Povežite se sa nama

INTERVJU

AIDA ĆOROVIĆ, AKTIVISTKINJA ZA LJUDSKA PRAVA: Obaveza je suprotstaviti se silnicima

Objavljeno prije

na

MONITOR: Napustili ste čelno mesto NVO Urban-in u Novom Pazaru.U jednom periodu ste bili veoma izloženi napadima i velikoj medijskoj pažnji. Koliko je država učinila da vas zaštiti od ugrožavanja života i drugih vaših prava, pa i prava da radite to što ste radili?

ĆOROVIĆ: Dobila sam dvadesetčetvorosatnu policijsku pratnju, ali nemam informacija da li je nešto urađeno vezano za konkretne pretnje koje su mi upućivane. Na žalost, mladić koji mi je pretio na FB-u je poginuo na ratištu u Siriji, izgubljen je jedan mladi život, ja i dalje nisam mirna, a stotine mladih ljudi u Novom Pazaru, ali i u čitavom regionu, su prepušteni ,,lovcima na ljudske duše”, odnosno, kriminalcima koji pod krinkom islama regrutuju mlade, nezadovoljne ljude za svrhe koje najmanje veze imaju sa religijom i religijskim uverenjima. Ja imam povremene kontakte sa Upravom kriminalističke policije Srbije, znam da se radi o izuzetnim profesionalcima i da mnoge informacije koje oni poseduju nisu za javnost. Takođe, u razgovorima sa čelnim ljudima UKP-a, došli smo do zaključka da je policijska intervencija poslednja u nizu mera koje moraju biti preduzete jer spada u domen represivnih mera. Smatram da je prevencija jedini ispravan i dugoročan pristup.

MONITOR: Zašto ste se opredelili za ovakvu vrstu javnog angažmana?
ĆOROVIĆ: Naše društvo napokon mora na dnevni red da stavi pitanja lične i kolektivne odgovornosti. Ja sam ‘92. godine postala mirovna aktivistkinja, i svesno odabrala rizičan i opasan angažman i, na neki način, to traje do danas. Obaveza je građanina i građanke da reaguje, da podiže glas protiv terora, manipulacija, laži i partijskih zloupoteba. Više od dvadeset godina svoj angažaman sam artikulisala kroz nevladin sektor, ali je poslednjih meseci to postalo skoro neizvodljivo. Bila sam prinuđena da dam ostavku na mesto direktorice NVO Urban-In, jer su naši članovi, a radi su o ljudima uglavnom ispod 18 godina, postajali ugroženi zbog onoga što sam pisala i govorila. Prostor za moje delovanje se mnogostruko suzio. Imala sam izbor da pišem za srbijanske medije, koji nisu uvek raspoloženi da se bave temama iz Sandžaka, ili su skloni da ove teme tretiraju na pogrešan način, ili da osnujem sopstveni medij za koji je bilo sasvim neizvesno koliko će moći “da dobaci”. Posle mnogo promišljanja, pristala sam da budem poslanička kandidatkinja na listi Demokratske stranke. Imala sam dva uslova – da ostanem vanstranačka ličnost i da se i dalje bavim temama iz domena ljudskih prava. Dragan Đilas je podržao moj stav i ja sam od pre mesec poslanica u Narodnoj skupštini. Ljudska prava jesu politička tema par exellence, zato se njima moramo baviti i sa tog stanovišta i ta me je ideja vodila u odabiru novog angažmana.

MONITOR: Djelotvornost propisa je kod nas najveći problem u funkcionisanju pravne države. Ima li napretka u tom smislu, za ovih 20-ak godina kako se bavite zaštitom ljudskih prava?
ĆOROVIĆ: Bila bih nepravedna kada bih rekla da nema napretka u poštovanju ljudskih i manjinskih prava u Srbiji. Smatram, međutim, da primena zakona nije dovoljno dobra u Srbiji, i u čitavom regionu. I kada imamo valjane zakone, njihova primena je, uglavnom, katastrofalna. Nisam pravnica, ali i kao laik vidim da je neophodno donositi prateće propise koji se bave primenom zakona, mislim da je veoma važno imati u vidu personalne odgovornosti za neprimenu zakonodavstva, kao i sankcije za one koji ne primenjuju i ne poštuju zakone. Očigledno je da se zakoni donose pod pritiskom međunarodne zajednice i da njih ne prate propisi koji se bave primenom, pa stoga imamo ogroman vakuum u poštovanju legislative. Loš pravosudni sistem je rak-rana srbijanskog društva i sve dok ova oblast ne bude uređena kako treba, nećemo imati dobru primenu zakona. Ako govorimo o ljudskim i manjinskim pravima, Srbija ima brojne, solidne zakone, ali veoma loše mehanizme za njihovu primenu, pa se otuda stiče utisak da smo veoma daleko od svetskih standarda u primeni legislative koja se odnosi na ovu temu.

MONITOR: Problem LGBT je ahilova peta zaštite i promocije ljudskih prava u Srbiji i u drugim zemljama regiona. Državni organi u kontinuitetu ne mogu ili izbjegavaju to da riješe, rukovođeni populističkom motivacijom u politici?
ĆOROVIĆ: LGBT populacija je lakmus-papir za konzervativna i malograđanska društva i kroz odnos prema LGBT populaciji možemo pratiti stanje ljudskih prava u postjugoslovenskim društvima, ali i generalno, o svesti o pravima i slobodama svakog od nas. Malograđanska svest bez moralnih dilema dozvoljava da žene budu premlaćivane i zlostavljane, da deca budu iskorišćavana i zlostavljana, ali diže glas do neba kada neko ima potrebu da glasno kaže da pripada LGBT populaciji. Sva moralna, materijalna i svakojaka druga beda koje nam se u društvima dešavaju, proizilaze iz našeg primitivizma, naših malograđanskih i palančkih stavova i načina poimanja sebe i sopstvenog okruženja.

MONITOR: Kako vi tumačite inicijativu Esada Džudževića za ostvarivanje identitetskih prava Bošnjaka, kako ju je predstavio?
ĆOROVIĆ: Mada veoma cenim gospodina Džudževića, ovu izjavu smatram besmislenom i dovodim je u vezu sa izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina koji nas očekuju jesenas. Mnogo je svrsishodnije da se srbijanskoj javnosti promovišu vrednosti bošnjačke kulture i tradicije, da predstavimo najbolje pisce, novinare, naučnike, javne ličnosti iz redova Bošnjaka, koji su doprineli tome da ovaj narod bude deo evropske porodice, nego da menjamo prezimena. Džudžević, ovom nakanom, zadire i u individualna ljudska prava. Bošnjacima u Srbiji je neophodna istorijska mudrost, sabor i pamet da prežive ova tegobna i mučna vremena, potreban je konsenzus o najvažnijim nacionalnim pitanjima kroz otvaranje muđusobnog dijaloga svih Bošnjaka koji žive na prostorima bivše domovine, ali i dijalog sa svim ostalim akterima od kojih nam zavisi opstanak. Sve ostalo služi instant-promociji ili sitnošićardžijskom profiterstvu pojedinih nacionalnih partijskih ili verskih lidera.

MONITOR: Bilo je dosta primjedbi na institut zaštite ljudskih manjinsko-nacionalnih prava kroz nacionalne savjete. Šta se do sada pokazalo relevantnim u vezi sa tim?
ĆOROVIĆ: Nacionalni saveti nacionalnih manjina su mehanizam o kome možemo puno polemisati. No u ovom trenutku, oni su jedini institucionalni mehanizmi preko kojih manjinski narodi ostvaruju prava u Srbiji i treba ih učiniti dobrim i učinkovitim. Zakon je do skoro bio veoma loš, dopustio je da nacionalni saveti budu produžena ruka nacionalnih, a ja bih rekla i nacionalističkih stranaka, da otvore vrata nepotizmu, privatizaciji od strane jedne partije, porodice ili pojedinaca i da ih, generalno, građani, pripadnici manjinskih naroda, vrlo malo prepoznaju kao svoje predstavnike. Izmene ovog zakona su na dnevnom redu u Skupštini Srbije. Zakon je u mnogome poboljšan, posebno deo koji se tiče kontrole trošenja sredstava, ali u njemu još ima spornih mesta. Opozicija se zalaže za dodatne izmene, ali čak i ako te izmene ne budu prihvaćene od strane koalicije na vlasti, zakonski okvir će biti nešto poboljšan.

MONITOR: Narodna skupština još nije raspravljala o poplavnoj katastrofi i odgovornosti za nju?
ĆOROVIĆ: Vlada je ta koja prati sitaciju i donosi odluke vezano za vanrednu situaciju, a Skupština kao najviše zakonodavno telo prati delanje Vlade i na koncu će dati procenu onoga šta je Vlada uradila. Poslanici su svakako dužni da prate sitaciju i da, u trenutku kada o ovome bude podnošen izveštaj, postavljaju pitanja i prozivaju resorne ministre.

Nemilosrdni kolektiviteti

MONITOR: Jesu li građani danas svjesniji svojih prava i načina na koji bi mogli da ih zaštite?
ĆOROVIĆ: Mi smo analfabete kada je domen ljudskih prava u pitanju! Iskustvo mi govori da većina građana Sandžaka, ali i cele Srbije niti zna, niti veruje u postojanje ljudskih prava. Zbog svega što nam se dešavalo u poslednjih 25 godina, postali smo žrtve kolektiviteta koji su odreda primitivni, nacionalistički, ratoborni i anahroni. Umesto pojedinačnih ljudskih i manjiskih prava, na ovim prostorima se i dalje neguje duh kolektiviteta koji je nemilosrdan ako se po bilo čemu izdvajate ili ste drugačiji. Na prostorima Balkana još prećutno vlada teorija ,,krvi i tla”, mi se i dalje grupišemo po nepisanim pravilima nacije, vere i teritorije i kako stoje stvari, to se neće promeniti za mnogo desetina godina.

Upotreba tragedije

MONITOR: Opozicija ćuti, sem Zorana Živkovića i Nove stranke, koji je rekao da su građani preuzeli sopstveno spasavanje i spasavanje drugih jer je država zaboravila na svoje obaveze iako je bilo jasnih upozorenja šta bi se moglo dogoditi. Ima li i opozicija svoj dio odgovornosti?
ĆOROVIĆ: Svi mi imamo deo odgovornosti – i vlast i opozicija i krajnje je vreme da počnemo da mislimo o tome. Ova tragadija je pokazala da umemo da pokažemo empatiju, da se organizujemo i pokažemo inicijativu. No sve ovo što nam se dešava vidim i kao neverovatnu političku formu u kojoj partijski akteri imaju svoje jasno podeljene uloge. Obaveza je Vlade Srbije da bude ključni organizator odbrane u kriznim sistuacijama, ali me javni prenosi sastanaka Vlade, aktivnosti ministara, njihove izjave i sve što gledamo na televizajama podseća na čudan pozorišni komad. Smatram da je Vlada monopolizovala ovu tragediju, pa čak je i iskoristila za političke obračune sa neistomišljenicima. Postoji mnogo glasova koji tvrde da je jedino TV Pink imala sve informacije o aktivnostima ministara na terenu, da je zabranjen rad radio-amaterima, mnogi volonteri koji su učestvovali u akcijama spašavanja svedoče o lošoj organizaciji i političkoj zloupotrebi. Meseci pred nama će pokazati koliki su kapaciteti vlasti da se nose sa ekstremno teškim sitacijama, ali i da prihvati savete opozicije.

Nešto mi daje nadu da će se stvari na ovim prostorima menjati na bolje. Radi se o angažovanju brojnih građana u želji da pomognu unesrećenima. Posle dugo godina prepoznajem autentičnu emaptiju, herojstvo i neuzmicanje pred nedaćama, kao i čudesnu energiju koja je usmerena ka ljudima u nevolji. Građani Srbije su se neverovatnom brzinom organizovali i uspeli da spasu brojne živote. Čini mi se da je ova nesreća, na čudan način, ujedinila nas iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije… Zar je tebalo da doživimo tragediju, pa da shvatimo da delimo isti prostor i sudbinu?

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐA PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Netaknut sistem vladanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vlast nije učinila ono što je mogla, a što je ne košta ama baš ništa – decentralizovati sistem i postati mnogo transparentnija. Jasno je da ona neće ići tim putem, a razlog je jasan: želite zadržati poluge moći uz kozmetičke izmjene kojim bi zapravo zamaskirali činjenicu da je sistem vladanja ostao netaknut 

 

MONITOR: Šta je poruka rezultata hercegnovskih izbora? Smatrate li da je to još jedna poruka prethodnom režimu?

PERIĆ: Herceg-Novi je atipičan iz više razloga, kako sa demografske tako i sa političke tačke gledišta, pa je dosta teško izvlačiti dosljedne paralele sa političkom scenom na državnom nivou. Posebnost ovim izborima je dala lokalna Novska lista koja je pokazala i vitalnost i snagu, čime je u praksi dokazala da postoje i drugačije platforme političkog okupljanja u odnosu na stranačke. Ne ulazeću u ideološku profilaciju ove liste, govoreno na ravni principa, kada god je demokratija bliža građaninu, ona je životnija.

MONITOR: Šta je sa novom vlašću? Jasno je da se nijesu mogle očekivati brze promjene i jednostavno demontiranje Đukanovićevog režima, ali da li se ide u dobrom pravcu?

PERIĆ: Nova vlast na samom početku pokazuje zabrinjavajuću tendenciju neuvažavanja i nipodaštavanja onih koji joj ne aplaudiraju. Oni kao da žele da im jedina opozicija bude DPS, koji je veoma lako kritikovati sa stanovišta koruptivnih praksi u prošlosti, a sada je već izvjesno da će biti nemilosrdni ne samo prema partijama, već i prema pojedincima koji ne pripadaju ni ovoj ni prošloj vlasti. Strategija je vrlo prosta: ako želite dugoročno trajanje na vlasti idealno je da imate „počišćen” teren od bilo kakve ozbiljne alternative. Pristup etiketiranja onih koji nisu sa novom vlašću može da dovede do toga da ljude koji bi bili korisni za javni život gurne u apatiju, jer niko ozbiljan ne žudi za tim da ga provlači kroz blato neki zadihani partijski aparatčik koji je u odbrani novostečenih privilegija spreman da ide jako daleko.

MONITOR: Kako vidite prošlonedjeljnu izjavu premijera Zdravka Krivokapića da ne postoji samo ovozemaljski život i da njegova vlada neće kažnjavati sveštenike, pa ni kad krše zdravstvene mjere?

PERIĆ: Premijer se pokazao dosljedan u jednoj stvari: sopstvenoj nedosljednosti. To da li je on vjernik, gnostik, agnostik, ateista, ne bi trebalo da određuje njegov javni diskurs. Kod aktuelnog premijera to nije slučaj. On ima prenaglašenu potrebu da govori o temi vjere, o svojoj etičkoj superiornosti, o tome da je Vlada koju predvodi narodna i slične stvari. Živimo u vremenu profanisanja svega i svačega, pa premijer daje svoj doprinos opštem trendu. Ipak, njegova pozicija je veoma vezana za, njegovim rječnikom rečeno, „zemaljske“ teme i treba insistirati na tome, a svako skretanje sa toga kolosjeka valja tumačiti kao dio političke strategije. Možda i prođe kod određenog broja ljudi, ali dugoročno to ne doprinosi progresu zajednice, a čini mi se da ne kristališe ni duboke teološke misli.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JELICA MINIĆ, PREDSJEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Ne možemo pobjeći od Evropske unije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Napetosti u regionu rastu, a zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cjedilu, vidjećemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno

 

MONITOR: Pored opasnosti od novog prekrajanja granica i stava da raspad Jugoslavije još nije završen, postoji i očigledno nezadovoljstvo stanjem u BiH i međunarodne zajednice i građana, ali i zamor, usljed dosadašnjih očiglednih neuspjeha u pregovorima oko Kosova. Kako izaći iz tog ćorsokaka?

MINIĆ: BiH i Kosovo su svojevrsni međunarodni protektorati. Kako stvoriti uslove da protektorati postanu funkcionalne i napredne države? O tome ima puno teorija. Pandemija je usporila mnoge dinamične regionalne mehanizme koji su doprinosili artikulaciji zajedničkih interesa u regionu, stvarali zdrave međuljudske kontakte i obećavali normalizaciju života i rada institucija. Ipak, proces pomirenja kako u regionu, tako i unutar ova dva protektorata ide vrlo sporo. Napetosti u regionu rastu, a pomenuti zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Evropska perspektiva je i dalje maglovita, lovci iz daleka stvaraju svoj politički kapital. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cedilu, videćemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno.

MONITOR: Nova metodologija podrazumijeva i neku vrstu usklađivanja politika sa EU, a ne samo „prepisivanja“ zakonodavstva. Veoma se insistira i na djelotvornosti pravosuđa i odgovarajućoj pravosudnoj praksi… Da li se tu očekuje neki „slučaj Sanader“ kao zalog da pravna država postoji?

MINIĆ: Pa, ako ljudi od najvećeg poverenja, kao Belivuk i njegova banda, čuveni Jutka iz Brusa kome jedna afera smenjuje drugu, verovatno i nezamenjivi Palma iz Jagodine i njima slični budu zaista žrtvovani na oltaru pravde i pravosuđa, ako su učinjeni makar i mali ustupci ljudima koji brane reke, šume, vazduh i zemlju od štetnih projekata bezočnih pojedinaca – znači da su argumenti Brisela bili ubedljivi, pa ćemo i mi građani malo odahnuti. Ako se to ne desi, onda je poruka da smo svi njihove potencijalne žrtve, a onda je to za vlast opasno.

MONITOR: Predsjednik Srbije je povodom Dana pobjede i Dana Evrope izrekao, poslije dužeg vremena, neku vrstu pohvale odnosa EU prema Srbiji i zaključio da je članstvo u EU cilj Srbije koji se može ostvariti uz „kompromis oko Kosova“. Zašto se, međutim, daleko srdačnije obraća predstavnicima i narodima drugih zemalja?

MINIĆ: Pa, evropska integracija dođe kao „nužno zlo“ za obe strane, pa se i jedni i drugi prema njoj tako ophode – bez entuzijazma. Od nje, ipak, ne možemo pobeći. Srbija ekonomski, kulturno, istorijski gravitira ka Centralnoj Evropi.To je znao još Knjaz Miloš. Jednom će oživeti najveće bogatstvo Srbije – Dunav, pa će se to mnogo bolje videti. Može nam se sviđati, biti korisna, možemo je voleti kao mitsku „majku Rusiju“, njenu naftu i gas i vojnu industriju, možemo dobro sarađivati sa Turskom koja nam nije nepoznati partner, možemo koristiti kineske interese u Evropi da od toga i sami profitiramo, ali baš svi ključni parametri ekonomskog, socijalnog, tehnološkog i kulturnog razvoja zavise nam od evropskih zemalja i institucija i tamo živi najveći broj naših građana. Uz to, prognozira se dramatičan uspon Poljske i Turske u ovom veku, a mi smo tačno između.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIHAILO JOVOVIĆ, NOVINAR: Novinare biju jer govore istinu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uvijek me nervira kada političari, pa  i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu

 

MONITOR: Vlada je osnovala četvrtu po redu Komisiju za praćenje postupanja nadležnih organa u istragama napada na novinare, a Vi ste izabrani za predsjednika. Prethodne tri, konstatovala je i Akcija za ljudska prava, nijesu bile naročito uspješne. Mislite li da ova može biti uspješnija? Šta je to što je remetilo uspješnost prethodnih komisija, i da li je još prisutno?

JOVOVIĆ: Desetak sati nakon što je Đukanovićeva Vlada formirala Komisiju na sjednici u četvrtak 26. decembra 2013, poslije velikog pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice, eksplodiralo je blizu pola kila TNT ispod prozora redakcije Vijesti . Mafija je time pokazala šta misli i o Vladi i o Komisiji. Naravno da počinioci tog napada, a kamoli  nalogodavci, nisu pronađeni. Kao ni najvećeg broja drugih slučajeva teškog nasilja nad novinarima i imovinom medija.

Sramota je ove države i društva da će uskoro biti 17 godina od ubistva Duška Jovanovića,  14 od prebijanja Tufika Softića, tri godine od ranjavanja Olivere Lakić, da nabrojim samo neke slučajeve, a da nema ni uspješnih istraga, ni optužnica, a kamoli presuda.

Nije Komisija u ova tri mandata kriva za to. Ona ne saslušava, ne hapsi osumnjičene, podiže optužnice, ne sudi. Njena nadležnost svodi se na istragu istraga, da pokuša da utvrdi da li je u istragama bilo propusta, namjernih ili iz neznanja, zašto  toliko traju a rezultata nema, kao i da preporuči Vladi, policiji, tužilaštvu i drugima organima šta bi trebalo da urade da istrage krenu sa mrtve tačke.

Komisija je u svojim javnim izvještajima i onima označenim stepenom tajnosti dala veliki broj preporuka za konkretne slučajeve u kojima smo našli propuste u istrazi, ali nijedna nije ispunjena, da ja znam. Tužilaštvo nikad nije ni odgovorilo šta je sa preporukama koje smo im slali. Policija je u odgovorima Komisiji sve prebacila na unutrašnju kontrolu, a unutrašnja kontrola je ćutala.

Niko još nije odgovarao za vođenje nedjelotvornih istraga ili za „istrage“ čiji je cilj bio da se, opravdano sumnjam, nikad ne završe, iako u našim izvještajima postoje i imena ljudi koji su učestvovali u takvim istragama. Većina takvih policajaca, tužilaca i sudija je napredovala u karijeri.
Komisija je sabotirana na razne načine. Godinama smo od policije dobijali  cenzurisane dokumente, čak i bez imena policajaca koji su ih potpisivali, Agencija za nacionalnu bezbjednost je dostavljala dokumentaciju samo prve godine, na dozvole članovima Komisije za pristup tajnim podacima, bez kojih nema pristupa u sobu gdje se oni čuvaju, čekalo se i po pola godine.  Kod prethodne vlasti nije bilo političke volje za rješavanje ovih napada, posebno onih za koje s pravom sumnjam da su povezani sa moćnicima i kriminalcima bliskim vrhu DPS-a, da je bilo te volje ne bi im trebala ni Komisija,  našli bi i napadače i nalogodavce. Odnosno, politička volja je bila da se ti slučajevi ne rješavaju. Dokaz je i to što su lokalne siledžije, koje su bile akteri nekih napada, vrlo brzo otkrivane i hapšene,  dok napadi koji su očigledno bili organizovani čame godinama u tužilačkim i policijskim fiokama.

Sadašnja vlast je iskazala političku volju, naročito imenovanjem državnog sekretara MUP-a za člana Komisije, ministar je došao na dvije sjednice i pružio podršku. Tu volju moraju dokazati i brzim konkretnim pomacima u istragama svih nezavršenih slučajeva.  Oni su sada vlast, ne može biti izgovora, makar za postupanje policije. Dobro bi bilo za početak da nadležni u Vladi i ,,po dubini” pažljivo pročitaju naše dosadašnje izvještaje i postupe po preporukama koje smo dali. Da pokrenu postupke protiv odgovornih za propuste u istragama, ili ako je kasno za to, da ih barem uklone sa svih pozicija sa kojih mogu uticati na buduće istrage.

MONITOR: Od početka godine, u kratko vrijeme,  desilo se više napada na novinare.  Dosadašnji napadi uvijek su bili u vezi sa određenom društveno političkom situacijom, i svjedočenjem o njoj.  Zašto je ovo trenutak pojačanog nasilja nad novinarima?

JOVOVIĆ: Mi smo stalno u čudnim ,,društveno-političkim situacijama“, a sadašnja je tenzičnija nego obično. Atmosfera nekažnjivosti za dosadašnje napade doprinosi da ti ljudi misle da je dopušteno frustracije iskaliti na novinarima, koji su „neprijatelji“ jer im se ne sviđa to što pišu. Nije isključeno ni da su i neki od nedavnih napada organizovani sa ciljem da se napadnuti novinari i njihove kolege zastraše. Jedno je sigurno, ko god da je na vlasti, većinom napadaju nas iz „medijske mafije“. I do sada je najveći broj slučajeva nasilja bio nad novinarima profesionalcima, koji rade važne stvari u javnom interesu, dok one koji nisu takvi gotovo niko i ne dira. Uvijek me nervira kada političari pa čak i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu, a ta istina nekome nanosi štetu. To ne znači da one koji lažu treba tući.

MONITOR: Kako vidite reakciju nadležnih organa na te napade?

JOVOVIĆ: Prvi utisak je da je to bilo uglavnom korektno, ali rano je za  zaključak.

MONITOR: Ima li se šta proslaviti na ovaj Svjetski dan slobode medija?

JOVOVIĆ: Neriješeni napadi na novinare su glavni razlog  što smo i dalje na začelju regiona. Daleko smo od dobre situacije, ali je dobro što građani u Crnoj Gori i dalje mogu u medijima naći najrazličitija mišljenja, iz gotovo svih segmenata društva. Problem je što je mnogo građana koji ne umiju da razluče činjenice od spina, ili to ne žele, nego vole da čitaju i gledaju samo ono što se poklapa sa onim što  misle. I samo tome vjeruju.

Drago mi je što su novinari iz Đukanovićevih propagandističkih medija, ne svojom zaslugom i željom, dobili priliku da osjete kako je to kad kritikuješ vlast, odnosno ponašaš se kao normalan medij u demokratskom društvu. Oni to sada rade manje ili više uspješno, manje ili više profesionalno, ali se nadam da će im bar nešto od tog osjećaja ostati i ako se DPS vrati na vlast. DF-ovi mediji se nijesu promijenili. Profesionalni mediji i novinari su to uglavnom i ostali, iako je utisak da nekima na početku nije bilo lako da se naviknu da su poslije 30 godina neki drugi ljudi sada najodgovorniji za sve što nam se dešava. Porazno je što mnogi novinari i dalje loše žive.

MONITOR:  Dugo svjedočite o  crnogorskoj zbilji. Jesu li se desile promjene?

JOVOVIĆ: Tek treba da se dese. Crna Gora je 2006. dobila šansu da se promijeni, ali do suštinskih promjena nije došlo i ta šansa je propuštena. Naprotiv, siromaštvo i socijalno raslojavanje su povećani. Novu šansu je društvo dobilo 30. avgusta prošle godine. Nova vlast je obećala korjenite promjene, ali se Vlada u tome još ne snalazi dobro, mislim da je to zbog  političkog neiskustva i ideoloških prepreka u nekim glavama, uključujući i premijerovu. Pored toga, problem joj je ne samo agilni DPS koji sada žestoko kritikuje ono što je sam godinama radio, nego i najmanje pola parlamentarne većine, koja uz zdušnu Vučićevu podršku marljivo priprema teren i  čeka priliku da Vladu obori ili da izdejstvuje njenu rekonstrukciju a sebi fotelje, a da ne bude optužena da daje šansu DPS-u za povratak. Mnoge stvari bitne za život građana tapkaju u mjestu jer se loši zakoni ne mijenjaju a novi ne donose „dok se ne smijeni Katnić“.

Nova šansa za napredak polako  curi i nestaće kada nestane nada velikog broja ljudi da su konačno dočekali bolje dane. Ono malo političara i funkcionera kojima je, vjerujem, preči javni od privatnog interesa, pod najvećim je pritiskom a od toga koliko će još izdržati zavisi i brzina napretka društva. Ali, i da se karte ponovo promiješaju, nestao je istorijski teret nesmjenjivosti vlasti na izborima, pa će napretka od toga sigurno biti.

MONITOR: I dalje su na sceni podjele, identitetska pitanja, tenzije. Koliku odgovornost za to snosi prethodna, a koliku nova vlast?

JOVOVIĆ: Prethodna vlast snosi 30-godišnju odgovornost. Isto toliku i njihovi partneri iz dijela bivše opozicije a sadašnje vlasti koji su taj tango sa DPS-om igrali kad god im je to zatrebalo, i jednima i drugima. Jedni tvrde da brane navodno ugroženu državu i crnogorski identitet, drugi navodno ugroženo srpstvo i da se bore za srpski i ruski svet. DPS mi je jasan, vrh te partije je na razne načine pljačkao Crnu Goru krijući se iza zastave i podstičući podjele uvijek kada im je to trebalo da zadrže vlast i nastave sa pljačkom. Sada to rade da bi se vratili na vlast. Ovi drugi su navodno ginuli u borbi protiv ovdašnjeg diktatora, a istovremeno su podržavali,  i  podržavaju, iste takve ili gore diktature u Srbiji i Rusiji.  I oni sve vrijeme žive bolje od većine građana.

Nije mi jasno zašto toliko glasača ne vidi licemjerstvo i jednih i drugih „patriota“, dok sami jedva spajaju kraj s krajem.  Glasači  DF-a i DPS-a treba da znaju da se nezavisnost NATO članice Crne Gore, njen građanski karakter, državni simboli i gotovo sve drugo oko čega se ove stranke i njihovi mediji glože mogu promijeniti samo izmjenama Ustava kvalifikovanom većinom u parlamentu, koja nije na vidiku, jer većine za to nema ni među građanima. Osim ako se DPS ne predomisli, ne bi im bio prvi put.

MONITOR: Nasleđe prethodnog režima je skoro netaknuto. Institucije zarobljene, kapital  u rukama privilegovanih. Šta to znači za budućnost zemlje?

JOVOVIĆ: Još se nadam da će se to nasljeđe razobličiti, da će se pokradeno vratiti građanima, na ključna mjesta doći pošteni i stručni, da institucije neće zavisiti od toga ko je na vlasti,  iako to i dalje zvuči kao bajka. Nema ništa lakše od toga, mada sam svjestan da neće doći brzo.

MONITOR: Do kad će Crna Gora biti zemlja iz koje se odlazi?

JOVOVIĆ: Dok ne nađemo naftu. Šalim se. Kad većina građana shvati da im plate, penzije, bolnice, škole, auto-puteve itd, ne poklanjaju ni premijer ni predsjednik, već da je to od para koje su zaradili. Kada budu glasali za one za koje misle da će im uz manje poreze omogućiti da zarade veće plate i penzije, naprave nove škole i bolnice, obezbije čistiju vodu i vazduh, da neće krasti, a ne da im bude najbitnije koji su kandidati za premijera ili predsjednika nacije ili vjere. I tako nekoliko puta. Bolje bi nam bilo da do toga dođemo prije nego što Crna Gora uđe u EU, jer ako nas čudom ovakve prime, tek će onda da nastane bježanija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo