MONITOR: Napustili ste čelno mesto NVO Urban-in u Novom Pazaru.U jednom periodu ste bili veoma izloženi napadima i velikoj medijskoj pažnji. Koliko je država učinila da vas zaštiti od ugrožavanja života i drugih vaših prava, pa i prava da radite to što ste radili?
ĆOROVIĆ: Dobila sam dvadesetčetvorosatnu policijsku pratnju, ali nemam informacija da li je nešto urađeno vezano za konkretne pretnje koje su mi upućivane. Na žalost, mladić koji mi je pretio na FB-u je poginuo na ratištu u Siriji, izgubljen je jedan mladi život, ja i dalje nisam mirna, a stotine mladih ljudi u Novom Pazaru, ali i u čitavom regionu, su prepušteni ,,lovcima na ljudske duše”, odnosno, kriminalcima koji pod krinkom islama regrutuju mlade, nezadovoljne ljude za svrhe koje najmanje veze imaju sa religijom i religijskim uverenjima. Ja imam povremene kontakte sa Upravom kriminalističke policije Srbije, znam da se radi o izuzetnim profesionalcima i da mnoge informacije koje oni poseduju nisu za javnost. Takođe, u razgovorima sa čelnim ljudima UKP-a, došli smo do zaključka da je policijska intervencija poslednja u nizu mera koje moraju biti preduzete jer spada u domen represivnih mera. Smatram da je prevencija jedini ispravan i dugoročan pristup.
MONITOR: Zašto ste se opredelili za ovakvu vrstu javnog angažmana?
ĆOROVIĆ: Naše društvo napokon mora na dnevni red da stavi pitanja lične i kolektivne odgovornosti. Ja sam ’92. godine postala mirovna aktivistkinja, i svesno odabrala rizičan i opasan angažman i, na neki način, to traje do danas. Obaveza je građanina i građanke da reaguje, da podiže glas protiv terora, manipulacija, laži i partijskih zloupoteba. Više od dvadeset godina svoj angažaman sam artikulisala kroz nevladin sektor, ali je poslednjih meseci to postalo skoro neizvodljivo. Bila sam prinuđena da dam ostavku na mesto direktorice NVO Urban-In, jer su naši članovi, a radi su o ljudima uglavnom ispod 18 godina, postajali ugroženi zbog onoga što sam pisala i govorila. Prostor za moje delovanje se mnogostruko suzio. Imala sam izbor da pišem za srbijanske medije, koji nisu uvek raspoloženi da se bave temama iz Sandžaka, ili su skloni da ove teme tretiraju na pogrešan način, ili da osnujem sopstveni medij za koji je bilo sasvim neizvesno koliko će moći “da dobaci”. Posle mnogo promišljanja, pristala sam da budem poslanička kandidatkinja na listi Demokratske stranke. Imala sam dva uslova – da ostanem vanstranačka ličnost i da se i dalje bavim temama iz domena ljudskih prava. Dragan Đilas je podržao moj stav i ja sam od pre mesec poslanica u Narodnoj skupštini. Ljudska prava jesu politička tema par exellence, zato se njima moramo baviti i sa tog stanovišta i ta me je ideja vodila u odabiru novog angažmana.
MONITOR: Djelotvornost propisa je kod nas najveći problem u funkcionisanju pravne države. Ima li napretka u tom smislu, za ovih 20-ak godina kako se bavite zaštitom ljudskih prava?
ĆOROVIĆ: Bila bih nepravedna kada bih rekla da nema napretka u poštovanju ljudskih i manjinskih prava u Srbiji. Smatram, međutim, da primena zakona nije dovoljno dobra u Srbiji, i u čitavom regionu. I kada imamo valjane zakone, njihova primena je, uglavnom, katastrofalna. Nisam pravnica, ali i kao laik vidim da je neophodno donositi prateće propise koji se bave primenom zakona, mislim da je veoma važno imati u vidu personalne odgovornosti za neprimenu zakonodavstva, kao i sankcije za one koji ne primenjuju i ne poštuju zakone. Očigledno je da se zakoni donose pod pritiskom međunarodne zajednice i da njih ne prate propisi koji se bave primenom, pa stoga imamo ogroman vakuum u poštovanju legislative. Loš pravosudni sistem je rak-rana srbijanskog društva i sve dok ova oblast ne bude uređena kako treba, nećemo imati dobru primenu zakona. Ako govorimo o ljudskim i manjinskim pravima, Srbija ima brojne, solidne zakone, ali veoma loše mehanizme za njihovu primenu, pa se otuda stiče utisak da smo veoma daleko od svetskih standarda u primeni legislative koja se odnosi na ovu temu.
MONITOR: Problem LGBT je ahilova peta zaštite i promocije ljudskih prava u Srbiji i u drugim zemljama regiona. Državni organi u kontinuitetu ne mogu ili izbjegavaju to da riješe, rukovođeni populističkom motivacijom u politici?
ĆOROVIĆ: LGBT populacija je lakmus-papir za konzervativna i malograđanska društva i kroz odnos prema LGBT populaciji možemo pratiti stanje ljudskih prava u postjugoslovenskim društvima, ali i generalno, o svesti o pravima i slobodama svakog od nas. Malograđanska svest bez moralnih dilema dozvoljava da žene budu premlaćivane i zlostavljane, da deca budu iskorišćavana i zlostavljana, ali diže glas do neba kada neko ima potrebu da glasno kaže da pripada LGBT populaciji. Sva moralna, materijalna i svakojaka druga beda koje nam se u društvima dešavaju, proizilaze iz našeg primitivizma, naših malograđanskih i palančkih stavova i načina poimanja sebe i sopstvenog okruženja.
MONITOR: Kako vi tumačite inicijativu Esada Džudževića za ostvarivanje identitetskih prava Bošnjaka, kako ju je predstavio?
ĆOROVIĆ: Mada veoma cenim gospodina Džudževića, ovu izjavu smatram besmislenom i dovodim je u vezu sa izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina koji nas očekuju jesenas. Mnogo je svrsishodnije da se srbijanskoj javnosti promovišu vrednosti bošnjačke kulture i tradicije, da predstavimo najbolje pisce, novinare, naučnike, javne ličnosti iz redova Bošnjaka, koji su doprineli tome da ovaj narod bude deo evropske porodice, nego da menjamo prezimena. Džudžević, ovom nakanom, zadire i u individualna ljudska prava. Bošnjacima u Srbiji je neophodna istorijska mudrost, sabor i pamet da prežive ova tegobna i mučna vremena, potreban je konsenzus o najvažnijim nacionalnim pitanjima kroz otvaranje muđusobnog dijaloga svih Bošnjaka koji žive na prostorima bivše domovine, ali i dijalog sa svim ostalim akterima od kojih nam zavisi opstanak. Sve ostalo služi instant-promociji ili sitnošićardžijskom profiterstvu pojedinih nacionalnih partijskih ili verskih lidera.
MONITOR: Bilo je dosta primjedbi na institut zaštite ljudskih manjinsko-nacionalnih prava kroz nacionalne savjete. Šta se do sada pokazalo relevantnim u vezi sa tim?
ĆOROVIĆ: Nacionalni saveti nacionalnih manjina su mehanizam o kome možemo puno polemisati. No u ovom trenutku, oni su jedini institucionalni mehanizmi preko kojih manjinski narodi ostvaruju prava u Srbiji i treba ih učiniti dobrim i učinkovitim. Zakon je do skoro bio veoma loš, dopustio je da nacionalni saveti budu produžena ruka nacionalnih, a ja bih rekla i nacionalističkih stranaka, da otvore vrata nepotizmu, privatizaciji od strane jedne partije, porodice ili pojedinaca i da ih, generalno, građani, pripadnici manjinskih naroda, vrlo malo prepoznaju kao svoje predstavnike. Izmene ovog zakona su na dnevnom redu u Skupštini Srbije. Zakon je u mnogome poboljšan, posebno deo koji se tiče kontrole trošenja sredstava, ali u njemu još ima spornih mesta. Opozicija se zalaže za dodatne izmene, ali čak i ako te izmene ne budu prihvaćene od strane koalicije na vlasti, zakonski okvir će biti nešto poboljšan.
MONITOR: Narodna skupština još nije raspravljala o poplavnoj katastrofi i odgovornosti za nju?
ĆOROVIĆ: Vlada je ta koja prati sitaciju i donosi odluke vezano za vanrednu situaciju, a Skupština kao najviše zakonodavno telo prati delanje Vlade i na koncu će dati procenu onoga šta je Vlada uradila. Poslanici su svakako dužni da prate sitaciju i da, u trenutku kada o ovome bude podnošen izveštaj, postavljaju pitanja i prozivaju resorne ministre.
Nemilosrdni kolektiviteti
MONITOR: Jesu li građani danas svjesniji svojih prava i načina na koji bi mogli da ih zaštite?
ĆOROVIĆ: Mi smo analfabete kada je domen ljudskih prava u pitanju! Iskustvo mi govori da većina građana Sandžaka, ali i cele Srbije niti zna, niti veruje u postojanje ljudskih prava. Zbog svega što nam se dešavalo u poslednjih 25 godina, postali smo žrtve kolektiviteta koji su odreda primitivni, nacionalistički, ratoborni i anahroni. Umesto pojedinačnih ljudskih i manjiskih prava, na ovim prostorima se i dalje neguje duh kolektiviteta koji je nemilosrdan ako se po bilo čemu izdvajate ili ste drugačiji. Na prostorima Balkana još prećutno vlada teorija ,,krvi i tla”, mi se i dalje grupišemo po nepisanim pravilima nacije, vere i teritorije i kako stoje stvari, to se neće promeniti za mnogo desetina godina.
Upotreba tragedije
MONITOR: Opozicija ćuti, sem Zorana Živkovića i Nove stranke, koji je rekao da su građani preuzeli sopstveno spasavanje i spasavanje drugih jer je država zaboravila na svoje obaveze iako je bilo jasnih upozorenja šta bi se moglo dogoditi. Ima li i opozicija svoj dio odgovornosti?
ĆOROVIĆ: Svi mi imamo deo odgovornosti – i vlast i opozicija i krajnje je vreme da počnemo da mislimo o tome. Ova tragadija je pokazala da umemo da pokažemo empatiju, da se organizujemo i pokažemo inicijativu. No sve ovo što nam se dešava vidim i kao neverovatnu političku formu u kojoj partijski akteri imaju svoje jasno podeljene uloge. Obaveza je Vlade Srbije da bude ključni organizator odbrane u kriznim sistuacijama, ali me javni prenosi sastanaka Vlade, aktivnosti ministara, njihove izjave i sve što gledamo na televizajama podseća na čudan pozorišni komad. Smatram da je Vlada monopolizovala ovu tragediju, pa čak je i iskoristila za političke obračune sa neistomišljenicima. Postoji mnogo glasova koji tvrde da je jedino TV Pink imala sve informacije o aktivnostima ministara na terenu, da je zabranjen rad radio-amaterima, mnogi volonteri koji su učestvovali u akcijama spašavanja svedoče o lošoj organizaciji i političkoj zloupotrebi. Meseci pred nama će pokazati koliki su kapaciteti vlasti da se nose sa ekstremno teškim sitacijama, ali i da prihvati savete opozicije.
Nešto mi daje nadu da će se stvari na ovim prostorima menjati na bolje. Radi se o angažovanju brojnih građana u želji da pomognu unesrećenima. Posle dugo godina prepoznajem autentičnu emaptiju, herojstvo i neuzmicanje pred nedaćama, kao i čudesnu energiju koja je usmerena ka ljudima u nevolji. Građani Srbije su se neverovatnom brzinom organizovali i uspeli da spasu brojne živote. Čini mi se da je ova nesreća, na čudan način, ujedinila nas iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije… Zar je tebalo da doživimo tragediju, pa da shvatimo da delimo isti prostor i sudbinu?
Nastasja RADOVIĆ