Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ako ne dolazimo u obzir, gdje idemo?

Objavljeno prije

na

Napolju je vreme kao nacionalno raspoloženje, a kanda i duva. Prospite kofu boje na vetar. Možda mu i vidite lice. Nije dovoljno nacrtati sunce da bi vam bilo toplo, morate mu nacrtati i oči.

„Ljudi teško žive. I živeće teško dok su živi”, poruči nam Vučić premudri. Gde je taj strpljen što je spašen da ga pitam kako mu uspeva? U meni je previše priča i tek poneka uspe da utekne napolje. Ono kad ti objasne da ćeš se jednom tome smejati… I dalje mi nije smešno. Svega mi je preko glave, što na ovih 163cm i nije baš teško ali ‘ajd. Odvikneš se da pripadaš, zaboraviš da traješ. Umem ja da smanjim srce i za tri broja. Stisnem i zabranim mu da kuca. Jer život. Baš oni koji su vas naterali da prestanete da verujete u bajke su ih najlepše pričali. Odavno sam ružičaste naočare zamenila onima za vid. Dobra stvar kod ćorsokaka je što više nema pogrešnih skretanja. Dajem časnu reč. Dajem reč. Reč. To mi nedostaje. Mada, to i nema veze sa Danom Republike. Kakav je to dašak svežine, nerazvodnjavati odgovore, ne krotiti korak, sresti nekog ko otvoreno zahteva autentičnost… i pedalj više.

Inače, čekam majstora da mi ugradi neki ventil u vodovodnoj šahti, kaže mi da naplaćuje 1000 dinara za dolazak. Rekoh: „Nema problema, dođi.” Jedino što mu nisam rekla da ja naplaćujem 2000 dinara za doček. Obožavam u sred rasprave da kažem: „’Ajde da nađemo kompromis”, i kad kaže, „’Ajde”, ja izađem napolje da vidim gde je.

Bliži se kraj godine. Godina je osnovna merna jedinica za vrelinu ljudske krvi. Po definiciji doktora Karajlića, Pišonja i Žuga imali su krv sedamnaest godina vrelu. Ja u kuči imam nekoliko tako vrelih klinaca. Deca su naše najveće blago, pod uslovom da roditelji nisu kreteni… Jeste li i vi ljubili hranu, kao mali, kad vam majka kaže: „Ako ti se ne sviđa, poljubi i ostavi”? Žao mi sad te obljubljene i ostavljene hrane. Kad si dete, sasvim je opravdano leći na leđa u sred parka i gledati krošnje, misleći: „Kad porastem, kad porastem…biću…” Onda porasteš, sve je ok, osim da legneš na leđa, u sred parka, gledaš krošnje i misliš… Al’ se zajebah u materinu…

A ležanje u sred parka, na leđima, gledajući krošnje je baš ekstreman sport, jer je raskrsnica koje nisi ni svestan. Evo recimo, kako sam, još kao mala, upoznala Vasu Pelagića i Vujaklju. Tako što su pritiskali oblande. Ne može oblande svako da pritiska. Decu treba naučiti da i kad dođu u to vreme hormonskih promena preuzmu odgovornost za sebe. Ako su u pubertetu, nisu neuračunljivi. Kad gledam onu decu, po raznim zabitima, uvidim da je pubertet bolest obilja. Kad živiš u oskudici imaš većih problema od hormona.Sve se da naučiti! Ovo ne važi sa desničarske organizacije i jednačenje po zvučnosti.

Vodim svoj život. Evo, samo što nismo stigli! Tako kad nešto kratko i fino kažem, setim se vladike Njegoša sa onim “ođe meti tačku.” I ja metnem.

P. S. Majka mi je više puta rekla u životu: „Samo ti želim da rodiš sebi dete kao ti što si”. I mogu vam reći, kletva se petostruko ostvarila…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nevrijeme, jer vremena odavno nema

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i tjeram babu da mi priča strašne priče

 

Pljušti. Ali nisu ni kiše iste. Postoje ljudi koji rominjaju i ljudi – letnji pljuskovi. I oni što samo beskorisno grme i sevači munja. Posle nekih duga, a posle nekih ne ostaje ništa. Sve je stvar perspektive. Otud gomila nesporazuma. Umalo se sapletoh. Srećom, matora sam, pa sam naučila da pogledam stvari i iz tuđeg ugla, koliko god je to moguće. Iznenađujuće često ljudi nemaju lošu nameru, samo stvari gledaju iz svog ugla.

Najplodnije se čitalo između redova kad zapovede: „Ti mala hvataj prva tri reda, ti Biserka tri u sredini, Milijana do tebe, ja ću ostalo, da razbacimo ovu prikolicu do mraka, snago moja.“ Kovertirala sam sećanja, grupisala, označila etiketama, da ne dođe do zabune. Pa tako, ima ih raznih: sećanja za vraćanje osmeha na lice, sećanja za lakše uspavljivanje, sećanja za izdržati nastupajući dan. A ima i onih na kojima piše: Ne otvarati ni za živu glavu. Opasno po život!

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i teram babu da mi priča strašne priče. Sad samo mogu da se okrenem. Uvek se i okrenem, to je postao spontani pokret. I uvek mi se osmehne isti zid, ili namršti, zavisi od stepena (ne)uračunljivosti.

Primiti k znanju: ljudski mentalni i emocionalni kapaciteti su ograničeni. Danas sam shvatila zašto su moja životna postignuća pa, recimo, takva kakva su. Rasprave mi odavno nisu podsticaj da po svaku cenu dokažem da sam u pravu (desi se i posle toga mrzim sebe), nego sistem za selekciju: koga se treba rešiti, a sa kim promeniti način komunikacije. Sujeta je zeznuta stvar. Ako nisi spreman da svoju zver držiš na kratkom povocu, ne čačkaj tuđu. Svašta se dogodi. Kada dođeš do svojih ili tuđih granica, ako to ne može da se naglasi normalnim razgovorom, neka prođe u tišini. Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova, briga i njihovog mišljenja o svemu na svetu. Svejednost je slabost, bolest i nepostojanje. Ništa ni u čemu. I svejedno je, što je sve baš tako.

Na početku beše zabluda, kajanje je došlo spontano. Vreme je najveći neprijatelj zabluda, ništa mu ne mogu. Zato uvek u džepu nositi malo vremena, zlu ne trebalo.

P. S. Sniziću kriterijume. Ne mora da bude srodan. Samo nek je duša.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sastavi i rastavi (samo jedno slovo)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima

 

Stigao je period kada dugim pogledom, bez reči, posmatram ljude koji, podbuli od nespavanja (vrućina), ujeda komaraca i ostalih buba (vrućina, vlaga) i okupani znojem (vrućina, vlaga, stres), oduševljeno podvriskuju kako vole “konačno je stiglo lepo vreme“.

„Sreda je pravi početak nove nedelje. A utorak je negde između, kao neka ostava za stvari i teme koje se inače često ne koriste. Kao februar među mesecima.“, kaže Duško Radović. Prvi jutarnji zraci sunca, život ponovo počinje u magičnoj tišini, miris kafe. Treba mirno da uživamo u ovim trenucima koji često ostaju najbolji tokom celog dana.

Eto, idem ja sad, isključite svetlo za mnom, okrenite ključ dva puta, zatvorite prozore, rekli su da će biti kiše… ako se ne vratim, nemojte da zaboravite da se probudite… Ima takvih dana: u nameri da nešto postigneš, šutneš i izbiješ sebi tlo pod nogama. I nema razloga da se čudiš što završiš na zadnjici. E, kad si već dole, posedi malo, razmisli kako si došla u tu situaciju i kako da se to više ne ponovi. Zaglavim se tako sa nekim osećanjima i uopšte nemam ideju šta učiniti. Sve to narasta, gomila se, postane previše da bi se izašlo na kraj. I dok tako sluđena gledam šta ću, rešenje se pojavi. Valjda i Univerzum dođe do zaključka: ovoj se budali mora pomoći… šta li…

Kada mozak i srce, svako za sebe, naprave procenu da ćeš mnogo više izgubiti ako se NE strmoglaviš u ljubavi, bez ikakve zadrške, tad se više niko ništa ne pita. Sakupi se ponekad kritična masa osećanja, frustracija, nelagode, strepnje, neizvesnosti i dođe do eksplozije i nanovo se sastaviš, preraspodeliš i prepakuješ. Naizgled sve isto, a suštinski potpuno drugačije. Ako bi moje srce počelo da kuca onako kako se zaista oseća, mene verovatno ne bi ni bilo. Zato podešavam otkucaje, nameštam mu snagu i usklađujem ritam, da bih nastavila nesmetano da dišem, dok ono samo ne shvati da je razum izmišljen baš zato da ne bismo umrli od prve tuge.

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima. Budućnost nikad nije previše daleko, bilo da je jedva čekaš ili strepiš od iste.

Poljsko cveće mi do struka. Miriše. A u žitu iznikao bob. Neko dete napolju viče baba i na trenutak zaboravim gde sam. Daleko sam.

P.S. Primili smo samo dva gola, mi smo u stvari pobedili, opet smo najbolji, nek crknu dušmani!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Snu ne trebalo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Neke gladi nisu ni predviđene da budu utoljene… Sa njima će nas sahraniti jednog dana. Ostaju kao prtljag za sljedeći život

 

Čitam: „Kakvo nas vreme očekuje…“ Čuj, vreme nas očekuje! Vreme nas ne očekuje, kaže se:

,,Kakvo vreme možemo da očekujemo, recimo, sutra ili u narednoj nedelji. Nije vreme neko naš koji nas očekuje, pa da se ono ispolji u svoj svojoj kišovitosti.

Postoje ti neki životni principi koji se protive zdravom razumu, ali u praksi rade ko sat. Bila mi je potrebna večnost da mentalno savijem kičmu i prihvatim to. Od tada je život lakši (zdrav razum urla negde u dubini glave iza mentalnih rešetaka, ušuškan u košulju vrlo dugih rukava). Imam ogromnu potrebu da ispričam sitnice, gluposti, male brige i radosti… ali ćutim, jer… život. Nešto je od toga veće, važnije, bitnije da se kaže i čuje. Vremena je malo. A te male priče trule u nekom zapećku i pitam se za šta li će biti đubrivo… Mnogo emocija sabijeno u vrlo malo vremena je bomba. Da bi se dobila prihvatljiva koncentracija istih, potrebno ih je razblažiti vremenom. A toga nema. Je l’ sad vidite zašto je komplikovano i pogrešno? Zato što je to začarani krug.

Sve se češće setim izjave pokojne babe kad se užasava nad sunovratom društva: „Valjda neću živeti još dugo.“ Zato je važno da napravim nova podešavanja za mozak: raduj se lepim stvarima koje donese dan, probleme reši, ostalo ostavi po strani ako ne možeš ništa korisno sa tim da uradiš. Valjda će upaliti.

Kaže predanje da nas je Svevišnji sklepao za jedan dan. To, svakako, onda objašnjava sve te nelogičnosti kojima smo obojeni, i donekle nas možda, ko će ga znati, i opravdava. Kad malo bolje razmislim… Za jedan dan, pa šta bismo mi i hteli? Odlično ispadosmo, ja da vam kažem.

Neke gladi nisu ni predviđene da budu utoljene… Sa njima će nas sahraniti jednog dana. Ostaju kao prtljag za sledeći život. Biće da je neminovno, jer, sumnjam da se glad može sahraniti, zatrpati… Dobro je, nikad nisam baš toliko bila gladna, bar se nadam. Nažalost, dok čovek sopstvenom glavom o zid ne udari, neće ga glava zaboleti zato što je drugi svojom o zid udario…

Nismo svi isti, ne poseduju svi empatiju. Ne krivite druge što vaše muke ne razumeju. Ima vremena, kašće im se samo, kad se sa svojim zidom sretnu… Što bi rekao Dobrica Ćosić: „Na kraju sam puta. Zabranjeno desno, zabranjeno levo. Ispred zid.“

Čudni smo i budni, otvorene oči podsećaju da smo živi, drugačiji od svih, mi pamtimo i one koji zaboravljaju, svaki korak, svaki glas, svaki odlazak, ljubomorno čuvamo rane na srcu, bez želje za novim, drukčijim i lepšim svetom. Čudni smo, a budni…

P. S. Plan za danas ostvaren. Probudila sam se.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo