Povežite se sa nama

INTERVJU

DŽABIR MEHMEDI DERAL, PISAC I PREDSJEDNIK NVO CIVIL SKOPJE : Učinci proizvodnje mržnje

Objavljeno prije

na

Za posljednjih nekoliko godina Makedonija je od svih balkanskih zemalja najmanje pominjana kao tema. Od dobijanja statusa kandidata za EU 2005, interesovanje za nju, sem u izvjesnoj mjeri u susjednoj Grčkoj i incidentno u saopštenjima Srpske pravoslavne crkve, gotovo da je prestalo. Bilo je važnijih tema i većih „problema” od, kako se smatralo, pacifikovane Makedonije. Sve do nedavno. Da li su najnoviji međuetnički sukobi prolazni incidenti ili su simptomi javno neartikulisanih problema makedonskog i drugih balkanskih društava, razgovarali smo sa građanskim aktivistom i piscem iz Skoplja, Džabirom Memedi Deralom, dobrim poznavaocem složenosti makedonskog društva koji je bio jedan od usamljenih glasova koji su upozoravali da se sukobi mogu ponoviti. MONITOR:U izjavi za TV Al Džazira rekli ste da su institucije odgovorne za sukobe u Makedoniji. Jeste li mislili na to što je početni incident izazvao policajac Makedonac koji je ubio Albanca, van dužnosti?
DERALA: Početni incident nije izazvan ubistvom dvojice Albanaca u Gostivaru. To je samo deo kontinuirane tenzije u Makedoniji za koju odgovornost snosi vlada. Ona je struktura koja ima sve instrumente u rukama da ovakvo stanje prouzrokuje ili da ga spreči. Posebno ova garnitura na vlasti je izrazito nacionalistička, a ona pod svojom kontrolom drži daleko više sektora društvenog, političkog, ekonomskog i javnog života nego što je to normalno za jednu iole demokratsku zemlju. Ova vlada godinama sponzorira nacionalističku histeriju, tako da uopšte nije iznenađujuće kako se stanje stvari razvija.

Bez obzira na etničku pripadnost, postoje nekoliko alarmantnih pitanja koje se nameću nakon ove pogibije, druge od prošlogodišnjih izbora kada je policajac pretukao do smrti jednog 22-godišnjaka. Pitanje koje je izuzetno alarmantno je: Još koliko mašina za ubijanje u uniformama je tamo napolju? Ko ih kontrolira? Na kraju, kad smo već kod etničkih pitanja: da li bi ovaj policajac, neka je i van dužnosti, ubio dvoje civila u slučaju da su oni bili Makedonci? Da li bi im možda pucao u noge?

Možda biste želeli znati da je policajac-ubojica odmah postao heroj u socijalnim mrežama. To govori o dubokom etniciziranju čitavog života u zemlji. Nije važno to što je policajac sasuo sedam metaka u dva mlada čoveka. Važno je da je on bio Makedonac, a žrtve Albanci.

Etnički filmovi fragmentiraju društvo i time ga čine poslušnim i podložnim manipulaciji. Poslušnim i krvoločnim u isto vreme.

MONITOR: Nakon sklapanja Ohridskog sporazuma i dobijanja statusa kandidata, izgledalo je da je Makedonija pacifikovana. Da li je sadržaj sporazuma zaista obezbjeđivao ovakve prognoze?
DERALA: Sadržaj sporazuma je imao sve predispozicije da postane uspešna priča na Balkanu. Naravno, u kombinaciji s odgovornim političarima. Kakvih mi ovde nemamo. Pa odmah nakon potpisivanja tadašnji premijer i lider VMRO-DPMNE, iste ove partije koja je i sada na vlasti, pokrenuo je referendum za opovrgavanje tog sporazuma kojeg je sam potpisao dan pre. Ohridski sporazum je obezbedio mir i niz promena u korist demokratizacije i poštovanja manjinskih prava. On je još jednom pokazao da su dobri sporazumi mogući ali da su političke strukture te koje ih bacaju na smetište. Malo njih profitiraju na račun cele države.

MONITOR: Da li bi princip modernog suživota trebalo mijenjati i više insistirati na interkulturalnosti?
DERALA: Multikulturalnost shvaćena u njenom uskom smislu i može upućivati, u izvesnom smislu, na getoizaciju i izolaciju, posebno ako se ona uzme previše formalistički, a manjinske se zajednice promatraju kao retke biljke koje bi trebalo konzervirati. Multikulturalnost po meni nije samo multietničnost. Ona podrazumeva postojanje različitih kultura koje se međusobno poznaju, jedne druge poštuju i uče o drugima, vrše uticaj jedne na druge ili zajedno utiču na treću ili na određeni proces u društvu ili državi. Naravno, uticanje koje može doneti benefite, a ne asimilaciju i pretapanje. Multikulturalnost podrazumeva šaroliko društvo u kojem je podjednako lepo biti manjina kao i većina, podjednako lepo i vredno priznanja biti ateista, individualista i roker…

Multikulturalizam svakako postoji, bez obzira na to koliko ga vi negirate, kontrolirate i tlačite. Naravno, u uslovima kada je multikulturalizam shvaćen u njegovom najširom smislu, kada je nesputan legalizmom. Multikulturalizam ne sme da bude ograničen merama. Mere, zakoni i regulacija koje zadiru u sferu multikulturalizma prikazuju se kao dobronamerne a u stvari su instrument za manipulaciju i kontrolu. A manipulaciju i kontrolu najlakše postižete kada pre toga getoizirate određenu populaciju.

MONITOR: U Makedoniji je prošlog ljeta ponovo izbore dobio VMRO, desna partija koja bi željela da se predstavi umjerenom. Koliko je ona zaista takva, s obzirom na njenu istoriju i tradiciju, ali i na sadašnju nacionalističku retoriku i praksu?
DERALA:VMRO nije umerena partija ni u kom smislu. Uostalom, pitam se da li uopšte postoji takva (umerena) partija kod nas. Pod vođstvom VMRO-a mi smo imali i rat u 2001. Pod vođstvom sadašnjeg VMRO-a imali smo što videti. Kršenje ljudskih prava, odsustvo vladavine prava, izrazito nacionalistička i diskriminatorska politika uzdignuta na institucionalne nivoe, skoro potpuna kontrola nad medijima, kriminalno i bahato ponašanje na svakom koraku, totalna partizacija sistema i društva, strah i ušutkivanje… Atmosferu u Makedoniji često znam da uporedim s Italijom 20-ih ili Njemačkom na početku 30-ih godina prošlog veka. Ne malo ljudi se slažu sa mnom. Ali tiho.

MONITOR: Koliko je opasno ovo za Makedoniju već sedmogodišnje čekanje na dalji napredak u EU integracijama?
DERALA: Makedonija, kao i svaka druga zemlja u regionu, treba da reši probleme prvo za sebe i zbog svojih građana. Nije opasno to što Makedonija nije ušla u EU do sada, već je opasno što ova zemlja nije našla dovoljno kvaliteta i vrline da izgradi demokratiju i sistem u kojem vlada pravo i poštuju se ljudska prava. Umesto toga, Makedonija polako postaje fašistička zemlja u kojoj vlada strah i nepoverenje. Kako mislite da bi trebalo da uđemo u EU sa ovim teškim prtljagom? Da o problemu s imenom i ne govorim. Da nije bilo pogrešne politike, mi bismo se sada nazivali ustavnim imenom, a Grčka bi bila na pola puta da nas prizna, ako ne i više od toga. Makedonija je žrtva politike nekolicine ljudi koji u svojim šakama drže moć u stilu okupatora. Nije ih briga kakve će sve posledice imati njihova vladavina, nego da što više eksploatišu zemlju koju su zaposeli i da ostave što trajniji trag svog prisustva.

MONITOR: Nekadašnji američki ambasador u vašoj zemlji Kristofer Hil, rekao je da je rješavanje albanskog nacionalnog pitanja sljedeća tema na Balkanu. Mislite li da je u pravu?
DERALA: Mala dopuna – svi narodi na Balkanu su velike teme i daju sve od sebe da budu još veće. I gore. Znate onu Čerčilovu: Balkanski narodi proizvode više istorije nego što je mogu konzumirati. Ako pretpostavimo da je rešavanje albanskog nacionalnog pitanja na redu, kako mislite da će na to reagovati Srbi? Odmah će sebe proglasiti sledećom i „važnijom” temom. I tako redom. Mislim da je ujedinjenje Evrope i ulazak svih balkanskih plemena u veliku evropsku staju šansa da se sve teme ovoga tipa zatvore na zadovoljstvo svih. Tada će postati manje relevantno sve ovo o granicama, teritorijama i broju grla u različitim etničkim čoporima. Bar se nadam.

Mali korak do fašizma

MONITOR: Koliko razdvajanje i pacifikovanje zajednica koje se okreću same sebi produbljuje već stvorene i konfrontirane razlike?
DERALA: To je recept za konfrontaciju. U Makedoniji zajednice žive jedno pored drugih, a ne jedna sa drugom (i trećom). Svaka zajednica gleda na drugu ili druge s podozrivošću, pa i s mržnjom. Predrasude su u osnovi svega. A to uspešno pothranjuju političari i njihovi medijski vazali. Na kraju krajeva, to što ove etničke zajednice žive paralelnim životima i nije najveći problem. Tako su živeli i u doba dominacije Otomanskog carstva, ali nisu se klali. Problem leži u tome da su one tako postavljene da nisu samo zatvorene same u sebe, getoizirane, već su kontinuirano podsticane na mržnju i konflikte. A to možete postići tako što potencirate razlike kod drugih i prikazujete ih štetnima po vas, što bi te druge trebalo da čini i manje vrednim da žive. Korak do fašizma nije velik.

 

Tenzije će rasti

MONITOR: Da li nedavni incidenti u kojima ima stradalih pokazuju da su tenzije između dva naroda toliko velike da od svake varnice lete glave?
DERALA: U vašem pitanju je i odgovor. Incidenti nisu slučajni, jer je dosadašnja politika vlade takva da je čudo da ovi incidenti nisu ranije eruptirali i to u gorem obliku. Tenzije jesu velike, ali biće i gore. Makedonci i Albanci se međusobno mrze i optužuju se da im oni drugi uzimaju radna mesta, kulturu, teritorije itd. Za to su zaslužni politički centri moći koji kroz mržnju, tenzije, a ako je potrebno i rat, ostvaruju svoje uske interese. Za to uveliko upotrebljavaju medije i računaju na to da je svet u krizi i da ima preča posla nego da se opet bavi Makedonijom. Nadam se da greše.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo