Povežite se sa nama

INTERVJU

DR ALEKSANDRA SMILJANIĆ, PROFESORICA ELEKTROTEHNIČKOG FAKULTETA U BEOGRADU: Skupo ćemo platiti rasprodaju

Objavljeno prije

na

Prodaja opštih dobara odavno je uzela maha u svijetu balkanske tranzicije. Namjera da se sve što nije lična svojina proda po bilo kojoj cijeni i bilo kome, dobila je razmjere „privredne” epidemije. U Srbiji je spremnost Vlade da nacionalnog operatera Telekom Srbija, sa mrežama u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i na Kosovu, proda i mimo zakona i ispod minimalne cijene, pokazala dokle se može stići sa tim fenomenom. Dr Aleksandra Smiljanić se suprotstavila tome, i učešćem u za to specijalno formiranom udruženju građana. Dr Smiljanić je bila ministarka telekomunikacija i informatičkog društva 2007-2008, doktorirala je na Prinstonu,a pored Beograda,kao pridruženi profesor predaje i na Politihničkom univerzitetu i Univerzitetu Stouni Bruk u Njujorku. MONITOR: U udruženju građana koje je formirano u vezi sa prodajom Telekoma Srbija, često govorite o opštem dobru kao neotuđivom resursu,nečemu što se ne može prodati. Mnogi ljudi u regionalnim zemljama u tranziciji ne znaju ništa o tome.
SMILJANIĆ:Prodaja infrastrukture i resursa nema smisla jer se time odričemo kontrole sopstvene privrede i ekonomije. Potrebni su vreme i velike investicije da se izgradi telekomunikaciona infrastruktura kakvu imamo. Firma koja kupi telekomunikacionog operatora, kao što je npr. Telekom Srbija, dobija monopolski položaj, jer se nikome ne isplati da gradi ponovo takvu infrastrukturu. Telekom Srbija mora da pokrije samo održavanje kroz određene cene telekomunikacionih usluga, a sa tako niskim cenama novom operatoru bi se izgradnja mreža isplatila tek za nekoliko decenija što je izuzetno rizična investicija. Kupac Telekoma Srbije, kao monopolista može da digne cene i da izvlači iz Srbije velika devizna sredstva što kroz profit, što kroz strane kooperante koji će zameniti domaće kooperante. Telekom Srbije ima veliki zagarantovan prihod čiji veliki deo troši na kupovinu opreme, usluga, softvera. Kada je u državnom vlasništvu, Telekom će kupovati od domaćih firmi i tako će zadržavati velika devizna sredstva u zemlji. Možemo očekivati da će novi vlasnik Telekoma kupovati od firmi iz svoje matične zemlje, ili svojih standardnih dobavljača. Tako će se velika devizna sredstva odlivati iz Srbije. To se desilo u zemljama regiona koje su prodale dominantne operatore: Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji. Zvanični podaci govore da su cene telekomunikacionih usluga znatno više u zemljama regiona koje su prodale svoje operatore nego u Srbiji (bar dva puta), dok su investicije bile manje, kao i broj zaposlenih prema broju korisnika. To govori da su velika sredstva izvučena iz ovih zemalja kroz njihove dominantne telekomunikacione operatore. Izgleda da se rasprodaja resursa i infrastrukture dešava u svim zemljama bivše Jugoslavije. Građani su postali svesni da je prodaja resursa loša, što je bilo jasno na primer na nedavnim demonstracijama u Hrvatskoj gde su se mogle videti mnoge parole protiv privatizacije i prodaje resursa. Ali postoje problemi sa institucijama zemalja u tranziciji koje ne štite interese građana.

MONITOR: Prodaja Telekoma i posebno način i uslovi prodaje kojem ste se, uz kolege iz struke i javnosti ,snažno suprotstavljali, poprimila je groteskne forme.Kako tumačite najnovije zamešateljstvo sa jedinim ponuđačem na tenderu, Telekomom Austrija, koji nije ni ispunio osnovni uslov tenderske prodaje?
SMILJANIĆ: Mislim da su sve ovakve prodaje po svojoj prirodi sumnjive jer su u suprotnosti sa interesima građana. S obzirom da prodaja nije u skladu ni sa Ustavom ni sa nekoliko zakona, ona može biti samo u domenu skandala. U Srbiji je javnost obratila pažnju na ovu prodaju, a podučena lošim primerima iz regiona, i bahatost ove prodaje je jasno izašla na videlo.

MONITOR: Ako bi Ustavni sud potvrdio Vaše mišljenje da je kršen ustav, da li bi moglo doći do raskida ugovora sa Telekomom Austrija, ukoliko uopšte dođe do vantenderske prodaje?
SMILJANIĆ: Ukoliko bi dobili vlast koja će raditi u interesu svojih građana, i poštovati zakone, ona će sigurno poništiti ovu prodaju, odnosno pustiće Ustavni sud da nezavisno i profesionalno uradi svoj posao. Naravno, nije jednostavno građanima izboriti se za takvu vlast sa centrima moći koji su vođeni pojedinačnim interesima. S druge strane, sigurno je da trenutna politika ekonomije ,,rasprodaj i potroši” nema dugu budućnost. Poništavanje prodaje neće biti jednostavno, jer će kupac sigurno pokušati da iskoristi finansijsku moć da izađe iz takvog konflikta sa što manje štete. Ali dugoročno, poništavanje ove prodaje može imati samo pozitivne posledice. Ne samo da ćemo vratiti dobit koju ostvaruje Telekom u zemlju, nego će to biti veliki korak ka izgradnji stabilnog pravnog sistema koji će biti mnogo privlačniji za investitore, nego sadašnji haos.

MONITOR: Sve zemlje regiona uporno pričaju o svom suverenitetu. Ali,ako opšta dobra dolaze u ruke drugih država ili međunarodnih investicionih fondova, a građani su upućeni kao potrošači da ispunjavaju zahtjeve novih vlasnika, šta će biti od suvereniteta građana i njihovih državnih zastupnika?
SMILJANIĆ: Prodajom resursa uključujući i infrastrukturu suverenitet zemlje se praktično gubi. Građani više nemaju načina da utiču na svoju sudbinu. Kada je na primjer telekomunikacioni operator u državnim rukama, država će držati niske cene jer zna će visoke cene negativno uticati na privredu i standard građana, te da će to doneti negativne političke poene, što nije slučaj sa stranom koorporacijom na koju građani nikako ne mogu da utiču. Slična je priča i sa ostalim resursima. Kada država poseduje telekomunikacionog operatora ona može da podstiče razvoj sopstvene telekomunikacione industrije, tako što će taj operator kupovati opremu, softver i usluge od domaćih firmi. To je upravo najlakši i najprirodniji način da se podrži domaća privreda jer ne zahteva dodatna izdvajanja iz budžeta. Kada se proda telekomunikacionani operator taj mehanizam se nepovratno gubi. Slična priča važi i za ostale velike javne sisteme koji upravljaju resursima ili infrastrukturom.

MONITOR: Zanimljivo je da se ostale republike bivše SFRJ nisu ugledale na Sloveniju koja je dala interesantan primjer privatizacije koji neki neoliberali međutim, nazivaju „nacionalističkim”?
SMILJANIĆ: Slovenija se ponaša u skladu sa idejom decentralizacije kao jednom od osnovnih premisa EU. Decentralizacija podrazumeva da ekonomija treba da se vodi na lokalnom nivou jer se tako može postići najveća efikasnost. Međutim u praksi se dešava nešto sasvim suprotno. Dolazi do ukrupnjavanja preduzeća, na primer Dojče Telekom je kupio dominantne operatore u našem regionu, Telekom Austrije mobilne operatore. Ja ne mislim da je ovakav trend dobar, jer se upravljanje seli na udaljene destinacije na koje možemo slabo da utičemo. U ekonomskom smislu, ovako velike i finansijski moćne firme postaju neefikasne. Vrlo je teško organizovati firme tih veličina na efikasan način. S druge strane one po pravilu koriste finansijsku moć da lobiranjem ostvare svoje ciljeve a ne kvalitetnim poslovanjem. Vode se trenutno istrage i protiv Dojče Telekoma i protiv Telekoma Austrije da su potkupljivali političare kako bi ostvarili svoje interese. Neoliberali koji su navodno za slobodno tržište i efikasnost, svojim zalaganjima zapravo podržavaju monopole i kartele. Kada vidite rezultate njihovog zalaganja, onda počinjete ozbiljno da sumnjate u njihovu iskrenost. Ja lično verujem da je veliki broj neoliberala, naročito onih najglasnijih, na neki način plaćen od strane velikih korporacija da pruže „teorijsku osnovu” za njihovo širenje. Slična je situacija, verujem, i sa političarima koji prodaju velikim korporacijama resurse svojih zemalja, i to po niskim cenama.

Prelivanje bogatstva

MONITOR: Zapadne države su zadržale velika preduzeća u većinskom vlasništvu države. Sada bi austrijska država mogla doći u posed infrastrukture Telekoma Srbije u Srbiji, Crnoj Gori, BIH i, vjerovatno, Kosovu?
SMILJANIĆ: Postoji vrlo jasan trend da razvijene zemlje kupuju resurse i infrastrukturu u zemljama u razvoju. Naravno, veliko je pitanje koliko će se ove zemlje u razvoju dalje razvijati bez resursa. Posledica ovakve politike jeste činjenica koju je nedavno u vašem listu iznio Jože Mencinger, bivši ministar finansija Slovenije, da se iz novih EU zemalja (slabije razvijenih istočnoevropskih) u prvoj polovini 2010. godine odlilo u stare EU (razvijene zapadne) zemlje 50 milijardi eura dok je istovremeno u nove EU zemlje ušlo samo 10 milijardi investicija iz starih EU zemalja. Ovakva ekonomsko politička situacija nije održiva, i jedan je od razloga za krizu EU i sveta. Slična je situacija u afričkim i bliskoistočnim zemljama koje su prodale dobar deo svojih resursa, i vidimo šta se tamo sada dešava.

Vlada ne odlučuje

MONITOR: Mnoge su privatizacije u Srbiji oborene na sudu ili odlukama Agencije za privatizaciju. Vi ste bili i ministarka u Vladi Srbije: kakvi su motivi državnih predstavnika koji su dopustili mnogo više lošu nego brzu privatizaciju?
SMILJANIĆ: Moram da kažem da je moj utisak bio da se bitne odluke ne donose u Vladi nego negde drugde, a u Vladi se samo završava formalna procedura. Takav je bio slučaj i sa privatizacijom Telekoma koja je inicirana još dok sam ja bila ministarka. Od mene se očekivalo da dam pozitivno mišljenje u roku od bukvalno tri-četiri dana na privatizaciju nekoliko velikih preduzeća uključujući Telekom, za koje nije bilo praktično nikakvih obrazloženja. Taj predlog je potekao iz Ministarstva ekonomije. Dala sam negativno mišljenje, ali se sa inicijativom privatizacije nije stalo. Ja sam bila vanpartijska ličnost, i nisam imala pristup sastancima na kojima su se ovakve odluke zaista donosile, pa ne mogu da znam šta je tačno razlog. Ali kao i većina građana, moj utisak je da iza lošeg procesa privatizacije stoje lični interesi političara i tajkuna.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo