Povežite se sa nama

INTERVJU

Užas je dirigovan iz Beograda

Objavljeno prije

na

Sagovornica Monitora među onim je sve rjeđim predvodnicima NVO scene u Srbiji, koji su nastavili da zadaju glavobolje i svim novim vlastima nakon 2000. godine, što i jeste posao NVO i u sređenijim i pravednijim državama. MONITOR: Da li su, po Vama, u Srbiji i zemljama ex-yu, van EU, izgrađeni zadovoljavajući pravni okviri za uvjerljivu vladavinu prava i modernu pravnu državu?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Mogu da govorim o Srbiji. Na žalost, taj zadovoljavajući pravni okvir još ne postoji. Mislim da je osnovni problem u Ustavu Srbije koji će se sve više pokazivati kao najviši pravni akt koji bitno ograničava uspostavljanje moderne pravne države i vladavine prava. Ustav je na neki način zacementirao političke partije kao nosioce suvereniteta, pa su u takvoj situaciji i zakoni koji se usvajuju najčešće posledica partijskih nagodbi oko uskih interesa, a ne rezultat jedne dobro promišljene strategije u cilju stvaranja moderne pravne države. Zakoni su često međusobno neusklađeni, često jedan drugom protivreče ili se čak uzajamno isključuju, neki se, opet, uopšte ne primenjuju, neki se i donose da se ne bi primenjivali. To stvara priličnu pravnu nesigurnost, pa se ne može ni govoriti o vladavini prava.

MONITOR: Ima li u tome bitnijih razlika između njih?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Naravno da postoje bitne razlike, jer u Hrvatskoj i Crnoj Gori postoji jasan cilj, a to je ulazak u EU, o čemu vlada i praktično apsolutni društveni konsenzus. Mada ne znam dovoljno o zakonima koji su usvojeni u bivšim yu republikama, i laiku je vidljivo da je Hrvatska u procesu približavanja evropskim integracijama umnogome izmenila svoje zakonodavstvo i još uvek usvaja potrebne zakone. Osim toga, u Hrvatskoj su prevedene desetine hiljada stranica evropskih propisa s kojima valja uskladiti domaće, a nije samo od simboličkog značaja činjenica da se ministarstvo inostranih poslova zvanično zove Ministarstvo vanjskih poslova i europskih integracija.
Čini mi se da se i Crna Gora već niz godina energično angažuje na tom polju. U svakom slučaju, vidljivo je da se ubrzano modernizuje i da ne pokazuje nikakve znakove ambivalencije u odnosu na evroatlantske integracije, što svakako mora da znači i usvajanje zakona koji omogućavaju vladavinu prava. Makedonija je pre bezmalo četiri godine stekla status kandidata za članstvo. Najzad, u BiH je situacija teška, jer još nije uspostavljen ni pravni okvir za normalno funkcionisanje BiH kao države.

MONITOR: Da li je tema ljudskih prava sišla s agende SAD i EU kao prioritetna i ustupila mjesto drugim temama kao što su energija, ekologija i multilateralnost u međunarodnim odnosima, kako tvrde neki analitičari i insajderski poznavaoci najnovijih globalnih političkih težnji, kao što je i naš bivši šef diplomatije i sadašnji visoki funkcioner OEBS-a Goran Svilanović?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Pa, ne baš, ali se menja sadržina onoga što se podrazumeva pod ljudskim pravima. Mi smo navikli da ljudska prava identifikujemo samo s ugroženim političkim pravima u represivnim i totalitarnim režimima, ali ljudska prava su i ekonomska i socijalna prava. Nesporna je i činjenica da će ona, bar u ovom našem delu sveta – ne govorim o Burmi, Iranu ili Africi, gde i dalje dolazi do masovnih povreda elementarnih ljudskih i građanskih prava – sve više izbijati u prvi plan. Ta ljudskih prava iz tzv. „prve generacije” – građanska i politička prava – su, bar na deklarativnom nivou priznata u svim zemljama bivše Jugoslavije i opšteprihvaćena kao standard. Ona se povremeno i povređuju ali ne više tako masovno kao u vreme Miloševića. U skladu sa savremenim razvojem u okruženju i, posebno, neminovnošću usvajanja evropskih standarda i vrednosti, fokus interesovanja se premešta na socijalna prava, ekologiju, prava potrošača i korisnika svih vrsta usluga, posebno, na primer, na zaštitu prava pacijenata ili korisnika finansijskih usluga.

MONITOR: Kao pravnica i šefica jedne ekspertske NVO, kako tumačite ovo što se događa oko Dejtonskog sporazuma. Jedni tvrde da su neke njegove odredbe uveliko prevaziđene, a drugi da ga se bez izmjena treba pridržavati?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Dejtonski sporazum s aneksima je, pre svega, mirovni sporazum, čiji je cilj bio i omogućavanje funkcionisanja BiH uz poštovanje volje sva tri naroda, što, ukratko, znači da se nijedna odluka ne može doneti bez saglasnosti svih. U praksi se, međutim, pokazalo da taj konsenzus isključuje donošenje bilo kakve odluke koja bi omogućila normalno funkcionisanje BiH kao države i u tom smislu bi dejtonski ustav BiH morao da se promeni. Kad se ima u vidu komplikovana situacija s ustavnim ustrojstvom BiH: centralizovana Republika Srpska, kantonalna Federacija s prezumpcijom nadležnosti kantona u odnosu na Federaciju, distrikti s posebnim nadležnostima, a zatim i BiH, pa Visoki predstavnik MZ sa svojim ovlašćenjima, jasno je da se nešto mora uraditi. Htela bih da podsetim i na ono što izaziva priličnu moralnu nelagodu: kako je nastala Republika Srpska, što, ipak, predstavlja izvesno uprošćavanje jedne prilično komplikovane situacije. Po meni, najveći problem je činjenica da Dejtonski sporazum nije ostvaren u najvažnijem delu, a to je povratak izbeglica na teritorije odakle su prognani, a to bi značilo da RS više ne bi bila maltene etnički čista. Ako najvažniji deo Dejtonskog sporazuma, a to je povratak koji bi omogućio multietničnost, nije ostvaren, očigledno je da Dejtonski sporazum mora da se menja, jer ispada da je on ostvaren samo u delu koji zadovoljava RS.

MONITOR:Vjerujete li u zajedničku budućnost naroda u BIH bez nekog novog Ričarda Holbruka?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Na žalost, dosta sam skeptična jer dosta putujem po BiH, ali bih volela da se desi nešto, da se uradi nešto bitno i da me budući događaji demantuju.

MONITOR: Desimir Tošić je u svojim tekstovima o srpskom nacionalnom pitanju tvrdio da su, između dva rata, Srbi u djelovima Jugoslavije izvan Srbije, predstavljali najveću smetnju rješavanju nacionalnih pitanja tadašnjih naroda u Kraljevini, pa i svog. Da li je već možda suvišno učiti se na greškama?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Pre svega, ne znam koliko je Desimir Tošić u pravu. Mi smo danas skloni da svu krivicu prebacujemo na prekodrinske Srbe. Meni se čini da iskustvo poslednjeg rata govori upravo suprotno: užas je dirigovan iz Beograda.

MONITOR: Nedavno ste izgubili, pred Vrhovnim sudom, sudski spor s Aleksandrom Tijanićem. Hoćete li se žaliti sudu u Strazburu i ima li najnoviji Zakon o informisanju nekakvog „subjektivnog” uticaja na tu presudu?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Nismo ga baš izgubili: svih šest postupaka koje je generalni direktor RTS-a vodio protiv YUCOM i mene, izgubio je. A tada je Vrhovni sud, da bi mu malo „učinio” i kako ne bi ispao totalni luzer, doneo tu besmislenu odluku kojom je u autorskom sporu presudio da nemamo pravo da ga citiramo bez njegove saglasnosti jer naši citati po njegovom stavu menjaju opšti smisao njegovih dela. Vrhovni sud je, verovatno, onako pilićarski, računao: direktor RTS je tražio ukupno 17 miliona dinara odštete, a samo u autorskom sporu 8,5 miliona, pa neće valjda ovi nevladini da se deru ako mu dosudimo bednih 200 hiljada dinara. I tu je pogrešio, naravno da ćemo da se deremo jer je ta odluka opasan presedan. Dobili smo neviđenu podršku niza stranaka, nevladinih organizacija, udruženja, međunarodnih organizacija. Do Strazbura ima vremena. Za sada smo Vrhovnom sudu podneli zahtev za reviziju te apsurdne, ali i opasne odluke, kao i zahtev predsednici VSS da sazove Opštu sednicu, Sednicu parničnog odelenja i Odelenja sudske prakse, gde bi VSS jasno i javno izašao sa stavom da li se zabrana citiranja odnosi samo na YUCOM i mene ili je stav VSS da je od sada pa nadalje zabranjeno citiranje u Srbiji. Za sada sve miruje. Niko se ne oglašava, pa ni izvršni organi. Mi smo Vrhovnom sudu ponudili spas da izmeni tu glupu odluku i da se dalje ne bruka.

MONITOR: Šta mislite o reizboru sudija i reorganizaciji sudova u Srbiji, što su neka strukovna udruženja žestoko napadala, tvrdeći da je to više politička lustracija i smišljeno haotizovanje pravosuđa?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Ja sam za lustraciju u pravosuđu i žao mi je što to nije urađeno odmah posle oktobra 2000. Mogućnost da ova reforma završi ipak nije gora varijanta od ostavljanja sudova onakvim kakvi jesu. Ako ste imali priliku da se „sudite” u Srbiji znate o čemu govorim. Ja sam, uostalom, više od 15 godina radila kao stručni saradnik u Privrednom i Vrhovnom sudu, i mogu na osnovu sopstvenog iskustva da tvrdim da su sudije u Srbiji nedovoljno obrazovane, ne govore jezike, pišu nepismene presude onim nakaradnim iskrivljenim pravničkim jezikom, i više su čitači prava nego tumači, više su šalterski službenici, nego sudije od integriteta. O podaništvu da ne govorim. Da preskočimo ono: „ima izuzetaka”. Naravno da ih ima, ali je to ovde nebitno. Da, reizbor je početak rešenja.

MONITOR: Posebno ste pratili suđenja za organizovani kriminal. Kako procjenjujete doprinos aktuelnog ministra policije i njegovog Ministarstva u raskrinkavanju međunarodnih i međubalkanskih „zločinačkih udruženja”?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Pa, dosta mi je teško da ovo izgovorim, ali aktuelni ministar policije pokazao se boljim od svojih prethodnika. Trudi se, što je razumljivo, s obzirom na to da je on izgleda jedini u Srbiji koji to nije proglasio javno, ali se ponaša kao da jeste, oko diskontinuiteta s Miloševićem i njegovim SPS-om.

MONITOR: Znate li nešto više od javnosti o obećanoj istrazi pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Od toga nema ništa. Pa zar bilo ko može nešto da očekuje od večitog v.d. tužioca Slobodana Radovanovića.

MONITOR: Ubistva novinara u Srbiji nijesu se, za razliku od postupaka za druga krivična djela, pomakla od predistražnih radnji. U čemu je stvar?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Stvar je u kontinuitetu DB-a i BIA. Dok se ne dekonstruišu tajne službe, neće ni biti istraga za ubistva novinara koja su dirigovana iz određenih centara.

MONITOR: Vjerujete li državi da ne zna gdje se kriju Ratko Mladić i Goran Hadžić?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Znala je sigurno, a da li i sada zna ne usuđujem se da tvrdim. U svakom slučaju, ja zaista verujem da hoće da izruče Mladića, ali nisam sasvim sigurna da li ga ne izručuju jer ne znaju gde je ili zbog bezbednosnih razloga. Ne znam.

MONITOR: Da li, po Vama, ima nekog pravno ili, pak, politički racionalnog manevra u ponašanju Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Na žalost, Milošević i Šešelj su pokazali da Haški tribunal sasvim lako može da se iskoristi kao politička pozornica i da se pozornost skrene sa zločina. Paradoks je da ovakvo ponašanje upravo dokazuje da HT nije politički sud, jer da je politički, oni bi lako izašli na kraj s onima koji ga politički zloupotrebljavaju. Ovako, HT uporno vraća na pravnu proceduru koju ovi optuženici ne poštuju i dobijaju političke poene kod javnosti koja ih i inače podržava. Što se tiče Karadžića, on ima još jedan rezon: to je kupovina vremena – odugovlačenje i čekanje da HT završi sa radom, jer da bi HT produžio svoj mandat morala bi da postoji nova odluka SB UN, što je teško očekivati.

MONITOR: Da li biste se, poslije svih iskustava, ponovo odvažili da napravite knjigu-dosije, na primjer o Biljani Plavšić koja je nedavno u srpskoj javnosti dočekana bez riječi podsjećanja na ono što je radila i govorila?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Naravno da bih, ali Biljana Plavšić ne bi bila visoko na listi prioriteta jer je ona osuđena za zločine protiv čovečnosti i nije amnestirana od zločina koje je izvršila, tako da, bez obzira na pomilovanje od daljeg izvršavanja kazne, ona je završena priča. Ona je zločinka. Tu više nema šta da se dokazuje.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo