Povežite se sa nama

INTERVJU

BILJANA VANKOVSKA, PROFESORICA FILOZOFSKOG FAKULTETA U SKOPLJU: Makedonija kao gladijatorska arena

Objavljeno prije

na

Biljana Vankovska je profesorica Filozofskog fakulteta u Skoplju, a van Makedonije poznata je i kao politička analitičarka i kolumnistkinja. Rado se odazvala molbi da za Monitor prokomentariše aktuelna zbivanja u Makedoniji. Na pitanje kako bi ukratko opisala današnju Makedoniju onima koji nisu u toku šta se dešava u njenoj zemlji odgovorila je ovako:
VANKOVSKA: Teško je ukratko opisati veoma složenu situaciju, najgoru političku i društvenu krizu kroz koju prolazi Makedonija od nezavisnosti, ali ako već treba da dam dijagnozu to je: neuspela tranzicija, kraj hipokrizije i narativa da tranzicija nužno vodi ka konsolidaciji demokratije! Ako uđem u detalje današnje krize, to bi bila veoma duga priča i verovatno sasvim nova za vaše čitaoce (jer mi, u stvari, više ništa ne znamo jedni o drugima), a radi se o priči koja ima velike sličnosti sa svim zemljama u regionu, pa čak i izvan njega (Mađarska, na primer). No, ovo što se dešava danas nije uopšte iznenađujuće, jer sve je ukazivalo na ovakav rasplet: od početka ,,demokratije” zavladao je polufeudalni, poluneoliberalni društveni i ekonomski poredak, političke elite su ušle u brak sa biznis elitama (iz zemlje i izvan nje), država je postala poluprotektorat s polukolonijalnim statusom, sa institucijama koje su korumpirane i u službi raznih klijentela, a ne građana. Jedna od specifičnosti je i tzv. konsocijacijski model vladanja dve pobedničke stranke iz dva etnička tabora, izvan prava i nasuprot opštem dobru, a uz koketiranje sa etno-nacionalizmom.

Takozvana međunarodna zajednica je imala odvezane ruke u pogledu tzv. stejtbildinga, ali stavljajući akcenat na stabilnost i mir ispred demokratije, ona je imala direktni uticaj na stvaranje današnjeg stanja u kome je opozicija postala slaba i očajna dok je autoritarizam makedonsko-albanske koalicije na vlasti bio smatran za prihvatljivo zlo. Evo, da ipak rezimiram: prošlo je više od godinu dana otkako je opozicija počela da objavljuje tzv. političke bombe (telefonske razgovore između najviših nosilaca vlasti), a koji indiciraju sve ono što je javnost već znala ali je sada dobila audio-potvrdu (korupciju, izborne prevare i trikove, međuetničko trgovanje, obračun sa političkim neprijateljima itd.)…

MONITOR: I dokle je Makedonija stigla danas, godinu od tada?
VANKOVSKA: Godinu kasnije Makedonija nije ni blizu izlaska iz krize, samo je još slabija država nego ranije. Kao što su se međuetnički sukob rešavali nametnutim sporazumom (Ohridski sporazum), tako su sada stranci nametnuli još jedan Pržinski sporazum, pa se stranke nadmeću koja će ga više sabotirati da bi zauzela bolji položaj ispred očekivanih prevremenih izbora. Ustav kao da više i ne postoji, sve je postalo ,,specijalno”, a najviše se očekuje od Specijalnog tužilaštva koje bi trebalo da dovede pred lice pravde sve funkcionere koji su već odavno partizirali svaku poru društva, uključujući i sudstvo. Mission impossible!

MONITOR: Evropski komesar Johanes Han je, nakon višečasovnih neuspješnih razgovora sa četvoricom najuticajnijih političkih lidera u januaru u Skoplju upozorio da je Makedonija u teškoj situaciji i da je ugrožena njena evropska budućnost. Vaš komentar?
VANKOVSKA: Komesar Han je, u stvari, ponovio deo starog repertoara, ali je dodao nešto veoma važno: ukazao je da stranke ne vide da se zemlja nalazi u veoma delikatnoj geostrateškoj poziciji, usred izbegličke krize i da je zbog toga bolje da požure da reše unutrašnju krizu, jer preti spoljašnja opasnost po stabilnost zemlje. Opozicija ga sumnjiči da je pristrasan i da štiti vladajuću stranku (VMRO-DPMNE), pa čak i da je korumpiran, jer kao dobri eurofili sada se osećaju kao napuštena ljubavnica. Jednostavno, mnogi ne vide da EU ne treba demokratija u Makedoniji, nego stabilnost, red i poredak – a da je demokratizacija domaći zadatak domaćih snaga. Nažalost, za sada, u ovakvim okolnostima mnogo se bolje snalazi Gruevski, nego lider opozicije Zaev koji očekuje otvorenu pomoć od međunarodnih faktora, a u isto vreme ih i grdi.

MONITOR: Šef opozicionog SDSM-a Zoran Zaev je nakon razgovora sa Hanom decidirano rekao da bez fer izbora, sređivanja medija i prečišćenih izbornih spiskova, ta stranka neće izaći na izbore i da će nastaviti da se bore za fer, regularne i demokratske uslove za održavanje izbora. Kakve su šanse da se stvore uslovi za fer i demokratske izbore?
VANKOVSKA: Ono što traži Zaev je deo Pržinskog sporazuma. Ali to što su stranke dogovarale i potpisale u junu prošle godine je demokratski deficit kome su kumovale sve stranke koje su do sada vladale. Dakle, još u startu je bilo jasno da sve propuste iz poslednjih desetak i više godina treba eliminisati, t.j. sistem napraviti funkcionalnim i demokratskim u roku od nekoliko meseci. Naravno, vladajuće stranke su opstruirale proces koliko su mogle (one i dalje imaju većinu u parlamentu, uključujući i moć da donesu odluku o raspuštanju parlamenta i raspisivanju prevremenih izbora – što su u stvari i učinili). Opozicija je počela da igra na kartu odgađanja onoga što je prihvatila, pa čak i trampu – smanjivanje važnosti pročišćavanja izbornih spiskova da bi se dobile veće medijske slobode. Ponekad je teško i znati čime sve trguju, jer se čitav proces odvija netransparetno izvan institucija posredstvom stranih eksperata. Sistem koji je partiziran do metastaza ne može se izlečiti u kratkom roku, to je jasno, ali nažalost opozicija je izgubila i svoj momentum – ovakav se režim ne može srušiti bez mobilizacije građana na svojoj strani. To se, nažalost, ne dešava. Ljudi su ojađeni i već zamoreni dugotrajnom krizom bez izlaza. Umesto prevremenih izbora izgleda da smo dobili bezvremene izbore.

MONITOR: U prvoj akciji Specijalnog javnog tužilaštva Makedonije pokrenuta je prošle sedmice opsežna istraga protiv bivše ministarke unutrašnjih poslova Gordane Jankulovske i doskorašnjeg ministra transporta i veza Mileta Janakievskog, koji su, uz još šest osoba osumnjičenih za zločinačko udruživanje zloupotrebama učestvovali u lažiranju izbora 2012. godine. Šta se očekuje od te istrage?
VANKOVSKA: Oko operacije Titanik se stvorila prava euforija, mada se radi o veoma ranoj fazi postupka (predistražna faza – dakle i istraga je daleko od završetka i skupljanja jakih dokaza). To pokazuje da bi neki više voleli da istraga ima efekat na javno mnjenje nego da da pravno-sudske rezultate. Veoma je rano reći da li će se Titanik utopiti, ali razočarenje već počinje da vlada otkako je sud odbio zahteve za pritvor osumnjičenih funkcionera. Interesantno je da su dosadašnji kritičari pritvora kao mere koja je bila ekstenzivno korišćena i više kao kazna nego kao mera za obezbeđenje prisustva osumnjičenih, sada razočarani – jer izgleda da veliki deo javnosti traži revanš i nije ih briga o prezumpciji nevinosti i drugim proceduralnim aspektima fer suđenja. Makedonija sve više nalikuje na gladijatorsku arenu.

MONITOR: Prošle nedjelje ispred zgrade Vlade u Skoplju održan je protest građana pod sloganom ,,Koliko je cipela ostalo neiznošeno?”. Iz građanske platforme Zaslužujemo bolje, koji su organizovali protest, rekli su da je Makedoniju napustilo više od 600 hiljada građana, od kojih je sto hiljada mladih ljudi. Na koji se period odnosi to masovno iseljavanje?
VANKOVSKA: Svetska banka je iznela podatak da se u periodu od deset godina iselilo oko 450.000 ljudi. Kao i u svim drugim zemljama u regionu, ovo je tendencija koja traje decenijama i to bez obzira na to ko je na vlasti. Odlaze najbolji, najsposobniji, najborbeniji – možete misliti šta ostaje! Mladi ljudi odlaze iz zemlje u kojoj vlada totalni i neprekidni „rat”, koja nema šanse da uđe u EU (mada je sada i EU u velikoj krizi, pa se i od nje ne može očekivati mnogo) zbog problema sa imenom i zbog nesposobnosti političkih elita. Ipak, ne mislim da se radi o nekakvoj pojavi vezanoj isključivo za vladanje Gruevskog ili da će stati ako se vlast promeni na izborima.

MONITOR: Obuća koju su učesnici protesta donijeli biće donirana izbjeglicama koje su u tranzitu kroz Makedoniju na putu u Zapadnu Evropu. Kako se na situaciju u Makedoniji reflektuje izbjeglička kriza?
VANKOVSKA: Ovo je samo simboličan gest. Makedonija je toliko zaokupljena svojom političkom sapunskom operom da izbeglice jedva i da vidi. Humanitarne organizacije ulažu velike napore da pomognu, mali broj građanskih organizacija se angažuje u podizanju javne svesti o stradanju izbeglica, dok opozicija čak i ne reaguje što se oko granice postavlja dupla bodljikava žica i što se nedužni ljudi smrzavaju. Generalno, vlada strah od izbeglica, vraćaju se sećanja na kosovsku krizu (kada je Makedonija primila 360.000 izbeglica), a raste i islamofobija i ksenofobija, čak i u medijma. Za sada, ovo su dva paralelna procesa, a građani nisu ni svesni šta se dešava na širem planu, kako se EU menja, kako NATO dobija drugu misiju (čuvanja mora od izbeglica), itd. Rekla bih, žalosni autizam, okrenutost sebi i svojim problemima, bez ikakve solidaronosti sa ostalima.

Gruevski je autokrata

MONITOR: Šta se očekuje od ostavke premijera Nikole Gruevskog?
VANKOVSKA: Situacija je tragikomična, jer datum ostavke premijera, kao i datum održavanja izbora su deo ne samo sporazuma iz Pržina, nego su unešene u zakon kao norme. Prvo je bilo negodovanja u opoziciji što Gruevski ne daje ostavku (čekao je do poslednjeg trena), a onda je bilo tvrdnji da je on svojom ostavkom izvršio državni udar, nasilni čin protiv opozicije, koja sada traži odgađanje izbora zbog toga što nisu ispunjeni ostali delovi Pržinskog sporazuma. Moć Gruevskog ne leži u njegovoj premijerskoj poziciji – on je i dalje prvi čovek u državi, autokrata koji drži uspešno sve konce u ruci, dok je opozicija sada i deo vlade (sa svojim ministrima) i politički faktor koji više nema snage da pozove narod da izađe na ulice kao što je to bio slučaj prošle godine. Gruevski je i dalje glavni i u partiji i u državi, sadašnji premijer je nevidljiv, tako da stanje ostaje status quo.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”.

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA MARINIĆ KRAGIĆ, REDITELJKA: Pravo na ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako će neko živjeti svoj život je isključivo osobna odluka, bez uplitanja politike u privatnost, nametanja ili lažnog moraliziranja

 

Film Nun of your business u režiji Ivane Marinić Kragić dobio je nagradu Maslačak za najbolji film u regionalnoj selekciji na nedavno završenom Underhillfestu. Ivana Marinić Kragić je takođe koscenaristkinja, direktorica fotografije i producentkinja projekta Nun of Your Business. Film je prikazan u okviru programa U fokusu, a rediteljka je bila gošća festivala. Podgorička publika je bila veoma zainteresovana da pogleda film o životnoj priči dvije časne sestre koje su se upoznale u samostanu i zaljubile. Nakon što su zajedno donijele najtežu odluku u životu, jedna za drugom odlaze iz samostana u kojem su u izolaciji proživjele godine ne uvijek idiličnog života.

MONITOR:  Kakvo iskustvo nosite iz Podgorice i UnderhillFesta i koliko Vam je prijalo da budete na festivalu koji se održava uživo, pred publikom i gostima – autorima filma, jer smo svjedoci sve većeg broja online festivala zbog pandemije i to u cijelom svijetu?

MARINIĆ KRAGIĆ: Imam same riječi hvale. Za mene gostovanje na UnderhillFestu ove godine je ujedno bio i moji prvi izlet u Crnu Goru. Divno iskustvo, čemu je prvenstveno zaslužan i odličan tim UnderhillFest-a koji se maksimalno potrudio na gostoprimstvu. S druge strane bila mi je velika čast sudjelovati sa svojim filmom u programu vrlo zanimljive i kvalitetne selekcije filmova. Iskreno se veselim idućem susretu.

MONITOR: Žiri 12. UnderhillFesta je bio jednoglasan i istakao da inovativnim, svježim i modernim rediteljskim postupkom, sve vrijeme publiku milujete i nježno navodite na smijeh tamo gdje je u pitanju najdublja emotivna drama kroz koju su junakinje prolazile zajedno sa Vama.

MARINIĆ KRAGIĆ: Lijep je osjećaj kad dobiješ priznanje struke za svog dugogodišnji rad, a pogotovo kad se to dogodi na festivalu kao što je UnderhillFest. Sjećam se svoje prve nagrade koja je došla od publike na ZagrebDox Festivalu u listopadu 2020, gdje je film ujedno imao i svoju svjetsku premijeru. Bila sam jako napeta, nisam bila sigurna kako će publika prihvatiti film, a najmanje sam se nadala nagradi. Nakon premijerne projekcije uzbuđenje je bilo toliko intenzivno da mi je trebalo tri dana da dođem k sebi.

MONITOR: U filmu “Nun of Your Business” pratimo priču o časnim sestrama i njihovoj potrazi za Bogom, kroz koju one pronalaze ljubav i jedna drugu. Kako i kada ste čuli za njihovu priču i kako ste upoznali Maritu i Fani?

MARINIĆ KRAGIĆ: Tijekom jednog ljetovanja na Korčuli upoznala sam Maritu. Bile smo igrom slučaju u istom društvu. Toga dana sam se pobliže i upoznala s njezinom pričom, pa iako me priča instant zaintrigirala, prošlo je godinu dana kada sam se usudila pitati o mogućnosti snimanja filma. Marita je bila dosta otvorena prema mojoj ideji, ali ni ona ni Fani nisu još bile spremne izaći u javnost sa punim identitetima. Od izlaska iz samostana i outanja obiteljima prošlo je malo vremena, stoga im je trebalo da se prilagode novim okolnostima. Kako je taj proces u njima sazrijevao tako je i odluka da priču podijele s drugima ojačala.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 15. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo