Povežite se sa nama

INTERVJU

ALEKSANDRA JOKSIMOVIĆ, PREDSJEDNICA CENTRA ZA SPOLJNU POLITIKU: Sve oči uprte u Brisel

Objavljeno prije

na

MONITOR: Ovih dana ponovo smo čuli da će Njemačka biti ,,stroga ali fer” kada je riječ o određivanju datuma za otpočinjanje pregovora Srbije i EU. I da se neće odstupiti od odluka Bundestaga s tim u vezi. Kako vi to razumijete?

JOKSIMOVIĆ: Već duže u našoj se javnosti vodi besmislena rasprava da li će pregovori s EU, odnosno međuvladina konferencija biti održani u decembru ili januaru. Ne vidim neku suštinsku razliku između ta dva datuma – najbitnije je da konferencija bude održana. Ne valja lestvicu dizati na pitanjima koja nisu od suštinskog značaja. Dakle, razlika od nekoliko nedelja ne postoji u okvirima ovog postupka. Najvažnije je da se Srbija kreće napred.

MONITOR: Što se tiče Srbije, Kosovo je i dalje glavni politički izazov, ali po riječima glavne pregovaračice Tanje Miščević, postoje i tehnički problemi u vezi s pregovaranjem?
JOKSIMOVIĆ: Od juna, otkako je Evropski savet doneo odluku o zelenom svetlu u vezi s datumom otvaranja pregovora s EU, fokus i domaće i međunarodne javnosti usmeren je prema lokalnim izborima na Kosovu, kao bitnom segmentu ispunjavanja uslova iz Briselske agende. Potreba da se izborni proces uspešno okonča za sve je strane u procesu nesporna – koliko za Prištinu i Beograd, toliko i za EU i SAD, s obzirom na to da su sve strane imale aktivnu ulogu u kreiranju nove kosovke arhitekture. Nemam dilemu da će lokalni izbori na Kosovu od strane svih aktera biti proglašeni za veliki, uspešan iskorak u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Međutim, uspešno okončanje lokalnih izbora bio je samo jedan od uslova za dalji napredak Srbije u integracionim procesima. Odluka o terminu za održavanje međuvladine konferencije približava se i samim tim raste i tenzija na koji način će biti vrednovano do sada postignuto. Ukoliko bi se vratili na čuvenih sedam uslova koje je isporučila kancelarka Merkel, strogo posmatrano Nemačka je sebi ostavila dovoljno prostora da uvek može prigovoriti da kriterijumi nisu ispunjeni do kraja. Dodatni pritisak se stvara i kroz polemiku u vezi sa sadržajem Okvira za pregovore o kojem će Evropski savet diskutovati 17. decembra. Pregovarački okvir je prethodnica međuvladine konferencije. Nemačka i Velika Britanija već su izazvale zebnju pojavom non-papera tokom jeseni. Zebnje su se multiplikovale kroz pojedine predloge iz pregovaračkog okvira, o kojima javnost ima saznanja samo kroz izjave zvaničnika. Čak je jasno stavljeno do znanja da pregovarački okvir neće biti javni dokument, već da će se njegov sadržaj držati u tajnosti. Nije nikada postojala dilema da će normalizacija odnosa s Kosovom i dalje predstavljati ozbiljnu temu u okviru pregovaračkog procesa s Briselom. Ako tako posmatramo nebitno je kako će se formalno postaviti tema u pregovarački okvir. Do sada najčešće pominjani modalitet bio je u okviru poglavlja 35. Najave su danas da postoji mogućnost da normalizacija bude deo svakog poglavlja pojedinačno. Od te forme naravno da je mnogo bitnija suština – da li će pregovori teći u duhu neophodnih reformskih procesa, što je u primarnom interesu srpskog društva, ili će konstantno biti obojeni kosovskim pitanjem. Takav pristup mogao bi dodatno poljuljati podršku javnog mnjenja evropskim integracijama, a neophodne reforme još jednom gurnuti na marginu procesa.

MONITOR: Kakav značaj za naš region ima ulazak Hrvatske u EU?
JOKSIMOVIĆ: Ulazak Hrvatske u punopravno članstvo doprineo je nastavku procesa proširenja u simboličkom smislu – Zapadni Balkan nije zaboravljen. Punopravno članstvo Hrvatske predstavlja veliki podsticaj za zemlje ZB. Istovremeno, ne treba zaboraviti ni ostale aspekte hrvatskog članstva. Od načina na koji će se Hrvatska postaviti unutar EU, od iskustava koja EU bude imala s njom kao najmlađom članicom, zavisiće i dalji tok proširenja. Onoliko koliko Hrvatska bude uspešan primer, toliko će se i ostalim državama regiona otvarati nova šansa. U suprotnom , skeptici daljeg proširenja dobiće novu argumentaciju kojom će se boriti protiv novih članica.

Procedura proširenja koja podrazumeva jednoglasno odlučivanje svih članica i ratifikaciju u državnim parlamentima, dovela je do osnaživanja ucenjivačkih kapaciteta svake zemlje pojedinačno prema budućim članicama. Srbija je već iskusila takve probleme u postupku potpisivanja SSP-a. Svi susedi pojedinačno su istupili s dodatnim zahtevima u vezi s položajem manjina. Probleme na bilateralnom nivou naročito treba očekivati u daljoj komunikaciji s Hrvatskom. Bez obzira na pozitivan stav o razmeni iskustava u procesu integracija, teško je zamisliti da Hrvatska neće upotrebiti svoj ojačani ucenjivački kapacitet na pitanjima, na primer, nerešenih granica, kao što je to i sama iskusila od Slovenije.

Uprkos poteškoćama, kada je u pitanju Zapadni Balkan treba imati svest da se radi o unutrašnjim granicama EU, da je ceo region okružen državama članicama i da će se uprkos poteškoćama proces spontano završiti članstvom čitavog regiona u EU. Pitanja „više brzina”, datuma sledećeg kruga proširenja i ostala koja se pojavljuju kao dileme, mislim da su više na teoretskom nivou. Regionu su reforme neophodne, jedini mehanizam kontrola nad reformama koji EU ima je proširenje i iz zakona spojenih sudova ne može nista drugo proisteći do buduće članstvo. I danas postoje razlike među članicama, nazovimo to višestepeni koraci unutar članstva. Danas imamo 17 članica eurouzone, na primer, u odnosu na 28 punopravnih članica EU. Dakle, niti su danas sve članice unutar EU s jednakim pravima i obavezama niti će to tako biti u budućnosti. Važno je da svaka ima jednake šanse.

Prave dileme u vezi sa proširenjem odnose se na ovih dana u javnosti veoma prisutnu Ukrajinu, zatim Tursku, dakle one zemlje koje se realno nalaze van granice EU.

EU neće biti ni bezbedna ni mirna dok se Zapadni Balkan ne integriše, što podrazumeva i potpunu pacifikaciju svih tenzija u regionu.

MONITOR: Kada je riječ o odnosima u regionu, koliko je velika ekonomska međuzavisnost dala politički pozitivnih rezultata ili su politički potencirane poslijeratne traume i staro-novi stereotipi žilavi i politički upotrebljiviji?
JOKSIMOVIĆ: Koliko god međunarodna zajednica insistirala na različitim oblicima regionalne saradnje, kao pretpostavkom za učvršćivanje međusobnih veza, suštinski oči svake države u našem regionu pojedinačno uprte su u Brisel. Ne mogu reći da regionalne inicijative nisu imale rezultate, ali hajde da kažemo da su ti rezultati bili limitiranog karaktera. Više su bili predstava za javnost nego što su davali konkretna rešenja. Ipak, makar i pod pritiskom, otvorile su regionalni dijalog i okupile aktere za isti sto. Dodatni problem u regionalnoj saradnji u dužem periodu stvaralo je pitanje učešća Kosova, zbog čega su mnoge regionalne inicijative ostale bez punog kapaciteta.

Uprkos brojnim izazovima, jedno po jedno otvoreno pitanje na Zapadnom Balkanu doživljava epilog. Odnosi Srbije sa Crnom Gorom, posle promene vlasti u Beogradu, krenuli su uzlaznim tokom. Uticaji suseda na razvoj odnosa unutar BiH značajno slabe. Sama ta činjenica neće biti dovoljna za postizanje rešenja o funkcionalnoj BiH, ali će smanjiti odgovornost i pritisak sa onih koji u procesu ne učestvuju i istovremeno pojačati odgovornost međunarodne zajednice kao kreatora dejtonske Bosne ali i unutrašnjih aktera u cilju pronalaženja prihvatljivog rešenja.

Normalizacija odnosa Beograda i Prištine kao proces je uznapredovao do tačke sa koje se vidi da rešenje postoji, da je moguće i da su strane u procesu spremne da ga sprovode.

Kao najslabiju tačku u regionu bih navela Makedoniju koja se godinama nalazi u ćorsokaku zbog spora oko imena. Ekonomska kriza u EU koja je svoju kulminaciju doživela upravo u susednoj Grčkoj, doprinela je da se danas nalazimo dalje od rešenja ovog pitanja nego što je to bio slučaj pre krize. Procvat nacionalizma kao i duboka podeljenost na linijama makedonsko-albanskog stanovništva, bez korektiva evropskog kohezivnog faktora, konstantno drže Makedoniju na granici zapaljive retorike i destabilizacije.

Promjene

MONITOR: Mogu li se očekivati veće promjene u vezi s politikom proširenja EU ukoliko se ubrza njen ekonomski oporavak?
JOKSIMOVIĆ: Proces proširenja danas nije ono što je bio posle pada Berlinskog zida. Magnetizam kojim su države Evropske unije pokušavale da privuku zemlje bivšeg istočnog bloka bio je ogroman. Bauk komuizma i dalje je lebdeo nad evropskim, ali i globalni prostorom. Takva vrsta opasnosti odavno je prošla. Bezbednosni okvir i potreba postojanja i širenja EU kao garanta mira i bezbednosti nije nestala, ali se sa pažnjom vaga svaki dalji iskorak, kako upravo ovaj segment evropske ideje ne bi bio izložen bilo kakvim rizicima. Srbija danas konačno na nivou političkih elita ima konsenzus u vezi s evropskim putem. Ali ima i visoki stepen nepoverenja evropskih partnera, gubitak kredibiliteta koji se sticao godinama za nama kroz davanje lažnih obećanja i traženjem „trećeg puta”. Uz sav entuzijazam i hrabrost koju je Srbija pokazala u rešavanju kosovskog pitanja, i dalje ostaje pod lupom nepoverenja.

 

Njemačka dominacija

MONITOR: Kada je riječ o situaciji u EU da li je predvodnička uloga Njemačke osigurana potvrđivanjem autoriteta Angele Merkel unutar zemlje i kako bi se to moglo reflektovati na odnose u EU u narednim godinama? A kako na odnose sa SAD i Rusijom?
JOKSIMOVIĆ: Nemačka je odavno preuzela vodeću ulogu po mnogim pitanjima u okviru EU. Ekonomska kriza svakako je doprinela apsolutnoj nemačkoj dominaciji. Otvorena pitanja zapadnog Balkana u potpunoj su nadležnosti Nemačke. Brisel administrira proces daljeg proširenja i razrađuje tehničke detalje zahvaljujući automatizmu. Međutim, politički proces i odlučivanje o daljoj sudbini proširenja odavno je izmeštan u Berlin. Još jedna od pogrešnih percepcija je da je Nemačka usamljena u svom načinu razmišljanja. Ne, ona samo ima dovoljnu snagu i moć da javno verbalizuje stavove onih koji je u tome gotovo bezrezervno podržavaju. Velika Britanija zasigurno se ovakvoj politici ne protivi. SAD, ukoliko bi imale dijametralno suprotno mišljenje, imale bi mehanizme i da ga nametnu.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo