Povežite se sa nama

INTERVJU

ALISA STOJANOVIĆ, REDITELJKA: Sad i sjutra, a nikako juče

Objavljeno prije

na

Gradsko pozorište iz Podgorice počelo je rad na predstavi Sve su to hormoni Mile Mašović -Nikolić, u režiji Alise Stojanović. Rad na predstavi odvijaće se u dvije faze, a praizvedba će na jesen otvoriti novu sezonu Gradskog pozorišta.

Alisa Stojanović iza sebe ima bogato rediteljsko iskustvo, do sada je potpisala više od 40 predstava. Pozorišnu i radio režiju diplomirala je 1991. godine u klasi profesora Dejana Mijača i Egona Savina na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gdje je sada profesorica. Crnogorska publika je najviše zna kao rediteljku predstava Više od terapije i Sedam dana koje je radila za Gradsko pozorište.

MONITOR: Gradsko pozorište je najavilo komad ,,Sve su to hormoni” kao vrlo društveno angažovan. I pored ozbiljne poruke koju nosi, ovo djelo je ipak komedija iako govori o tabu temi ovog podneblja, a to je porođaj. Šta vas je privuklo ovom komadu?
STOJANOVIĆ: Sve su to hormoni je tragikomedija. Događa se u državnoj bolnici u situaciji procesa porođaja. Likovi su skup ljudi koji bi se teško ili nikako našli zajedno u životu. Bolnica je samo jedno od ne-mesta gde su pripadnici najrazličitijih društvenih slojeva, godišta, porekla, obrazovanja i svetonazora uopšte sa istom mukom i u istom, neminovnom procesu. Svaka od likova porodilja ali i njihovi partneri, partnerke i porodice nosi sa sobom teret miljea iz kog dolazi. Očekivanja, stavove, predrasude, probleme. Dakle, užasan pritisak. S druge strane borba za samoodržanjem u toj, ekstremnoj situaciji čini ih sebičnima. Izazov mi je ta priča o odsustvu sopstvenog mišljenja. Ista tema mogla je da se ispriča i za muškarce u vojsci. Taj sudar svetova je ono gde se najviše vidi to masovno, grupno mišljenje, apsurdna potreba grupa za dominacijom nad drugim grupama… Sebičluk je uzbudljiva tema. Još je Aristotel govorio o traženju profita za sebe na uštrb drugih. Seneka je brigu za sebe odvajao od puke sebičnosti. Srednji vek je sebičnost proglasio ,,smrtnim grehom”. Modernizam je otvorio paradoks po kojem društveni i ekonomski napredak ne bi bili mogući bez sebičnosti. ,,Samo su neznalice nesebične” rekao je Ošo. A za veliki broj ljudi na planeti danas je to socijalna vrlina. Dakle, tema sebičnosti je ono što je mene privuklo u ovoj drami.

MONITOR: Autorka drame Mila Mašović-Nikolić napisala je da je inspiraciju za „Hormone” našla u odomaćenoj frazi „Ma, sve su to hormoni”. Kako biste nam vi približili naslov drame – ovu floskulu?
STOJANOVIĆ: Fraza ,,sve su to hormoni” kao i brojne druge fraze jesu opravdanje. Čovek je sklon opravdavanjima svojih pogrešnih postupaka, loših radnji. Opravdanje je licemerno pokrivanje odsustva sopstvenog mišljenja. Opravdanje znači da krivite nekog drugog . ,,Sve su to hormoni” je kao ona reklama ,,to nisam ja, to je moja schauma”. Nekima su krivi roditelji, nekom politika, nekom ekonomska situacija, nekom hormoni. Tako je lakše. I onda doveka kukate nad svojom ,,zlom sudbinom”. Tako je najlakše. A odgovornost je kad nešto sami preduzmete, uprkos okolnostima.

MONITOR: Predstava „Sve su to hormoni” je vaš treći komad koji ćete postaviti na scenu Gradskog pozorišta iz Podgorice. Prije ove predstave režirali ste „Više od terapije” i „Sedam dana”. Kažite nam o radu sa ansamblom Gradskog pozorišta?
STOJANOVIĆ: Ansambl Gradskog pozorišta je ansambl koji se menja, podmladjuje, napreduje. Od prvog dolaska nedvosmisleno jasna je bila velika želja i radoznalost glumaca ne samo da stanu u korak s vremenom već i da otvore nova pitanja, tabu teme. Za tu atmosferu su najzaslužnije dve glumice koje su upravljale ovim pozorištem: Dubravka Drakić koja je hrabro i odlučno povela proces profesionalizacije i osavremenjivanja repertoara ovog teatra, a danas Ivana Mrvaljević. Iako bez sopstvene zgrade, u izuzetno skromnim uslovimas za rad napredak Gradskog je vidljiv i prepoznat u regionu. Znam da su moje predstave gostovale u Beogradu, na balkanskom festivalu u Prištini dobili najveću nagradu, festival u Albaniji, Brčkom. U trenutku kad je Gradsko počelo da doživljava publicitet i u regionu, došlo je do ekonomske krize i ta kriza trenutno sprečava veću pokretljivost predstava.

MONITOR: I ova predstava, kao i prethodne, koje ste radili u Podgorici, urbana je građanska komedija o posttranzicijskom društvu. Da li je zadatak pozorišta da opominje na svakodnevicu, probleme i da na neki način pokuša da mijenja društvo?
STOJANOVIĆ: Ja verujem da pozorište treba da postavlja pitanja, problematizuje život našeg vremena. Ako se zapitamo, onda verovatno i mislimo. Tada već postoji šansa da menjamo svet ili bar neke njegove parčiće. Ne verujem u ,,zadatke” nego u lične izbore. Znate , i nacisti su i na suđenju i dalje govorili ,,mi” i ,,svi tako misle”. To je ono što je bilo najfascinantnije Hani Arent : odsustvo sopstvenog mišljenja.

MONITOR: Godinama unazad vaše predstave u Beogradu predstavljaju epicentar pozorišne sezone. Primjećujem da uvijek režirate savremene komade. Kao da želite da otkrivate nove priče i autore. Je li to baš Vaš izbor i da li možemo očekivati da režirate neki klasik?
STOJANOVIĆ: Moj izbor je ono što je meni uzbudljivo, a to su savremeni komadi. Do sad je bar tako bilo. Ipak, svako se menja, pa se i ta potreba kod mene možda promeni. Ne znam. Da, nekoliko mojih predstava se igra na repertoaru Ateljea 212 iako poslednje dve godine nisam režirala. Bila sam okupirana pedagogijom na FDU u Beogradu. Izvela sam svoju prvu klasu reditelja, postala redovni profesor. Rad sa studentima me je ispunjavao u poslednje vreme više nego bilo šta drugo. U pozorištu mi je nedostajao izazov, rizik u trenutnoj kulturno-ekonomskoj situaciji u kojoj još nije došlo do novog modela života kulture. Zato se krećemo samo u granicama ,,održivosti” odnosno tavorimo da preživimo. To ima svojih dobrih i solidarnih strana, ali nema prostora za rizik, koji je osnova umetničkog istraživanja. Da pojednostavim: rizik je u ovom trenutku otkrivati nove pisce, rizik je estetika… Svi idu na ,,jeftino” i isplativo. A samo jedna vrsta guši umetnost. Pozorište mora biti raznovrsno.

Što se klasike tiče imam problem sa pozicioniranjem ,,vrednosti” u našim sredinama. Kultura na ovim prostorima je ili anahrona ili seljačka. A umetnost je retka. Svi sad kukaju da su pale nekakve kulturne vrednosti. Ne znam koje su to pa bile da bi pale. Dobro u ovom vremenu je što sve to izlazi na videlo, a ne ulazi nasilno u lektiru. Tradicionalizam često podrazumeva i nacionalizam ili malograđanštinu, a ta polja meni nisu bliska. Zato me zanima sad i sutra, a nikako juče.

Miroslav MINIĆ

Komentari

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo