Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Istorijski aspekt

U prethodna dva broja Monitora, u ovoj kolumni, obrađeni su pravni i politički aspekt, kao dva najaktuelnija aspekta, nedavne negativne i saučesničke odluke Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučaju ratnog zločina deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992. U današnjoj kolumni, ukratko će biti obrađen i izložen njen istorijski aspekt. To će biti urađeno uz pomoć istorije dugog trajanja Fernana Brodla i teorije svetskog kapitalističkog sistema Imanuela Volerstina.

„Events are dust“. (Događaji su prašina). Ovako je Fernan Brodel izrazio svoj kritički stav prema tradicionalnoj takozvanoj događajnoj istoriografiji. Ali ovaj stav ne treba shvatiti tako kao da događaji uopšte nisu važni, nego da ih kao čestice prašine treba staviti u strukture i duga trajanja kojima pripadaju.

Tako i u našem slučaju. Nedavna negativna i saučesnička odluka suda u Strazburu u slučaju ratnog zločina deportacija izbeglica u Crnoj Gori 1992, kao jedan takav događaj-čestica, deo je dugog polumilenijumskog trajanja svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema, i neodoljivo nas vraća na jedan, njemu blizanački događaj-česticu. Na javno spaljivanje Đordana Bruna od strane tada svemoćne Inkvizicije, na trgu u Rimu, danas događajno veoma daleke, ali istorijski, sistemski i suštinski veoma bliske 1600.

Svojom odlukom u slučaju deportacija u Crnoj Gori 1992. sud u Strazburu se predstavio kao analogon Inkvizicije, koja je osudila Đordana Bruna na javno spaljivanje. Na ostalim sličnostima između Inkvizicije 1600. i suda u Strazburu 2023. dalje se nećemo zadržavati, jer su one prilično očigledne. Zadržaćemo se samo na glavnoj razlici među njima. A ona je istorijska.

Spaljivanje Đordana Bruna od strane Inkvizicije 1600. bio je događaj-čestica koji je označio početak kraja prethodnog, polumilenijumskog, srednjovekovnog, feudalnog, i kraj početka novog, polumilenijumskog, modernog, kapitalističkog istorijskog sistema. Pomaganje nalogodavcima i izvršiocima smrtonosnih deportacija iz 1992. da izbegnu pravdu, od strane, kako izdržati nepodnošljivu ironiju naziva institucije koji sledi, Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu 202., događaj-čestica je koji označava početak kraja svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema, i kraj početka nekog novog polumilenijumskog istorijskog sistema, koji, međutim, može biti bolji, ali i gori, uključiv i nuklearno-ekološku apokalipsu, od svetskog kapitalističkog sistema.

Eto, tek da se zna, koliki i kakav je ulog na koji upozorava odluka suda u Strazburu od 6. aprila 2023. Srećom, uz ovu odluku, koja je, malo je reći, saučesnička, mračna i ubilačka, naša mala i jedina Crna Gora, ali i naša velika i željena Evropska unija, pokazuju i brojne znake borbe i otpora, solidarnosti i empatije, pravdoljubivosti i ljudskosti, ne samo sa najnevinijim žrtvama ratnog zločina deportacija iz 1992. nego i šire i najšire, i, na taj način, ostavljaju nadu, da ipak možemo izbeći nuklearno-ekološku apokalipsu, i izgraditi neki novi i bolji istorijski i svetski sistem nego što je ovaj umirući i odlazeći apokaliptički kapitalizam. Težak je i kritičan moment, pa ćemo zbog toga, na kraju ove kolumne, kao neku vrstu zasluženog javnog isticanja, pohvale i zahvalnosti, još jednom ponoviti imena onih, iz naše male i jedine, ali i iz naše velike i željene, koji su već dali dragocen doprinos rasvetljavanju apsolutne neprihvaljivosti odluke suda u Starzburu od 6. aprila 2023. Nebojša Vučinić, Tea Gorjanc Prelević, Tamara Milaš, Mauricijo Salustro. I Predrag Nikolić, novinar Monitora, koji je vredno sabrao i osnažio njihove glasove.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Politički aspekt

Pre nedelju dana u ovoj kolumni ukratko je izložen pravni odnosno krivično-pravni i međunarodno-pravni aspekt saučesništva iz podnaslova ovog teksta. U današnjoj kolumni ukratko se izlaže njegov politički odnosno kriminalno-politički aspekt. Koji je najznačajniji.

U ovom izlaganju, najpre sledi navođenje četiri relevantna glokalna, to jest istovremeno globalna i lokalna/crnogorska događaja, a zatim njihovo realno i logičko povezivanje. Rezultat će biti dodatna argumentacija za tešku optužbu iz našeg podnaslova.

Prvi relevantan događaj jeste rangiranje Mila Đukanovića na dvadeseto mesto najbogatijih svetskih vladara, u istraživanju jednog od najuglednijih britanskih dnevnih listova The Indepedent 2010., ali i u još nekoliko uglednih zapadnih listova i časopisa posle toga. Za nekoga ko je pre više od trideset godina, u takozvanoj antibirokratskoj revoluciji, startovao u džemperu, zaista impresivno. Na stranu za moment pitanje na koji način je ovaj do ovog bogatstva došao. Ovde se ovaj podatak navodi samo radi toga da se ima na umu, da je reč o osobi koja je i finansijski u stanju, da kupi čak i jednu odluku suda u Strazburu.

Drugi relevantan događaj je tekst Moizesa Naima Mafia States, objavljen u jednom od najprestižnijih spoljnopolitičkih časopisa u SAD Foreign Affaires, u njegovom majsko-junskom dvobroju za 2012. U kojem je epohalna inovacija „integral player“ (integralni igrač), osoba koja je istovremeno vrh države i vrh organizovanog kriminala odnosno mafije. I u kojem je Crna Gora Mila Đukanovića navedena kao jedna od desetak izabranih zemalja. Tek da se zna na šta je sve osoba o kojoj je reč spremna da odbrani svoju celoživotnu pljačku i plen.

Treći relevantan događaj predstavlja početak krivično-pravnog procesuiranja jedne potpredsednice Evropskog parlamenta i sa njom povezanih lica zbog osnova sumnje da je počinila delo visoke korupcije 2022., dakle sasvim nedavno. Ovaj događaj sa našim Vrhovnikom, deportacijama i saučesništvom suda u Strazburu, nema nikakve veze, ali se ovde navodi radi toga, da ukaže na, i za naš slučaj važnu činjenicu, da je visoka korupcija počela da napada i same vrhove Evrope. Ako je mogla jednu potpredsednicu Evropskog parlamenta, zašto ne bi i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.

Četvrti događaj je sama, za ovaj sud, malo je reći, kompromitujuća odluka ovog suda, u slučaju ratnog zločina deportacija u Crnoj Gori 1992. Koja je objavljena samo četiri dana nakon što je jedan od najdugovečnijih autokrata u novijoj istoriji Evrope ubedljivo izgubio predsedničke izbore u Crnoj Gori. Ali se eventualnim skrivenim značenjima ova samo četiri dana, ova kolumna, makar u ovom momentu, neće baviti. Umesto toga, sledi još samo ono povezivanje.

Koje je, ponovimo to i ovde, kao matematika. Zaista, stavite samo četiri navedena događaja, jednog uz drugi. Prvi, od džempera do samog vrha najbogatijih svetskih vladara za samo dvadeset godina, drugi, jedna od najpoznatijih svetskih mafiokratija, treći, bolest visoke korupcije koja je počela da napada i same evropske vrhove, i četvrti, za našeg Vrhovnika, oslobađajuća odluka suda u Strazburu. Kao dva plus dva jednako četiri.

Ono najmanje što iz ove i ovakve političke matematike proizilazi, to su brojni osnovi sumnje, da je, onom svojom odlukom u slučaju ratnog zločina deportacija u Crnoj Gori, i sam Evropski sud za ljudska prava u Strazbura, 6. aprila 2023., postao saučesnik odnosno pomagač počiniocima ovog zločina da izbegnu pravdu. A ono najmanje što Monitor i autor ove kolumne moraju da ponove, to je još jedan javni poziv nadležnim, domaćim i međunarodnim tužilaštvima, da ove osnove sumnje, uzmu u razmatranje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Saučesništvo Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu: Pravni aspekt

Odlukom od 6. aprila 2023., Evropski sud za ljudska prava u Strazburu odbacio je tužbu porodica žrtava deportacija 1992. protiv države odnosno vlasti Crne Gore, obrazlažući pritom ovo odbacivanje naknadom materijalne štete koju su ove žrtve dobile od države Crne Gore 2008., i kakvim-takvim krivičnim potupkom, vođenim i okončanim u slučaju deportacija u Crnoj Gori 2012/2013. Za ovu odluku Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu malo je reći da je za taj sud kompromitujuća, skandalozna i sramna. Zbog toga će u ovoj i u naredne tri kolumne biti obrađena i izložena njena četiri glavna aspekta. Njen pravni, politički, istorijski i kosmički/panteistički aspekt.

Pravna odnosno nepravna strana ove odluke, najmanje je problematična, zbog toga što se njome ignorišu odnosno krše ne neke minorne ili suptilne pravne tehnikalije, nego najznačajniji pravni principi, pa i univerzalni pravni aksiomi. Od ovih, ovde će se istaći samo dva takva.

Prvi je činjenica da je krivični postupak u Crnoj Gori vođen samo protiv nekoliko srednjerangiranih policijskih funkcionera a ne i protiv njihovih nalogodavaca, vrha vlasti na čelu sa njenim Vrhovnikom, tadašnjim predsednikom Vlade, Milom Đukanovićem. Iako je za odgovornost ovog vrha i Vrhovnika postojalo odnosno postoji obilje dokaza, među ovima i onih sa najvećom dokaznom snagom. Svedočenje policijskog inspektora iz Herceg Novog, pokojnog Slobodana Pejovića, svedočenje u vreme deportacija predsednika države, pokojnog Momira Bulatovića, depeša ministra unutrašnjih poslova, pokojnog Pavla Bulatovića, i krivična prijava protiv Mila Đukanovića i vrha vlasti, sa ovim i drugim dokazima, koju su 2012. podneli autor ove kolumne, glavni urednik Monitora, Esad Kočan, i poslanik Skupštine Crne Gore, pokojni Koča Pavlović. Prihvatanje krivičnog postupka sa ovakvim propustima kao zadovoljavajućeg, više govori o samom tom prihvatanju, nego o ovom postupku.

Drugi veliki nedostatak krivičnog postupka vođenog u Crnoj Gori u slučaju deportacija bila je sama pravosnažna oslobađajuća presuda iz 2012/2013. I to najviše zbog njenog obrazloženja. Koje ovoga puta nije bilo navodni nedostatak dokaza, nego navodno nepostojanje samog krivičnog dela. Čak i ako bi se prihvatilo da je SFRJ u zlo proleće 1992. još uvek postojala, unutrašnji propisi SFRJ, na koje se sudeći sud u Podgorici pozvao u obrazloženju navodnog nepostojanja krivičnog dela, morali bi se povući pred prioritetom međunarodnog prava, u kojem su izručenja civilnog stanovništva jednoj od sukobljenih strana, jedan od najtežih ratnih zločina. I još jednom, prihvatanje i ovog nedostatka krivičnog postupka u Podgorici od strane suda u Strazburu, više govori o tom sudu, nego o ovom postupku.

Na ova dva i još nekoliko bitnih nedostataka krivičnog postupka u Podgorici, pa onda, konsekventno, i one odluke suda u Strazburu, u prethodnom broju Monitora, već je ukazalo nekoliko pravnih autoriteta. Domaćih, Nebojša Vučinić, Tea Gorjanc Prelević i Tamara Milaš, i evropskih, Mauricijo Salustro, i svaki redovni izveštaj EK o stanju u Crnoj Gori u poslednjih više od deset godina.

U ovoj kolumni, i u njenom podnaslovu, samo se izvodi konsekvenca. Od svih grana prava, krivično pravo je, s razlogom, najegzaktnije. Kao neka matematika prava. Sa tog stanovišta, Odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu od 6. aprila 2023., u slučaju ratnog zločina deportacija u Crnoj Gori 1992., ne može se okvalifikovati nikako drugačije, nego kao još jedan oblik teškog saučesništva pomaganjem počiniocima tog zločina da izbegnu pravdu. A ova kolumna, kao još jedna krivična prijava. I poziv nadležnom tužilaštvu odnosno tužiocu, domaćem i međunarodnom, da, uz poznate domaće počinioce, za ovaj nezastarivi ratni zločin protiv civilnog stanovništva, procesuiraju i njihove domaće i međunarodne pomagače, među ovim drugim i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.

Milan POPOVIĆ

Komentari