Povežite se sa nama

INTERVJU

DR VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Vućić bi da vlada vječno

Objavljeno prije

na

MONITOR: Ovih dana bi i formalno trebalo da budu raspisani izbori, i redovni i vanredni. Uobičajen je komentar kritičara Aleksandra Vučića da je njegova odluka da se ide i na vanredne parlamentarne izbore, neka vrsta kupovine vremena… Ima li još nekih „skrivenih” razloga?
PEŠIĆ: Kupovina vremena je suviše uopšteno rečeno. Govori se da on na ovih četiri godine vlasti još jednim vanrednim izborima dodaje još četiri godine. Kako je zaređao vanredne izbore, ne bi me začudilo da stalno imamo vanredne izbore kako bi on doveka vladao. Dakle, kupovina vlasti vanrednim izborima, a ne pukog vremena. Pa i to, da hoće sebi da obezbedi vlast, i to na svim nivoima, je već jedan od „skrivenih razloga”. S obzirom da imamo od vlasti organizovane demonstracije i viku po ulici protiv EU i NATO, skriveni razlog može biti i taj što Vučić hoće da uvede u Skupštinu antievropsku opoziciju, na čelu sa Šešeljem, inače optuženim za ratne zločine, što je samo po sebi blamaža za Srbiju. Cilj je da se Vučić i Šešelj obračunaju sa građanskom i proevropskim strankama, i izbace ih iz političkog života. Da nije tako, što bi on najviše napadao proevropsku DS.

MONITOR: SPS je želio da sa SNS pregovara o sigurnijem kaolicionom partnerstvu, ali naprednjaci odbijaju predizborne dogovore sa socijalistima. Kako vidite Vučićev i Dačićev odnos?
PEŠIĆ: Na prošlim vanrednim izborima Vučić je sa svojom grupom dobio skupštinsku većinu i nije mu bio potreban Dačić. Ušao je u Vladu na zahtev Moskve, a možda je bilo i drugih razloga. Šta će biti posle ovih izbora, teško je reći. Mislim da Vučić neće dobiti većinu, trebaće mu koalicioni partner, pa to opet može biti SPS. Razlog zašto Vučić maltretira Dačića je čist mobing koji je njegov način komunikacije. Dačić je servilan jer smatra da ne može da održi stranku u opoziciji i po svaku cenu želi da ostane na vlasti. Sve su to samo isprazne intrige, ti njihovi odnosi, od kojih građani nemaju ništa. Sem novinari koji ne znaju šta će sa sobom, eto, time se zabavljaju. To je stanje koje ovde traje već četiri godine.

MONITOR: Posvađana i slaba opozicija u Srbiji kao da pokušava da napravi front prema vlasti. Sklopljeni su i donekle neobični savezi, kao onaj između Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka. Govorilo se o jednoj, a sada češće o dvije opozicione kolone. Šta biste im vi savjetovali, kao iskusna opozicionarka iz 90-ih?
PEŠIĆ: Opozicija ne može biti jedinstvena, jer se deli na dva pogleda na svet. Jedno je opozicija koja je proevropska i građanska, a drugo je proruska, pravoslavno-nacionalistička. Vi govorite o onoj prvoj. Ta opozicija je uvek bila slaba, nacionalisti su uvek bili jači i oni su sada i na vlasti pod proevropskom firmom. Sada je još slabija iz dva razloga. Prvi je strahovit pritisak, nasilje i neviđena netolerantnost koju Vučić gaji prema demokratskoj opoziciji, valjda zato što gradi sopstvenu autokratsku vlast, on bukvalno o svemu odlučuje, stavio je pod kontrolu i privredu i sud, i policiju, tužilaštvo, oglašivače – ama sve je njegovo. Okomio se na opoziciju, i od početka vodi kampanju da je za sve kriva „prethodna vlast”.

Drugi razlog je to što je Srbija zaostala zemlja pa još ima vlast koja posle izbora nosi sve, društvo i državu, sve insitutucije. Ona zapošljava ogroman broj svojih ljudi po javnim preduzećima, lokalnim samoupravama, administraciji, gde god stigne. U ovakvoj bedi i nezaposlenosti, mnogi čekaju da im se nešto udeli. Kad takve stranke izgube vlast, one se stropoštaju, napuštaju ih članovi i birači, odlaze kod novog gazde od kojih dobijaju posao i privilegije. Mi još imamo vlast koja nosi sve – ko u pokeru kad vikneš pot!

Jeste se opozicija dogovarala da sarađuje i da izađu svi zajedno, mada nema tu više mnogo stranaka. S obzirom na traumatične odnose Tadića i DS-a, bolje je da Tadić izađe sa svojom koalicijom, a DS sa svojom. Da ne gube vreme na dogovaranja oko zajedničke liste, ko će da vodi listu itd. Ima još dve stranke koje će ići same: Dosta je bilo i Levica Srbije. Ne znam da li će te stranke preći cenzus.

MONITOR: Šta bi alternativa trebalo da bude. Neki smatraju da je to Borislav Stefanović koji osniva, poslije odlaska iz DS-a, pokret Levica Srbije, a neki Saša Radulović, bivši ministar, sa „Dosta je bilo”? Desničarski pokret Dveri takođe se već nudio kao alternativa i vidjeli smo da ima dosta pristalica?
PEŠIĆ: Kako Dveri, ta najcrnja pravoslavno-nacionalistička stranka, može da bude alternativa u 21. veku? Ja ne kažem da ona zajedno sa DSS i sličnim rusofilskim antievropskim stranaka neće preći cenzus, nažalost hoće. Ali alternativa nije. Već sam rekla da je osnovana Levica Srbije, nju vodi bivši potpredsednik DS, Bosislav Stafanović, al ta stranka je tek osnovana, i ne verujem da će preći cenzus. Ovde su ljudi željni da čuju kako je neko „nov”, kako grdi ostale stranke, pa da dobije neku podršku. „Dosta je bilo” Saše Radulovića je pokret koji je razvio pozamašan program koji mnogima izgleda spasilački, zasnovan je na lečenju „parazitske” partijske države, sa mnogo obećanja i blic rešenja… Možda će neka od tih stranaka napraviti iznenađenje, pod uslovom da izbori budu minimalno korektni (što nije izvesno), ali i to „iznenađenje” će ići do prelaska cenzusa u najboljem slučaju. Obradovalo bi me, i zašto ću izaći da glasam, da Vučić ne dobije većinu i da započne „početak kraja”.

MONITOR: Predviđanja izbornih rezultata idu u korist Vučića. Njegovu vladu i poslaničku većinu, međutim, prate ozbiljne afere. Izgleda, na pomolu je još jedna, u vezi sa tragičnom smrću dvoje članova osoblja srpske ambasade u Libiji… Hoće li to imati uticaja na izbore ili je na djelu novi veliki populistički talas koji hoće od Vučića da napravi „novog Miloša”?
PEŠIĆ: Sve te afere su tačne iako nema posledica po osumnjičene, jer ih štiti Vučić. Stanje je kao nekada s Miloševićem. Svi koji su malo obrazovaniji neće glasati sa Vučića, ja ne poznajem nikoga ko bi za njega glasao. On ne može da se osloni ni na građansku ni na onu drugu, čisto „kosovsku” elitu, ali može na običan narod kome se svakodnevno obraća i svakodnevno obećava brda i doline. To je fenomen siromašnog društva, kad znaš da te vođa laže, ali mu veruješ zato što je moćan i zato što će ti nešto udeliti, makar tri litre ulja. U tom smislu, on ima prilično široku bazu. Uostalom i radikali, koji su bili pojedinačno najjača stranka, držali su niže društvene slojeve uz sebe, koji su sada uz Vučića.

Mislim da su brojne afere i belodanost visoke korupcije Vučićevog okruženja, tajni i štetni ugovori, doprineli da mu opadne podrška. A šta će izbori pokazati, to je drugo pitanje, jer se ne zna koliko će sami izbori biti pošteni. Medijski sigurno neće.

MONITOR: SNS funkcioneri svoje politički borbene nastupe i dalje baziraju na kritikama DS kada je ona bila na vlasti. Gdje se izgubila obećana „borba protiv korupcije i organizovanog kriminala”?
PEŠIĆ: Borba protiv korupcije i hašenje Miškovića bio je marketinški trik da se zadobije poverenje građana. Korupcija je ogromna, nema borbe protiv ,,pokvarene države”, a stvar nije samo u nastavku stare prakse. Ima i inovacija, koje dosada nismo videli. To da predsednik Vlade neprekidno priča samo o sebi, proziva novinare i pojedince poimence, grdi poslanike u Skupštini, govori stalno kako mnogo radi i nije ništa ukrao (!), da se neprekidno samohvališe, svaki dan drži konferencije za štampu, ne skida se sa svih TV ekrana, organizuje sam protiv sebe državni udar, botove i narod koji aplaudira… E, to ranije nije viđeno.

Vučić vlada tako što demonstrira svoju ličnost, odbacivši formalnu ulogu, i baš kao takav hoće da bude prihvaćen, ali zbog toga je izazvao netrpeljivost prema sebi. Njegov način komunkacije i marketinga je iritantan i zato ga mnogi ne podnose. A hoće i da bije, što smo videli na ponovljenim lokalnim izborima i maltretiranjem kritičara. I on i njegovi iz SNS gotovo neprekidno napadaju DS i viču ,,držite lopova”. To ostavlja prilično mučan utisak i pravi lošu atmosferu u društvu.

Što smo propaliji, alternativa je manje

MONITOR: Zašto je toliko teško da se u Srbiji okupe ljudi koji bi minimalnim, ali sprovodivim programom, okrenuli točak prosperiteta? Da li je politički populizam naša „sudbina”?
PEŠIĆ: Kad imate uništeno društvo u ratovima, društvo koje je i inače imalo slabu privredu i nizak nivo razvijenosti, a i to što ima slupa u ratovima, imate razorenu i nesređenu državu, sa neprekidno otvorenim nacionalnim i teritorijalnim pitanjem i neodlučnošću kome „carstvu” da se privoli – Zapadu ili Istoku, sa promašenom i korumpiranom tranzicijom – ne znam kako tu da se očekuje cvetanje nekakvih alternativa i prosperiteta. Što smo propaliji, alternativa je sve manje. Možda nije dobro javno pokazivati pesimizam, ali meni se čini da ćemo možda malo pomeriti ponešto, ali ništa bitno. Uzmite samo to da moramo da čuvamo Kosovo i neprekidno brinemo o Srbima van Srbije, a o Srbiji najmanje, sem da se tu gradi autoritarna vlast koja suštinski ne podnosi evropske vrednosti, vladavinu prava i građanske slobode, a to sve pravda „državnim i nacionalnim pitanjem”, šta se zapravo može očekivati? Ništa naročito, taljiganje. Na delu je stari vlastodržački i nacionalistički populizam i tapkanje u mestu.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo