Povežite se sa nama

INTERVJU

BOŽO PRELEVIĆ, ADVOKAT: Daleko je vladavina prava

Objavljeno prije

na

U Srbiji kao da ne prestaje obračun s organizovanim kriminalom, paralelno s „razumnim sumnjama” u njegovu vjerodostojnost. Da li je to samo paravan za sve teže stanje u privredi i gori položaj građana ili posljedica uvjerenosti da prosperiteta nema bez odbacivanja balasta i vlastite prošlosti, razgovarali smo s iskusnim pravnikom i advokatom, a nekada i koministrom policije Božom Prelevićem.

MONITOR: Sve srpske vlade nakon 2000. obećavale su odsudnu borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Hapšenje Miroslava Miškovića podiglo je očekivanja javnosti na visok nivo. Čini li vam se da su očekivanja opravdana?
PRELEVIĆ: Borba protiv korupcije i kriminala, pored životnog standarda jedna je od osnovnih tema koja je služila i za obaranje Slobodana Miloševića. To je i suštinska tema svih zemalja u regionu. Kapacitet institucija i volja vladajuće stranke, kao i jako dobra organizovanost kriminalaca, posebno u periodu tranzicije predstavljali su glavne prepreke da ova borba bude uspešna. Ima tu nekih trzaja, nekih pomaka, ali to sve zajedno nedovoljno je da bi se moglo reći da na ovim prostorima postoji vladavina prava, slobodno tržište, pošteni izbori, slobodni mediji i dostupna pravda u odnosu na sve učesnike. Neko reče da je tranzicija isto što i pravljenje broda na otvorenom moru. U privatizaciji će preduzeća kupiti kompanije ili pojedinci koji imaju pare, a ko je imao pare devedesetih na ovim prostorima, to je poznato. Jadna privreda koju su oni trebali da unaprede. Naravno, ni vlasti se nisu snašle, oni još nude građanima, kao sopstveni uspeh, da su se negde zadužili na štetu građana ili da su prodali nekome koga su jedva našli, bilo šta što su im očevi napravili, te bi građani sad trebalo da budu srećni što će profit odlaziti u inostranstvo, a ne državi koja bi taj profit trebalo da ulaže u neke bolnice, škole i sl. Građani još nisu osetili u punoj meri sve blagodeti koje su političari brza oka njima učinili. Poslednjim demonstracijama u Sloveniji jedan od zahteva je bio i da se ukinu stranke kao multiplikovano generisanje korupcije, u nekim drugim delovima su se javili desničarski pokreti, što bi moglo značiti da arapsko proleće nije samo arapsko. Hapšenje Miškovića bacilo je građanima malo krvi i malo pravde, jer je uhapšen čovek koji je 20 godina bio saradnik skoro svih vlasti, koji je skoro satro srpsku privredu halapljivo grabeći sve što postoji, koji je formirao vlade i vladine uredbe i kreirao svoj interes u njima. Ja ne znam šta su očekivanja građana, koji su sve više taoci, a sve manje zaposleni. Malo tuđe krvi može nekog zadovoljiti samo do prvog, kad stižu računi.

MONITOR: Vladavina prava jedan je od osnovnih zahtjeva EU u budućim pregovorima koji se ovdje željno očekuju. Da li je moguće da se zatvore ta poglavlja a da se ne postavi pitanje odgovornosti za reformu pravosuđa koju je preduzela i krajnje neuspješno sprovela prethodna vlada?
PRELEVIĆ: Reforma pravosuđa imala je svoje dobre i loše strane. Na žalost, priča se samo o lošim. Problem reforme nije u reformatorima, nego u onima koji misle da znaju ko reformator može da bude. Tamo gde su druge države pravile timove najiskusnijih, mi smo imali pojedince spremne da poginu za eksperiment, spremne da uvrede kritičare i da se zaklone iza standarda EU. Onaj ko ne zna da odabere savetnike, od njihove mladosti, neiskustva i neznanja mora da strada. Na ovim prostorima se češće spominje onaj ko sme od onoga ko zna, samo onome ko mnogo zna treba savetnik, a onaj ko ništa ne zna uvek je sveznalica. Nova Vlada je pametno rešila da prvo iskusni ljudi procene šta je dobro, a šta loše, pa da menja loše. Nadam se da će tu pamet zadržati do kraja mandata.

MONITOR: Izjavljivali ste da bi se jedan od najkrupnijih slučajeva neriješenih ubistava, ubistvo gardista u Topčideru, mogao pomaći s mjesta ako bi bio ispitan Ratko Mladić, koji je više puta dovođen u vezu s ovim slučajem. Da li je vojno pravosuđe odgovorno za stagniranje u odnosu na ono što je otkrila komisija na čijem ste čelu bili ili je riječ o političkom interesu?
PRELEVIĆ: Što se tiče Topčidera, tu se radi o otuđenim centrima moći, nekakvim bezbednosnim službama koje su htele da poštede građane istine o Topčideru da se ne bi nervirali, a, bogami, i da ne bi postavljali pitanja. Prošle su mnoge vlade, utvrdilo se da je državna komisija rekla istinu, za razliku od mnogih drugih. E, tu se sad dešava srpski obrt. Ti mnogi drugi su napredovali, a članovi državne komisije su bili popljuvani. Da nije bilo političke volje tadašnje SCG, političke volje predsednika Tadića i predsednika Vujanovića, koji je, inače, jedan sjajan krivičar, kome se ne mogu prodati dva leša kao kusur, ništa se u državnoj Komisiji ne bi desilo. Dakle, postoje neki uticajni ljudi koji preživljavaju promene vlada, imaju svoje interese, budžete, medije i moć. Pametnom je dovoljno.

MONITOR: Formirana je i komisija koja će se baviti analizom dosadašnjih istraga za ubistva tri novinara a, možda, i za pogibiju radnika RTS u bombardovanju. Kako procjenjujete njen kapacitet i šanse da napravi pomak?
PRELEVIĆ: Svaka komisija koja treba da utvrdi istinu je dobra. Ne znam ko sve ove komisije sačinjava i ne verujem da oni lako mogu doći do odgovora zbog kojih su formirani, mada im iz sve snage držim pesnice u tom smislu. Neki od poginulih su bili moji prijatelji, odnosno poznanici. Negde su dokazi uništeni, a negde su veštaci uništili dokaze i nikome se ništa nije desilo.

MONITOR: Milan Beko je bio na saslušanju u policiji u svojstvu građanina. Novinarima je izjavio da je sve radio po zakonu kada je riječ o kupovini Luke Beograd, a njegova koleginica guvernerka Jorgovanka Tabaković tvrdi da je on dovoljno inteligentan da ne bi nikada „stao na trulu dasku”…
PRELEVIĆ: Što se tiče poslednjeg privođenja Milana Beka, mislim da je svaki napor da se utvrdi istina veoma značajan, kao i činjenica da nema nedodirljivih. To je važno saznanje u Srbiji. Sa druge strane, cela Srbija se trese u strahu da će biti pohapšena. Vlada mora pod hitno da pokrene proizvodnju ili da Srbima prikači nekakav uređaj koji bi drhtavicu pretvarao u struju, da se ne bi džaba tresli. Sa jedne strane je dobro što se uspostavlja vladavina prava, a sa druge strane je za privredu jako loše što više niko ništa ne sme da radi. Dakle, u svemu se mora pronaći mera. Nezaposlenost ubija Srbiju, a kao posledica najave hapšenja svih i svakog, i oni ljudi koji imaju pare, rađe ih iznose napolje. Ja lično mislim da je administracija Srbije najveća kriminalna organizacija u Srbiji i to ne zato što je ona samo korumpirana, nego zato što vi više u Srbiji ništa ne možete da uradite, jer je državna administracija u stručnom smislu usko grlo. Najbolji projekti Vlade Srbije su ugroženi, ne od kriminalaca, nego od nesposobne administracije.

Šutiranje ispod stola

MONITOR: U slučaju Šarić, izgleda, nije se daleko odmaklo, iako vicepremijer Vučić daje obećanja i rokove. Najvažnije je, čini se, što se tu malo odmiče u raspletu mreže organizovanog kriminala, sem što su ponovo u opticaju imena ljudi bliskih Ivici Dačiću. Stiče se utisak da se tako skivaju krupniji igrači od samog Šarića i njegovog ličnog klana?
PRELEVIĆ: U homogenoj Vladi, gde caruje drugarstvo, izgleda da ispod stola svi imaju modrice. Šutiranje ispod stola omiljena je igra u Srba, a to se obično radi uz pomoć medija, od kojih partijski štabovi prave artiljerijska oružja. Ne znam šta znači ta španska serija o tom Šariću i kako to da znate da je lociran, a ne hapsite ga i kako to da znate da je s njim bio šef kabineta, a nema procesa i kako to nam ne rekoste ko sve sa Šarićem nije bio? Postavlja se pitanje kome odgovara da se Šarić nađe i, ako svima odgovara da se Šarić nađe, kako to da ga ne nađoše? Ja ne mislim da je Šarić na vrhu piramide, niti mislim da su ti iznad njega bezazleni, niti mislim da je u Kolumbiji kupovao drogu u kiosku, tako da verujem da ćemo počekati dok njemu ne dosadi da beži. Ali do tada mogli bi da ga prebacujemo kroz medije ovom ili onom. Ne bi se do Šarića ni došlo da to nekom van naših zemalja nije smetalo. Našima je on bio dobar. To što je trovao, trovali bi se i bez Šarića, to što je zaradio, on je kao dobar privrednik, verujući vladama ovdašnjih zemalja ulagao, tako ga, na žalost, Amerikanci otkriše pre nego što je trebalo. Kad su nam Amerikanci rekli čime se on bavi, mi smo odmah rešili da on sa nama nema ništa, da ga nikad nismo videli, da nam ništa nije dao i da on nas očima da vidi ne može. Jednom rečju, mrzimo ga k'o Nemca. Ipak, mislim da bi s malo više ozbiljnosti i manje nadanja trebalo da kucamo na vrata Evrope.

 

Moralne nakaze

MONITOR: U martu će se navršiti deset godina od ubistva premijera Zorana Đinđića. Aktivni ste kao zastupnik u slučaju tužbe protiv pripadnika JSO za podizanje pobune u novembru 2001. Ima li dovoljno valjanih dokaza da se tužba koju su podigle Đinđićeva majka i sestra, a koja tu pobunu dovodi u neposredniju vezu sa ubistvom premijera, dokaže?
PRELEVIĆ: Sam tužilac kaže da pobuna JSO-a nema veze s ubistvom Zorana Đinđića. Izostanak bilo kog političkog aktera u ovom predmetu dovodi do zaključka da ne postoji politička pozadina. Dakle, jedna jedinica reši da dođe kod Sava Centra i da blokira saobraćaj i dobrovoljno se vrati nazad bez učešća političkih aktera. Da li je napala Vladu ili neku instituciju? Nije. Da li ih je neko oterao odatle? Nije. Da li su bili oni instrumenti u nečijim rukama? Neće da kažu. Ja u tom predmetu branim čoveka koji je tamo bio po naređenju, i to je nesporno. Nikada pre, ni posle toga, nije učestvovao u bilo kakvom krivičnom delu. Nikakvu vezu nema s politikom, niti s kriminalom i sve to je potpuno nesporno. Dakle, ja mislim da je sadašnji potpukovnik BIA-e čist kao suza, a drugi u ovom predmetu me potpuno ne interesuju. Ovaj predmet je kolateralna šteta zatrpavanja dokaza u slučaju Đinđić, jer se tu nije ni tražila politička pozadina, a da se tu tražila, i našla politička pozadina, onda Srbija ne bi, kao i Amerika posle Kenedija, sumnjala u nametnutu istinu. Neotkrivanje ubica Zorana Đinđića u potpunosti od članova njegove stranke pravi moralne nakaze i o njima ne treba trošiti reči.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SVETLANA BROZ, DIREKTORICA NVO GARIWO U SARAJEVU: U RS se dijeli oružje grđanima kao ’91

Objavljeno prije

na

Objavio:

I Ideje Velike Srbije i Velike Hrvatske, bazirane na teritorijalnim pretenzijama prema BiH, življe su nego ikada ranije. Evropa i svijet gledali su na krvavi raspad Jugoslavije bez komentara, osim svijetlih likova poput Alexandra Langera, pisca i člana Parlamenta Evrope koji se ubio u znak protesta protiv beskrupuloznog ćutanja Evrope i njenih institucija. Pitanje je samo hoće li ponovo ćutati

 

MONITOR: Na nedavno održanom sastanku ministara inostranih poslova zemalja članica EU, u izvještaju koji je podnio Žozep Borelj, posebno je naglašena zabrinutost u vezi sa situacijom na Zapadnom Balkanu. Poznajete različite sredine tog prostora – kako Vama izgleda Zapadni Balkan danas?

BROZ: Izgleda mi, kao i više od poslednje tri decenije, kao bure baruta – što uopšte ne čudi. Zamislite Nemačku da su njoj posle Drugog svetskog rata saveznici ostavili na vlasti nacional-socijalističku partiju i sve Hitlerove saradnike. Ta partija je i danas zakonom zabranjena, a dvadeset tri od dvadeset četiri u Nirnbergu suđena ratna zločinca osuđena su na smrt nakon suđenja koja su trajala tri i po godine. Ovde se dogodilo upravo suprotno: nakon ratova od 1995. do 1999. sve nacionalne (čitaj: nacional-socijalističke) partije koje su organizovale ratove i vodile ih, ostale su na vlasti do danas. A suđenja za ratne zločine u ICTY trajala su gotovo trideset godina. Sve u ime ljudskih prava okrivljenih, koji su ubili više od 100.000 građana i raselili samo u BiH 2,5 miliona. Ideolozi tih zločina u najvećem broju i danas vladaju prostorima Zapadnog Balkana, kao članovi najjače mafije organizovanog kriminala u Evropi, birani od strane preplašenih građana, s blagoslovom iste te EU.

MONITOR: Mogu li se stvari na Zapadnom Balkanu uopšte poboljšati za „obične ljude“, bez pritisaka i uslovljavanja od stane međunarodnih civilnih i vojnih organizacija, EU, SAD?

BROZ: Goloruki građani ne mogu izaći na kraj sa onima koji imaju svu vlast, novac, trenirane i plaćene ubice za ratove koje su vodili i koje ponovo žele voditi. Dovoljno bi bilo kada bi sve te međunarodne institucije skupile sav dokazni materijal koji imaju, jer ovde se nalaze više od trideset godina, a prate i registruju pomno sve kriminalne radnje, i omogućile tužiocima i sudijama da pravedno sude, odnosno da imamo nezavisno sudstvo. Ali, kako to nisu uradili za ove tri decenije, izgleda da im permanentna nestabilnost Zapadnog Balkana odgovara. Dokle će im odgovarati, ne znam.

Sećam se davnašnjeg razgovora sa generalnim sekretarom OSCE-a, koji mi je na apel da ta organizacija pomogne regiji Zapadnog Balkana da se oslobodi organizovanog kriminala, rekao da će svaka država morati to sama da uradi. Od tada do danas ništa se nije promenilo. Kriminalci vladaju, a narod opljačkan ćuti u strahu da može biti i gore.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 22. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

MONITOR:  Za sada samo URA insistira na ekspertskoj Vladi koja je dogovorena Sporazumom iz avgusta prošle godine  trojice lidera pobjedničkih lista. Šta bi značilo kršenje tog dogovora, i ulazak lidera parlamentarne većine u Vladu?

PERIĆ: Možda to nije bila zamisao na početku, ali sada je već jasno da je teza o ekspertskoj vladi zapravo brana da jedna koalicija uđe u Vladu na ministarskom nivou. Ne treba nikakva posebna elaboracija da to u praksi nije ekspertska Vlada i da njeni rezultati ne daju za pravo da se može tako karakterisati. Da je zaista espertska ona bi u hodu rješavala probleme, a ne gomilala nove.

Da je ona pokazala drugačiji stil upravljanja, da je pokrenula opštedruštveni dijalog, da nije ignorisala javnost – posebno stručnu, da je pružila jasan plan razvoja, tada bi njena pozicija bila snažnija. Takođe, da su premijer i ministri razumjeli da treba da ponude viziju i za nju obezbijede podršku – od parlamenta pa sve do najšire javnosti – tada bi stvari izvjesno bile drugačije.

Ovako samo isticanje modela koji nije dao rezultat je neuvjerljivo i očito pokazuje da je pozadina nešto drugo. Mislim da ta vrsta kalkulisanja dugoročno nikome ne donosi ništa.

MONITOR: Međunarodna afera Pandorini papiri podsjetila nas je na rezultate 30 godina vladavine DPS-a, odnosno Mila Đukanovića, ali i nedostatak nezavisnih institucija, kao što je tužilaštvo. Kolika je odgovornost nove parlamentarne većine za to što još čekamo na drugačije tužilaštvo?

PERIĆ: Koliko su institucije obesnažene govori podatak da krucijalne impulse u borbi protiv korupcije dobijamo iz civilnog sektora. To u ovom slučaju daje dodatni kredibilitet MANS-u, ali govori nam i koliko je naše ne samo pravosuđe, već cio državni aparat zapušten. Nova parlamentarna većina kao da se trudi da se uklopi u taj opšti utisak.

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”. Ovu agoniju koja je tek počela mogu da zaustave jedino građani stalnim zahtijevanjem da političari daju ideje i rješenja koja će sprovoditi. Ovo što  vidimo je gola inercija koja nas vodi ka novom tavorenju, uz novi momenat dodatno podijeljenog društva.

MONITOR:   Ove sedmice završen je i Izvještaj o dešavanjima na Cetinju, tokom ustoličenja mitropolita. Očekujete li da bi taj dokument mogao dodatno da utiče na pitanje rekonstrukcije Vlade, jer je premijer Krivokapić najavio da će pokrenuti pitanje odgovornosti vrha policije?

PERIĆ: Izostaje šire sagledavanje tog dešavanja, razumijevanje svih njegovih slojeva i djelova zajednice koji su u njemu učestvovali i, što je najvažnije, pouke koju možemo izvući. U realnosti ovo pitanje je postalo instrument bitke dokazivanja unutar vlasti koje bio ,,značajniji” i ,,hrabriji”.

Imali smo situaciju u kojoj je jedino dobro to što nije bilo žrtava, i u kojoj su svi ključni akteri mogli učiniti mnogo više, dok je neodgovornosti bilo na svim stranama. Ne očekujem da će se to naći niti u jednom izvještaju, a to bi bila blagotvorna promjena u načinu razmišljanja.

Dakle, izvještaj može imati dimenziju prepucavanja unutar vladajuće strukture, ali teško da će nam dati istinski uvid u ono što se dešavalo.

MONITOR: Hoće li afera Pandorini papiri biti zaboravljena, kao brojne u nizu?

PERIĆ: Da li će ova afera biti zaboravljena kao i mnoge ranije, zavisi od dva faktora. Prvo, da li ćemo kroz papire dobiti i konkretnije dokaze o nezakonitim radnjama i, drugo, da li će se tužilaštvo, a potom i sudstvo reformisati. Oba odgovora moraju biti pozitivna da bi ova afera dobila kredibilan sudski epilog.

Ipak, naglasimo da je neodrživa etička pozicija predsjednika države koji je osnivao pravne entitete koji se često kreiraju sa namjerom, između ostalog, izbjegavanja plaćanja poreza. Argument da u trenutku osnivanja nekog trasta nije bio na državnoj funkciji je neozbiljan. On je tada i sada na čelu partije koja je u tom trenutku davala i premijera i predsjednika države, partije koja se zalaže za privlačenje stranog kapitala i koja je zahtijevala da građani plaćaju porez u svojoj zemlji – a ovi trastovi se osnivaju u velikom broju slučajeva upravo iz suprotnih razloga.

MONITOR:  Ministar finansija Milojko Spajić nastavlja sa obećanjima. Ove sedmice Socijalni savjet izglasao je podršku programu Evropa sad, koji bi prema riječima ministra Spajića omogućio građanima znatno  bolji standard od početka sljedeće godine. Opozicija upozorava da smo pred finansijskim kolapsom. Gdje je istina?

PERIĆ: Bilo bi dobro da se prisjetimo počev od devedestih godina koje su sve to bombastične najave o dramatičnom napretku u par mjeseci ispunile. Enormne bankraske kamate? Masovna vaučerska privatizacija? Bogaćenje na berzi? Znam da to ne zvuči atraktivno, ali vjerujem da rezultati dolaze kao posljedica dugotrajnog i predanog rada.

Volio bih da se ostvare najave iz tog ministrovog plana, ali iz ove perspektivne ne razumijem kako. Ostaje mi zaista nejasno kako u ambijentu u kome je za godinu dana porastao broj nezaposlenih, pao broj zaposlenih, uvećan državni dug, u kom je parlament trenutno u stanju da ne usvaja zakone, gdje nije i pored najava otvorena mogućnost za prijem novca iz inostranstva putem najvećih globalnih elektronskih servisa… kako u tom ambijentu zabilježiti tako velik skok. Može se, naravno, računati i da će se, ako se suzbije siva ekonomija koju je za osobom ostavila prethodna vlast, doći do dodatnih prihoda, ali da to može pokriti ove projekcije – nisam siguran. No, bio bih jako zadovoljan da se pokaže da nijesam shvatio veliku viziju, samo upozoravam na rizik koji je po meni očit.

Naravno, mogu se javne finansije napregnuti do pucanja kako bi neko obećanje bilo na kratak rok ispunjeno, ali koja je cijena? Uz to ući u takvu reformu bez jasnih i provjerljivih obrazloženja je prilično upitno sa stanovišta odgovornosti.

Marketinški gledano ovo jeste snažno rješenje za onog ko ga predlaže, svojevrsna win-win situacija: ako neko iz vladajuće većine odbije da glasa za zakone koji bi omogućili ove mjere – on će biti kriv što blagostanje izostaje, ako pak napregnete javne finansije da biste izgurali ovaj program, onda dobijate nekoliko savršenih mjeseci za političku kampanju, recimo formiranja nekog političkog subjekta koji bi iznjedrila Vlada koja sebe naziva ekspertskom.

MONITOR:  Šta je izlaz iz aktuelne političke situacije?

PERIĆ: Moramo pronaći konačno iskustva na koja ćemo se oslanjati i definisati vrijednosti oko kojih ćemo se okupljati. Takođe, moramo otvoriti javni dijalog na sve teme koje pritiskaju zajednicu. Siguran sam da bismo jednog dana došli do nekog rješenja – do tada, mi ćemo tumarati i sva naša djelanja će biti plod stihije. Izbor je na nama.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

MONITOR: Ostaje i ahiva sjećanja na „prvih 30 godina“?

ZAJOVIĆ: Proizvele smo 300  kratkih filmova o našim akcijama sa Grupom za video aktivzam, oko 300 izdanja onoga što zovemo kontraarhiva, kontrasjećanja, alternativna istorija, deset izdanja ŽUC mreža međunarodnih skupova, 6-7 hiljada terenskih obrazovnih radionica, zakonodavnih inicijativa… Jako je bitna ta isprepletenost različitih aktera i akterki – multiperspektivnost, isprepletenost različitih aktera i akterki. Spojile smo s jedne strane feministički aktivizam, unele smo feministički antimilitarizam, što je nepoznato. I politiku pravljenja savezništava. Nije nam bilo bitno da li je neko muškarac ili žena, iako smo mi ženska grupa. Od početka smo bile sa svim buntovnicima, pobunjenicima protiv rata-dezerterima. To rodno nam nije bilo važno. Preokrenule smo i to rodno a ne samo nacionalno. Sve smo preokretale, uz tu jednu mučninu i tegobu, da stalno preokrećemo, uznemirujemo, stvaramo, kreiramo i da to bude jedan uzbudljiv proces. Umetnici, porodice žrtava, žene najvišeg akademskog nivoa sa ženama koje su završile samo četiri razreda, LGBT zajednica i svi smo na jednom istom mestu, zajednički prepoznati u jednoj drugosti, što kaže Žole iz Škarta – mi ne pratimo modu. Ko prati modu uvek je u zaostatku… Kultura kontrapunkta, ostajanja na mestu i produbljivanje toga je za mene jedino važno.

MONITOR: Za tih 30 godina mnogo toga se desilo pa i promijenilo u našem dijelu Evrope, ali i globalno. Neki lideri su došli i otišli, razgrađivane su i stvarane države, vođeni su ratovi… Kako biste vi, ukratko, opisali kontekst u kojem 30 godina djeluje ŽUC?

ZAJOVIĆ: Evropa danas nije ono što je bila pre 30 godina. Ja pod Evropom podrazumevam ono što je Evropa odozdo, Evropa drugosti, solidarna, Evropa pokreta…  To je moja Evropa koja je ostala ista. I zbog toga mi je bilo važno čak i ono što je formalna integracija u EU. Ali postoji razlika između onoga što je bila institucionalna Evropa pre 30 godina i sada. Mi smo tada mogle da računamo na neke oslonce iz institucionalnih okvira. Recimo Aleksander Langer koji je 1994. napravio Rezoluciju o političkom azilu dezertera i političkih pobunjenika protiv rata – uglavnom koristeći iskustvo Srbije, kao podršku marginalizovanim i nepriznatim pobunjenicima, ili Luizu Morgantini… Ja sad ne mogu da nabrojim nikoga iz Evropskog parlamenta ko je izrastao iz mirovnog, antimilitarističkog ili feminističkog pokreta i koji zaista radi u skladu za imperativom o mogućnosti drugačije Evrope. Tada je bilo odgovornijih u evropskim institucijama i mogli smo u njima da imamo saveznike.

MONITOR: Bila je jasna podrška?

ZAJOVIĆ: Da. Tu nije bio samo GSS, već i druge partije koje su nam bile manje bliske. Postojala je jedna kohezija, jedna odgovornost, jedan stid – „blam“ da se paktira sa režimom. Stalno je postojao jedan antirežimski blok, ali se ne može reći da je postojao i jasan antiratni blok i zbog toga smo, djelimično, u ovome u čemu smo sada. U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na jednom nivou, ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji, ali je postojala jedna atmosfera zajedništva u odnosu na režim i postojali su mediji, bio je ANEM, bio je veliki broj mreža, podrška sa Zapada. Bila je drugačija Evropa. Intelektualna elita nije kolaborirala sa režimom.

Ali, Evropa je promenjena, pogotovo posle ove krize sa izbeglicama koja je pokazala da postoji jedan trajniji beleg Evrope, a to je rasizam i duboko ukorenjeni antisemitizam, sada je to i islamofobija.

A i kriteriji su se snizili tako da EU u ime stabilnosti danas podržava lažne demokrate, diktatore, tako da se sve svelo na standardizaciju, štancovanje zakona. Tu je i jedna bestidnost intelektualne elite pa i kulturne elite, onih koji u Srbiji, nominalno – u ime EU integracija, bestidno kolaboriraju sa Vučićem. I ne radi se tu o izgradnji nekakvog srpskog identiteta i srpske duhovnosti…Ti razni očevi nacije – izluđeni, pauperizovani narod guraju u kolektivno saučesništvo sa zločinom, a oni se čistih ruku izvlače, oni su ugledni članovi društva. To su, kako kaže Zlatko Paković „duhovnici genocida“ koje podržava SPC i patrijarh Porfirije im dodeljuje ordenje.

Ne može se ići u budućnost ako, kako kaže Breht, ispod ruševina stare kuće postoji podrum pun leševa… Ogromna energija se troši u falsifikovanje prošlosti i sakrivanje zločina. Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je nemoguće okrenuti novi list ako se ne pogleda lice prošlosti i ako mi sami ne povratimo ljudskost priznavanjem patnje i žrtava drugih. To se tačno videlo pre neki dan tokom komemoracije za zločin u kasarni u Topčideru. Nema saosećanja ni sa srpskim žrtvama, to je jedna moralna amnezija, nešto veoma loše za sam srpski narod, to potpuno odsustvo empatičnosti prema svojima.

MONITOR: Još jedan pogled unazad: kad je osnovan ŽUC, te jeseni se rasplamsao rat u Hrvatskoj… Kriza je već postojala, a rasplet je bio krvav…

ZAJOVIĆ: Rat se dugo pripremao, u Memorandumskoj Srbiji. Ovo sada je kontinuitet moralno sličnog kulturnog obrasca – mada ne može imati iste posledice. Tada su elite na vlasti imale krizu legitimiteta i rešile su to proizvođenjem kriza, navodnom ugroženošću naroda, srpskog, hrvatskog… Problemi su se tako etnifikovali, što se i danas radi…

MONITOR: Napravili su parcelizaciju Jugoslavije.

ZAJOVIĆ: To je danas i veliki problem Evrope, koja sad sve svodi na etničku dimenziju. To je bio problem i tada i sada. Etnifikovanjem socijalnih, klasnih, ideoloških i drugih problema, išlo se na ruku režimima koji su nastajali od Jugoslavije. To je nesreća za čitav region, posebno za BIH.

MONITOR: Da li je bilo mogućnosti za nešto drugo?

ZAJOVIĆ: Bilo je, naravno, moguće. Mi koji smo bili deo drugačije Jugoslavije, jedne kulture drugosti, pluraliteta i koji nismo imali veze sa etabliranim strukturama države i Partije, znali smo da je moguće. Ipak je najveća odgovornost režima u Srbiji na čiju se stranu stavila JNA. Neću time da aboliram neke druge, ali Srbija je bila i najbrojnija i uz sebe je tada imala jednu destruktivnu silu…

Ja sam se pitala kao aktivistkinja – kako smo se toj autokratskoj vlasti suprotstavljali?  Stalo mi je da se zna da je postojao veliki otpor u Srbiji, Vojvodini i drugde, da to nije bilo ograničeno na Beograd, na razne inicijative, Žene u crnom, Beogradski krug itd., već da je postojala ogromna masa ljudi nepriznatih, prećutanih i marginalizovanih koji su pružali aktivan otpor ratu, bez nekih velikih pacifističkih znanja. I zato ove godine želimo da slavimo te činove i važne datume, pravimo mapu antiratnog otpora, u koju spadaju građanske inicijative, pobune dezertera, prigovarača savesti… To je obaveza za nas koji imamo jedno kontrasećanje, kontraarhivu, nasuprot veličanja i obožavanja zločina i zločinaca i toga da su oni jedini autoriteti, sveprisustva SPC koja ih slavi i sve im oprašta jer su ktitori njihovih hramova…

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo