Nostalgija ne treba da nas vodi kroz život, ali sigurno dobro posluži da vidimo gdje smo bili slijepi, a gdje previše glasni

Sedamnaesti septembar. Slutim jesen i kiše koje slede. Kad nisi spreman da vidiš ono što ti je pred nosom, pomaže da razbiješ fokus i tražiš probleme gde ih nema. Radi kao sat! Mozak, instikt, duša i ovo malo preteklih živaca su većali, shvatili da se donekle slažu, pozvali strpljenje u pomoć i dogovorili nov sastanak za nekoliko dana.

Setih se detinjstva. Brat i ja smo najviše voleli jesenje dane kod babe. Padne kiša i od kanala Galovica, koji razdvaja komšijino i naše dvorište, napravi pravu reku. Čitav dan smo tu… zemlja je bila vlažna, idealna za kopanje rupa koje nisu imale nikakvu svrhu. Majci su rogovi nicali od rupetina u dvorištu koje su izgledale kao da je krtici bilo dosadno. Baba nas nikada nije grdila, osim u jednom danu, kada nam je palo na pamet da pušimo praveći cigarete Talični Tom, motajući seno u listove stripova. Popnemo se na seno i od gore gledamo u budućnost. Smejali smo se, baba je čekala dole.

Sve u svemu, septembar je bio znak za nevolje. Čim se vreme promeni na tmurno, meni se nižu uspomene. Tragovi života postoje i kad ih neko nagazi, probudi prošlost. Da bih razumela sebe, volim da se vraćam i prisećam u sebi, starih vremena. Svratim tako ponekad da proverim da slučajno nisam tamo gde me odavno nema. Nostalgija ne treba da nas vodi kroz život, ali sigurno dobro posluži da vidimo gde smo bili slepi, a gde previše glasni…

Postoji tendencija da se svakoj idiotariji dodeli neki duboki smisao, dramatično povezan sa odrastanjem, emocijama, neprihvatanjem. Kad pitate dete zašto je nešto glupo uradilo, reći će: „Ne znam“. I stvarno ne zna! Ni odrasli nisu drugačiji. Vole da rade idiotluke. Bez razloga.

Pronašla sam sebe u mraku, ali sad se pitam da li sam to uopšte bila ja. Mesta na kojima sozercavam su izvori i ljudski koren. U njima buja i šumi, nema beskorisnog blebetanja – samo život, sirov i raskošan klizi niz pleća. Svim silama pokušavam da se oduprem svim tim fascinantnim, ali apsolutno nebitnim stvarima koje mi odvlače fokus u neželjenom pravcu, dok bitne stvari neumoljivo i nepomično stoje, gledaju me i blago klimaju glavom.

Ove bezlične srede, oblaci su sivi i teški, preteški da ih nosim do isteka dana, ali se još uvek dobro držim kad niko ne gleda.

P.S. „Bitno je da se trudiš“ – moja učiteljica Mevlida Lakić, iz prošlog veka, pre interneta.

Nataša ANDRIĆ

Posmatram ostatke ovog dana sa bezbjedne, kukavičke udaljenosti. Evo, obećavam sebi, sjutra ću biti hrabrija

U ovaj pošteni dom danas je stigla još jedna biljka. Kako stvari stoje, kad dođe vreme da se unose sa terase, ja ću morati da se iselim da bi one imale mesta. Kad malo bolje razmislim, mogao je ovaj život da ispadne mnogo gori nego što jeste. Istina, zeznuo me je geografski i po mentalitetu, ali mi je dao fantastične ljude koje volim i porodicu koju cenim takvu kakva je. (Napad pozitivnog razmišljanja. Proći će.)

Stvari su već neko vreme postavljene tako da budem između čekića i nakovnja. Šta god da uradim, udarac u glavu ne gine. Dobra stvar – nema neizvesnosti. Otupela oštrica razuma pokušava da pregusla dane na razumne delove. Kad već olakšavam dušu: meljem previše i slabo prepoznajem kad sam dosadna, pa to što sam započela teram do kraja, mučeći sagovornika. Pritom, pravim desetine digresija, tako da toj govoranciji nema kraja. Još jedna grozna navika: delim glupe savete koje niko nije tražio. Čak umem i da se naljutim kad me ne poslušaju.

I ne znam kako sebi, i onima oko sebe, da pomognem da prestanem. Svest o tome da se gotovo nijedna sitna želja, koju sam nekad imala, neće ostvariti, teška je kao vodenički kamen. Iako znam da gotovo svi u ovoj zemlji nose po jedan takav, ne čini stvari lakšim.

Gostuje mi velika bogomoljka na prozoru već par dana, gleda me onako zelena i uglavnom trlja ruke jednu o drugu. Sigurno je dobro obavila neki posao. Malo me uznemiri. Ta uznemirenost je slična prenatalnom stadijumu. Hrana, voda, tišina i sumrak su jedino utočište. Stena. Ona za koju se držiš dok oko tebe bije bujica sa svih strana i ne misli da stane. Ali ti znaš da stena neće popustiti. Zovu je i uporištem. Ne pomeram se s mesta. Posmatram ostatke ovog dana sa bezbedne, kukavičke udaljenosto. Evo, obećavam sebi, sutra ću biti hrabrija.

„Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. To je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam pobrkao. Sada me leče.“ Duško Radović

’Ajde što dalje od sopstvenog nosa ne vidimo, nego nismo svesni da nešto dalje od nosa uopšte i postoji. Malo u snovima, malo u maštanjima, donekle u zbilji, obići ćemo mi sva ta lepa mesta…

Mrak je odavno u nama. Zato je na nama, da se borimo protiv njega. Talas za talasom, kao plamen koji ne posustaje pred naletima vetra, nego raste.

P.S. Ne sviđa mi se ova realnost. Zameniću je.

Nataša ANDRIĆ

Povjerenje je nevidljivo, ali važno kao sve nevidljive stvari koje nas pokrivaju i drže. Kao nebo. Kao temelj

Uspavali mi se pundravci. Milujem ih da se probude, a njima ugodno, pa se još više ulenjuju. Bogme će ustati, motori se moraju pokrenuti. Jutro je. Za nas kojima je krv još uvek vrela, konačno prohladna jutra. Ispunite pluća svežinom. Starenjem lepe stvari i osećanja gube na učestalosti, a loše dobijaju na težini i razornosti.

Juče sam dva puta promašila ulaz u jedan dućan i dobro je vreme da se prisetim kako sam svojevremeno ušla u Lili i pitala gde im stoji kozmetika i da li su sad samo Lili apoteka, a oni mi odgovorili: „Pa gospođo, ovo je Benu“.

Strepim od toga da će me i danas zvati tetka koja detaljno ispituje šta smo danas ručali, ko je kuvao od nas, čime sam začinila, šta sam poslužila kao salatu… Svekrva pokojna nije bila tako detaljna. Imam sladoled u zamrzivaču koji me već četiri dana čeka. Ne mislim ja na njega uopšte, nego on mene zove i ne ostavlja na miru. Kad god otvorim zamrzivač potura se na vidno mesto i pokušava da me nagovori da obratim pažnju na njega. Postaje teško ignorisati ga. Čuvanje nečinjenjem – čudan opis za ravnodušnost. Poverenje je nevidljivo, ali važno kao sve nevidljive stvari koje nas pokrivaju i drže. Kao nebo. Kao temelj.

Slušam vesti. Montaže, podmetanja, lažne optužbe, uvrede, iznošenje ličnih podataka, izazivanje panike, širenje lažnih vesti… a narod lakoveran. Pored intuitivne spoznaje uvek su mi bili potrebni empirijski dokazi. Razumem, ali nacrtaj mi dijagram, izvedi mi formulu, napravi da vidim, dodaj da dotaknem, sipaj da nepca ožive, jer ne verujem u jednoslojnost, to mora da bude torta – red kore, red čokolade.

Kao mala sam sate provodila na drvetu višnje u babinom dvorištu i mislila kako sam tu bezbedna, imam šta da jedem, vidik je savršen, ako počne kiša čuvaće me lišće… Godine su prošle i prolaze, a ja još nisam došla na ideju da siđem sa drveta. Veoma je teško oprostiti trenutku što je prošao.

Trebalo je da se rodim pored mora. A ja ne samo da nemam more pod prozorom, nego živim u zarobljenoj zemlji u kojoj se slobodna misao smatra nepristojnom, a ponekad se i kažnjava kao napad na javni red i mir. Bar da imam more…

Pundravci se probudili. Odoh u baštu, samo da vidim nešto. Ako ne znate šta da radite, najbolje da uzmete da radite nešto.

P.S. Rođendan je nekom mom, još jedan u nizu, bez zagrljaja.

Nataša ANDRIĆ