozicija Republike Srpske na račun i Federacije BiH i države BiH.
Posljednji pregovori oko Kosova možda i najbolje ilustriraju kakve je greške međunarodna zajednica uradila u BiH koja sad ne pristaje ni pod razno da sličan recept primijeni na Kosovu. Ali i ne želi da BiH oslobodi njenih okova.
SLOBODAN RELJIĆ, UREDNIK SPOLJNOPOLITIČKE RUBRIKE VEČERNJIH NOVOSTI
Slab interes Zapada za Crnu Goru
– Kad kažete ,,međunarodna zajednica” vi, naravno, mislite na Sjedinjene Države i zemlje Zapadne Evrope, jer ostale velike zemlje koje u današnjem svetu igraju sve važniju ulogu nemaju tu naviku da se upliću u unutrašnje poslove država koja su u UN predstavljene kao suverene. Zapad se u poslednje tri decenije time bavi intenzivno i odavno ne vidi u tome nikakav problem. Kad se američki ,,nacionalni interes” može braniti u Kabulu ili Severnoj Mitrovici, može i u Podgorici ili Beogradu.
Teško je današnju situaciju u Crnoj Gori porediti sa 5. oktobrom u Srbiji. Jedina je sličnost u tome da Miloševićev, verovatno najbolji đak iz predmeta ,,Tehnologija vladanja”, Milo Đukanović pokazuje da nije voljan da bira sredstva da opstane na vlasti.
,,Međunarodna zajednica” je s Miloševićem vodila stalni rat, a Đukanović je odavno potpisao ,,kapitulaciju” i ,,mudro” se pridružio jačem. U međuvremenu je obavio za njih sve što se od njega očekivalo, a s geostrateške tačke gledišta najvažnije je odvajanje Crne Gore od Srbije. I sad je on za njih samo ,,naša” zastavica na slepoj mapi sveta. Setite se uvek Kisindžera: Biti neprijatelj Amerike je opasno. A biti prijatelj Amerike je pogubno. To su okusili moćnici iz mnogo važnijih država za Ameriku od Crne Gore – od Pinočea do Mubaraka. Dakle, što se tiče njih Milov odlazak je kao topljenje lanjskog snega.
Što se tiče onih koji će doći posle Mila, sada ili kasnije, za svaki cent koji dobiju od ,,međunarodne zajednice” platiće stostruko. Nije samo Srbija, nego čitavi evropski Istok, očigledan primer kako je skupo kad ti pomaže Zapad. To su danas kolonijalne demokratije, koje nemaju ni državu, ni privredu, samouništavaju svoju kulturu. U toku procesa koji se cinično zvao ,,tranzicija” izgledalo je da postoji napredak, govorilo se o ,,čudima” – slovenačkom, irskom, itd… Danas je magija nestala. Ostali su ogromni dugovi, deindustrijalizovane zemlje… Umesto velikih kombinata, dobili su mega-markete, umesto viših plata stigle su ogromne stope nezaposlenosti, umesto srećne omladine imamo bar pola generacije koja je upućena na bazanje po ulicama, drogu i beznađe.
Crna Gora i njena opoziciona politička elita može da pokuša da ,,internacionalizacijom” reši problem. Neće dobiti nikakvu ozbiljnu pomoć, jer je interes Zapada za Crnu Goru sada slab. Sa Milom ili bez Mila to što njima treba imaju. Ako se Milo ne održi, ništa neće preduzeti. To njih mnogo manje zanima nego slučaj bivšeg predsednika Gruzije Sakašvilija, pa se ni za njega nisu pretrgli.
Zapad je sila, često brutalna sila. Oni će se petljati u naše živote, opljačkaće svoj deo i ako ih ne pozovemo, ali nije malo kad u tom stanju imate osećaj da niste njihov dužnik. Kad narod živi s tim osećajem i oni spolja na vas drugačije gledaju. Još od đačkih dana – kad sam ga oduševljeno učio napamet – ja ne mislim da je lažan onaj stih ispevan tu u Dubrovniku: /O lijepa, o draga, o slatka slobodo,/ dar u kôm sva blaga višnji nam Bog je dô/. Nadam se, da je već jasno da je svaka ,,pomoć” spolja preskupa. I ne rešava problem, samo naše blato čini većim.
PROF. DR MILAN POPOVIĆ, PRAVNI FAKULTET UCG
Uprkos svemu
– Posle afere Snimak više ništa nije isto. Ni u Crnoj Gori, ni u međunarodnoj zajednici (MZ). U Crnoj Gori, ova afera do kraja je rasvetlila sam vrh vlasti-mafije (na čelu sa Milom Đukanovićem). U MZ, razotkrila je njene (njegove) međunarodne saučesnike.
Evo, recimo, Boris Frlec iz OEBS-a, te Ketrin Ešton i Stefano Sanini iz EU. KAO DA SU PALI SA NEKE DRUGE PLANETE. Stoički ćute o audio-snimcima. I o ćutanju, to jest o zarobljenosti VDT, DIK i ostalih DPS, paradržavnih institucija. Još gore, upućuju na ove kao na jedino dopuštene. I na taj način, zajedno sa nebrojenim domaćim, i nekim iz našeg najbližeg, beogradskog inostranstva, postaju deo, još od ratnih 1990-ih, najbrutalnije Đukanovićeve agresije, protiv slobode mirnog okupljanja i protesta. Koja je, da stvar bude još i gora, nakon zarobljavanja svih ostalih, sada naša jedina institucija.
Ali ima gore i od ovoga. Neki predstavnici MZ, među ovima posebno Filip Riker iz SAD, te Miroslav Lajčak i Jelko Kacin iz EU, našeg vrhovnog oligarha, podržavaju još direktnije. KAO DA SU NA NJEGOVOM PLATNOM SPISKU. (Ko zna, možda i jesu.)
Teorijsko objašnjenje ovakvog ponašanja MZ ostaviću za neku drugu priliku. Ovde ću izneti samo još jednu važnu stvar, koja, nakon upravo iznetog, može da izgleda nekonzistentno, ali uopšte nije tako. UPRKOS SVEMU, naime, crnogorska opozicija i alternativa ne smeju da se povuku u ogorčenje, gnev i izolaciju. Umesto toga, one moraju svoj odnos prema MZ, značajno da unaprede. A to znači najmanje dve stvari. Prvo, napuštanje dosadašnjeg neokolonijalnog strahopoštovanja prema delovima MZ koji to nikako ne zaslužuju. I drugo, uspostavljanje i razvijanje međunarodnih kontakata, saradnje i solidarnosti, sa delovima MZ koji i na delu, a ne samo na rečima, poštuju temeljne vrednosti demokratije. Alter-globalizam, a ne anti-globalizam, to je naša najveća i najurgentnija potreba.
Marko MILAČIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
HORIZONTI3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DANAS, SJUTRA4 sedmice
INTERVJU3 sedmice
ALTERVIZIJA4 sedmice
FOKUS3 sedmice