Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

B(r)ijeg od stvarnosti

Objavljeno prije

na

Konačno jedno normalno, jesenje, novembarsko, kišno jutro. I šta kažete, prijatelji, kiša je pa nešto nemate motiva da ustajete iz kreveta? Kakvi amerikanci, avaxi, vakcine, haarpovi, kemtrejlsi… samo kišu nam daj, nek pada mesec dana, ima da nas nema… niko neće da pretekne.

Posebno u kišnim danima sporohodni ljudi forsiraju sredinu uskih ulica i prolaza, da bi nervozni ljudi mogli lepo da ih zaneobiđu i vežbaju strpljenje… Najteže je kad shvatiš da se svet ne vrti oko tebe nego oko mene. „Doći će i mojih pet minuta.” E brate, ako ti je pet minuta dovoljno…

Komšija danas slavi. Svaki put mi ostavi kosti i stari hleb, a ja to podelim sa psima i mačkama jer sam dobar čovek i želim u Evropu. Doduše, internet je ubio onu iluziju da je negde tamo uvek bolje. Sada znamo da je broj idiota ravnomerno zastupljen u svim sredinama. Prosečan Srbin, recimo, radi u Interpolu, FBI-ju, KGB-u, bio je učesnik I i II svetskog rata, kao i lokalnih, učestvuje na sednicama saveta bezbednosti, probrani i retki su čak učestvovali i u Boju na Kosovu, svedočili raskolu hrišćanske crkve, a za jednog mislim da je bio i u Troji. Ako ne uspeju iz prve, ljudima treba dati drugu šansu da te razočaraju. Ako ni tad ne uspeju, dajte sve od sebe da ih zadržite. Nekad se toliko polomim oko nekih stvari, ljudi i odnosa, da ni za smrt nisam dostupna danima. Sklupčam se u polupostojanje. Ako išta mrzim, to je da nekome pričam kako se istinski osećam, pusti jadan da se izjedam, dobro mi je ovako. Umro si onda kad prestaneš da se boriš, usavršavaš, učiš, popravljaš, pa postaneš zadovoljan sobom i počneš sam sebi da se diviš. Da bi stvorio boljeg sebe, upoređuj se sa onim ko si bio juče, a ne sa drugima. Ništa iz čista mira ne dolazi, to se nemir kamuflirao. I onda kad dođe vreme da odem, odem. Ne dosađujem, ne namećem se… A što bolim! Moram da pazim šta ne govorim.

Malo šta čoveku daje snagu da sve menja, ruši i znova gradi, kao kap. Kap koja prelije čašu. Istina, malo šta tako čoveka i uništi. Kap… I kap po kap, opet kiša. Bolje je slušati je sam nego s nekim koga njena melodija iritira, ko ne ume da je čuje. Lepa je ta kiša, lepša nego kad na filmu plešu po kiši. Lepša, jer u filmu kišu vidiš, ali je nedodirneš. A u životu je dodirneš. A jedan odistinski dodir kiše vredi četiri filmska kišna plesa, pa ti vidi.

Sedim pored utrnule lampe, one u kojoj je duh umro, i slušam kako tamu struže list koji okrećem. „Čiji je ovo mrak?”, pita neko, ne vidi se ko. „Ne znam, zatekla sam se ovde.” „Jest dobar. Crn!”

Dušolovka je opet prazna. Vetar duva, a nebo je mrgodno. Nedovoljne su zalihe nada. Oduzela sam sebi život i zadržala ga. Ćutim u rovu. I ulična rasveta je na umoru, čini da ulica izgleda bolesno. Gole grane se njišu i grebu po prozorima. Jesen je gladna čoveka.

P. S. Ne verujem ljudima koji znaju da teše i ne umem da utešim. Najbolje što mogu je da kažem: „Plači”.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Uzduž i prepreka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život ponudi trenutak za izazov, trenutak za sreću i trenutak za kajanje. Od nas zavisi kojim ćemo se redosljedom, ipak kajati

 

Ovaj dan je tako nekako nikakav, kao loša kafa. Zapravo kao tri loše kafe, bez izgleda da će i četvrta biti valjana. Udahnem duboko i zadržim dah jer hoću u dubinu duše. „I ne zaboravi, zatvori oči“, kažem sebi. Danas mi se ćuti na svim jezicima sveta, sa rupama u sećanju, a samo je dva sata prošlo od ustajanja.

Kad samo pomislim kolikom broju ljudi nije dato da zna za moju malenkost… Čovek često muči sebe, tako što pokušava da sebi objasni neobjašnjivo, odbrani neodbranjivo i time stvara privid olakšanja. To je neizbežna i tužna faza ozdravljenja iz koje se neki nikad ne izvuku. Um i razum se tako često pokore željama tela i srca. Povuku se umesto da vladaju, a to uglavnom skupo platimo. Život ponudi trenutak za izazov, trenutak za sreću i trenutak za kajanje. Od nas zavisi kojim ćemo se redosledom, ipak kajati.

Desi se da svemir stane na tren, a ti, negde u prostoru… u međuvremenu  nemaš razloga da misliš na juče, danas i sutra, da hladno nije hladno, da kiša nije kiša… i kad sve prođe, shvatiš da si samo tada bio živ… samo tad, samo tren. Povući se u svoje tišine, može biti i strategija, ali, ako u toj tišini nisi pronašao mir, onda je to tragedija. Evo mi se u prolazu osmehnuo odraz u ogledalu. Ne znam šta mu je, al’ prijalo je.

Onog trenutka kada definišete osobu preko puta sebe, vi ste je ubili. Čovek koji staje u okvire vaših očekivanja je običan lutak. Sa koliko nežnosti nam neki ljudi provuku prste kroz dušu, onako, kao kroz kosu. I umire, uteše, ohrabre, pomognu… Navikavajte decu na ruke da se, kad porastu, ne plaše zagrljaja. O nama, u stvari, najviše govori to, kako se drugi osećaju u našem društvu. Vredimo samo onoliko, koliko smo drugima potrebni. Čemu život, ukoliko nikome ne trebaš, nikom ne pomogneš da poraste? Posebna snaga treba da se stavi tačka na neke ljude. One kojima uvek opraštamo, kojima se vraćamo, koji uvek iznova razočaraju. Razočara te osoba u koju si besramno verovao i u trenu imaš osećaj da te je razočaralo čitavo čovečanstvo. Paradoks je da čovek može da umre samo u sebi, dok njegov život može da se odvija izvan svojih granica. Uvek sam u iskušenju kad god se uhvatim za konopac, čak i onaj od vodokotlića.

Tek sad vidim koliko sam tada bio srećan! Gospodo, ne postoji naknadna spoznaja sreće, ako je nisi osetio, nije je ni bilo, samo si sada u mnogo većem kurblemu, i to je sve. Inače, imam još da vam kažem da sam ‘opravila ručicu na vratima od kuhinje, sin misli da sam heroj. Aj’ što on misli nego što ja mislim. I šta kažete, obaveze neće čekati? Hahaha, prijatelji, evo moje čekaju, štaviše zajedno piju kafu, ogovaraju me i smišljaju kako da mi dođu glave…

Ponekad kad pogledam u horizont, zapišti mi ta ravna linija. Svet je umro.

P.S. Ima ona Gundulićeva: Okreće se kolo sreće, vrteći se ne pristaje, tko bi gori sad je doli, a tko doli, ka gori se kreće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ko drugome jamu kopa, ja mu dodam trešnju da zasadi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Iz poštovanja prema suncokretima koji nisu mogli da biraju svoje Sunce, nemam pravo da venem.

 

Propustile nas šanse. Od Nove godine do malopre, prekinula sam pet lanaca srceparajućih poruka da znate, ako me nema.. . e, tako… Kad ustanem ovako na levu nogu pa mi sve nešto fali, te mi fali milon evra, te kuća u Monaku, te privatni avion, te hacijenda u Meksiku, te moje lično tropsko ostrvo negde u tri lepe materine. Između nas nije bilo ničega. I jedva čekam opet. Neki ljudi su tako voljivi da vam se srce napuni njima, do vrha. I uživate ispijajući tu ljubav, gutljaj po gutljaj. Sva sećanja čuvam u travi, jer… nikad ne znaš šta može da izraste iz zemlje ili zenica i da ti pridrži kičmu.

Nema mesta za ono što bih rekla, a gore bi bilo da ima, zar to nije strašno, da negde stane i bude, a toliko sam želela da ide i da ga nema… Ćutim i zaboli me grlo, a ne boli me nešto što koristim, trepavice ili ramena o koja kačim torbe i prazne dane i uspomene koje sam izmislila. Pogrešila sam, i to je još jedan novi mali svet, ali ćutim, jer, nije bio važan ni svemir u kom sam u pravu. Potrebno mi je da jednom naglas kažem sve ovo što ćutim i da preživim… i da neko to čuje, pa makar bio i pas (svet je pun nepoznatih ljudi i poznatih pasa).  Iz poštovanja prema suncokretima koji nisu mogli da biraju svoje sunce, nemam pravo da venem. Niko ne ume da me čuva, a ja se ipak više osećam kao ovca nego kao tajna. Moja kosa i dalje leži na tvojim odsutnim ramenima. Bespuće nije prostorna odrednica, nego stanje svesti.

Nedelja. Nedeljom je dozvoljeno preživljavati sve ono zbog čega smo već jednom umirali. Večeras propuštaš to da te volim više nego ikad. Ti neki retki ljudi kao komadići raja u beskrajnom paklu. Nema nikog da dođe i kaže: „Ne brini, sve će biti u redu“, nego mora čovek sam sebe da laže. Na ovom svetu ima toliko divnih ljudi kojima nisam okružena. Najgore je biti ljutit, povređen i privezan za zemaljsku sudbinu. Povučeš se u svoje misli, i shvatiš da si otišao u beskonačnost ne oprostivši se. Osobe “Biću uvek tu za tebe“ oterajte odmah u kdođavola dok su tu, jer posle neće biti tu pa nećete moći, normalno. Ironija je kako se tešimo time da će sve proći, a ne postoji ništa tužnije od prolaznosti. Vraćam danas jednom čoveku dvesta dinara koji su mu ispali iz novčanika i on mi kaže: „Ja bih vas oženio, jer ste poštena žena“, pa eto, čisto da vam kažem ko je poštena žena, da više ne lupate glavom o zid.

Ovih dana se jako sukobim sa svakim ko omalovažava moj, srpski narod. Nekad je bilo ”svaki svoga ubijte subašu”, a danas “svaki svoju namirite guzicu”! Ovo su mnogo važni dani. U svetu se svašta dešava, a kod nas se dešava SVE. Ponajviše u Crnoj Gori. U našoj Crnoj Gori. Vi koji ste se odmah iznervirali što to tako kažem – pa, šta da vam radim. Tako je. Izgleda da čoveku možeš uzeti sve, ali ne i onu iskru u srcu od koje zavisi i ljubav prema životu, i to što diše, i to što stoji pravo, i to što jeste – Veru! Pogledajte, u najtežim momementima života oslanjamo se na Boga i one koji nas vole. Ljubav je stvarno rešenje. Na kraju krajeva, samo se to pamti i računa. Pokažite deci šta je dostojanstvo, sve drugo će ih naučiti život.

P.S. Gde su i šta rade Soroševi NVO selektivni dušebrižnici?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Neman pojma

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kod letjenja je najvažnije da se ne sudariš sa nekim galebom novajlijom ili drugom ovčicom koja isto tako zamišljeno žvaće prazninu dok leti kroz oblake

 

U treptaju oka, doduše prilično usporenom, uništen je stari svet i rodio se novi. Osta(ri)le neke Želje. Ljubav promeni, oblikuje, vrline tad šetaju sunčanom stranom ulice. Noć kao i svaka druga, prevrćem misli, kao bibliotekar kartoteku, tražeći trenutak u hronologiji. Šta ćemo sa čekanjem, semenkama budućeg, odgovorima na moguće i zbirku nemogućeg, između redova sakrivenu, da je ne pronađu za posle? Prošetali smo iluzije, šake grejući u sopstvenim džepovima dok se ulicom širio miris pečenog kestenja. Položaj fetusa dok tonem u san je povratak detinjstvu i štit za snove. Jednom kad saznaš da su snovi na nemačkom Träume, sanjanje, bar za jednu mrvicu, više neće biti isto.

Kada zatvoriš oči i duneš u maslačak, a u tebi sve šapće: „Neka traje“. Jer od svih osobina ti si baš izabrao da ne postojiš! Pred drugima o tebi i ne razmišljam. Šta ako mi neko čuje misli, pa te ukrade? Šta znam, meni je ljubav kao neka građevina. Ako nema čvrste temelje – ruši se. Znači iz temelja i temeljno. Što bi se reklo, ciglu po ciglu, uz kvalitetan materijal. Uplaše se ljudi pažnje i snažnih emocija. Nije važno kako znam. Zalutam ponekad između želja, mogućnosti i realnog života i – ništa mi se to ne sviđa. Kad me pukne da izmišljam toplu vodu, biće to s kilo luka, pola kile pasulja, dimljenom kolenicom i jačom zaprškom.

Ljudi često govore “čista glupost“ , a glupost nikada nije čista, ona sa sobom nosi mržnju, zavist, predrasude, osvetoljubivost, zlobu, pakost i podsmeh. Prelomi se dan i promeni te. Za oko, nekoga ko te povremeno sreće, ostaneš isti. A sebi si tuđ i nov, i ne umeš da prepoznaš, čak ni u ogledalu, trunku onog što si bio do tog dana. Kod letenja je najvažnije da se ne sudariš sa nekim galebom novajlijom ili drugom ovčicom koja isto tako zamišljeno žvaće prazninu dok leti kroz oblake. Potreban mi je neki neotkriveni komad zemlje na jugu sveta i odmor od pretvaranja da postojim. Ljudi ulaze i izlaze iz mog života, samo ja tvrdoglavo o(p)stajem u njemu. Grčka mitologija će vam sve reći. Kao prvo, da su bogovi svoja prebivališta gradili na najvišim planinskim vrhovima ili u dubokom podzemlju. Svi prilazi obilovali su zamkama, lavirintima, kerberima, kiklopima, divljim morskim strujama. Samo sa jednim razlogom –  DA LJUDE DRŽE PODALJE OD SEBE.

Sa bezbedne daljine posmatram svoju decu kako se igraju. On sa štapom trči za sestrom i kako je brža od njega, on pukne magiju iz štapa “MOĆ BRZINE!” na koju nije on ubrzao, nego je ona morala da uspori…Trenutno imam energiju omanjeg nuklearnog reaktora. Neke zabrane opšteg tipa i nije nerazumno poslušati. Lične zabrane, međutim, osloniti na razum je teško sto kila i trista grama. Zabranjeno je onoliko koliko si poslušan (poslušnost nema ništa sa ušima).

Postoji uvek neki događaj u našem životu koji je odgovoran za to što smo prestali da idemo napred. Postali neko drugi. Zato, ne otresajte sa sebe prošlost. Ona je ipak, u svojim mudrim i skrivenim značenjima, jedini autentičan put(okaz) ka budućnosti. A ja, evo, puštam korenje, kao da mi je vetar kriv što se snova plašim. Potrebno je zavidno životno iskustvo da bi shvatio da si sve omašio, a još veće da shvatiš da je onako kako treba. Razočaranje uvek smestim u neko juče, jer glupo je otići na spavanje razočaran.

P.S. Tebi je pripala večnost u kojoj ne dam ni senci da na tebe padne. Čuvam te.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo