Povežite se sa nama

INTERVJU

DŽABIR MEHMEDI DERAL, PISAC I PREDSJEDNIK NVO CIVIL SKOPJE : Učinci proizvodnje mržnje

Objavljeno prije

na

Za posljednjih nekoliko godina Makedonija je od svih balkanskih zemalja najmanje pominjana kao tema. Od dobijanja statusa kandidata za EU 2005, interesovanje za nju, sem u izvjesnoj mjeri u susjednoj Grčkoj i incidentno u saopštenjima Srpske pravoslavne crkve, gotovo da je prestalo. Bilo je važnijih tema i većih „problema” od, kako se smatralo, pacifikovane Makedonije. Sve do nedavno. Da li su najnoviji međuetnički sukobi prolazni incidenti ili su simptomi javno neartikulisanih problema makedonskog i drugih balkanskih društava, razgovarali smo sa građanskim aktivistom i piscem iz Skoplja, Džabirom Memedi Deralom, dobrim poznavaocem složenosti makedonskog društva koji je bio jedan od usamljenih glasova koji su upozoravali da se sukobi mogu ponoviti. MONITOR:U izjavi za TV Al Džazira rekli ste da su institucije odgovorne za sukobe u Makedoniji. Jeste li mislili na to što je početni incident izazvao policajac Makedonac koji je ubio Albanca, van dužnosti?
DERALA: Početni incident nije izazvan ubistvom dvojice Albanaca u Gostivaru. To je samo deo kontinuirane tenzije u Makedoniji za koju odgovornost snosi vlada. Ona je struktura koja ima sve instrumente u rukama da ovakvo stanje prouzrokuje ili da ga spreči. Posebno ova garnitura na vlasti je izrazito nacionalistička, a ona pod svojom kontrolom drži daleko više sektora društvenog, političkog, ekonomskog i javnog života nego što je to normalno za jednu iole demokratsku zemlju. Ova vlada godinama sponzorira nacionalističku histeriju, tako da uopšte nije iznenađujuće kako se stanje stvari razvija.

Bez obzira na etničku pripadnost, postoje nekoliko alarmantnih pitanja koje se nameću nakon ove pogibije, druge od prošlogodišnjih izbora kada je policajac pretukao do smrti jednog 22-godišnjaka. Pitanje koje je izuzetno alarmantno je: Još koliko mašina za ubijanje u uniformama je tamo napolju? Ko ih kontrolira? Na kraju, kad smo već kod etničkih pitanja: da li bi ovaj policajac, neka je i van dužnosti, ubio dvoje civila u slučaju da su oni bili Makedonci? Da li bi im možda pucao u noge?

Možda biste želeli znati da je policajac-ubojica odmah postao heroj u socijalnim mrežama. To govori o dubokom etniciziranju čitavog života u zemlji. Nije važno to što je policajac sasuo sedam metaka u dva mlada čoveka. Važno je da je on bio Makedonac, a žrtve Albanci.

Etnički filmovi fragmentiraju društvo i time ga čine poslušnim i podložnim manipulaciji. Poslušnim i krvoločnim u isto vreme.

MONITOR: Nakon sklapanja Ohridskog sporazuma i dobijanja statusa kandidata, izgledalo je da je Makedonija pacifikovana. Da li je sadržaj sporazuma zaista obezbjeđivao ovakve prognoze?
DERALA: Sadržaj sporazuma je imao sve predispozicije da postane uspešna priča na Balkanu. Naravno, u kombinaciji s odgovornim političarima. Kakvih mi ovde nemamo. Pa odmah nakon potpisivanja tadašnji premijer i lider VMRO-DPMNE, iste ove partije koja je i sada na vlasti, pokrenuo je referendum za opovrgavanje tog sporazuma kojeg je sam potpisao dan pre. Ohridski sporazum je obezbedio mir i niz promena u korist demokratizacije i poštovanja manjinskih prava. On je još jednom pokazao da su dobri sporazumi mogući ali da su političke strukture te koje ih bacaju na smetište. Malo njih profitiraju na račun cele države.

MONITOR: Da li bi princip modernog suživota trebalo mijenjati i više insistirati na interkulturalnosti?
DERALA: Multikulturalnost shvaćena u njenom uskom smislu i može upućivati, u izvesnom smislu, na getoizaciju i izolaciju, posebno ako se ona uzme previše formalistički, a manjinske se zajednice promatraju kao retke biljke koje bi trebalo konzervirati. Multikulturalnost po meni nije samo multietničnost. Ona podrazumeva postojanje različitih kultura koje se međusobno poznaju, jedne druge poštuju i uče o drugima, vrše uticaj jedne na druge ili zajedno utiču na treću ili na određeni proces u društvu ili državi. Naravno, uticanje koje može doneti benefite, a ne asimilaciju i pretapanje. Multikulturalnost podrazumeva šaroliko društvo u kojem je podjednako lepo biti manjina kao i većina, podjednako lepo i vredno priznanja biti ateista, individualista i roker…

Multikulturalizam svakako postoji, bez obzira na to koliko ga vi negirate, kontrolirate i tlačite. Naravno, u uslovima kada je multikulturalizam shvaćen u njegovom najširom smislu, kada je nesputan legalizmom. Multikulturalizam ne sme da bude ograničen merama. Mere, zakoni i regulacija koje zadiru u sferu multikulturalizma prikazuju se kao dobronamerne a u stvari su instrument za manipulaciju i kontrolu. A manipulaciju i kontrolu najlakše postižete kada pre toga getoizirate određenu populaciju.

MONITOR: U Makedoniji je prošlog ljeta ponovo izbore dobio VMRO, desna partija koja bi željela da se predstavi umjerenom. Koliko je ona zaista takva, s obzirom na njenu istoriju i tradiciju, ali i na sadašnju nacionalističku retoriku i praksu?
DERALA:VMRO nije umerena partija ni u kom smislu. Uostalom, pitam se da li uopšte postoji takva (umerena) partija kod nas. Pod vođstvom VMRO-a mi smo imali i rat u 2001. Pod vođstvom sadašnjeg VMRO-a imali smo što videti. Kršenje ljudskih prava, odsustvo vladavine prava, izrazito nacionalistička i diskriminatorska politika uzdignuta na institucionalne nivoe, skoro potpuna kontrola nad medijima, kriminalno i bahato ponašanje na svakom koraku, totalna partizacija sistema i društva, strah i ušutkivanje… Atmosferu u Makedoniji često znam da uporedim s Italijom 20-ih ili Njemačkom na početku 30-ih godina prošlog veka. Ne malo ljudi se slažu sa mnom. Ali tiho.

MONITOR: Koliko je opasno ovo za Makedoniju već sedmogodišnje čekanje na dalji napredak u EU integracijama?
DERALA: Makedonija, kao i svaka druga zemlja u regionu, treba da reši probleme prvo za sebe i zbog svojih građana. Nije opasno to što Makedonija nije ušla u EU do sada, već je opasno što ova zemlja nije našla dovoljno kvaliteta i vrline da izgradi demokratiju i sistem u kojem vlada pravo i poštuju se ljudska prava. Umesto toga, Makedonija polako postaje fašistička zemlja u kojoj vlada strah i nepoverenje. Kako mislite da bi trebalo da uđemo u EU sa ovim teškim prtljagom? Da o problemu s imenom i ne govorim. Da nije bilo pogrešne politike, mi bismo se sada nazivali ustavnim imenom, a Grčka bi bila na pola puta da nas prizna, ako ne i više od toga. Makedonija je žrtva politike nekolicine ljudi koji u svojim šakama drže moć u stilu okupatora. Nije ih briga kakve će sve posledice imati njihova vladavina, nego da što više eksploatišu zemlju koju su zaposeli i da ostave što trajniji trag svog prisustva.

MONITOR: Nekadašnji američki ambasador u vašoj zemlji Kristofer Hil, rekao je da je rješavanje albanskog nacionalnog pitanja sljedeća tema na Balkanu. Mislite li da je u pravu?
DERALA: Mala dopuna – svi narodi na Balkanu su velike teme i daju sve od sebe da budu još veće. I gore. Znate onu Čerčilovu: Balkanski narodi proizvode više istorije nego što je mogu konzumirati. Ako pretpostavimo da je rešavanje albanskog nacionalnog pitanja na redu, kako mislite da će na to reagovati Srbi? Odmah će sebe proglasiti sledećom i „važnijom” temom. I tako redom. Mislim da je ujedinjenje Evrope i ulazak svih balkanskih plemena u veliku evropsku staju šansa da se sve teme ovoga tipa zatvore na zadovoljstvo svih. Tada će postati manje relevantno sve ovo o granicama, teritorijama i broju grla u različitim etničkim čoporima. Bar se nadam.

Mali korak do fašizma

MONITOR: Koliko razdvajanje i pacifikovanje zajednica koje se okreću same sebi produbljuje već stvorene i konfrontirane razlike?
DERALA: To je recept za konfrontaciju. U Makedoniji zajednice žive jedno pored drugih, a ne jedna sa drugom (i trećom). Svaka zajednica gleda na drugu ili druge s podozrivošću, pa i s mržnjom. Predrasude su u osnovi svega. A to uspešno pothranjuju političari i njihovi medijski vazali. Na kraju krajeva, to što ove etničke zajednice žive paralelnim životima i nije najveći problem. Tako su živeli i u doba dominacije Otomanskog carstva, ali nisu se klali. Problem leži u tome da su one tako postavljene da nisu samo zatvorene same u sebe, getoizirane, već su kontinuirano podsticane na mržnju i konflikte. A to možete postići tako što potencirate razlike kod drugih i prikazujete ih štetnima po vas, što bi te druge trebalo da čini i manje vrednim da žive. Korak do fašizma nije velik.

 

Tenzije će rasti

MONITOR: Da li nedavni incidenti u kojima ima stradalih pokazuju da su tenzije između dva naroda toliko velike da od svake varnice lete glave?
DERALA: U vašem pitanju je i odgovor. Incidenti nisu slučajni, jer je dosadašnja politika vlade takva da je čudo da ovi incidenti nisu ranije eruptirali i to u gorem obliku. Tenzije jesu velike, ali biće i gore. Makedonci i Albanci se međusobno mrze i optužuju se da im oni drugi uzimaju radna mesta, kulturu, teritorije itd. Za to su zaslužni politički centri moći koji kroz mržnju, tenzije, a ako je potrebno i rat, ostvaruju svoje uske interese. Za to uveliko upotrebljavaju medije i računaju na to da je svet u krizi i da ima preča posla nego da se opet bavi Makedonijom. Nadam se da greše.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo