Povežite se sa nama

INTERVJU

DR ZORAN STOJILJKOVIĆ, PROFESOR FPN BEOGRADSKOG UNIVERZITETA: Vrijeme političke infantilizacije je još u zenitu

Objavljeno prije

2 godine

na

Vučić je velemajstor proizvođenja kvazidogađaja i dramatizacija u kojima stvari može preokrenuti samo njegova odluka, donijeta – naravno u posljednji čas

 

 

MONITOR: Da li je neslaganje naših prodemokratskih stranaka stvar njihove demokratičnosti ili nečeg drugog?

STOJILJKOVIĆ:   Tamo gde nema ni savesti ni moralne odgovornosti, niti je moguće stvari dovesti do eventualne krivične, ostaje samo politička odgovornost. Ona se demokratski utvrđuje na izborima koji nose rizik gubitka vlasti. Čude li zato nastojanja da se torpeduje i minimalna, izborna demokratija? Uz  kontrolu  nad  svim  resursima  moći vlasti poput Vučićeve, koriste još dva oprobana sredstva. Prvo, šire svoj front tako što nakon svakih izbora neko ko je ”zanoćio u opoziciji ne odoli da se probudi u klupama vlasti”. Drugo, tako što kombinovanjem izbornih mućki sa datim  delimičnim ustupcima uvek oko izbornog nastupa  podeli opoziciju. Dakle, ne radi se o višku demokratije u opozicionim redovima, jer se vidi da su i ove stranke  spremne da isključuju nedisiplinovane odbore, već o nedovoljnoj moći očuvanja bar strateškog jedinstva u situaciji decenijske neravnopravnosti i posledične frustriranosti. Na kraju, kad se, uz jedinstvo, sklope gubitak podrške spoljnih veto igrača i masovni izlazak nezadovoljnih građana na ulice, ipak dođe do promena.

MONITOR: Oni koji u Srbiji bojkotuju dio ovih izbora, kao glavni argument pominju da su u pregovorima sa vlašću došli do toga da je „imaju u šaci“, a da je izlazak na izbore 2.juna velika greška. Da li je mogućnost izbora na jesen bio samo „golub na grani“, kako komentarišu neki od protivnika bojkota?

STOJILJKOVIĆ: Izborni uslovi su daleko od prihvatljivih ali takvi neće biti ni posle leta. Mali pomak je ipak napravljen ali je plaćena cena podela opozicije. Pri tome, nije lako objasnti da, pod istim uslovima, na neke izbore hoćeš a na druge nećeš. Ostaje nada da će se nešto promenti do krajnog roka za prijavu izbornih lista. Ili bar da se  neće razoriti strateško opoziciono jedinstvo koje se raspada međusobnim sumnjama i optužbama.

MONITOR: Više predstavnika opozicije je bilo u posjetama i razgovorima u Evropskom parlamentu, Bundestagu, francuskom Savjetu…Utisak je da je efekat njihovog lobiranja za skretanje pažnje EU na izbornu kradju, imao domet samo do Rezolucije EP. Stigao je izvještaj ODIHR i njegovih 25 preporuka i manje-više jasnog pritiska na vlast. Da li je moguće da je donijeta odluka da Brisel zaustavi dalje javne pritiske na Aleksandra Vučića?

STOJILJKOVIĆ: Brisel je već zabavljen sopstvenim izborima i već tradicionalno licemerno sklon da gleda da, u svom procenjenom geostrateškom interesu, oprosti nepodopštine svakom igraču stabilokrati koji je “mangup iz naših a ne njihovih redova“.  Konkurs za miljenika je, međutim, ipak otvoren i Vučić može biti zamenjen nekim lojalnijim – a ako se baš posreći i sklonijim demokratiji.

MONITOR: Savo Manojlović, predvodnik pokreta Kreni-Promeni, izaći će prvi put na izbore i to kao kandidat za gradonačelnika Beograda. Nije pokazao volju da bude dio opozicije „Biram borbu“. Da li bi Manojlović mogao da ispuni vakuum „perspektivne“ građanske desnice?

STOJILJKOVIĆ: Nadajmo se da je tačna procena da Manojlović siguno prelazi cenzus, da će Kreni-promeni izvesti na izbore i nešto apstinenata i da će biti u postizbornom savezu sa “Biram borbu” koalicijom. Naći će se tu i neki iz građanske desnice koja je već uspešno izmrvljena ili pak integrirana u poredak. Kad ćemo već postati politički punoletni ?

MONITOR: Ovog mjeseca se u GS UN glasa o predlogu Rezolucije o genocidu u Srebrenici- a u Komitetu ministara SE o prijemu Kosova u članstvo. Pokrenute su, u zadnji čas, i neke diplomatske aktivnosti. Koliko ovaj „prekretnički maj“ ide na ruku učvršćivanju pozicije Aleksandra Vučića u predizborno vrijeme?

STOJILJKOVIĆ: Vučić je velemajstor proizvođenja kvazidogađaja i dramatizacija u kojima stvari može preokrenuti samo njegova odluka, doneta – naravno u poslednji čas. Igrač na više razboja istovremeno iz  nevolja izlazi tako što servilnost prema moćnicima  prepokriva verbalnim junačenjem za unutrašnju upotrebu. I prolaziće mu to sve dok polovina birača drži  da je narod bez vođe koga samo treba slediti, kao telo bez glave.

MONITOR: Aleksandar Vučić je nedavno neke predstavnike SAD i Švajcarske nazvao„odvratnim“.  Za slovenačke je rekao da su „najodvratniji“. Pravdao se a posle i izvinio „slovenačkom narodu“…Njegove inicijative u Njujorku i Strazburu nisu dobro primljene u regionu. Procjenjuje se da je i ono što govori Dodik, njihova zajednička odluka. Da li Vučić „zna“ da je još nezamjenjiv regionalni igrač i za Zapad i za Istok?

STOJILJKOVIĆ: Zna, naravno i to sve dok uspešno hoda po žici i čini se da, iako mu ni Istok ni Zapad ne veruju, ne vide mu još realnu zamenu nekim lojalnijim. Kao ni sopstveni uplašeni građani skloni, recimo, da poveruju da je odbrana Dodika, odbrana Srpske. Verbalni ispadi poput Vučićevih ili Dodikove rasistoidne priče da ne može da deli isti vazduh sa Bošnjacima – koja se posle pegla u izjavi koja cilja tek bošnjačku političku elitu nije, međutim,  tek lokalno izolovana pojava. Radi se o globalnom trendu histerizacije reakcija na neistomišljenike koja se širi medijima i društvenim mrežama, odnosno  kenselovanja neistomišljenika kao agresivnoj reakciji na negdašnja preterivanja  političke korektnosti.

MONITOR: Ministar spoljnih poslova BiH, Elmedin Konaković, „ocrnio“ je ambasadora Izraela u Srbiji, Jahela Vilana, zbog njegove izjave da je teško upoređivati holokaust i genocid u Srebrenici…Reagovanje Izraela na Hamasov napad, u Gazi je do sada životom platilo više od 35.000 ljudi, mahom civila. U kom „svijetlu“ biste posmatrali ovaj nediplomatični sukob?

STOJILJKOVIĆ: Očito da ni žrtve genocida nisu imune na neku vrstu „ ekskluzivnosti u patnji “ ali ni na spremnosti da, kao Izrael u Gazi, primeni genocidnu reakciju na teroristički napad. Na drugoj strani, u priči o rezoluciji Generalne skupštine o genocidu u Srebrenici, ima čini se bar jednako želje da se-unutar geostrateških igara i sponzorstava, ojača argumentacija da je  Republika Srpska  genocidna tvorevina, kao i   nastojanja  da  se zločini  nikada  ne zaborave i ne ponove.

MONITOR: Oba doma Kongresa su izglasala 95 milijardi pomoći saveznicima SAD. Predsjednik Džozef Bajden je zagovornik rješenja o „dvije države“ na Bliskom istoku, ali i insistiranja da Ukrajina „ide do kraja“ u ratu sa Rusijom. Tajvan je element glavnih neslaganja SAD i Kine…Kako  je predsjednička trka uveliko u toku, koliko će stavovi o spoljnoj politici i finansiranju saveznika uticati na njen ishod?

STOJILJKOVIĆ: Kako su samo stvari izgledale jednostavno pre samo tri decenije sa padom Berlinskog zida i Fukojaminim panliberalnim Eshatonom i proglašavanjem kraja   istorije. Kapitalizam je ostao bez konkurencije – no, sa decenijskim rastom Kine i agresijom Rusije na Ukrajinu kao imperijalnom reakcijom na prethodnu  tendenciju njenog okruživanja, kao da je Pax Americana dovedena u pitanje. Nadam se da smo tek u drugom hladnom ratu kome sledi, nakon burne decenije sleganja tla, stabilizovan multilateralan poredak a ne već na ivici novog svetskog rata sa samouništavajućim posledicama. Meni se, kao “čudaku“  koji – između plutokratskog kapitalizma sa već perverznim nejednakostima i distopijskom slikom sveta iz Davosa u kome „ nećemo imati ništa a bićemo sretni “ i novih despotija (u kojima spin diktatori sistemom socijalnog bodovanja i obećanim rastom kontrolišu   podanike), bira ono što Piketi   naziva decentralizovanim, participativnim i ekološkim socijalizmom. Izbor između Trampa i Bajdena je neprivlačan ali posledično važan. Trampov populizam je maligna,  “autoimuna bolest demokratije “ (Kin), ali on ne vodi ratove i lako se dogovara sa autokratama. No u svetu u kome vladaju oni koji uspešno upravljaju pažnjom, pobediće onaj ko u prinudnom izboru bolje pogađa moj interes. Ili ga manje iritira. Vreme političke infantilizacije je još u svome zenitu.

 

Nova vlada, stari obrazac

MONITOR: Među 31 ministrom i ministarkom nove Vlade Srbije je i Nenad Popović koji se sa potpredsjednikom Aleksandrom Vulinom nalazi na listi sankcionisanih od strane SAD. Ipak, najveća novost je da je ministarka i Milica Đurđević Stamenkovski, predsjednica desničarske stranke Zavetnici koja je na izborima u decembru bila dio desne opozicije i velika kritičarka vlasti. Kako ocjenjujete logiku kojom je sastavljena ova Vlada?

STOJILJKOVIĆ: I najnovija „prvomajska“ Vučić-Vučevićeva vlada sledi stari obrazac. Prekobrojna je da namiri sve apetite i sklopljena u poslednji čas-iako za to nije bilo nikakvog racionalnog političkog razloga, sem da se unize i disciplinuju njeni članovi. U njoj je jezgro proverenih – koji se rotiraju sa pozicije na poziciju, upotrebljivih na srednji rok i onih koji igraju samo jednu sezonu. U ravnoteži ili šaci se drže sopstveni kadrovi, apetiti partnera i tzv. eksperti koji, na kraju završe kao partijski uhljebi. Povratak Vulina je dokaz da najverniji ponovo izrone i kada to niko ne očekuje. To je i razlog što se vođa tako odano služi na dvoru. Zavetnica i Macura su stara priča o nagrađivanju prebega koji se onda usisaju i marginalizuju. Najzad, Vulin i Popović poruka su za spoljnu publiku upotrebu-što opet ne znači da će vlada voditi prorusku politiku. I da će baš potrajati. Jedan je samo veliki nabildovani Vođa koji nas vodi tamo gde opstaje na vlasti-bila to i nedođija.

 

Ne vjerujući u promjene, birači slijede svoj mali uhljebni interes

MONITOR:. Procjena je da 800.000 ljudi u Srbiji  živi u apsolutnom siromaštvu…Još jedan je Prvi  maj: ima li rješenja za   ovu našu „enigmu“?

STOJILJKOVIĆ: Beg iz siromaštva, kvalitetne  javne usluge i radna mesta su tri teme koje građani EU smatraju prioritetima u anketi Eurobarometra, tokom kampanje za izbore za Evropski parlament. Najvažnija su to pitanja i za građanke i građane Srbije u kojoj , recimo, do plate za pristojan život od hiljadu i stotinak evra ne dosegne bar njih  četiri petine. No ta pitanja nisu i  na vrhu izborne agende zato što svi učesnici  izbora jedno   obećavaju zavodeći siromašnu biračku većinu- a drugo rade kada dođu na vlast, stvarajući sopstvenu klijentelističku mrežu, odnosno servilno služeći korporativnom kapitalu. Posledično-ne verujući više da će se ovde ikada nešto suštinski promeniti, birači slede svoj mali kalkulantski uhlebni interes ili se “lože” na velike teme straha za sudbinu srpstva. Rešenje je u tome da, recimo, sindikati i profesionalna udruženja uspostave svoje zahteve i prinude (opozicione,   demokratske) političke aktere da ih oročeno i kontrolisano ispunjavaju. U prethodno izmenjenom sistemu izbora koji nam obezbeđuje makar približan uticaj onome koji na to ko će se naći na izbornim listama imaju partijske oligarhije.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

ERVINA DABIŽINOVIĆ, PSIHOLOŠKINJA I DOKTORKA RODNIH STUDIJA: Nije poenta da padne prezime

Objavljeno prije

6 dana

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Spektakularno hapšenje može srušiti mit o nedodirljivosti, ali samo dosljedne institucije mogu promijeniti sistem koji je tu nedodirljivost proizvodio

 

 

MONITOR: Brat Mila Đukanovića, Aleksandar, ime pominjano u milionskim aferama,  uhapšen je nakon što  mu je tokom pretresa imovine pronađeno oružje. Vladavina prava funkcioniše, ili?

DABIŽINOVIĆ: Hapšenje Aca Đukanovića ne treba čitati kroz to da li je neko našao oružje, nego kroz pitanje: da li institucije imaju snage da uđu u zonu koja je decenijama bila politički zaštićena? Bojim se da ovdje nije riječ o vladavini prava.  Nije poenta da “padne” prezime, nego da se standard primijeni na sve: na stare centre moći, ali i na nove. Ako se ovo završi kao “jedno spektakularno hapšenje”, a paralelno ne vidimo dosljedne postupke prema ljudima bliskim aktuelnoj vlasti, onda to nije vladavina prava nego promjena mete.U javnosti  prezime Đukanović je vezano za mnogo krupnije teme: političko-ekonomsku moć, privilegije, mreže, finansijske tokove. Zato je ključno: da li će sistem ići dalje od oružja ka suštini zarobljene države: novac, veze, uticaj, institucije. Ako se ne otvore ta pitanja to djeluje kao kontrolisana demonstracija sile, a ne demontaža sistema.

Ako političari unaprijed presuđuju, likuju ili koriste slučaj za dnevnu mobilizaciju i dozu izbornog marketinga, to je znak da institucije služe političkom narativu, a ne pravdi.

Ovo hapšenje je test, ne dokaz da je pravda dostižna a pravo primjenjivo u svim primjerima, onih onda i ovih danas. Biće dokaz vladavine prava samo ako se pretvori u princip: dosljednost, jednaki aršini, šire istrage i proces bez političkog trijumfalizma.
Ako ostane izolovani “trofej” i medijski događaj, onda gledamo političku dramaturgiju, a ne institucionalnu zrelost. Hapšenje može srušiti mit o nedodirljivosti, ali samo dosljedne institucije mogu promijeniti sistem koji je tu nedodirljivost proizvodio.

MONITOR: Vidite li nešto znakovito u Đukanovićevom hapšenju,  jednom u nizu  nakon bjekstva Miloša Medenice?

DABIŽINOVIĆ: Može se uočiti jedan važan pomak: urušava se percepcija nedodirljivosti ljudi koji su bili dio političko-pravosudnog vrha države. To je psihološki i politički značajno, jer u društvima sa dugom tradicijom koncentrisane moći upravo ta percepcija nedodirljivosti održava sistem. Međutim, ti događaji više liče na pojedinačne pukotine u staroj strukturi moći nego na jasan znak da je sistem u potpunosti promijenjen.

Bjekstvo Miloša Medenice je pokazalo dvije stvari: da su otvoreni procesi protiv ljudi koji su nekada bili vrlo blizu vrhu institucija, ali i da su institucionalne slabosti  duboke,  dok odgovornost izmiče jer je moguće da neko ko je osuđen na deceniju zatvora napusti zemlju. Zato je važno ove slučajeve posmatrati  kao indikator stanja institucija. Ako  ostanu  izolovani događaji, onda govore o sporadičnim lomovima unutar sistema. Ako postanu dio dosljedne i dugoročne prakse procesuiranja političko-ekonomskih mreža, onda bi mogli označiti početak stvarne promjene, što sumnjam da je stanje stvari trenutno. Za ljude u Crnoj Gori  je važno da li će institucije pokazati kontinuitet i jednak odnos prema svim centrima moći.

MONITOR: Prošle sedmice obilježena je godišnjica zločina u Štrpcima. Mijenja li se šta kad je u pitanju suočavanje sa prošlošću?

DABIŽINOVIĆ:  I nakon više od tri decenije od tog zločina, teško je reći da je došlo do suštinske promjene. Ono što vidimo uglavnom su komemoracije, saopštenja i simbolična priznanja, ali mnogo manje sistemske spremnosti da se odgovornost za ratne zločine dosljedno istraži i politički artikuliše. Zločin u Štrpcima je posebno bolan primjer jer pokazuje koliko je dugo trebalo da pravosuđe ozbiljnije počne da se  bavi tim slučajem. Proces je bio spor, fragmentiran i često vođen pod pritiskom međunarodnih institucija. To govori da suočavanje sa prošlošću u Crnoj Gori nikada nije bilo rezultat jasne političke odluke države, već prije spore i često nevoljne institucionalne reakcije, iznuđena pod pritiskom.

Politički diskurs u regionu i dalje često relativizuje ratne zločine ili ih koristi za dnevne političke obračune, što dodatno otežava stvaranje prostora za suočavanje sa prošlošću. Aktuelne politike da svi brane svoje žrtve zloupotrebljavajući nacionalni identitet, udaljavaju nas od procesa utvrđivanja odgovornosti na svim nivoima.  Bez političkog konsenzusa da su ratni zločini moralna i pravna granica preko koje društvo ne smije prelaziti, komemoracije ostaju važan čin sjećanja, ali ne i dokaz da je društvo naučilo lekciju. Zato se promjena neće mjeriti brojem godišnjica koje obilježavamo, brojem prisutnih predstavnika institucija sistema koji se u marketinške službe okoriste žrtvama i inicijativama civilnog društva, nego spremnošću države da dosljedno utvrdi odgovornost, prizna žrtve i jasno se distancira od politika koje su takve zločine omogućile.

MONITOR: Evropska komesarka Marta Kos saopštila je da je vrijeme da  se počne sa razgovorima o ugovoru o pristupanju Crne Gore EU. Ličimo li na zemlju koja bi uskoro mogla ući u EU?

DABIŽINOVIĆ: Izjava Marte Kos je politički važna jer pokazuje da Evropska unija i dalje vidi Crnu Goru kao kandidata za naredno proširenje. Između političke poruke iz Brisela i stvarnog stanja u državi često postoji velik jaz. Formalno, Crnu Goru domaće i evropske politike vide odmaklu u pregovorima. Mislim da dužina ovog procesa pokazuje da  suština evropskih integracija nikada nije bila u pregovaračkoj tehnici, nego u kvalitetu institucija – u vladavini prava, nezavisnosti pravosuđa, stabilnosti institucija i sposobnosti države da se odupre političkom uticaju i korupciji.

Ako pogledamo našu političku stvarnost, vidimo duboku polarizaciju, česte institucionalne blokade, spor tempo reformi i snažan politički uticaj na ključne državne strukture. Put do članstva ne zavisi toliko od političkih izjava iz Brisela koliko od toga da li će Crna Gora uspjeti da izgradi funkcionalne i stabilne institucije . EU se ne osvaja političkim pamfletima i licemerjem, nego dubokom transformacijom institucija – a taj proces u Crnoj Gori sabotiraju politike na vlasti i nekad i sad.

MONITOR: Koliko Evropa danas liči na Evropu?

DABIŽINOVIĆ: To je zapravo pitanje koliko još  živi ideja na kojoj je ona nastala. Evropski projekat je poslije Drugog svjetskog rata nastao kao mirovni i antiratni projekat, zasnovan na uvjerenju da se sigurnost ne gradi kroz militarizaciju nego kroz saradnju, socijalnu pravdu i zaštitu ljudskih prava.

Danas Evropa sve češće progovara jezikom bezbjednosti, oružja i geopolitičkog nadmetanja. Rat u Ukrajini, Gazi, Iranu, globalne krize i rast autoritarnih politika gurnuli su u drugi plan neke od vrijednosti koje su činile moralnu osnovu projekta zvanog Evropa: kulturu mira, solidarnost, socijalnu državu i univerzalnost ljudskih prava. To ne znači da je ta ideja nestala, ali znači da je pod ozbiljnim pritiskom realne politike i straha. Mirovna politika se mjeri sposobnošću da čuva ljudsko dostojanstvo i u najtežim vremenima, da štiti civile, da brani međunarodno pravo i da ne prihvati rat kao normalno stanje svijeta. Kada ti standardi počnu da slabe, onda je legitimno pitanje koliko Evropa ostaje vjerna vlastitom identitetu. Zato danas možda više nego ikada vrijedi podsjećati da Evropa nije samo geografski prostor ili politička unija, nego prije svega etički projekt mira i ljudskih prava.Što je Evropa bliža militarizaciji i politici sile, to je dalje od ideje zbog koje je nastala.

MONITOR: Kako vidite odnos zemalja EU prema napadima SAD I Izraela na Iran i situaciju na Bliskom istoku?

DABIŽINOVIĆ: Reakcije pokazuju prije svega nedostatak političke autonomije Evrope. Evropski lideri formalno pozivaju na uzdržanost, diplomatiju i poštovanje međunarodnog prava, a u stvarnosti ostaju vezani za bezbjednosni okvir predvođen SADi NATO. Zbog toga ih čitam kao retoriku bez stvarnog političkog uticaja. Evropa govori jezikom međunarodnog prava, ali istovremeno prihvata geopolitičku logiku sile, što slabi njen kredibilitet kao prostora koji je nastao upravo na ideji mira i saradnje.

Iz antimilitarističke perspektive, problem je dublji od jedne konkretne krize. Evropa se sve češće ponaša kao akter koji reaguje na ratove, a ne kao politički prostor koji ih sprječava, ne štiteći vrijednosti na koje se poziva. Kada su vojne operacije dominantni jezik međunarodne politike, prostor za diplomatiju, međunarodno pravo i civilnu zaštitu nestaje .Ratna politika nije apstraktna strategija nego konkretna tragedija za civile, posebno  žene, djecu i najranjivije zajednice. Upravo je zato  problematično kada evropske vlade prihvataju logiku “nužnih ratova” ili “preventivnih udara”. Takva logika gotovo uvijek završava spiralom nasilja čije posljedice najviše snose društva koja nemaju moć da odlučuju. Pravo pitanje nije na čijoj je strani Evropa, nego da li je uopšte spremna da ponovo govori jezikom mira – a ne  jezikom savezništava i vojnih blokova.

 

Sigurnost ne može počivati na dominaciji

MONITOR: A Trampov svijet?

DABIŽINOVIĆ: To je metafora za dublju promjenu globalne politike koja se nije pojavila samo sa Donaldom Trampom, ali je kroz njega dobila vrlo jasan oblik. On dolazi u trenutku kada se otvaraju velike moralne i političke krize zapadnih elita – poput novih otkrića Epsteinovih fajlova, koji otvaraju pitanje odgovornosti i saučesništva moćnih.

Istovremeno vidimo žestoku militarizaciju međunarodnih odnosa: rat u Ukrajni,  u Gazi, američko-izraelske operacije protiv Irana i širenje sukoba na cijeli region.U toj logici “svjetova” uvijek postoji hijerarhija: neko je centar moći, a drugi su periferija koja treba da mu pripada politički, kulturno ili bezbjednosno. Takvi koncepti nose snažan nacionalistički ili imperijalni naboj, jer polaze od pretpostavke da je legitimno širiti uticaj i definisati identitete drugih ljudi iz jednog političkog centra.Problem nije samo u jednoj administraciji ili jednoj državi, nego u obrascu politike u kojem se moć, tajne mreže i militarizam međusobno hrane. Kada političke elite pokušavaju da upravljaju krizama kroz spektakl sile,ljudi, posebno civili,postaju kolateralna šteta velikih političkih igara.

Zato je možda važnije pitanje kako obnoviti političku ideju koja je nastala poslije najvećih katastrofa 20. vijeka: da sigurnost ne može počivati na dominaciji i blokovima, nego na miru, međunarodnom pravu i solidarnosti među društvima.

Što je više političkih “svjetova” koji se takmiče za moć, to je manje prostora za mir.

Miena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IDA MARKOVIĆ, PSIHOLOŠKINJA: Mržnja iz virtuelnog lako prelazi u stvarni život

Objavljeno prije

6 dana

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Naše društvo je duboko nezadovoljno i frustrirano, a iz tog nezadovoljstva često eskaliraju mizoginija i transfobija. Upravo te pojave bile su okidači za prijetnje koje sam dobijala na mrežama, ali i uvrede i prezir koje nerijetko doživim na ulici. Moja sloboda i autentičnost bivaju proglašene nemoralnim ili ,,aberantnim”, dok se istovremeno prećutno podržava diskriminacija i nasilje

 

MONITOR: Ponovo ste bili meta napada. O čemu se tačno radi i da li ste napad prijavili?


MARKOVIĆ: Ovog puta sam dobila poruke prijetećeg i zastrašujućeg sadržaja sa lažnog profila na Instagramu. Prijetnje su sadržale dovoljno elemenata da se osjetim ugroženo, naročito zato što sam prije samo tri mjeseca bila žrtva fizičkog napada, koji tada nijesam prijavila zbog dubokog nepovjerenja u institucije. Uprkos tome, ove najnovije prijetnje jesam prijavila jer se ne osjećam bezbjedno i smatram da takve situacije ne smiju proći bez institucionalne reakcije.

MONITOR: Govor mržnje je normalizovan na društvenim mrežama, a čest je i u javnosti. Kako to komentarišete i da li postoji opasnost da se ta mržnja iz virtuelnog prelije u realni život?

MARKOVIĆ: Naše društvo je duboko nezadovoljno i frustrirano, a iz tog nezadovoljstva često eskaliraju mizoginija i transfobija. Upravo te pojave bile su okidači za prijetnje koje sam dobijala na mrežama, ali i uvrede i prezir koje nerijetko doživim na ulici. Moja sloboda i autentičnost bivaju proglašene nemoralnim ili ,,aberantnim”, dok se istovremeno prećutno podržava diskriminacija i nasilje.

Nažalost, mržnja iz virtuelnog prostora vrlo lako prelazi u stvarni život. To se već desilo prije tri godine nakon što sam bila izložena medijskom linču, stvorena je atmosfera pogodna za fizički napad grupe mladića. Zato smatram da je iluzorno praviti jasnu granicu između onoga što se dešava online i onoga što nas čeka na ulici.

MONITOR: Da li ste zadovoljni reakcijom nadležnih prilikom ranijih prijetnji i napada?

MARKOVIĆ: Ne. Prije tri godine, kada sam bila žrtva fizičkog napada grupe momaka, policija nije preduzela ništa. To je bila kulminacija medijskog linča kojem sam prethodno bila izložena, a koji je stvorio ambijent u kojem je nasilje protiv mene postalo društveno prihvatljivo. Ni kasnije reakcije nadležnih nijesu ulivale povjerenje.I dalje je očigledna disproporcija u postupanju prema ženama i queer osobama u odnosu na privilegovane muškarce.

MONITOR: Kao psihološkinja, sa kojim problemima vam klijenti najčešće dolaze?

MARKOVIĆ: Najčešći problemi su anksioznost, osjećaj preopterećenosti, narušeni odnosi u porodici ili partnerstvima, kao i hroničan osjećaj nesigurnosti u sopstveni identitet i vrijednost. Mladi i žene posebno često donose teret društvenih očekivanja i pritisaka, dok queer osobe dolaze zbog kontinuiranog stresa koji proizilazi iz diskriminacije i neprihvatanja.

MONITOR: Koji su najteži problemi LGBTIQ osoba i koliko je sistem spreman da im pomogne?

MARKOVIĆ: LGBTIQ osobe najčešće se suočavaju sa institucionalnom i društvenom diskriminacijom, nevidljivošću i nedostatkom osnovne zaštite. Sistem, nažalost, često nije spreman da im pomogne. Ponekad je upravo sistem izvor problema.

Primjer toga je zdravstvena radnica koja odbija da mi izda hormonsku terapiju uz obrazloženje da sam ,,protivprirodna”, iako se istovremeno estetski koriguje bez ikakvih dilema. Ili policijski službenik koji je mom partneru otkrio moj rodni identitet, iako mu je dužnost da me štiti. To su samo djelići diskriminacije s kojom se suočavam i koje, sudeći po komentarima ispod vijesti o prijetnjama i napadima, dio javnosti čak odobrava.

MONITOR: Da li vas reakcije nakon najnovijih prijetnji ohrabruju ili obeshrabruju? Očekujete li da će počinioci biti procesuirani?

MARKOVIĆ: Reakcije javnosti su podijeljene: dio građana izražava solidarnost, a dio otvoreno podržava nasilje. To je poražavajuće, ali ne i neočekivano u društvu u kojem je žena, naročito queer žena, kažnjena svaki put kada zauzme ,,nedozvoljeno mjesto” u patrijarhalno skrojenom poretku.

Uprkos svemu, očekujem i zahtijevam da institucije identifikuju i procesuiraju počinioce. Ne zbog mene lično, već zato što svaka nekažnjena prijetnja normalizuje nasilje i otvara put novim napadima.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JOVO BAKIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU: Službe bezbjednosti, bezuspješno, daju sve od sebe da podijele studentski pokret

Objavljeno prije

6 dana

na

6 Marta, 2026

Objavio:

Kako vrijeme odmiče, studenti će kampanjom od vrata do vrata, odlascima u svako selo u Srbiji-a režim svojim greškama, još više omasoviti. Najveće dosadašnje dostignuće studentskih i građanskih protesta u Srbiji, jeste širenje solidarnosti kao osnovne društvene vrijednosti. U okviru toga posebno mjesto zauzima solidarnost Srba i Bošnjaka u Srbiji. Masovno smo bili ganuti, plakali od sreće

 

 

MONITOR: U Nišu je održan studentsko-građanski skup „ Država to smo mi“. Govori se, povremeno, da je elan pobunjenih studenata i građana opao.  Kako Vama izgleda pobunjenička dinamika i hoće li „čuvari vatre“ moći da za predstojeće lokalne i očekivane vanredne parlamentarne izbore, pridobiju još pristalica?

BAKIĆ: Naravno da se ne može držati isti ritam tokom više od godine dana skoro svakodnevnog protestovanja. No, čak i u takvim okolnostima, broj ljudi koji je pokrenut studentskim pokretom je i dalje impresivan. Pored toga, protesti se neretko održavaju istovremeno na nekoliko tačaka. Primerice, dok su niški studenti obeležavali godinu dana od velikog protesta u tom gradu, dotle su seljaci blokirali dobar deo zapadne Srbije. Uopšte nije bilo malo ljudi na oba protesta. Naprotiv, u Nišu je to bio još jedan impresivan skup, a seljaci su svojom borbom izazvali kriminalno ponašanje policije. Važno je da svima bude jasno da našu borbu mora da odlikuju strpljenje, upornost i borbenost. Takve vrline će  uroditi plodom, jer sve je vidljivije da autoritarni režim organizovanog kriminala-koji je zarobio republiku, ratuje protiv značajnog dela društva Srbije: celokupne kulture, prosvete, nauke, umetnosti, ali i seljaštva. U tom ratu protiv mladosti, pameti i žuljevitih seljačkih ruku Srbije, režim nema nikakvih izgleda. Zbog toga i odugovlači, pokušavajući da kupi vreme i iscrpi protivnike, nadajući se nekom čudu koje bi moglo da ga održi i tako spasi njegove čelnike od izvesne robije. Kako vreme odmiče, studenti će kampanjom od vrata do vrata, odlascima u svako selo u Srbiji-a režim svojim greškama, još više omasoviti podršku studentskom i građanskom pokretu.

MONITOR: Nedavno je jedan bivši visoko pozicionirani bezbjednosni funkcioner rekao da aktuelne bezbjednosne strukture u Srbiji, pokušavaju da-na razne načine, naprave razdor u studentskom pokretu.Ko se posebno „trudi“ da utiče na odluke studentskih plenuma?

BAKIĆ: Izvesno je da službe bezbednosti daju sve od sebe da podele studentski pokret-ali za sada nisu bile naročito uspešne. Pokret je jedinstven, iako je unutar sebe veoma ideološki raznorodan (ima levičara, liberala, konzervativaca, pa čak i radikalnihdesničara), a prevashodni razlog tome leži u demokratskoj kulturi koju mladost Srbije pokušava da razvije. Jednostavno, ko ima većinu na plenumima-nakon iscrpnih diskusija, taj odlučuje. O raznim temama su u različita vremena, različite struje imale većinu. Dosadašnja ograđivanja od pojedinaca ili stranaka bila su podstaknuta prevashodno činjenicom da ima onih koji bi da spolja utiču na odlučivanje studentskog pokreta. Nijedna strana služba nema uticaja na studentski pokret. Uostalom, da li znate da je ijedna strana vlada podržala studente? No, za dobrim konjem prašina se diže.

MONITOR: Pobunjeni studenti Srbije podržali su studente i građane u Sarajevu, koji traže odgovornost za žrtve tramvajske nesreće. I BiH i Srbija su visoko na listi najkorumpiranijih zemalja. To je i regionalni problem. Da li je za promjene neophodna i regionalna solidarnost žrtava korupcije i organizovanog kriminala?

BAKIĆ: Najveće dosadašnje dostignuće studentskih i građanskih protesta u Srbiji, jeste širenje solidarnosti kao osnovne društvene vrednosti. U okviru toga posebno mesto zauzima solidarnost Srba i Bošnjaka u Srbiji. Mislio sam da u svom veku neću doživeti njihovo pomirenje, a studenti su doveli do toga da sam to dočekao pre sopstvene starosti. Masovno smo bili ganuti, plakali od sreće, gledajući prizore naše uporne i međusobno pomirene mladosti. Ako su mladi pomireni, onda stariji moraju da ih slede, pod uslovom da imaju srca i mozga. Izgleda da, posle decenija provedenih u nacionalističkom bunilu, ratovima i pod vlašću kriminalaca koji manipulišu nacionalizmom kako bi olakšano mogli da kradu, polako dolazimo sebi. Možemo se nadati da će solidarnost sve jače da se preliva preko granica naših ojađenih post-jugoslovenskih država i njihovih provincijalizovanih društava, jer jedino tako možemo uspešno da pariramo organizovanom kriminalu, čija prekogranična saradnja nikada nije ni prestajala.

MONITOR: Široke demonstracije poljoprivrednika još traju,  država neke od njih hapsi…Dio njihovih predvodnika daje izjave da se ne bave politikom već da štite svoju egzistenciju. Otklon od politike je česta parola na ovakvim protestima. Da li je dominacija stava kojim se  traži da se  ispune konkretni „apolitični“ zahtjevi, jedan od faktora održavanja statusa kvo u Srbiji?

BAKIĆ: Kod nas je politika postala najprljavije zanimanje, pa otuda imam razumevanje za ovakav stav. Naročito zbog toga što svedočimo činjenici da nisu malobrojni glasači vladajućih stranaka koji aktivno učestvuju u protestu seljaka. Druga je stvar što se bez politike ne može upravljati jednom državom, a osnovno je pitanje da li je neka politika rđava ili korisna za društvo. Ostaje nada da će pomenuti glasači SNS-a i drugih vladajućih stranaka shvatiti da politika koja se s najvišeg mesta vodi u Srbiji nije u njihovom interesu, nego u interesu organizovanog kriminala. Verujem da će tako i biti, te da ćemo uskoro imati i promenu nakaradnog režima.

MONITOR: Glavna državna tužiteljka, Zagorka Dolovac, konačno je, kako neki to nazivaju, „progovorila“. Ona je sada gotovo povjerovala da je na vrhove državnih tužilaštava u Srbiji vršen pritisak od strane BIA, prilikom nedavnih ponovljenih izbora za VST. Kako razumijete ovu, bar javno, veliku promjenu u radu tužiteljke Dolovac?

BAKIĆ: Pretpostavljam da je pritisak njenih čestitih koleginica i kolega bio prilično jak-a i da su spolja pristigli signali, da režim zacelo gubi podršku koju je dosad sa Zapada uživao.

MONITOR: EU i UK su skoro najavili da će zajedno osnaživati Evropu. Iako se o potrebi jačanja evropske bezbjednosti govorilo i prije rata u Ukrajini, tek su najnoviji potezi Donalda Trampa, „otvorili oči“. Trampov povratak, smatra se i glavnim podstrekom za ultradesnicu u Francuskoj i Njemačkoj. Može li EU odbraniti vrijednosti na kojima je, deklarativno, nastala?

BAKIĆ: Mislim da je ona odavno na stranputici, a postojani rast krajnje desnice u poslednje skoro četiri decenije, govori da je ova stranputica dovela EU do same provalije. Ako imamo na umu i autoritarnog br(b)ljivca na čelu SAD-a, koji otvoreno prezire međunarodno pravo-ratujući gde stigne i podržavajući autoritarni zločinački režim Netanjahua, kao i eksponencijalni rast društvenih nejednakosti u poslednje četiri decenije u centru svetskog kapitalističkog sistema-te privredno snaženje Kine, onda možemo da zaključimo da je svetski kapitalistički sistem u najozbiljnijoj krizi od kraja Drugog svetskog rata, a da stanje umnogome podseća na ono pred Prvi svetski rat.

 

Vučić i Rama prave račun bez krčmara

MONITOR: Predsjednik Srbije i premijer Albanije, Aleksandar Vučić i Edi Rama, traže od EU da se Srbiji i Albaniji odobri ulazak u članstvo Šengen zone i specijalni ekonomski odnos sa Briselom, bez čekanja na članstvo. Oni nude-odustajanje od prava veta. Ako je za Vučića dosta jasan razlog za ovaj „proaktivan“ pristup, zašto ga je u tome podržao Premijer Albanije?

BAKIĆ: U oba slučaja reč je o lovcima u mutnom koji prave račun bez krčmara. Da li su uopšte pomislili šta o toj inicijativi misle građanke i građani Srbije i Albanije, kao i građanke i građani zemalja-članica? Očevidno-nisu, jer navikli su da građanke i građane ne zarezuju, vodeći isključivo računa o ličnim interesima. Za mene je njihov predlog izrazito uvredljiv, jer sami predlažu drugorazredni status za stanovništvo država koje ima nesreću da ih takvi ljudi predstavljaju.

 

Tramp izvozi primitivni i ogoljeni imperijalizam

MONITOR: Tramp po drugi put napada Iran. Kako ocjenjujete Trampov način „izvoza demkratije“, i kada se radi o Venecueli i u postizanju mira u Ukrajini i Gazi?

 BAKIĆ: Reč je, svakako, o jednom narcisoidnom i po međunarodni mir opasnom čoveku. Takvoga klovna na čelu najveće sile u svetu još bilo nije-a bilo je ratnih zločinaca, nedovoljno obrazovanih i moralno pokvarenih, pa i izlapelih ljudi. On je pet u jedan. Jedini političari s kojima bi se on-iako u ovom trenutku još uvek uz neophodan oprez, mogao porediti jesu oni koji su vladali Trećim Rajhom odnosno sebe smatrali naslednicima Rimskog Carstva. Razume se- kada već pominjem Rim, tu su takođe Neron i Kaligula, za koje se može kazati da ih Tramp uspešno oponaša. To što on izvozi nikako nije demokratija, nego primitivni i ogoljeni imperijalizam. Naročito je nečovečna i neoprostiva otvorena podrška genocidu i etničkom progonu koje sprovodi zločinački režim Netanjahua nad Palestincima u Gazi odnosno na Zapadnoj obali. Naravno, pomenuti prezir međunarodnog prava u slučaju otmice predsednika Venecuele i ubistva ajatolaha Hamneia, pa i u njegovim javnim istupima povodom Grenlanda, pokazuje da je ceo svet pretvoren u džunglu u kojem vlada zakon jačeg. Niko razuman, kada se suoči s tom činjenicom, ne može da ostane spokojan i bezbrižan.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo