Povežite se sa nama

INTERVJU

AIDA ĆOROVIĆ, AKTIVISTKINJA ZA LJUDSKA PRAVA: Obaveza je suprotstaviti se silnicima

Objavljeno prije

na

MONITOR: Napustili ste čelno mesto NVO Urban-in u Novom Pazaru.U jednom periodu ste bili veoma izloženi napadima i velikoj medijskoj pažnji. Koliko je država učinila da vas zaštiti od ugrožavanja života i drugih vaših prava, pa i prava da radite to što ste radili?

ĆOROVIĆ: Dobila sam dvadesetčetvorosatnu policijsku pratnju, ali nemam informacija da li je nešto urađeno vezano za konkretne pretnje koje su mi upućivane. Na žalost, mladić koji mi je pretio na FB-u je poginuo na ratištu u Siriji, izgubljen je jedan mladi život, ja i dalje nisam mirna, a stotine mladih ljudi u Novom Pazaru, ali i u čitavom regionu, su prepušteni ,,lovcima na ljudske duše”, odnosno, kriminalcima koji pod krinkom islama regrutuju mlade, nezadovoljne ljude za svrhe koje najmanje veze imaju sa religijom i religijskim uverenjima. Ja imam povremene kontakte sa Upravom kriminalističke policije Srbije, znam da se radi o izuzetnim profesionalcima i da mnoge informacije koje oni poseduju nisu za javnost. Takođe, u razgovorima sa čelnim ljudima UKP-a, došli smo do zaključka da je policijska intervencija poslednja u nizu mera koje moraju biti preduzete jer spada u domen represivnih mera. Smatram da je prevencija jedini ispravan i dugoročan pristup.

MONITOR: Zašto ste se opredelili za ovakvu vrstu javnog angažmana?
ĆOROVIĆ: Naše društvo napokon mora na dnevni red da stavi pitanja lične i kolektivne odgovornosti. Ja sam ‘92. godine postala mirovna aktivistkinja, i svesno odabrala rizičan i opasan angažman i, na neki način, to traje do danas. Obaveza je građanina i građanke da reaguje, da podiže glas protiv terora, manipulacija, laži i partijskih zloupoteba. Više od dvadeset godina svoj angažaman sam artikulisala kroz nevladin sektor, ali je poslednjih meseci to postalo skoro neizvodljivo. Bila sam prinuđena da dam ostavku na mesto direktorice NVO Urban-In, jer su naši članovi, a radi su o ljudima uglavnom ispod 18 godina, postajali ugroženi zbog onoga što sam pisala i govorila. Prostor za moje delovanje se mnogostruko suzio. Imala sam izbor da pišem za srbijanske medije, koji nisu uvek raspoloženi da se bave temama iz Sandžaka, ili su skloni da ove teme tretiraju na pogrešan način, ili da osnujem sopstveni medij za koji je bilo sasvim neizvesno koliko će moći “da dobaci”. Posle mnogo promišljanja, pristala sam da budem poslanička kandidatkinja na listi Demokratske stranke. Imala sam dva uslova – da ostanem vanstranačka ličnost i da se i dalje bavim temama iz domena ljudskih prava. Dragan Đilas je podržao moj stav i ja sam od pre mesec poslanica u Narodnoj skupštini. Ljudska prava jesu politička tema par exellence, zato se njima moramo baviti i sa tog stanovišta i ta me je ideja vodila u odabiru novog angažmana.

MONITOR: Djelotvornost propisa je kod nas najveći problem u funkcionisanju pravne države. Ima li napretka u tom smislu, za ovih 20-ak godina kako se bavite zaštitom ljudskih prava?
ĆOROVIĆ: Bila bih nepravedna kada bih rekla da nema napretka u poštovanju ljudskih i manjinskih prava u Srbiji. Smatram, međutim, da primena zakona nije dovoljno dobra u Srbiji, i u čitavom regionu. I kada imamo valjane zakone, njihova primena je, uglavnom, katastrofalna. Nisam pravnica, ali i kao laik vidim da je neophodno donositi prateće propise koji se bave primenom zakona, mislim da je veoma važno imati u vidu personalne odgovornosti za neprimenu zakonodavstva, kao i sankcije za one koji ne primenjuju i ne poštuju zakone. Očigledno je da se zakoni donose pod pritiskom međunarodne zajednice i da njih ne prate propisi koji se bave primenom, pa stoga imamo ogroman vakuum u poštovanju legislative. Loš pravosudni sistem je rak-rana srbijanskog društva i sve dok ova oblast ne bude uređena kako treba, nećemo imati dobru primenu zakona. Ako govorimo o ljudskim i manjinskim pravima, Srbija ima brojne, solidne zakone, ali veoma loše mehanizme za njihovu primenu, pa se otuda stiče utisak da smo veoma daleko od svetskih standarda u primeni legislative koja se odnosi na ovu temu.

MONITOR: Problem LGBT je ahilova peta zaštite i promocije ljudskih prava u Srbiji i u drugim zemljama regiona. Državni organi u kontinuitetu ne mogu ili izbjegavaju to da riješe, rukovođeni populističkom motivacijom u politici?
ĆOROVIĆ: LGBT populacija je lakmus-papir za konzervativna i malograđanska društva i kroz odnos prema LGBT populaciji možemo pratiti stanje ljudskih prava u postjugoslovenskim društvima, ali i generalno, o svesti o pravima i slobodama svakog od nas. Malograđanska svest bez moralnih dilema dozvoljava da žene budu premlaćivane i zlostavljane, da deca budu iskorišćavana i zlostavljana, ali diže glas do neba kada neko ima potrebu da glasno kaže da pripada LGBT populaciji. Sva moralna, materijalna i svakojaka druga beda koje nam se u društvima dešavaju, proizilaze iz našeg primitivizma, naših malograđanskih i palančkih stavova i načina poimanja sebe i sopstvenog okruženja.

MONITOR: Kako vi tumačite inicijativu Esada Džudževića za ostvarivanje identitetskih prava Bošnjaka, kako ju je predstavio?
ĆOROVIĆ: Mada veoma cenim gospodina Džudževića, ovu izjavu smatram besmislenom i dovodim je u vezu sa izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina koji nas očekuju jesenas. Mnogo je svrsishodnije da se srbijanskoj javnosti promovišu vrednosti bošnjačke kulture i tradicije, da predstavimo najbolje pisce, novinare, naučnike, javne ličnosti iz redova Bošnjaka, koji su doprineli tome da ovaj narod bude deo evropske porodice, nego da menjamo prezimena. Džudžević, ovom nakanom, zadire i u individualna ljudska prava. Bošnjacima u Srbiji je neophodna istorijska mudrost, sabor i pamet da prežive ova tegobna i mučna vremena, potreban je konsenzus o najvažnijim nacionalnim pitanjima kroz otvaranje muđusobnog dijaloga svih Bošnjaka koji žive na prostorima bivše domovine, ali i dijalog sa svim ostalim akterima od kojih nam zavisi opstanak. Sve ostalo služi instant-promociji ili sitnošićardžijskom profiterstvu pojedinih nacionalnih partijskih ili verskih lidera.

MONITOR: Bilo je dosta primjedbi na institut zaštite ljudskih manjinsko-nacionalnih prava kroz nacionalne savjete. Šta se do sada pokazalo relevantnim u vezi sa tim?
ĆOROVIĆ: Nacionalni saveti nacionalnih manjina su mehanizam o kome možemo puno polemisati. No u ovom trenutku, oni su jedini institucionalni mehanizmi preko kojih manjinski narodi ostvaruju prava u Srbiji i treba ih učiniti dobrim i učinkovitim. Zakon je do skoro bio veoma loš, dopustio je da nacionalni saveti budu produžena ruka nacionalnih, a ja bih rekla i nacionalističkih stranaka, da otvore vrata nepotizmu, privatizaciji od strane jedne partije, porodice ili pojedinaca i da ih, generalno, građani, pripadnici manjinskih naroda, vrlo malo prepoznaju kao svoje predstavnike. Izmene ovog zakona su na dnevnom redu u Skupštini Srbije. Zakon je u mnogome poboljšan, posebno deo koji se tiče kontrole trošenja sredstava, ali u njemu još ima spornih mesta. Opozicija se zalaže za dodatne izmene, ali čak i ako te izmene ne budu prihvaćene od strane koalicije na vlasti, zakonski okvir će biti nešto poboljšan.

MONITOR: Narodna skupština još nije raspravljala o poplavnoj katastrofi i odgovornosti za nju?
ĆOROVIĆ: Vlada je ta koja prati sitaciju i donosi odluke vezano za vanrednu situaciju, a Skupština kao najviše zakonodavno telo prati delanje Vlade i na koncu će dati procenu onoga šta je Vlada uradila. Poslanici su svakako dužni da prate sitaciju i da, u trenutku kada o ovome bude podnošen izveštaj, postavljaju pitanja i prozivaju resorne ministre.

Nemilosrdni kolektiviteti

MONITOR: Jesu li građani danas svjesniji svojih prava i načina na koji bi mogli da ih zaštite?
ĆOROVIĆ: Mi smo analfabete kada je domen ljudskih prava u pitanju! Iskustvo mi govori da većina građana Sandžaka, ali i cele Srbije niti zna, niti veruje u postojanje ljudskih prava. Zbog svega što nam se dešavalo u poslednjih 25 godina, postali smo žrtve kolektiviteta koji su odreda primitivni, nacionalistički, ratoborni i anahroni. Umesto pojedinačnih ljudskih i manjiskih prava, na ovim prostorima se i dalje neguje duh kolektiviteta koji je nemilosrdan ako se po bilo čemu izdvajate ili ste drugačiji. Na prostorima Balkana još prećutno vlada teorija ,,krvi i tla”, mi se i dalje grupišemo po nepisanim pravilima nacije, vere i teritorije i kako stoje stvari, to se neće promeniti za mnogo desetina godina.

Upotreba tragedije

MONITOR: Opozicija ćuti, sem Zorana Živkovića i Nove stranke, koji je rekao da su građani preuzeli sopstveno spasavanje i spasavanje drugih jer je država zaboravila na svoje obaveze iako je bilo jasnih upozorenja šta bi se moglo dogoditi. Ima li i opozicija svoj dio odgovornosti?
ĆOROVIĆ: Svi mi imamo deo odgovornosti – i vlast i opozicija i krajnje je vreme da počnemo da mislimo o tome. Ova tragadija je pokazala da umemo da pokažemo empatiju, da se organizujemo i pokažemo inicijativu. No sve ovo što nam se dešava vidim i kao neverovatnu političku formu u kojoj partijski akteri imaju svoje jasno podeljene uloge. Obaveza je Vlade Srbije da bude ključni organizator odbrane u kriznim sistuacijama, ali me javni prenosi sastanaka Vlade, aktivnosti ministara, njihove izjave i sve što gledamo na televizajama podseća na čudan pozorišni komad. Smatram da je Vlada monopolizovala ovu tragediju, pa čak je i iskoristila za političke obračune sa neistomišljenicima. Postoji mnogo glasova koji tvrde da je jedino TV Pink imala sve informacije o aktivnostima ministara na terenu, da je zabranjen rad radio-amaterima, mnogi volonteri koji su učestvovali u akcijama spašavanja svedoče o lošoj organizaciji i političkoj zloupotrebi. Meseci pred nama će pokazati koliki su kapaciteti vlasti da se nose sa ekstremno teškim sitacijama, ali i da prihvati savete opozicije.

Nešto mi daje nadu da će se stvari na ovim prostorima menjati na bolje. Radi se o angažovanju brojnih građana u želji da pomognu unesrećenima. Posle dugo godina prepoznajem autentičnu emaptiju, herojstvo i neuzmicanje pred nedaćama, kao i čudesnu energiju koja je usmerena ka ljudima u nevolji. Građani Srbije su se neverovatnom brzinom organizovali i uspeli da spasu brojne živote. Čini mi se da je ova nesreća, na čudan način, ujedinila nas iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije… Zar je tebalo da doživimo tragediju, pa da shvatimo da delimo isti prostor i sudbinu?

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo