Povežite se sa nama

INTERVJU

BOŽO PRELEVIĆ, ADVOKAT: Daleko je vladavina prava

Objavljeno prije

na

U Srbiji kao da ne prestaje obračun s organizovanim kriminalom, paralelno s „razumnim sumnjama” u njegovu vjerodostojnost. Da li je to samo paravan za sve teže stanje u privredi i gori položaj građana ili posljedica uvjerenosti da prosperiteta nema bez odbacivanja balasta i vlastite prošlosti, razgovarali smo s iskusnim pravnikom i advokatom, a nekada i koministrom policije Božom Prelevićem.

MONITOR: Sve srpske vlade nakon 2000. obećavale su odsudnu borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Hapšenje Miroslava Miškovića podiglo je očekivanja javnosti na visok nivo. Čini li vam se da su očekivanja opravdana?
PRELEVIĆ: Borba protiv korupcije i kriminala, pored životnog standarda jedna je od osnovnih tema koja je služila i za obaranje Slobodana Miloševića. To je i suštinska tema svih zemalja u regionu. Kapacitet institucija i volja vladajuće stranke, kao i jako dobra organizovanost kriminalaca, posebno u periodu tranzicije predstavljali su glavne prepreke da ova borba bude uspešna. Ima tu nekih trzaja, nekih pomaka, ali to sve zajedno nedovoljno je da bi se moglo reći da na ovim prostorima postoji vladavina prava, slobodno tržište, pošteni izbori, slobodni mediji i dostupna pravda u odnosu na sve učesnike. Neko reče da je tranzicija isto što i pravljenje broda na otvorenom moru. U privatizaciji će preduzeća kupiti kompanije ili pojedinci koji imaju pare, a ko je imao pare devedesetih na ovim prostorima, to je poznato. Jadna privreda koju su oni trebali da unaprede. Naravno, ni vlasti se nisu snašle, oni još nude građanima, kao sopstveni uspeh, da su se negde zadužili na štetu građana ili da su prodali nekome koga su jedva našli, bilo šta što su im očevi napravili, te bi građani sad trebalo da budu srećni što će profit odlaziti u inostranstvo, a ne državi koja bi taj profit trebalo da ulaže u neke bolnice, škole i sl. Građani još nisu osetili u punoj meri sve blagodeti koje su političari brza oka njima učinili. Poslednjim demonstracijama u Sloveniji jedan od zahteva je bio i da se ukinu stranke kao multiplikovano generisanje korupcije, u nekim drugim delovima su se javili desničarski pokreti, što bi moglo značiti da arapsko proleće nije samo arapsko. Hapšenje Miškovića bacilo je građanima malo krvi i malo pravde, jer je uhapšen čovek koji je 20 godina bio saradnik skoro svih vlasti, koji je skoro satro srpsku privredu halapljivo grabeći sve što postoji, koji je formirao vlade i vladine uredbe i kreirao svoj interes u njima. Ja ne znam šta su očekivanja građana, koji su sve više taoci, a sve manje zaposleni. Malo tuđe krvi može nekog zadovoljiti samo do prvog, kad stižu računi.

MONITOR: Vladavina prava jedan je od osnovnih zahtjeva EU u budućim pregovorima koji se ovdje željno očekuju. Da li je moguće da se zatvore ta poglavlja a da se ne postavi pitanje odgovornosti za reformu pravosuđa koju je preduzela i krajnje neuspješno sprovela prethodna vlada?
PRELEVIĆ: Reforma pravosuđa imala je svoje dobre i loše strane. Na žalost, priča se samo o lošim. Problem reforme nije u reformatorima, nego u onima koji misle da znaju ko reformator može da bude. Tamo gde su druge države pravile timove najiskusnijih, mi smo imali pojedince spremne da poginu za eksperiment, spremne da uvrede kritičare i da se zaklone iza standarda EU. Onaj ko ne zna da odabere savetnike, od njihove mladosti, neiskustva i neznanja mora da strada. Na ovim prostorima se češće spominje onaj ko sme od onoga ko zna, samo onome ko mnogo zna treba savetnik, a onaj ko ništa ne zna uvek je sveznalica. Nova Vlada je pametno rešila da prvo iskusni ljudi procene šta je dobro, a šta loše, pa da menja loše. Nadam se da će tu pamet zadržati do kraja mandata.

MONITOR: Izjavljivali ste da bi se jedan od najkrupnijih slučajeva neriješenih ubistava, ubistvo gardista u Topčideru, mogao pomaći s mjesta ako bi bio ispitan Ratko Mladić, koji je više puta dovođen u vezu s ovim slučajem. Da li je vojno pravosuđe odgovorno za stagniranje u odnosu na ono što je otkrila komisija na čijem ste čelu bili ili je riječ o političkom interesu?
PRELEVIĆ: Što se tiče Topčidera, tu se radi o otuđenim centrima moći, nekakvim bezbednosnim službama koje su htele da poštede građane istine o Topčideru da se ne bi nervirali, a, bogami, i da ne bi postavljali pitanja. Prošle su mnoge vlade, utvrdilo se da je državna komisija rekla istinu, za razliku od mnogih drugih. E, tu se sad dešava srpski obrt. Ti mnogi drugi su napredovali, a članovi državne komisije su bili popljuvani. Da nije bilo političke volje tadašnje SCG, političke volje predsednika Tadića i predsednika Vujanovića, koji je, inače, jedan sjajan krivičar, kome se ne mogu prodati dva leša kao kusur, ništa se u državnoj Komisiji ne bi desilo. Dakle, postoje neki uticajni ljudi koji preživljavaju promene vlada, imaju svoje interese, budžete, medije i moć. Pametnom je dovoljno.

MONITOR: Formirana je i komisija koja će se baviti analizom dosadašnjih istraga za ubistva tri novinara a, možda, i za pogibiju radnika RTS u bombardovanju. Kako procjenjujete njen kapacitet i šanse da napravi pomak?
PRELEVIĆ: Svaka komisija koja treba da utvrdi istinu je dobra. Ne znam ko sve ove komisije sačinjava i ne verujem da oni lako mogu doći do odgovora zbog kojih su formirani, mada im iz sve snage držim pesnice u tom smislu. Neki od poginulih su bili moji prijatelji, odnosno poznanici. Negde su dokazi uništeni, a negde su veštaci uništili dokaze i nikome se ništa nije desilo.

MONITOR: Milan Beko je bio na saslušanju u policiji u svojstvu građanina. Novinarima je izjavio da je sve radio po zakonu kada je riječ o kupovini Luke Beograd, a njegova koleginica guvernerka Jorgovanka Tabaković tvrdi da je on dovoljno inteligentan da ne bi nikada „stao na trulu dasku”…
PRELEVIĆ: Što se tiče poslednjeg privođenja Milana Beka, mislim da je svaki napor da se utvrdi istina veoma značajan, kao i činjenica da nema nedodirljivih. To je važno saznanje u Srbiji. Sa druge strane, cela Srbija se trese u strahu da će biti pohapšena. Vlada mora pod hitno da pokrene proizvodnju ili da Srbima prikači nekakav uređaj koji bi drhtavicu pretvarao u struju, da se ne bi džaba tresli. Sa jedne strane je dobro što se uspostavlja vladavina prava, a sa druge strane je za privredu jako loše što više niko ništa ne sme da radi. Dakle, u svemu se mora pronaći mera. Nezaposlenost ubija Srbiju, a kao posledica najave hapšenja svih i svakog, i oni ljudi koji imaju pare, rađe ih iznose napolje. Ja lično mislim da je administracija Srbije najveća kriminalna organizacija u Srbiji i to ne zato što je ona samo korumpirana, nego zato što vi više u Srbiji ništa ne možete da uradite, jer je državna administracija u stručnom smislu usko grlo. Najbolji projekti Vlade Srbije su ugroženi, ne od kriminalaca, nego od nesposobne administracije.

Šutiranje ispod stola

MONITOR: U slučaju Šarić, izgleda, nije se daleko odmaklo, iako vicepremijer Vučić daje obećanja i rokove. Najvažnije je, čini se, što se tu malo odmiče u raspletu mreže organizovanog kriminala, sem što su ponovo u opticaju imena ljudi bliskih Ivici Dačiću. Stiče se utisak da se tako skivaju krupniji igrači od samog Šarića i njegovog ličnog klana?
PRELEVIĆ: U homogenoj Vladi, gde caruje drugarstvo, izgleda da ispod stola svi imaju modrice. Šutiranje ispod stola omiljena je igra u Srba, a to se obično radi uz pomoć medija, od kojih partijski štabovi prave artiljerijska oružja. Ne znam šta znači ta španska serija o tom Šariću i kako to da znate da je lociran, a ne hapsite ga i kako to da znate da je s njim bio šef kabineta, a nema procesa i kako to nam ne rekoste ko sve sa Šarićem nije bio? Postavlja se pitanje kome odgovara da se Šarić nađe i, ako svima odgovara da se Šarić nađe, kako to da ga ne nađoše? Ja ne mislim da je Šarić na vrhu piramide, niti mislim da su ti iznad njega bezazleni, niti mislim da je u Kolumbiji kupovao drogu u kiosku, tako da verujem da ćemo počekati dok njemu ne dosadi da beži. Ali do tada mogli bi da ga prebacujemo kroz medije ovom ili onom. Ne bi se do Šarića ni došlo da to nekom van naših zemalja nije smetalo. Našima je on bio dobar. To što je trovao, trovali bi se i bez Šarića, to što je zaradio, on je kao dobar privrednik, verujući vladama ovdašnjih zemalja ulagao, tako ga, na žalost, Amerikanci otkriše pre nego što je trebalo. Kad su nam Amerikanci rekli čime se on bavi, mi smo odmah rešili da on sa nama nema ništa, da ga nikad nismo videli, da nam ništa nije dao i da on nas očima da vidi ne može. Jednom rečju, mrzimo ga k'o Nemca. Ipak, mislim da bi s malo više ozbiljnosti i manje nadanja trebalo da kucamo na vrata Evrope.

 

Moralne nakaze

MONITOR: U martu će se navršiti deset godina od ubistva premijera Zorana Đinđića. Aktivni ste kao zastupnik u slučaju tužbe protiv pripadnika JSO za podizanje pobune u novembru 2001. Ima li dovoljno valjanih dokaza da se tužba koju su podigle Đinđićeva majka i sestra, a koja tu pobunu dovodi u neposredniju vezu sa ubistvom premijera, dokaže?
PRELEVIĆ: Sam tužilac kaže da pobuna JSO-a nema veze s ubistvom Zorana Đinđića. Izostanak bilo kog političkog aktera u ovom predmetu dovodi do zaključka da ne postoji politička pozadina. Dakle, jedna jedinica reši da dođe kod Sava Centra i da blokira saobraćaj i dobrovoljno se vrati nazad bez učešća političkih aktera. Da li je napala Vladu ili neku instituciju? Nije. Da li ih je neko oterao odatle? Nije. Da li su bili oni instrumenti u nečijim rukama? Neće da kažu. Ja u tom predmetu branim čoveka koji je tamo bio po naređenju, i to je nesporno. Nikada pre, ni posle toga, nije učestvovao u bilo kakvom krivičnom delu. Nikakvu vezu nema s politikom, niti s kriminalom i sve to je potpuno nesporno. Dakle, ja mislim da je sadašnji potpukovnik BIA-e čist kao suza, a drugi u ovom predmetu me potpuno ne interesuju. Ovaj predmet je kolateralna šteta zatrpavanja dokaza u slučaju Đinđić, jer se tu nije ni tražila politička pozadina, a da se tu tražila, i našla politička pozadina, onda Srbija ne bi, kao i Amerika posle Kenedija, sumnjala u nametnutu istinu. Neotkrivanje ubica Zorana Đinđića u potpunosti od članova njegove stranke pravi moralne nakaze i o njima ne treba trošiti reči.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

MIHAILO JOVOVIĆ, NOVINAR: Novinare biju jer govore istinu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uvijek me nervira kada političari, pa  i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu

 

MONITOR: Vlada je osnovala četvrtu po redu Komisiju za praćenje postupanja nadležnih organa u istragama napada na novinare, a Vi ste izabrani za predsjednika. Prethodne tri, konstatovala je i Akcija za ljudska prava, nijesu bile naročito uspješne. Mislite li da ova može biti uspješnija? Šta je to što je remetilo uspješnost prethodnih komisija, i da li je još prisutno?

JOVOVIĆ: Desetak sati nakon što je Đukanovićeva Vlada formirala Komisiju na sjednici u četvrtak 26. decembra 2013, poslije velikog pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice, eksplodiralo je blizu pola kila TNT ispod prozora redakcije Vijesti . Mafija je time pokazala šta misli i o Vladi i o Komisiji. Naravno da počinioci tog napada, a kamoli  nalogodavci, nisu pronađeni. Kao ni najvećeg broja drugih slučajeva teškog nasilja nad novinarima i imovinom medija.

Sramota je ove države i društva da će uskoro biti 17 godina od ubistva Duška Jovanovića,  14 od prebijanja Tufika Softića, tri godine od ranjavanja Olivere Lakić, da nabrojim samo neke slučajeve, a da nema ni uspješnih istraga, ni optužnica, a kamoli presuda.

Nije Komisija u ova tri mandata kriva za to. Ona ne saslušava, ne hapsi osumnjičene, podiže optužnice, ne sudi. Njena nadležnost svodi se na istragu istraga, da pokuša da utvrdi da li je u istragama bilo propusta, namjernih ili iz neznanja, zašto  toliko traju a rezultata nema, kao i da preporuči Vladi, policiji, tužilaštvu i drugima organima šta bi trebalo da urade da istrage krenu sa mrtve tačke.

Komisija je u svojim javnim izvještajima i onima označenim stepenom tajnosti dala veliki broj preporuka za konkretne slučajeve u kojima smo našli propuste u istrazi, ali nijedna nije ispunjena, da ja znam. Tužilaštvo nikad nije ni odgovorilo šta je sa preporukama koje smo im slali. Policija je u odgovorima Komisiji sve prebacila na unutrašnju kontrolu, a unutrašnja kontrola je ćutala.

Niko još nije odgovarao za vođenje nedjelotvornih istraga ili za „istrage“ čiji je cilj bio da se, opravdano sumnjam, nikad ne završe, iako u našim izvještajima postoje i imena ljudi koji su učestvovali u takvim istragama. Većina takvih policajaca, tužilaca i sudija je napredovala u karijeri.
Komisija je sabotirana na razne načine. Godinama smo od policije dobijali  cenzurisane dokumente, čak i bez imena policajaca koji su ih potpisivali, Agencija za nacionalnu bezbjednost je dostavljala dokumentaciju samo prve godine, na dozvole članovima Komisije za pristup tajnim podacima, bez kojih nema pristupa u sobu gdje se oni čuvaju, čekalo se i po pola godine.  Kod prethodne vlasti nije bilo političke volje za rješavanje ovih napada, posebno onih za koje s pravom sumnjam da su povezani sa moćnicima i kriminalcima bliskim vrhu DPS-a, da je bilo te volje ne bi im trebala ni Komisija,  našli bi i napadače i nalogodavce. Odnosno, politička volja je bila da se ti slučajevi ne rješavaju. Dokaz je i to što su lokalne siledžije, koje su bile akteri nekih napada, vrlo brzo otkrivane i hapšene,  dok napadi koji su očigledno bili organizovani čame godinama u tužilačkim i policijskim fiokama.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 7. maja ili na www.novinarnica.net 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOŽE MENCINGER, ČLAN EVROPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMJETNOSTI: Vakcine protiv “janšizma” još nijesmo pronašli

Objavljeno prije

na

Objavio:

Slovenija je zbog  predsjedavanja EU u žiži  odmjeravanja liderske moći koju je do sada  imala Angela Merkel sa velikim autoritetom. Njen odlazak i praznina koju ostavlja nisu korisni za perspektive članstva zemalja Zapadnog Balkana u EU

 

MONITOR: Slovenija je nedavno donijela pravila u vezi sa uslovima za prelazak granice u pandemiji. Za razliku od Mađarske i Grčke, takođe članica EU, ona „ne priznaje“ ruske i kineske vakcine za ispunjenje tog uslova. Kako ocjenjujete ponašanje Brisela u pandemiji i „preduzimljivost“ nekih članica koje su nabavile ili se tvrdi da namjeravaju da se snabdiju vakcinama koje nije odobrila Evropska agencija za ljekove?

MENCINGER: Priznavanje pojedinih vakcina je pre svega političko pitanje. Slovenija se u pogledu vakcine ponaša kao dobra članica EU, pa čeka na odobrenje vakcine sa strane EU, dok se Grčka i Mađarska ponašaju  racionalnije. Valja dodati da i Brisel pandemiju iskorištava za politiku: nepriznavanje ruske vakcine koristi kao mjeru za „sankcije“ protiv Rusije.

MONITOR: Kovaks, sistem SZO za snabdijevanje vakcinama siromašnih zemalja, nije dao zadovoljavauće rezultate. Ova agencija UN nedavno je saopštila da su bogati upotrijebili 82 posto raspoloživih vakcina. Kako je onda moguće stati na kraj pandemiji KOVID-19, za šta je neophodno postići globalni imunitet?

MENCINGER: Da su veliku većinu raspoloživih vakcina upotrebili bogati je sasvim razumljivo, to je situacija i sa ostalim dobrima. U siromašnim zemljama je prisutnost pandemije i manje uočena nego u razvijenim. U Jemenu, Eritreji, Avganistanu i Sahelu sigurno mnogo više ljudi umire od gladi i od ratova za koje su barem su krive zapadne zemlje, pogotovo  SAD, nego od kovida. I drugde se vakcinisanje koristi kao sramotna politika.Tako,  na primer, Izrael s možda najvišim postotkom cepljenih, sprečava dolazak cepiva u Gazu.

Pored toga je organizacija zdravstva u siromašnim zemljama očigledno užasno slaba, na što ukazuje Indija. No, mislim da će nakon nekoliko godina kovid biti sličan drugim zaraznim bolestima za koje postoji vakcinisanje, kao što su bile mnogo smrtonosnije velike boginje posle prvog svetskog rata ili gripa sada. Sada se kovidu često pripisuje i smrt ljudi koji bi umrli i bez  kovida, od drugih bolesti, a koje kovid samo prati. Kovid je i medijski populariziran i iskorištavan: pogledajte dnevne novosti na TV! Obično  počinju sa brojkama o kovidu.

MONITOR: U nekom od skorašnjih intervjua, ocijenili ste da će ova kriza biti gora od finansijske krize iz 2008,  jer je „nastala izvan ekonomskog sistema“. Ko bi mogao prosperirati od ove krize, sem što već postoje pokazatelji da pored farmaceutskih kompanija, ogromnu zaradu bilježe i kompanije on-line prodaje, kao Amazon?

MENCINGER: U tom pogledu ostajem pri svom mišljenju – da će sadašnja kriza biti gora od krize 2008. Ona je zaustavila i cele privrede, u kojima je bila potražnja dosta velika; zaustavljeni su od strane države. To je najviše pogodilo sektor ugostiteljstva i turizam, koji je značajan i za Crnu Goru i za Sloveniju. Pre dve godine Ljubljana je bila puna turista, sada ih uopšte nema. U Sloveniji su mnoge mere bile besmislene. Ljudi su, na primer, stajali ispred bifeaa, umesto da sede na terasama, uveden je policijski sat i zabranjeno kretanje među opštinama, datum i trajanje pandemije određeni su unapred. Nekoliko puta morao je čak Ustavni sud zaustaviti namere Vlade, s kojima je, da bi sprečila proteste, ograničavala druženje. Kovidne mere su još više od privrede – s nastavom i predavanjima preko računara, oštetile mlade. I od kovida imaju neki koristi: farmacija je nekakav „vojni profiter“. Isto važi i za internet trgovinu: ljudi zbog kovida sve više kupuju preko interneta.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 7. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIODRAG LEKIĆ, DEMOS: Nije dobro da vlade imaju favorite među vjerskim zajednicama

Objavljeno prije

na

Objavio:

Državna politika prema svim vjerskim zajednicama treba da se unapređuje i tu je važno imati uravnotežen pristup. Nije dobro da vlade imaju svoje stalne ili sezonske favorite među vjerskim zajednicama

 

MONITOR: Ocijenili ste da bi potpisivanje Temeljnog ugovora sa Pravoslavnom  crkvom prije izbora crnogorskog mitropolita bilo iz više razloga neadekvatno. Zašto?

LEKIĆ: Politika prema vjerskim zajednicama, razumije se prema svim zajednicama, je važan i osjetljiv segment državne politike. Tome treba prilaziti sa uvažavanjem vjerskih zajednica ali i sa jasnim idejama o zaštiti državnih interesa.

U mom javnom stavu povodom Temeljnog ugovora i nepotrebno nastalim kontroverzama, više sam se zalagao za ozbiljno i promišljeno dijelovanje crnogorske države nego što sam se bavio elementima koji legitimno pripadaju crkvi.

Zalažem se, dakle, kao i većina građana Crne Gore da ugovor između države i crkve bude racionalan i realistički, čija je osnovna premisa ustav države.  Da se u realnim uslovima postigne pošten ugovor i kao takav doprinese jedinstvu naroda, a ne novim raskolima.

Upravo imajući u vidu istorijsku složenost zato i osjetljivost pitanja, učinilo mi se da bi prethodni izbor crnogorskog mitropolita bio sastavni dio tog potencijalno fer postupka i sadržaja.

Temeljno o temeljnom ugovoru, dakle bez mogućih improvizacija i tajnih žurbi, bila je, čini mi se, dobronamjerna poruka.

MONITOR: Imali ste primjedbe na netransparentnost procesa dogovaranja između države i Crkve oko Temeljnog ugovora, kao i mjesta na kojima su dogovori vršeni, odnosno nedovoljnu uključenost institucija u taj proces. Šta su negativni efekti toga?

LEKIĆ: Premijer Krivokapić je izjavom prije dva dana u crnogorskoj skupštini da još treba raditi na usaglašavanju ugovora, i zatim ga učiniti javnim – sada pojasnio situaciju. Dobro je što je napuštena praksa prethodne vlasti koja je takve ugovore potpisivala bez prethodnog upoznavanja vlasti.

U svakom slučaju, državna politika prema svim vjerskim zajednicama treba da se unapređuje i tu je važno imati uravnotežen pristup. Nije dobro da vlade imaju svoje stalne ili sezonske favorite među vjerskim zajednicama. Prethodna vlast na čelu sa DPS-om je imala velika ciklična savezništva i neprijateljstva sa vjerskim zajednicama, posebno sa SPC proizvodeći tako atmosferu manipulacija i podjela u društvu, što je izgleda i bio cilj. Na kraju su takve kombinacije izazvale i poznate bumerange.

MONITOR: Vi se, dakle, zalažete za građenje osmišljene državne politike prema vjerskim zajednicama?

LEKIĆ: Ozbiljna osmišljena politika je u interesu građana i stabilnosti države. U uobličavanju državne politike prema vjerskim zajednicama treba da se čuje glas i vjerske i sekularne Crne Gore.

Sve opet na poukama istorije. Okrenuti vremenima budućnosti. I to su dugi procesi.

Jedan od najvećih evropskih istoričara, predstavnik pozitivističke škole Rilke je rekao da dvije trećine ljudske istorije čine odnosi crkve i države. Taj odnos i u crnogorskoj istoriji je dugotrajan i veoma složen.

Sportski rečeno – ako bih malo olakšao temu – to nije disciplina sprinta, već maratona.

Treba  znanjem, mudrošću, osjećajem realizma pratiti i učesvovati u tome, ispravljati i istorijske greške, sve s ciljem postizanja društvene kohezije, demokratskog, duhovnog progresa, konačno dostojanstvenog života u Crnoj Gori.

MONITOR: Da li je način na koji se ovo pitanje rješava  „usluga” nove vlasti  prethodnom režimu, koji to koristi, kako ste kazali, da „pseudopatriotski stražari nad zemljom”? Mnoga prethodna pitanja koja je otvorila nova vlast, od državljanstva, preko Zakona o slobodi vjeroispovjesti, pa nadalje, podigla su tenzije.

LEKIĆ: Iako traumatično spušteni sa opojnih visina dugotrajne vlasti, glavni eksponenti prethodnog režima koriste svaku improvizaciju, nepostojanje dovoljno jasnog pravca i sistema funkcionisanja nove vlasti.

Ironija situacije da partije održive korupcije i klijentelizma koriste takve situacije pokušavajući da se legitimišu kao zaštitnici države i nacionalnog identiteta. Oni to čine i u ovom vremenu završne faze truležnih procesa koji se ispoljavaju političko-korupcionaškim skandalima, poput stambene korupcije.

Uzgred, treba podsjetiti da je nedavno skupština Savjeta Evrope u svojim zaključcima pozdravila usvajanje Zakona o slobodi vjeroispovjesti.

I to se može vidijeti i kao završni rezultat Đukanovićevog otuđenog  avanturizma, kada je kršeći ustav sekularne države krenuo na partijskom kongresu u crkvene reforme. I to ne znanjem i vizijom o složenim crkvenim pitanjima, već inspiracijom novog izbornog inžinjeringa, koji je trebalo da donese izbornu pobjedu.

MONITOR: Ipak, kako to da nova vlast, prije mnogih važnih reformi, insistira na pitanjima koja lako podižu tenzije?

LEKIĆ: Dosta je teško govoriti o novoj vlasti u jednini. Ne mislim toliko na objektivno različite političko ideološke profile partija. Mislim na nedostatak metoda rada. Umjesto dobre pripreme za početak dijelovanja nove vlasti izgubilo se silno vrijeme na konfuznim raspravama o  konceptu tzv. ekspertske vlade.

Zaista je nevjerovatno da je neko mogao pomisliti da vlada može funkcionisati bez parlamentanrne većine. Ili obrnuto. Govorimo o prvim lekcijama funkcionisanja političkog sistema.

Međutim, i dalje vjerujem da je moguće uhvatiti pravac koji su građani očekivali dajući mandat novoj vlasti.

Potrebne su, i poslednji je čas za njih, kredibilne ideje i akcije koje mogu da mjenjaju stanje.

MONITOR: Gdje je crnogorsko društvo danas, kada su u pitanju podjele?

LEKIĆ: Proces podjela je otišao daleko. Dugo se i radilo na tome. Plan nacionalnih podjela je najuspješnije realizovan projekat prethodne vlasti. A i lakše je bilo dijeliti narode, kombinovati sa njihovim elitama koalicije nego izgrađivati zdravo i na vrijednostima integrisano društvo.

Nacionalne ideologije i njihovi tribuni su stvorili dominantu svijest koja je objektivno odvajala etničke zajednice, već od škole pa dalje. Iza lokalnih verzija „sukoba civilizacija“ – da upotrijebim poznatu Hantitntonovu paradigmu – uglavnom se krije lokalni „sukob ignorancija“ sa opasnim posljedicama.

Ako se ovako nastavi, Crne Gora će ustrojstvom biti zbir etno-konfesionalnih zajednica i tako početi da liči na Jugoslaviju ili BiH.

I u ovoj ozbiljnoj oblasti je potreban zaokret. Ne, naravno, ukidanjem nacija. Već ozbiljnom državnom politikom društvene kohezije i stavljanjem građanina, njegov dostojanstven život u prvi plan.

Pitanje danas i ovdje nije koja koja će političko-etnička strana da pobijedi. Radi se o tome da Crne Gora pobijedi.

MONITOR: Kako komentarišete normalizaciju nasilja, koja se uspostavlja? Imali smo i nekoliko napada na novinare, učestale proteste sa nerijetko šovinističkim porukama, sve češći govor mržnje…

LEKIĆ: Forme tog primitivizma koje je izbilo iza propagandnih „uspješnih priča“ pokazuju i stepen zapuštenosti crnogorskog društva.

Impresionira prostačka kreativnost identitetski nahuškanih izvođača nasilja – verbalnog, sada već i fizičkog.

Upadljivo je da ekipe u različitim političko nacionalnim dresovima imaji sličan, gotovo identičan repertoar primitivnosti. Iako iz suprotnih tabora, oni jako liče jedni na druge. Kakofonija agresivnih budalaština je jako upadljiva. Šovinističke poruke dolaze od primitivaca nacionalistički obučavanih u političkim radionicama. Podstaknuti i iznajmljenim novinarskim podzemljem.

Mržnja prema drugom je u prvom planu. Mržnja malih razlika. Naravno, oni mrze prije svega kulturu jer ona znači  uvažavanje drugog.

MONITOR: Kako vidite situaciju oko incijative za smjenu ministra pravde Vladimira Leposavića? Hoće li se prevazići ta kriza vlasti?

LEKIĆ: Po svemu sudeći teško. Formalno gledano ostavka ministra rješava krizu Vlade. Međutim, ministar svojim argumentima i pravima traži rasplet u parlamentu. Kriza se, dakle, sada seli u parlament. Premijer kao akter izbora ministra pravde, zatim smjenjivanja istog ministra, u oba slučaja ne konsultujući nikog u parlamentarnoj strukturi, bi morao biti akter i ove nove faze. Možda još ima nešto vremena da se izađe iz ove ozbiljne političke krize.

MONITOR: Može li se u aktuelnoj situaciji, uz krizu vlasti, i institucije koje su i dalje pod političkom kontrolom prethodnog režima, Crna Gora reformisati, i obračunati sa ozbiljnim devijacijama poput organizovanog kriminala, korupcije?

LEKIĆ: Iako je zaista teško nasljeđe prethodne vlasti – reforme se mogu i moraju ostvariti, posebno one koje uvode funkcionisanje pravne države. To je u isti mah zahtjev građana i Evropske unije.

Zapravo posljednji je čas za stvarne reforme, a samo kredibilne ideje i akcije mogu mjenjati stanje.

Političke snage koje su pobijedile 30. avgusta, makar u ovom trenutku iz više razloga djelovale poluudruženo, treba da definišu mnogo toga, prije svega ciljeve i sistem rada – da bismo izgradili ozbiljnu državnu politiku kao preduslov za reformisanu Crnu Goru.

I dalje vjerujem da je to moguće.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo