Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Taman misliš evo ga sjutra, kad ono danas, isto kao i juče

Objavljeno prije

na

Dobro Vam jutro! Stigla sreda. Siroma, ne zna gde je došla. Danas je i Svetski dan očuvanja mentalnog zdravlja. U Srbiji neprijatno ćutanje i svi se pravimo da ovaj dan ne postoji. Nama to ne treba! Mi smo narod medicinski fenomen, oduvek živimo bez mozga.

Ja, uglavnom, uživam o onome što imam. Sve više od toga izaziva glavobolju. Želje bez kraja stvaraju večite prosjake. Moji blizanci treba za domaći da napišu kako njihova porodica štedi novac. I šta sad da im kažem? Mogu ja da štedim, ali život je i ovako dovoljno siv. Probala sam ali su mi brzo isekli struju i zvali iz banke da se iselim. Zato sad štedim reči. Umesto da pitam: „Šta ima? Kako si? Šta rade tvoji? Je l’ ideš na odmor?”, ja samo kažem: „Inače?” Sve dok nam rad služi da bi bolje jeli i spavali, a ne istraživali i znali, rad se nije daleko odmakao od ropstva. Juče me je svrbeo desni dlan, danas levi, znači klasično presipanje iz šupljeg u prazno.

Padneš, drug ti doda bokvicu, zalepiš je na krvava kolena i nastaviš da se igraš. Tako smo nekad trenirali život. Danas mi je, kao roditelju, onaj snimak kad mali Dušan kaze tati: „Volim te tata, najviše te volim”, slomio srce. Kriv je Vučić, Lončar, cela vlada, SNS poslanici, krivi su ovi prokletnici. Deca, starci, mladi umiru, jer su uništili zdravstvo, a lekare oterali, zaposlili svoje sendvičare. Skupi buđavi francuski sirevi, bademovo mleko, alkohol u potocima i Dačić ordever posle dvanaest za četr’ osobe, e, to je taj ceh koji je ministar spoljnih poslova upravo pravdao na nacionalnoj televiziji. Vreme je za ulicu. Zahvalite se, kome god, svake noći kad legnete i ujutru kad se probudite kraj vaših najmilijih, što ste svi zdravi. Dovraga i Vučić i Zadruga…

Iznerviram se zbog gluposti, a onda krenem da se dopisujem sa svojim čovekom i shvatim da se i dalje dopisujemo o svemu, a ne samo o nečemu važnom, da se i dalje prozivamo kao deca i da mi se i dalje pojavljuje smešak kad vidim da on piše i bude mi lepo, i lakše, i eto… Reč je dodir, ako umeš da čuješ želju. A moram da priznam da sam, slušajući muške priče, zaključila da svi imaju onaj od 20 cm i da im auto troši pet litara po gradu. Nada nikad nije usamljena u stopu je prati beznađe. Najžalosnija su ona “Volim te ” koja izgovori iluzija o nekome ili strah od samoće. Zato koristite jesen. Što više suvog lišća treba uneti u pećinu i spavati dok ovo ne prođe. Prolećni umor je najgori u jesen.

Eto, pustite me na miru sada, jer jedrim oko sveta u tišini svoje sobe i gasim zvezde iznad Rusije. To sa plakanjem sam dovela do savršenstva. Plačem a niko ne vidi. Ni ja.

P. S. Pažnja! Orasi padaju. Ne turajte ih u džepove, moj deda je stabla zasadio.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Starenje – povlastica živih

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ono loše u ljudima ostavljeno, uvijek traje duže. I ponekad se prepustiš potopu, onom biblijskom, da te zajedno sa svim tim odnese i ispere

 

 

Još jedan neradni dan se razmahuje kafom u dvorištu. Skine cipele ispod stola, pa se proteže kroz dane. Danas je Preobraženje – dan kada se, prema hrišćanskom predanju, Isus Hristos, na visokoj gori Tavor, preobrazio pred apostolima Petrom, Jakovom i Jovanom. „Njegovo lice zasijalo je kao sunce, a haljine njegove postadoše bele kao sneg“, kaže predanje. Danas se prema narodnom verovanju, preobražava list u gori i kamen u vodi, lišće počinje da žuti i opada, a voda biva hladnija. Kažu još i da je danas zabranjeno plakati, spavati ceo dan, svađati se i slično, da nas isto ne bi pratilo cele godine. Žene da vežu crveni ili beli konac oko ruke i pomisle želju. Ako se konac ne prekine u toku dana, želja će se ispuniti…

Jutros sam radniku u pekari, umesto „molim vas“, rekla „volim vas“, da mi ostavi još jedan štapić pite sa mesom… Podigao je obrvu visoko uz osmeh, ali pita sa makom me je gledala opasnije, tako da smo brzo i prećutno rešili taj nesporazum.

Deca su otišla na jezero, ja rekoh da neću nikud na ovu vrućinu, hoću da se odmorim… otkad su izašli iz kuće čistim, perem veš, premeštam i preslažem ormane… još da oribam podove, pa ću da pristavim ručak… Rekoh li da sam ostala da se odmorim? Čekaću ja pravi trenutak, u redu. Nego, kopka me… Šta ako taj pravi trenutak nikada ne dođe? Ne sme da bude praznog hoda. Tad se mozak bavi glupostima. Vreme se upotrebljava u različitim kontekstima, od nekad – do videćemo.

Ono loše u ljudima ostavljeno, uvek traje duže. I ponekad se prepustiš potopu, onom biblijskom, da te zajedno sa svim tim odnese i ispere. Nismo mi toliko mrtvi, koliko naš pravi život leži sahranjen duboko u nama, dok uljez koji se izdaje za nas, krčmi naše dane. U tom rasponu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, radujem se svakom novom danu. Samo živ čovek može da se nada. I baš sad mi pade na pamet moja baba. Sećam se kako je razgovarala sa komšinicom o tome šta da joj obuku kad umre. Kaže: „Sve sam spremila. Suknju, bluzu, prsluk, čarape, dva para vunenih da joj obuju i još jedne pride da “ponese“, maramu letnju, maramu zimsku, maramicu, češalj i neki dinar u džepu sakoa… A jes’ ti šta spremila?“

Nedostaje mi baba. Daljina nije prepreka. Ona je ogledalo da vidiš ko si kad niko ne dolazi.

I još nešto, jedite grožđe, valja na današnji dan.

P.S. Ako vam “ko zna zašto je to dobro“ ne reši problem, “ma važno je da smo mi živi i zdravi“ sigurno hoće.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

I zrelost se piše sa lost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Na trenutak se zabrinem za čovječanstvo, a onda se sjetim da je ono, otkad postoji, na ivici propasti

 

 

Moj najbolji drugar trenutno je Čika Zoki, Indijac iz Pakistana koji je ovde, u Sremu, vozač i to je sve što treba da znate o mom društvenom životu i priključenijima. Upoznali smo se prošle godine kada me je, ne samo naterao da platim kartu, nego mi nije dao ni da uletim preko reda. U meni se probudio iskonski gnev upisan u genima poštenog Srbina kada su pokušali da mi naplate gradski, čuj mene gradski, seoski prevoz. Opsovala sam mu nešto naglas, a verujem i on meni, ali pošto ni on ni ja ne govorimo jezik onog drugog, niko nikom nije zamerio. Ključ stabilnosti je, izgleda, pronađen.

Sve zlo u životu, ima isti koren – nedostatak ljubavi. Voljen čovek nema potrebu da mrzi, niti da drugima radi nešto loše. Jer, zloba nije urođena, ona se rodi tamo gde nikada nije stigla ljubav. Mladost je, kažu, buntovna, starost pokajnička, a između život u nekoj svojoj lepršavosti. Nije pravilo, to je iz mog ugla. Dobro i duboko rasuđivanje zahteva mnogo znanja, iskustva… i obično je svojstveno mudrosti. Mudrost nikada ne padne u čeljust naivnosti.

Mislim da me jedno jutro nije prepoznalo, da me je noć zaboravila. Onda, kad sam otišla negde, ne znajući gde idem i zašto, jer to i nisam bila ja, nego samo neko ko se probudio i odlučio da ode. Znam da smo tog jutra svi negde pošli, a samo ja tamo gde želim, iako nisam znala gde je to. Na licu mi je bio neki tuđi osmeh, meni nepoznat. Sasvim rasterećen korak je već stigao mnogo dalje nego što sam ja ikad smela… Sećam se kako sam se nehotice okrenula i pogledala u izlog. Videla sam nepoznatu siluetu čoveka koji prvi put namerno ide tamo gde nije krenuo… ne plaši se ničega, ne brine ni da li će zakasniti, jer vremena već odavno nema. Ne obazire se, ne nosi ništa… Na trenutak se zabrinem za čovečanstvo, a onda se setim da je ono, otkad postoji, na ivici propasti. A dani postaju sve kraći i približava se jesen. Dokle ćemo svi da se pretvaramo da je u redu što niko dosad nije ukrotio vreme?!

Rano ujutru, posebno leti, kruži neka energija stvaranja, gde je ishod neizvestan, ali se svako nada najboljem, da će ovaj dan na kraju završiti škole i zasnovati porodicu sa mnogo rumene dece bez poroka…

P.S. Ko ne može sebe da smisli, neka mi javi, poslaću nekog.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Napolju vjetar, u meni ništa posebno

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nepopularna mišljenja pišu se  olovkom. Njih obično niko ne čita, ali ćeš svakim napisanim slovom zagrliti svoje male slobode i upoznati (sve)mir

 

Txt: Ispijanje kafe mi prekide tetka. Nazvala me i priča o komšijama tvrdicama, priče koje sam sto puta čula, pa što samo ja da je slušam. Dakle, kaže da joj je ta teta Dara, kad se udavala, kao poklon kupila DVE KUHINJSKE KRPE.

Jedna od stvari u koju su me ubeđivali, tokom odrastanja, je da se ništa ne može sakriti. Čak su imali i izreku: „Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve doznaju“. A onda, tokom života shvatiš šta se sve krije i nikad ne dozna, pa to je neverovatno! Normalan um ne može da razume izopačenost i daljinu do koje bolestan može da dobaci. I uvek će biti uhvaćen u raskoraku, nespreman, nesvestan davno pokrenutog predumišljaja. Gledajući kako su mi neke davne godine ostavile u amanet da mogu da jedem bilo kakve splačine i da mi je svejedno, ne mogu, a da se ne zapitam na šta li su mi duša i mozak sve navikli…

Shvatila sam da uvek, kad zalivam cveće, prvo zalijem ljubičicu, i sad kad sam shvatila, ne znam šta ću sa tim saznanjem, pa vam prosleđujem i tu nebitnu informaciju, da i vi ne znate. Volim da zalivam biljke. One ne pitaju ništa. Stoje tu i postoje. Sve postane dosta lakše kad se kao prvi i jedini uslov za  druženje postavi apsolutno shvatanje realnosti besmisla, egzistencije i prihvatanje apsurda kao jedine ispravne kategorije ljudskog postojanja.

Uvek imam o čemu da razmišljam, ne znam da li je to dar ili prokletstvo.

Komšija izgovara reč i istovremeno gromoglasno kine, šaljući reč niz ulicu. Ulica se malo zatetura, reč udari u ogradu, odskoči i stropošta se na moju terasu. A htela sam da pijem kafu mirno i bez reči. Ponekad zaboravim jezik, pa se sporazumevam pogledom, jezikom bilja, ptica, obala. Ponekad je to jedini jezik koji razumem i osetim. Humane lingvističke tvorevine nemaju snagu daljina. Nepopularna mišljenja pišu se  olovkom. Njih obično niko ne čita, ali ćeš svakim napisanim slovom zagrliti svoje male slobode i upoznati (sve)mir.

Stiglo mi je noćas upozorenje na oluje preko sms poruke. Tek da nikad ne budete mirni, ako nije smrtonosni virus ili nuklearno oružje, onda je stara, dobra olujčina. Ostani kod kuće, drži socijalnu distancu, budi u stanju konstantnog straha. E, baš idem van. Prošetaću jednu molitvu, i jedan greh koji nikako da okajem.

P.S. Imala bih mnogo toga lepog da kažem. Srećom, lako odustajem.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo