Povežite se sa nama

INTERVJU

Balkan je evropski lider u kriminalu

Objavljeno prije

na

MONITOR: Nezvanično ste, prije nekoliko godina, bili kandidat za direktora Bezbednosno-informativne agencije Srbije. Da li je ova služba, faktički a ne samo promjenom imena i položaja u sistemu bezbjednosti, reformisana? DRAGIŠIĆ: Nije napravljena nikakva reforma. Posao obaveštajne službe je usmeren prema inostranstvu, ona bi trebalo da prikuplja informacije, pravi analize i na osnovu toga trebalo bi da se vodi politika zemlje. Ona bi trebalo da političkom vrhu zemlje omogući da vodi politiku u skladu sa relevantnim informacijama, da se odluke ne donose u mraku. Mi danas nemamo taj kapacitet BIA, a još veći problem je ta politička zloupotreba službe koja je sve manja, ali i sada postoji. Rade Bulatović je prvi smanjio taj politički uticaj, ali BIA se isključuje i iz svog posla što ne valja. Nedavno smo u Beogradu imali slučaj sa Paradom ponosa, kada su desničarske ekstremne grupe blokirale događaj. To je posao BIA – da prati takve organizacije i parapolitičke centre moći koji funkcionišu u ovom društvu, kakvi su planovi velikih sila prema Srbiji, kakvi su planovi susednih zemalja… Na koji bi način reagovali. Ove ekstremističke grupe ozbiljno ugrožavaju ustavni poredak. Oni su praktično uspeli da urade ono što su hteli. To je bio jedan eklatantan primer kako je BIA pala na kolena. Naravno, tu nije samo BIA kriva, krivo je, pre svega, političko rukovodstvo.

MONITOR: Kako da bezbjednjaci daju prednost struci, profesionalnom moralu i poštovanju ne samo domaćih već i međunarodnih propisa i konvencija, u jednom još uvijek vladajućem političkom haosu. Jer, i Ratko Mladić je bio školovani oficir. Govorim o jakom uticaju ideologija, političkih predrasuda u glavama profesionalaca.
DRAGIŠIĆ: JNA je najveći poraz doživela 9. marta 1991. Tog dana uveče, JNA je postala paravojna formacija. U suštinskom smislu. Nije dovoljno da vi nosite oznake određene vojske i da se smatrate legalnim oružanim snagama. Onog trenutka kad prestanete da poštujete ustav i zakone po kojima ste formirani, postajete paravojna jedinica. Kada je JNA dopustila da je Milošević izvede na ulice protiv demonstranata 9. marta, ona je postala paravojna formacija. To je bio trenutak kada je vojska izgubila svaki kredibilitet.

MONITOR: Ali kako je JNA mogla da „zaštiti Jugoslaviju”? Posebno kada je došlo do međunarodnog priznavanja Slovenije, Hrvatske i BIH?
DRAGIŠIĆ: Ja sam u junu 1991. dobio poziv za mobilizaciju i odazvao sam se. Od mog odlaska do demobilizacije, ideologiju smo promenili tri-četiri puta. Kao i ja i većina ljudi koji su tada bili u vojsci došli smo tu da bismo odbranili Jugoslaviju.

MONITOR: A od koga da je zaštitite – od unutrašnjih neprijatelja, od spoljnih?
DRAGIŠIĆ: Od unutrašnjih neprijatelja. Bila je velika greška što nismo izašli na granice, razoružali TO Slovenije, paravojne formacije u Hrvatskoj, razoružali paravojne formacije u Kninu. To je JNA morala da uradi. A onda, nakon toga, ,,izvolite gospodo – izbori, donosite ustave, pa ako odlučite da se otcepite-bujrum!”. Prvo, vojska nije smela da se svrstava ni na jednu stranu, jer je to bila jugoslovenska vojska. Nije smela da stane na stranu Miloševića.

MONITOR: Ima li i danas sumnji na ozbiljan organizovan kriminal nalik onom iz 90-tih, ne samo u Srbiji već i regionu, Crnoj Gori?
DRAGIŠIĆ: Organizovani kriminal je u ovom regionu odlično organizovan. Ja bih ga ovde nazvao ,,odlično organizovani kriminal”. Po organizovanom kriminalu ovaj je region ,,evropski lider”. Najvažniji indikator je uvek cena narkotika na ulici. U svakoj od dvadesetak uhapšenih grupa koje se u Srbiji hapse ima i četiri-pet pripadnika MUP-a, radnika državne uprave… Glavno obeležje organizovanog kriminala i jeste povezanost sa državnim strukturama.

MONITOR: Da li vam je neobična izjava ministra Dačića povodom akcije ,,Morava” – da je hapšenje više od 500 dilera samo ,,preventivna akcija” da bi se upozorili narko-bosovi?
DRAGIŠIĆ: Pri tom je pušteno više od 400. To je sve vrlo neozbiljno.

MONITOR: Zanimljive su indicije o nekakvim planiranim atentatima.
Kada je uhapšen Željko Milovanović, sada optuženi za ubistvo Iva Pukanića, kod njega je nađena profesionalna oprema obično korišćena za planiranje atentata. Aluzije su išle ka političkom i državnom vrhu Srbije.
DRAGIŠIĆ: Svako ko ima mnogo velike pare je sa takvim idejama veoma opasan. Posebno, naravno, mafija. Ona može da iznajmi ,,najbolje” ubice, najobučenije ljude i ugrozi bilo koga, ako država ne reaguje adekvatno i ne otkrije na vreme planiranje atentata. Tako su naši političari realno ugroženi. Tu mislim na ceo region.

MONITOR: Osim onih koji su ,,patroni”?
DRAGIŠIĆ: Osim onih kojima su mafijaši patroni. Jer, tu je odnos malo drugačiji. Nisu političari ti koji imaju takvu moć, moć imaju oni koji stoje iza njih. To je ,,sistem ohlokratije”, vladavine ološa. Bojim se da mi polako ulazimo u vladavinu ohlokratskih režima.

MONITOR: Ulazimo, a ne izlazimo?
DRAGIŠIĆ: Milošević je bio šef kriminalcima, a bojim se da su danas nekim političarima kriminalci šefovi. I svako ko se mafiji nađe na putu je ozbiljno ugrožen. Država bi pre bilo kakvog ulaska u obračun sa organizovanim kriminalom morala da se dobro pripremi. Morala bi formirati posebne jedinice, a političari koji tu borbu vode, sudije, tužioci morali bi prvo da povedu računa o vlastitoj bezbednosti , da se iseku krtice unutar policije i bezbednosnih službi. Onda udarac mora biti brz, snažan i efikasan. To bi se moralo završiti za vrlo kratko vreme. I da kažem – vrlo surovo.

MONITOR: Glavni problem u slučaju ubistva Zorana Đinđića je što su bezbjednosne službe zakazale…
DRAGIŠIĆ: Pa, nisu službe ,,zakazale”. One su odlično odradile: oni su uspeli da ubiju Đinđića. Ako se posmatra iz ugla ubica, oni su odlično radili. Ispred vlade su uspeli da ubiju premijera. Za njih, ima li većeg uspeha?

MONITOR: Bili su u svojoj staroj ulozi?
DRAGIŠIĆ: Pa, služba je išla da ubije Đinđića. Pogledajte, društvo koje je Đinđića ubilo celo je primalo platu iz budžeta. A iz BIA su dolazila obaveštenja o njegovom kretanju. Đinđić u toj situaciji nije imao nikakve šanse.

MONITOR: Da li ste primjetili da je crnogorska policija vidljivo zaobiđena u aktuelnoj saradnji regionalnih i drugih policija? Da li je to možda zato što je ta policija ugroženija od strane organizovanog kriminala? Da li se nema povjerenja u policiju Crne Gore?
DRAGIŠIĆ: Ovdašnja politička elita Crnogorcima još nije oprostila što su se odvojili, a postoji i sudar između terazijskih i cetinjskih Crnogoraca. Iz Beograda se još, po mom sudu, i prilično osnovano Crnoj Gori zamera i ponašanje prema Kosovu, prema najavljenoj razmeni ambasadora sa Prištinom… Beograd, pri tom, pomalo ,,pumpa mišiće” prema Crnoj Gori. Nije zgodno proterati britanskog ambasadora, ali može Anka Vojvodić… Ovde bi mnogi bili veoma srećni kada bi se crnogorskom rukovodstvu dokazala neka krivična dela. Ovde se piše da Milo Đukanović ne sme da izađe iz Crne Gore, da samo što nije uhapšen. U tom kontekstu je očekivano da saradnja dve policije nije onakva kakva bi trebalo da bude.

MONITOR: Kako procjenjujete regionalnu bezbjednost, s obzirom na krizu upravljanja u BiH. Miroslav Lajčak je odbio mogućnost eskalacije krize, a ipak primjećuje ,,porast frustracije” jer nedostaje, između ostalog, ,,pozitivna motivacija” kao što je Bijeli šengen u susjednim zemljama?
DRAGIŠIĆ: Kako stvari stoje, bojim se da tamo neće biti u redu… Naravno, svaka politička kriza u sebi nosi određene bezbednosne rizike. Ti su rizici kada je Bosna u pitanju sve veći. Toga se ja pribojavam. Ono što je problem sa BiH je što se došlo u situaciju da se dalje ,,nema kud”. Od strane Silajdžića i nekih BiH političara imamo ideje o unitarnoj, visoko centralizovanoj državi, što je, praktički, nemoguće, a sa druge strane Dodikove najave referenduma o izdvajanju Republike Srpske. I jedni i drugi polaze od onoga – biću zadovoljan ako za auto dobijem tri hiljade evra, ali ću tražiti pet. Međutim, pre nego što ga prodam potučem se sa kupcem i razbijemo auto. Kada je u pitanju srpska strana bilo bi dobro da se izađe sa jasnom i održivom ponudom. Njen okvir bi trebalo da bude teritorijalni integritet BiH, jer bi sve drugo bilo jako nerealno. Ali u tom okviru insistirati na opstanku RS. Očekujem da će se, inače, na BiH opet lomiti interesi velikih sila, pre svega na liniji SAD-Evropa.

MONITOR: A Rusija?
DRAGIŠIĆ
: Rusija se neće time baviti, jer joj to u ovom trenutku nije prioritetno. Rusija će, kao i obično, imati principijelni stav kao o Kosovu i Metohiji – da prihvata sve o čemu se dogovore strane u sukobu .

MONITOR: Kako komentarišete dogovor sa Medvedevom o inicijativi za izradu strategije zajedničke evropske bezbjednosti?
DRAGIŠIĆ: Ni u Rusiji niko ne zna tačno šta je to zajednička strategija evropske bezbednosti. Sam ministar Šojgu je rekao da ne zna. Ne verujem da je ta priča o novoj evropskoj bezbednosnoj strategiji nešto ozbiljno, jer da jeste ne bi se promovisala u Beogradu. Rusija igra svoje igre, ali to su igre velikih. A mi u njima možemo biti samo objekat.

MONITOR: A kakvi su interesi NATO na Balkanu?
DRAGIŠIĆ: U NATO će ući i Crna Gora, i BiH, i Srbija. Mi ćemo ući kada nam to više ne bude važno. Sasvim je jasno da bi bilo jako dobro kada bi sve zemlje regiona ušle u NATO da oko toga ne bude nikakvog sukoba. Međutim, NATO je i organizacija koja od hladnog rata traži novi identitet. Mi smo se 1999. našli kao meta u NATO potrazi za identitetom. Vojno-politički savezi inače funkcionišu na principu postojanja zajedničkog neprijatelja.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo