Povežite se sa nama

INTERVJU

ALENA BUKILIĆ, POTPREDSJEDNICA NOVE STRANKE: Nema zečeva iz šešira

Objavljeno prije

na

Rekonstrukcija Vlade Srbije pokazuje da srpska politička elita samo nebo postavlja za svoju granicu. Koliko se tu radi o strahu od budućnosti, a koliko o jeftinom samoreklamiranju i gdje je u svemu tome opozicija, razgovarali smo s Alenom Bukilić, potpredsjednicom opozicione Nove stranke, koja je pored javnosti poznatog bivšeg premijera Zorana Živkovića, za visoke stranačke funkcionere izabrala jednu novu generaciju političara.

MONITOR: Da li iza proklamovanih postoje i neki ,,stvarniji” razlozi za rekonstrukciju Vlade Srbije? Da li su kadrovi jedini problem i da li ,,kadrovi rješavaju sve”?
BUKILIĆ: Proklamovani i stvarni razlozi namerno se mešaju, zamućuju i nejasno predstavljaju biračima kako bi se stvorio utisak velikog posla kojeg su se stranke na vlasti prihvatile, pritom im ulivajući nadu da će se nešto promeniti posle rekonstrukcije. Proklamovani razlog je loš rad pojedinih resornih ministara, što je potpuno zdravorazumski, ali onda se pri njihovoj smeni ne navode pravi razlozi smene. Na primer, ministar poljoprivrede i kadar SNS-a Goran Knežević ne odlazi formalno zbog umešanosti u aferu „aflatoksin” ili odlazeći ministar prosvete Žarko Obradović ne napušta funkciju zbog afere oko testova za malu maturu. Time se šalje poruka da su svi dobro radili i nema preuzimanja odgovornosti.

Jedini stvaran razlog ovde se može preklopiti s proklamovanim a to je da su kadrovi loši. Međutim, sada dolazimo do novog problema. Na mesto smenjenih vlast nema koga novog da postavi. Naravno, nije stvar samo u kvalitetu kadrova, jer tako gledano trebalo je zameniti čitavu Vladu. Oni su ti koji su godinama unazad pokazivali svoju nekompetentnost. Samo su promenili retoriku i usmerili je u pravcu Brisela, ali svojim delima, u sprovođenju reformi, u ostvarivanju privrednog rasta, u smanjenju nezaposlenosti, u izgradnji infrastrukture, pokazali su se nesposobnim. Svojim ponašanjem i kapacitetima pokazali su da su daleko od Evrope, uprkos proevropskom deklarisanju . Takvim ponašanjem i stavom ne može se u Evropu.

Dolazimo i do „stvarnog” razloga: jačanje pozicije SNS i njenog lidera Aleksandra Vučića, uz izgrađivanje kulta ličnosti. Zamenjeni su najslabiji i najmanje odani kultu ličnosti vicepremijera. U Srbiji svakako postoje sposobni i kvalitetni ljudi koji bi mogli da vode državu, ali u tu rabotu neće da se upuštaju jer ne žele da budu (sa)učesnici aktuelne vlasti, niti sebe vide u ulozi Vučićevih poklonika. Na kraju šta nam vlast nudi kao rešenje? Dovođenje stranaca!

MONITOR: Kako to da se ova koalicija nije ultimativno mogla sastaviti bez Mlađana Dinkića, a već poslije godinu dana ona nikako ne može dalje s njim?
BUKILIĆ: Mogla je od početka da se formira bez Mlađana Dinkića. On nikako nije nezamenjiv i neprocenjiv iako nas iskustvo u poslednjih 13 godina uči suprotno, ali sa jednim izuzetkom. U vladi Zorana Živkovića 2003. nije bilo mesta za Dinkića i Zemlja je ipak nastavila da se okreće. Svoj status ekonomskog maga i jedinog sposobnog da vodi sektor finansija i privrede dobio je zahvaljujući prethodnim vladama. One su tolerisale njegovo ponašanje i političku ekscentričnost, iako je u njihovim redovim bilo kvalifikovanijih da vode ekonomiju, a sve zarad osvajanja što više mesta u parlamentu. Tako su svesno bili meta političke ucene koju poslednjih desetak godina Dinkić praktikuje. Verovatno se naprednjacima i socijalistima u početku činilo da im je Dinkić neophodan zbog znanja u oblasti ekonomije, ali i politički trenutak i njihova procena o njegovim sposobnostima se promenila. Najjača stranka se iznova pozicionira u Vladi i ovog puta želi da prisvoji Dinkićeve resore. U suštini, njegovo izbacivanje jeste nova vlada, samo bez izbora.

MONITOR: Aleksandar Vučić najavljuje neke velike svjetske stručnjake u rekonstruisanoj vladi. Pominjan je Dominik Štros-Kan. To je podržao i premijer Dačić kao dobro rješenje. Da li se radi samo o političkom bajanju sa zecom iz šešira kao nekada s Milanom Panićem ili o pravom očajanju vlasti koja ne može da s domaćim snagama prikupi više novca?
BUKILIĆ: Potencijalno dovođenje stranaca kombinacija je nade da će se preko noći i uz pomoć pojedinca rešiti najveći problem u zemlji – katastrofalno stanje ekonomije, i panike – usled nedostatka kadrova. Brzo rešenje nije moguće. Nema pojedinca koji samo svojom stručnošću može oživeti srpsku ekonomiju. Neophodna je reforma ekonomskog sistema. Nova stranka nastupila je s programom reformi čiji je autor Mađid Dušan Pajić. Naše reforme zasnivaju se na ostvarivanju privrednog rasta ukidanjem monopola, rekonstrukcijom propalih firmi i liberalizacijom tržišta. Neophodno je smanjiti državnu potrošnju, smanjiti broj službenika, a plate u javnom sektoru trebalo bi izjednačiti s onim u privatnom. Potrebno je reformisati javni sektor i početi sa sprovođenjem efikasne socijalne politike, koja će da pruža pomoć onima koji su zaista najugroženiji i najsiromašniji.

Iz ovakvog poteza Vlade proizilaze dve nedoumice. Prvo, ako se dovodi stranac samo zato što je stranac, onda i premijer i prvi potpredsednik mogu biti “uvezeni” iz inostranstva. Po čemu su Vučić i Dačić kompetentniji da vode državu od stručnjaka “sa strane”? Moramo prestati sa zaluđivanjem da neko drugi može da reši naše probleme, a vlast mora da se suoči sa svojom prošlošću. Drugo, da li stranci imaju posebna znanja koja naši državljani nemaju? Mislim da ne. Sigurna sam da u našoj zemlji ima i sposobnih i poštenih ljudi koji bi bili kompetentni za ministarske pozicije. Samo što oni ne žele da sarađuju s trenutnom političkom nomenklaturom.

MONITOR: U stvari, izgleda da je namjera da se napravi što je moguće ,,tehničkija” vlada gdje bi se nekako zagubila odgovornost političke elite na vlasti. Gdje je tu odraz volje birača, koji uglavnom jedva da su čuli za Stros-Kana, a vole Vučića ili Dačića, a poneko možda i Dinkića?
BUKILIĆ: Tako je, odgovornost pokušava da se prebaci na takozvane eksperte, a naravno odgovornost i krivica je na onima koji drže najviše funkcije, dakle na Dačiću i Vučiću. Volja birača svakako je izigrana. U dosadašnjoj Vladi imamo s jedne strane ljude za koje niko nikad nije čuo, što znači da nisu radili ništa i one za koje svi znaju, ali ih znaju po ispadima i aferama. Tužno je da je s ovakvim sastavom Vlade bolje i za državu i za njene građane da postoji više onih koji ne rade ništa, jer oni koji nešto rade uglavnom prave greške ili rade isključivo iz lične koristi. Sve u svemu, u neradu su malo bolji od svojih “poznatijih” prethodnika. Umesto rekonstrukcije neophodne su suštinske promene u sistemu. Nova stranka, za razliku od svih ostalih stranaka na našoj političkoj sceni, nudi tri programa reformi od krucijalne važnosti želimo li zaista poboljšati standard života naših građana. To su ekonomske reforme, reforme političkih institucija i reforme pravosuđa. Narednih nedelja izlazimo i s predlogom reformi obrazovnog sistema.

MONITOR: Rekonstukcija u Vladi Mirka Cvetkovića ocjenjivana je kao promašaj, a zbog nje se ovih dana kaje i Boris Tadić. Kako vi tumačite izjavu premijera Dačića u vezi s ovom rekonstukcijom Vlade u kojoj on kaže: ,,Na osnovu kvaliteta kandidata, odlučićemo kome će pripasti koji resor”?
BUKILIĆ: Kajanje Borisa Tadića došlo je prekasno, ali više od njega verujem da se kaju građani koji su dva puta dali svoj glas njemu na predsedničkim izborima. Izjava premijera Dačića je demagoška, jer ne postoji jasna strategija, plan i program. Resori će se raspodeliti prema političkoj moći i uticaju, kao što se to činilo i ranije, a na snazi je pravilo jačeg i bezobraznijeg. Pobediće onaj koji je spremniji da ucenjuje. Da bi se došlo do stvarnog prekomponovanja neophodna je reforma. Neophodno je uvesti kancelarski sistem vlade kako bi se poboljšala njena efikasnost i smanjio uticaj političkih stranaka na rad premijera. Po kancelarskom sistemu koji predlaže Nova stranka vlada je sačinjena od premijera i devet ministara. Skupština bira predsednika Vlade, a on sam bira i razrešava ministre. Moć se vraća u ruke premijera, a uzima iz ruku nekog drugog, u našem slučaju Vučića.

Odluke u kafanama

MONITOR: Posao opozicije, posebno one neaktivne – parlamentarne, preuzimaju tabloidni mediji na jedan groteskan način. Govori se o dobrim stranama tzv. konstruktivne opozicije sa jedne strane, a sa druge duel vlast-opozicija pretvoren je u medijski rat bez pardona. Kao da se glavne odluke ponovo donose van institucija i daleko od sve uže javnosti?
BUKILIĆ: Za činjenicu da se odluke donose van institucija nisu krivi mediji, krivi su oni koji stoje iza njih, oni u čijim se rukama nalaze: rukama oligarhije, tajkuna, kriminalaca, interesnih grupa i bivših pripadnika tajnih službi. Oni ih koriste da bi ostvarili svoj prljavi interes kroz politiku. Parlament je slaba institucija čiji su članovi mašine za glasanje, a ne narodni poslanici. Interesi stranačkih lidera isprepletani su sa interesima pomenutih grupa u čijim rukama se nalazi i većina medija. Određene usluge utiču na donošenje ,,podobnih” zakona u parlamentu. Odluke se donose po kafanama. Rešenje je u reformi političkih institucija. Nova stranka nudi program reformi koji je artikulisao Dušan Pavlović, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Dobra i loša strana

MONITOR: Vaša stranka iznijela je građanima svoju ocjenu jednogodišnjeg rada Vlade Srbije. Imate li vi nekog ,,zeca iz šešira” koji bi , za male pare, ponudio Srbiji velike ideje i brza rješenja?
BUKILIĆ: Dve su strane, koje vidim, dobra i loša. Loša je što nema zečeva iz šešira ili kečeva iz rukava. Na žalost, u vođenju države nema brzih rešenja. Posebno u zemlji kao što je naša koja je godinama pre toga, u ratovima sistemski uništavana, a kada je konačno počela da se obnavlja, obnova je nasilno prekinuta. Da bi se stanje popravilo nije dovoljno samo sprovesti reforme ekonomije, institucija i pravosuđa. To je početak. Uporedo s tim mora da se menja mentalitet i svest građana, da se napuste stari šabloni, da se usvoje nova pravila igre, jer stara očigledno ne funkcionišu. Pojedinci moraju da shvate da se ne sme krasti i kraduckati, da krasti od države znači ukrasti od svih nas, da se korupcija i mito šire kao kancer… Ako se ne borimo protiv toga, onda u tome prećutno učestvujemo.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo