Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ako ne dolazimo u obzir, gdje idemo?

Objavljeno prije

na

Napolju je vreme kao nacionalno raspoloženje, a kanda i duva. Prospite kofu boje na vetar. Možda mu i vidite lice. Nije dovoljno nacrtati sunce da bi vam bilo toplo, morate mu nacrtati i oči.

„Ljudi teško žive. I živeće teško dok su živi”, poruči nam Vučić premudri. Gde je taj strpljen što je spašen da ga pitam kako mu uspeva? U meni je previše priča i tek poneka uspe da utekne napolje. Ono kad ti objasne da ćeš se jednom tome smejati… I dalje mi nije smešno. Svega mi je preko glave, što na ovih 163cm i nije baš teško ali ‘ajd. Odvikneš se da pripadaš, zaboraviš da traješ. Umem ja da smanjim srce i za tri broja. Stisnem i zabranim mu da kuca. Jer život. Baš oni koji su vas naterali da prestanete da verujete u bajke su ih najlepše pričali. Odavno sam ružičaste naočare zamenila onima za vid. Dobra stvar kod ćorsokaka je što više nema pogrešnih skretanja. Dajem časnu reč. Dajem reč. Reč. To mi nedostaje. Mada, to i nema veze sa Danom Republike. Kakav je to dašak svežine, nerazvodnjavati odgovore, ne krotiti korak, sresti nekog ko otvoreno zahteva autentičnost… i pedalj više.

Inače, čekam majstora da mi ugradi neki ventil u vodovodnoj šahti, kaže mi da naplaćuje 1000 dinara za dolazak. Rekoh: „Nema problema, dođi.” Jedino što mu nisam rekla da ja naplaćujem 2000 dinara za doček. Obožavam u sred rasprave da kažem: „'Ajde da nađemo kompromis”, i kad kaže, „'Ajde”, ja izađem napolje da vidim gde je.

Bliži se kraj godine. Godina je osnovna merna jedinica za vrelinu ljudske krvi. Po definiciji doktora Karajlića, Pišonja i Žuga imali su krv sedamnaest godina vrelu. Ja u kuči imam nekoliko tako vrelih klinaca. Deca su naše najveće blago, pod uslovom da roditelji nisu kreteni… Jeste li i vi ljubili hranu, kao mali, kad vam majka kaže: „Ako ti se ne sviđa, poljubi i ostavi”? Žao mi sad te obljubljene i ostavljene hrane. Kad si dete, sasvim je opravdano leći na leđa u sred parka i gledati krošnje, misleći: „Kad porastem, kad porastem…biću…” Onda porasteš, sve je ok, osim da legneš na leđa, u sred parka, gledaš krošnje i misliš… Al’ se zajebah u materinu…

A ležanje u sred parka, na leđima, gledajući krošnje je baš ekstreman sport, jer je raskrsnica koje nisi ni svestan. Evo recimo, kako sam, još kao mala, upoznala Vasu Pelagića i Vujaklju. Tako što su pritiskali oblande. Ne može oblande svako da pritiska. Decu treba naučiti da i kad dođu u to vreme hormonskih promena preuzmu odgovornost za sebe. Ako su u pubertetu, nisu neuračunljivi. Kad gledam onu decu, po raznim zabitima, uvidim da je pubertet bolest obilja. Kad živiš u oskudici imaš većih problema od hormona.Sve se da naučiti! Ovo ne važi sa desničarske organizacije i jednačenje po zvučnosti.

Vodim svoj život. Evo, samo što nismo stigli! Tako kad nešto kratko i fino kažem, setim se vladike Njegoša sa onim “ođe meti tačku.” I ja metnem.

P. S. Majka mi je više puta rekla u životu: „Samo ti želim da rodiš sebi dete kao ti što si”. I mogu vam reći, kletva se petostruko ostvarila…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Suprotnosti, privuci me!

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pod kožom ostaju samo oni ljudi koji kroz dušu uđu

 

Jutro. Kroz jutra prolazim sva od svile, laka i puna nadanja, a onda me noć zarobi, šapće strašne stvari, i ja joj verujem… i dalje kao dete ne umem da pobegnem od tog straha. Kada misao krene, podelim samo poneki zračak, šum, talas, i pustim je da lebdi tako nezauzdana… Ne stavljam tačku na nezavršenu misao. Greh je presecati je tamo nekim konvencionalnim, interpunkcijskim okovima. Uvod u svojoj blagosti stopljen sa setom, prelazi u more osmeha melodija koja se obavija oko mene, prvo mi se zaveže oko očiju, pa otvori srce i onda tišina kao misao. Sa koje strane tišine ćeš doći?

Ponekad se zatvorim u sebe i ne znam da se otključam.Tamo si ocrtan u onom nevidelu koje je bespuće. Tu sam te i ostavila. Koja god reč te dotakla, ustuknula je. Međa si, usečena provalija. Molitvama reči u snu zapisujem. Izjutra, zidovi su išarani linijama čije ugibanje odgonetava svetlost po vasceli dan. Sjure se strasti niz bok, bez najave, kao čopor gladnih vukova, prateći neki zaostali trag tvojih dlanova. Ne ispratim i ne brinem. Samo im se učinilo da je još topao… Pod kožom ostaju samo oni koji kroz dušu uđu.

Zaljubim se u neke snove jer me mogućnosti u njima podsećaju da i život može biti takav.

Nekad mi se čini da razumem ljude bolje nego oni sami sebe, ali ne dajem na to ni pet para, jer to i tako nije neko posebno korisno znanje za nekog ko na tome ne planira da zaradi. Čekam čitavog života nekoga ko nikada nije došao, ali to je za očekivati, toliko bar znam.

Slanina, grožđe i duvan, ništa od toga samo po sebi ne radi posao, ali u određenom trenutku i u dovoljnoj količini, tom se formulom otvaraju vrata kroz koja provejava taman toliko smisla da život učini izdržljivim, a pamet stabilnom. Ne želim nikud da idem i ništa novo da radim, sav život i zbivanja dolaze meni. Ljude možeš da izbrišeš iz života jedino ako si puki konzument nečije energije, vremena, misli, emocija. Ako ti je neko utkan u dušu, u krvotok istinski, nikada ne može da nestane, i nema tog nesporazuma, tih reči i postupaka koji te strune mogu da pokidaju.

Ima taj jedan momenat u komunikaciji sa ljudima kad pomislim: „Da li je moguće da stvarno misli to što govori?, od kojeg počinje moje uzmicanje, dok se potpuno ne zatvorim i onda je sasvim svejedno šta će taj neko još reći, jer me apsolutno ne dotiče. Tek kad te svi ostave na miru, shvatiš koliko si zatrpan u paučinu i prašinu i koliki ti je nered u fiokama.

Sunce na dah i korak kroz šapat. Zašiću i ove šavove, magičnim koncem otpora. Još mi srce čuva glavu.

P.S. Ništa kao „Samo opušteno” ne poziva na oprez.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Tuga više ne lupa vratima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad udahneš vjetar i zagrliš kišu, oktobar već odavno zna ko ga jedva čeka i ko mu je tajno švrljao ime između redova u pjesmama

 

Radni dan, pa još i jutro, pa još i kiša. Tri jaka razloga za zapitati se zašto se ne odseliti na more i biti šank ili palma? Po ovakvom vremenu treba samo čitati „Itaku i komentare“ od Crnjanskog i u pauzama egzegeze maziti psa, razmišljati o uzvišenoj prolaznosti ovozemaljskog i drugom Iskupiteljevom dolasku. Kad udahneš vetar i zagrliš kišu, oktobar već odavno zna ko ga jedva čeka i ko mu je tajno švrljao ime između redova u pesmama. Kad je ovakav dan, dobro dođe da te nešto boli, da se ne osećaš loše bez razloga.

Gledala sam danas, nad mokrim našim selom, svraku. Polomljeni treptaj…  „Nisi, nisi izašla iz selendre godinama.“  Nisam. Nije teret težak kad imaš gde da povratiš snagu, pređeš sopstvene granice, a tamo te dočeka ništa. Ako su me vakcinom čipovali, zvaće me, uverena sam, da izvade čip, pošto su se do sad sigurno smorili koliko zanimljiv život vodim. Moja bačenost u telo ogleda se, između ostalog i u tome što kupim cipele skoro tri broja veće, a da to u prodavnici i ne primetim. „Udobne“, kažem.

O nekim smrtima, nestancima, odsutnostima neću moći nikada da govorim. Neka stanja u duši se ne mogu pretvoriti u reči. Neke želje se ne mogu ispuniti, ali ih je lepo dodirnuti… Misao koju smo delili ti i ja, i koja uvek izmami osmeh na lice, misao, koja je satkana od emocija, koja nas sa srcem upozna. Misao, savršeno ućutana. Izrečena, bila bi grozna. A ja ih držim okupljene, pod istim srcem, kao familiju koja sedi za trpezarijskim stolom, ali samo o praznicima. To što je list pao na zemlju sa visine, to nam ne govori ništa. Da je imao više vremena možda bi se ukorenio u vazduhu i ispunio podnebesje. Uprizoriti i ozvučuti svoje misli, svet unutar i izvan sebe samoga. Mozak, kao i svaka druga divlja zver.

Išla sam toliko daleko, tamo gde se u najudaljenijem kutku zalazi zatvorenih očiju. I tamo sam dodirnula mrak. Vraćala sam se istim putem širom otvorenih očiju. Ponekad sa osećajem da sam bila glupa, a ponekad, da nisam imala kud. Sve one reči kojima nije bilo ni vreme ni mesto, ostanu zaglavljene, kao kost u grlu da te podsećaju na to mesto i to vreme. Što bi rekla pokojna Ljiljana Petrović Batler „teško je umreti kad ništa ne boli, a još je teže ljubiti što srce ne voli“, dok je za to vreme prati ciganski primordijalni bluz.

Ključne nedelje, a i godine su odavno prošle. Uredno pogledam levo i desno, ali šta sam videla, ubijte me ako znam.

P.S. I na kraju, sve je posledica izbora koje nisi napravio.

Nataša ANDRIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život prođe i kad ga štediš

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uzmimo dobre riječi. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe

 

Već dve godine na bilo šta da se požalim, ljudi kažu: „Možda ulaziš u menopauzu“. Pa koliko se ulazi u nju, nije kuća slavnih da moram da zaslužim, hoću li više ući! Noć laže da donosi mir, sa njom stižu bujice najtežih misli. Neki se snovi preliju na jutro i onda ih tako vučeš ceo dan. Preslabo smo mi oklopljeni za ovoliko borbe. Meni su godine izvajale grubost i osamu. A maštala sam, priznajem.

Samoća nije udar sveta na mene. Niti treba da bude moj odgovor na svet. Samoća nije čuvstvo. Ona je ovaploćenje nutrine. Suočenje. Promišljen put. I nikada nije imala išta sa onim van mene. Hodam unatraške ne skidajući pogled sa vrtloga koji izmeštam iz sebe. Teško je prebirati po mraku. Ima nekakvih pokleka i kad ih u sebi načinimo, teško se ratosiljamo… izmirenja. Jer… Mirili bismo se sa sobom, samo da više ne moramo da se mirimo sa svetom. Sve te sitnice koje treba pamtiti – oružje protiv uroka, a svet je urokljiv. Ne zato što to svet želi da bude, već zato što ga učinimo takvim. Uhvatim sebe kako razmišljam šta sam sve u životu mogla drugačije i shvatim… da treba da prestanem da razmišljam.

Treba otići. Ako niste poneli sve, nije strašno. Nikada ne možete poneti sve. Zamislite koliko praznih, brisanih prostora bi ostalo iza svih nas koji idemo i nosimo sve. Urušili bismo svet. Svako živi kako mora, mudri odluče da baš tako hoće. Zagrli i ćuti. Jesen je.

Previše otvaranja nikome nije dobro donelo. Ako se izuzme da postoji neko ko ume da primi, prihvati i zadrži sve što prospemo iz sebe. Uzmimo dobre reči. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe.

Ja sam svoje reči izgubila u brzacima sete. Sve što prećutim, noću me budi i govori da je život samo ovaj jedan. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Uzalud od života pokušavam da napravim dugu šetnju praznim ulicama nakon kiše. Prepustiš se životu, on te umesto na more odvede duboko u noć. Najgore mesto za čekanje svetla je mrak. I noć nema veze s tim.

Kad se samo setim kako sam bila živa!

Svet je ponekad tako igra senki na zidu, razigrane dece koja uz svetlost sveće kradu minute pre sna, a katkad marvena pijaca, gde misli svoje ne čuješ od dreke pijanih trgovaca i rike uplašene stoke, a onda posle, ovo je ona farma iz Bokačovog Dekamerona gde smo se sakrili od života i nižemo priče dok opasnost ne prođe… mnogo je slika i svaka je prava, a možda i nije. Vetar lomi napolju, duva, i neka duva, kamo sreće da nas sve odnese u neki Oz u tri… ovaj lepe, Esade, u tri lepe, više.

P. S. Ko preživi, ćuti, samo se nekad budi u znoju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo