Povežite se sa nama

INTERVJU

AIDA ĆOROVIĆ, AKTIVISTKINJA ZA LJUDSKA PRAVA: Obaveza je suprotstaviti se silnicima

Objavljeno prije

na

MONITOR: Napustili ste čelno mesto NVO Urban-in u Novom Pazaru.U jednom periodu ste bili veoma izloženi napadima i velikoj medijskoj pažnji. Koliko je država učinila da vas zaštiti od ugrožavanja života i drugih vaših prava, pa i prava da radite to što ste radili?

ĆOROVIĆ: Dobila sam dvadesetčetvorosatnu policijsku pratnju, ali nemam informacija da li je nešto urađeno vezano za konkretne pretnje koje su mi upućivane. Na žalost, mladić koji mi je pretio na FB-u je poginuo na ratištu u Siriji, izgubljen je jedan mladi život, ja i dalje nisam mirna, a stotine mladih ljudi u Novom Pazaru, ali i u čitavom regionu, su prepušteni ,,lovcima na ljudske duše”, odnosno, kriminalcima koji pod krinkom islama regrutuju mlade, nezadovoljne ljude za svrhe koje najmanje veze imaju sa religijom i religijskim uverenjima. Ja imam povremene kontakte sa Upravom kriminalističke policije Srbije, znam da se radi o izuzetnim profesionalcima i da mnoge informacije koje oni poseduju nisu za javnost. Takođe, u razgovorima sa čelnim ljudima UKP-a, došli smo do zaključka da je policijska intervencija poslednja u nizu mera koje moraju biti preduzete jer spada u domen represivnih mera. Smatram da je prevencija jedini ispravan i dugoročan pristup.

MONITOR: Zašto ste se opredelili za ovakvu vrstu javnog angažmana?
ĆOROVIĆ: Naše društvo napokon mora na dnevni red da stavi pitanja lične i kolektivne odgovornosti. Ja sam ‘92. godine postala mirovna aktivistkinja, i svesno odabrala rizičan i opasan angažman i, na neki način, to traje do danas. Obaveza je građanina i građanke da reaguje, da podiže glas protiv terora, manipulacija, laži i partijskih zloupoteba. Više od dvadeset godina svoj angažaman sam artikulisala kroz nevladin sektor, ali je poslednjih meseci to postalo skoro neizvodljivo. Bila sam prinuđena da dam ostavku na mesto direktorice NVO Urban-In, jer su naši članovi, a radi su o ljudima uglavnom ispod 18 godina, postajali ugroženi zbog onoga što sam pisala i govorila. Prostor za moje delovanje se mnogostruko suzio. Imala sam izbor da pišem za srbijanske medije, koji nisu uvek raspoloženi da se bave temama iz Sandžaka, ili su skloni da ove teme tretiraju na pogrešan način, ili da osnujem sopstveni medij za koji je bilo sasvim neizvesno koliko će moći “da dobaci”. Posle mnogo promišljanja, pristala sam da budem poslanička kandidatkinja na listi Demokratske stranke. Imala sam dva uslova – da ostanem vanstranačka ličnost i da se i dalje bavim temama iz domena ljudskih prava. Dragan Đilas je podržao moj stav i ja sam od pre mesec poslanica u Narodnoj skupštini. Ljudska prava jesu politička tema par exellence, zato se njima moramo baviti i sa tog stanovišta i ta me je ideja vodila u odabiru novog angažmana.

MONITOR: Djelotvornost propisa je kod nas najveći problem u funkcionisanju pravne države. Ima li napretka u tom smislu, za ovih 20-ak godina kako se bavite zaštitom ljudskih prava?
ĆOROVIĆ: Bila bih nepravedna kada bih rekla da nema napretka u poštovanju ljudskih i manjinskih prava u Srbiji. Smatram, međutim, da primena zakona nije dovoljno dobra u Srbiji, i u čitavom regionu. I kada imamo valjane zakone, njihova primena je, uglavnom, katastrofalna. Nisam pravnica, ali i kao laik vidim da je neophodno donositi prateće propise koji se bave primenom zakona, mislim da je veoma važno imati u vidu personalne odgovornosti za neprimenu zakonodavstva, kao i sankcije za one koji ne primenjuju i ne poštuju zakone. Očigledno je da se zakoni donose pod pritiskom međunarodne zajednice i da njih ne prate propisi koji se bave primenom, pa stoga imamo ogroman vakuum u poštovanju legislative. Loš pravosudni sistem je rak-rana srbijanskog društva i sve dok ova oblast ne bude uređena kako treba, nećemo imati dobru primenu zakona. Ako govorimo o ljudskim i manjinskim pravima, Srbija ima brojne, solidne zakone, ali veoma loše mehanizme za njihovu primenu, pa se otuda stiče utisak da smo veoma daleko od svetskih standarda u primeni legislative koja se odnosi na ovu temu.

MONITOR: Problem LGBT je ahilova peta zaštite i promocije ljudskih prava u Srbiji i u drugim zemljama regiona. Državni organi u kontinuitetu ne mogu ili izbjegavaju to da riješe, rukovođeni populističkom motivacijom u politici?
ĆOROVIĆ: LGBT populacija je lakmus-papir za konzervativna i malograđanska društva i kroz odnos prema LGBT populaciji možemo pratiti stanje ljudskih prava u postjugoslovenskim društvima, ali i generalno, o svesti o pravima i slobodama svakog od nas. Malograđanska svest bez moralnih dilema dozvoljava da žene budu premlaćivane i zlostavljane, da deca budu iskorišćavana i zlostavljana, ali diže glas do neba kada neko ima potrebu da glasno kaže da pripada LGBT populaciji. Sva moralna, materijalna i svakojaka druga beda koje nam se u društvima dešavaju, proizilaze iz našeg primitivizma, naših malograđanskih i palančkih stavova i načina poimanja sebe i sopstvenog okruženja.

MONITOR: Kako vi tumačite inicijativu Esada Džudževića za ostvarivanje identitetskih prava Bošnjaka, kako ju je predstavio?
ĆOROVIĆ: Mada veoma cenim gospodina Džudževića, ovu izjavu smatram besmislenom i dovodim je u vezu sa izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina koji nas očekuju jesenas. Mnogo je svrsishodnije da se srbijanskoj javnosti promovišu vrednosti bošnjačke kulture i tradicije, da predstavimo najbolje pisce, novinare, naučnike, javne ličnosti iz redova Bošnjaka, koji su doprineli tome da ovaj narod bude deo evropske porodice, nego da menjamo prezimena. Džudžević, ovom nakanom, zadire i u individualna ljudska prava. Bošnjacima u Srbiji je neophodna istorijska mudrost, sabor i pamet da prežive ova tegobna i mučna vremena, potreban je konsenzus o najvažnijim nacionalnim pitanjima kroz otvaranje muđusobnog dijaloga svih Bošnjaka koji žive na prostorima bivše domovine, ali i dijalog sa svim ostalim akterima od kojih nam zavisi opstanak. Sve ostalo služi instant-promociji ili sitnošićardžijskom profiterstvu pojedinih nacionalnih partijskih ili verskih lidera.

MONITOR: Bilo je dosta primjedbi na institut zaštite ljudskih manjinsko-nacionalnih prava kroz nacionalne savjete. Šta se do sada pokazalo relevantnim u vezi sa tim?
ĆOROVIĆ: Nacionalni saveti nacionalnih manjina su mehanizam o kome možemo puno polemisati. No u ovom trenutku, oni su jedini institucionalni mehanizmi preko kojih manjinski narodi ostvaruju prava u Srbiji i treba ih učiniti dobrim i učinkovitim. Zakon je do skoro bio veoma loš, dopustio je da nacionalni saveti budu produžena ruka nacionalnih, a ja bih rekla i nacionalističkih stranaka, da otvore vrata nepotizmu, privatizaciji od strane jedne partije, porodice ili pojedinaca i da ih, generalno, građani, pripadnici manjinskih naroda, vrlo malo prepoznaju kao svoje predstavnike. Izmene ovog zakona su na dnevnom redu u Skupštini Srbije. Zakon je u mnogome poboljšan, posebno deo koji se tiče kontrole trošenja sredstava, ali u njemu još ima spornih mesta. Opozicija se zalaže za dodatne izmene, ali čak i ako te izmene ne budu prihvaćene od strane koalicije na vlasti, zakonski okvir će biti nešto poboljšan.

MONITOR: Narodna skupština još nije raspravljala o poplavnoj katastrofi i odgovornosti za nju?
ĆOROVIĆ: Vlada je ta koja prati sitaciju i donosi odluke vezano za vanrednu situaciju, a Skupština kao najviše zakonodavno telo prati delanje Vlade i na koncu će dati procenu onoga šta je Vlada uradila. Poslanici su svakako dužni da prate sitaciju i da, u trenutku kada o ovome bude podnošen izveštaj, postavljaju pitanja i prozivaju resorne ministre.

Nemilosrdni kolektiviteti

MONITOR: Jesu li građani danas svjesniji svojih prava i načina na koji bi mogli da ih zaštite?
ĆOROVIĆ: Mi smo analfabete kada je domen ljudskih prava u pitanju! Iskustvo mi govori da većina građana Sandžaka, ali i cele Srbije niti zna, niti veruje u postojanje ljudskih prava. Zbog svega što nam se dešavalo u poslednjih 25 godina, postali smo žrtve kolektiviteta koji su odreda primitivni, nacionalistički, ratoborni i anahroni. Umesto pojedinačnih ljudskih i manjiskih prava, na ovim prostorima se i dalje neguje duh kolektiviteta koji je nemilosrdan ako se po bilo čemu izdvajate ili ste drugačiji. Na prostorima Balkana još prećutno vlada teorija ,,krvi i tla”, mi se i dalje grupišemo po nepisanim pravilima nacije, vere i teritorije i kako stoje stvari, to se neće promeniti za mnogo desetina godina.

Upotreba tragedije

MONITOR: Opozicija ćuti, sem Zorana Živkovića i Nove stranke, koji je rekao da su građani preuzeli sopstveno spasavanje i spasavanje drugih jer je država zaboravila na svoje obaveze iako je bilo jasnih upozorenja šta bi se moglo dogoditi. Ima li i opozicija svoj dio odgovornosti?
ĆOROVIĆ: Svi mi imamo deo odgovornosti – i vlast i opozicija i krajnje je vreme da počnemo da mislimo o tome. Ova tragadija je pokazala da umemo da pokažemo empatiju, da se organizujemo i pokažemo inicijativu. No sve ovo što nam se dešava vidim i kao neverovatnu političku formu u kojoj partijski akteri imaju svoje jasno podeljene uloge. Obaveza je Vlade Srbije da bude ključni organizator odbrane u kriznim sistuacijama, ali me javni prenosi sastanaka Vlade, aktivnosti ministara, njihove izjave i sve što gledamo na televizajama podseća na čudan pozorišni komad. Smatram da je Vlada monopolizovala ovu tragediju, pa čak je i iskoristila za političke obračune sa neistomišljenicima. Postoji mnogo glasova koji tvrde da je jedino TV Pink imala sve informacije o aktivnostima ministara na terenu, da je zabranjen rad radio-amaterima, mnogi volonteri koji su učestvovali u akcijama spašavanja svedoče o lošoj organizaciji i političkoj zloupotrebi. Meseci pred nama će pokazati koliki su kapaciteti vlasti da se nose sa ekstremno teškim sitacijama, ali i da prihvati savete opozicije.

Nešto mi daje nadu da će se stvari na ovim prostorima menjati na bolje. Radi se o angažovanju brojnih građana u želji da pomognu unesrećenima. Posle dugo godina prepoznajem autentičnu emaptiju, herojstvo i neuzmicanje pred nedaćama, kao i čudesnu energiju koja je usmerena ka ljudima u nevolji. Građani Srbije su se neverovatnom brzinom organizovali i uspeli da spasu brojne živote. Čini mi se da je ova nesreća, na čudan način, ujedinila nas iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije… Zar je tebalo da doživimo tragediju, pa da shvatimo da delimo isti prostor i sudbinu?

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Andrea JELIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ŠERBO RASTODER, ISTORIČAR: Treba nam istina   

Objavljeno prije

na

Objavio:

Na Rezoluciju  o Srebrenici u crnogorskom političkom kontekstu  su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda“ kako bi osporili zlo. Sreća je da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve – takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu

 

MONITOR: Usvajanje Rezolucije o Srebrenici i sporenja oko nje?

RASTODER:  Srebrenica je postala prepoznatljiva tačka topografije zla u Evropi. To je ,,zasluga” onih koji su počinili genocid ali i međunarodnog  suda  koji je pravno verifikovao tu činjenicu u dokaznom postupku koji je trajao više godina i u kojem je priloženo nekoliko hiljada dokaza (snimaka zločina, iskaza svjedoka, naredbi viših organa vojnih formacija, iskaza  aktera). Neki od počinilaca genocida (Nikolić, Krstić, Erdemović i drugi) priznali su zločin i iskazali kajanje, a neki od njihovih sljedbenika evo to odbijaju da urade. Zašto bi to bilo važno? Ne zbog toga što se mogu promijeniti činjenice vezane za genocid, već zbog nastojanja da se one politički relativizuju i na taj način odgovornost sa pojedinaca (koji su uglavnom priznali) socijalizuje na čitav narod.  To je nepošteno i neljudski prema narodu zato što je individualizacija krivice bio primarni cilj suda. To se radi ne zbog toga što ,,nije bilo” nego zbog odbrane,,ideologije zločina”. Postoji opravdan strah, da će se kad-tad postaviti pitanje o prirodi tvorevine, čiji je predsjednik, vrhovni komandant, predjednik skupštine, vlade itd. osuđen za genocid. Takva tvorevina  može biti samo ,,genocidna”, proizvod najvećeg  zločina u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.

Sud u Hagu nije, kao nijedan sud, idealan. Ali u odnosu na onaj u Ninbergu, sud u Hagu je najmanje nekoliko desetina puta uređenija, sređenija i organizovanija institucija. Kako u primjeni prava tako i u dokaznom postupku. Ali tvrditi za sud u Ninbergu da je bio ,,antinjemački“ zato što  je primarno sudio nacistima je jednako stupidno i moguće samo ako ste pobornik nacizma.

Rezolucije o Srebrenici nemaju nikakav značaj za  činjenicu kvalifikovanu kao ,,genocid“ oni  su politička potreba društva da se odredi ,,na kojoj je strani”. U crnogorskom  kontekstu ovo je bio politički mamac na koji su se upecali zagovornici zla koji su se sakrivali iza „naroda” kako bi osporili zlo. Sreća je  da su ubjedljivo poraženi na način koji Crnu Goru vraća na stazu kakve takve normalnosti i civilizacijske vrijednosti, što je sa simpatijama prihvaćeno u regionu i svijetu.

MONITOR: Minuo je još jedan 13. jul. Kako tumačite sve glasnije revizionističke stavove o ulozi četnika u II svjetskom ratu?

RASTODER: Ne postoji ,,revizionizam u istoriji”. Ne može  se promijeniti ,,ono što je bilo”, mijenja se  samo mišljenje  o ,,onom što je bilo”. Tu se ne radi o istorijskom nego o ideološkom revizionizmu. Miješanjem ova dva posve različita pojma omalovažava se istorijska nauka, koja ima precizno definisane obrasce po  kojima dozvoljava naučno legitimne ,,promjene”. Nije svako mišljenje o prošlosti  istorija, niti je isto pričati o istoriji i istorijskoj nauci. Promjena mišljenja o četničkom  pokretu je ideološko konstruisanje novog narativa koje ne počiva na novootkrivenim činjenicama već na diskvalifikaciji postojećih. To može postati naučno prihvatljiv narativ o prošlosti tek kada se novim  dokazima (istorijskim izvorima) dokažu učešća četnika u bitkama sa okupatorom, njihova saradnja sa antifašistima. Treba i dokazati da su glavni programski dokumenti, poput onog Homogena Srbija i mnogi slični,  falsifikati, te zašto su četnike, ako su bili antifašisti, ostavili  saveznici. Sve u svemu, nema revizije istorije, proizvodi se samo idološki i vrijednosni haos.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BUDIMIR MUGOŠA, FARMER I BIVŠI MINISTAR POLJOPRIVREDE: To što imamo brzo će nestati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prethodna vlast osudila je crnogorsku poljoprivredu na smrt, a aktuelni ministar poljoprivrede, gospodin Stijović, formirao je streljački vod

 

MONITOR: Jedan ste od učesnika protesta poljoprivrednika. Ministar Aleksandar Stijović kaže „pitanje je ko su ti ljudi i koje su im namjere“. Evo prilike da razjasnite tu „dilemu“.

MUGOŠA: Bezprimjerno je takvo ponašanje ministra prema ljudima od čijeg rada živi i zbog kojih postoji. Ako ministar ne zna ko su 70 najvećih farmera u Crnoj Gori koji imaju farme od 50 do 200 grla, onda smo svi u velikom problemu. Ovi ljudi su prije svega dobri domaćini, pripadnici svih vjera, nacija i partija, koji imaju dovoljno građanske svijesti, hrabrosti i odgovornosti da iznesu stavove i brane svoje i državne interese. To su ljudi koji su spremni na danonoćan rad da bi obezbijedili sebi i svojim porodicama egzistenciju a građanima kvalitetnu hranu.

Ako bismo govorili brojkama: to su vlasnici nekoliko hiljada najkvalitetnijih muznih grla u Crnoj Gori koji proizvode više od 50 odsto mlijeka koje se predaje mljekarama. Da je izašao jedan čovjek da protestuje trebao je biti uvažen  i primljen na razgovor. Nijesmo mi bravi da nas neko sa prozora prebrojava.

Nas povezuje domaćinsko razmišljanje i zajednički problem. Tražimo od države pomoć da preživimo ovu tešku situaciju a da onda sa institucijama pokušamo naći bolji model agrarne politike. Mi na to imamo pravo a država obavezu. Ne postoji niti jedan zakonski osnov da nam se ne izađe u susret, postoji samo nedostatak volje, znanja i razumijevanja. Bahato ponašanje ministra, njegovih saradnika i premijera su dodatno zakomplikovali situaciju, pa su naši zahtjevi sada radikalizovani i tražimo ostavku ministra Stijovića.

MONITOR: Ministar kaže da ne mogu ispuniti vaše zahtjeve pošto za to treba previše novca. Šta dalje? 

MUGOŠA: Kada nešto nećete onda je lako naći razloge. Poljoprivreda je izuzeta iz Zakona o kontroli državne pomoći što znači da država može pomoći a da pri tome ne krši niti jedan zakon ili međunarodni sporazum (STO, CEFTA). Sve evropske države su pomogle svojim poljoprivrednicima, osim naša.

Mi smo u martu tražili pomoć od pet euro centi po litru i na te naše zahtjeve ministar nije odgovorio, iako su naše kalkulacije govorile da je za to potrebno oko 1,5 miliona. Na posljednjem protestu mi smo preformulisali naše zahtjeve ali je suština ostala ista.

Dobrom argumentacijom na Vladi ta sredstva bi bila obezbijeđena kao što su data mnogim drugim djelatnostima u iznosu od preko 160 miliona. Za nas nema dva miliona iako smo strateška privredna grana.

MONITOR: Zašto u resornom Ministarstvu nemaju sluha za vaše probleme? 

MUGOŠA: Ministar ne zna, a nema ko da mu objasni, kako stvari stoje u ovom sektoru. Kako se, recimo,  kalkuliše cijena mlijeka: troškovi hrane su 65 odsto a onda dolaze troškovi energije, sredstava za higijenu, amortizacija, oprema stada, sitni alat , veterinarske usluge i , konačno, radna snaga.

Ministar neznaveno izvodi računicu da krava svaki dan daje dvadeset litara mlijeka i ispade sve sjajno. Naravno to nije tako. U periodu „pika laktacije“ lako je poslovati sa dobitkom ali što raditi kada se krava ne muze, a to je 50 do 70 dana u godini. Krava za života u dobrim uslovima da 20.000 litara mlijeka. Njena vrijednost na početku je preko 2.000 a na kraju vijeka 500 eura, pod uslovom da ne ugine i da je debela. Kada ovu razliku podijelimo na prinos mlijeka, pokazuje se da u cijenu koštanja mlijeka amortizacija stada učestvuje sa 7,5 centi po litru. A gdje je sve ostalo?

Svakoga ko hoće da se bavi poljoprivredom treba držati kao malo vode na dlanu. To je EU prepoznala i izdvaja polovinu budžeta za poljoprivredu i ruralni razvoj. Ta informacija još nije stigla do naših vlasti.

Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u ptampanom izdanju Monitora od 23. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo