Povežite se sa nama

INTERVJU

DR ŽARKO KORAĆ: Opasna je slaba Srbija

Objavljeno prije

na

Nedavno održani opozicioni miting u Beogradu, na čelu sa SNS Tomislava Nikolića, ubrzao je puls političarima na vlasti u Srbiji, ali i onima u susjednim zemljama. To je bio povod za razgovor sa dr Žarkom Koraćem profesorom psihologije na Beogradskom univerzitetu, narodnim poslanikom i predsjednikom SDU, partije u opoziciji koja je istovremeno neka vrsta opozicije grupaciji oko SNS.

MONITOR: Održan je dugo najavljivan miting opozicije,okupljene oko Tomislava Nikolića. Nije bilo incidenata, čak su i počistili plato ispred Skupštine. Ima li nečeg zaista novog u njihovoj politici i ponašanju?
KORAĆ: Pojava političke stranke SNS ili reformisanih radikala, je važna za Srbiju, jer pokazuje delimičnu političku evoluciju najkonzervativnijeg i pretežno najneobrazovanijeg dela glasačkog tela. Ta evolucija je konfuzna ali ipak pokazuje da je nekada ideološki najčvršći deo nacionalista, počeo da se prilagođava promenjenim okolnostima u Srbiji. To je možda najvredniji rezultat poraza Miloševićeve ratne politike, koja više nije mogla da ostane u neizmenjenom obliku.

Mislim da ta promena nije privremena ali je plitka i veoma spora. I jako je protivurečna – to je nacionalizam sa evropskim licem, pokušaj da i Srbija dobije jaku narodnjačku stranku.

Tomislav Nikolić je zbog ogromne nezaposlenosti i niskih zarada u Srbiji, koje po definiciji najviše pogađaju njegove birače, bio primoran da nesto javno uradi. Najlakše mu je bilo da sazove miting, koji je privukao veliki broj ljudi ali je u pogledu političkih poruka bio potpuno prazan. Posebno je bio začuđujući izbor lica koja su govorila na mitingu. Cinik bi mogao reći da Tadić u svojoj koaliciji ima bivšeg portparola Miloševićevog SPS, Ivicu Dačića a Nikolić, bivšeg portparola JUL-a, Aleksandra Vulina. Lepo društvo za novi vek!

MONITOR: Da li je uspon i ,,presvlačenje” čelnika radikala uspjeh ili neuspjeh onih koji su porazili Miloševićevu koaliciju i na parlamentarnim izborima u Srbiji, decembra 2000?
KORAĆ: Presvlačenje radikala je znak da se u Srbiji ne može više voditi politika zasnovana na stvaranju granice „Karlobag – Ogulin – Virovitica”. Posle poraza te politike, neka mera realiteta se ipak pojavila. Prosto, druga su vremena. Srbija je umorna, iscrpljena ratovima i osiromašila. I da hoće, nema više entuzijazma i snage za vođenje ratova. Nije slučajno, da su krhke reforme u Srbiji, skoro najdalje otišle u transformaciji oružanih snaga.

To nipošto ne znači da je ekstremni nacionalizam trajno poražen. On samo traži novu formu ispoljavanja. On je izvršio skoro potpunu reviziju rezultata Drugog svetskog rata i satanizujući NOB, istakao četnički pokret kao oslobodilački i demokratski. On je dominantan u javnom govoru u Srbiji. On devalvira vrednosti liberalne demokratije, govoreći o njoj isključivo kao o pljački. Konačno, on prvi put u nacionalnoj istoriji, pokušava da klerikalizuje srpsko društvo.

MONITOR: Zemlje u okruženju Srbije povećavaju pažnju i zabrinutost zbog mogućih promjena u Srbiji. Da li imaju razloga za zabrinutost?
KORAĆ: Glavna opasnost za region ali i samu Srbiju je zaustavljanje sporih i neodlučnih ekonomskih i društvenih reformi. To bi oslabilo Srbiju i učinilo je politički vrlo nestabilnom. Postoji strah u regionu od jake Srbije (često neopravdan) ali se treba isto tako bojati i slabe Srbije. Takva Srbija ne bi imala snage da izgradi partnerske odnose sa Kosovom i ubrza svoje ekonomske integracije. Bila bi lak plen svakom političkom demagogu.

To nije nerealna opasnost. Srbija dramatično zaostaje u prosečnom ličnom dohotku u regionu, pa je primera radi, on znatno niži nego u Crnoj Gori. Kombinacija ratnog poraza i ekonomskog sloma, pokazala se u evropskoj istoriji kao veoma opasna. Ona uvek proizvodi novi radikalizam, koji bi u slučaju Srbije, mogao da zbriše sa pozornice postojeću političku elitu. A onda dolazi nepoznato. Zastoj, slom, ko zna.

MONITOR: Uveliko se govori i o mogućoj velikoj koaliciji nakon izbora. Čak se i neki veliki kritičari i naprednjaka-radikala i Tadićevih demokrata, pod uslovom ,,suštinskih reformi”, pripremaju i za taj scenario?
KORAĆ: Moguće je da uprkos zapaljivoj retorici, posle sledećih izbora dođe do „velike koalicije” u Srbiji. Mislim da bi ona bila sasvim neuspešna i verovatno kratkotrajna. Ali ima mnogo prepreka za stvaranje takve koalicije. Tomislav Nikolić, koji je izgubio predsedničke izbore za oko 300 000 glasova, želi da postane predsednik Srbije. On je tako prirodni politički konkurent Tadiću.

Pored toga, zlovolja zbog postojeće korupcije u Srbiji, koja je postala praktično institucionalna i arogancije vlasti, čini Demokratsku stranku prilično nepopularnim koalicionim partnerom. Veliko pitanje je i kako će DS izaći na predstojece izbore u Srbiji. Samostalno ili u koaliciji, što je verovatnije. U tom slučaju Srbija bi na vlasti imala daleko širu i protivurečniju koaliciju, nego što je bio DOS. Tu bi bili i Bogoljub Karić i Arkanov general Palma, Dačićevi socijalisti i Nenad Čanak, Draškovićev SPO i Savez vojvođanskih Mađara, Tadić i Nikolić. Čak i za današnju Srbiju, to je previše.

MONITOR: Gdje je u cijeloj priči srpska ljevica?
KORAĆ: Levice u Srbiji nema. Cela politička scena je naherena na desno. Kakva je levica, možete zaključiti po tome što Boris Tadić ulaze ogroman napor, da preko Papandreua, ubaci SPS u Socijalističku internacionalu.

MONITOR: Kako vidite najnovije događaje koji su ,,potresli svijet”: Ima li neke uzročno- posljedične veze između Vikiliks provale i niza ,,jasmin” i drugih revolucija? Da li je to neminovni tok: ekonomsko-finansijska kriza neoliberalizma, osvajanje novih informacijskih sloboda i pobune protiv višedecenijskih diktatura?
KORAĆ: Da se svet informacijski menja, više je nego očito. Ali slučaj Vikiliks pokazuje, ne baš uvek na dobro. Umesto da bude klasični „zviždač” i izabere dokumenta koja zaista pokazuju javnosti nešto nezakonito ili nemoralno, Vikiliks je stavio celokupnu diplomatsku prepisku jedne zemlje na sajt i time ugrozio živote mnogih ljudi. Tako je paradoksalno, Asanž podržavalac teze o „svetskoj zaveri SAD”, tako omiljene na Balkanu. Ne sumnjam da su svi antiglobalisti i pseudolevičari srećni – eto nove potvrde njihove slike prirode sveta.

Politički procesi u Tunisu i Egiptu imaju samo delimično veze sa informacijskom revolucijom. Došlo je do kraha na sili zasnovanoj ravnoteži korumpirane elite i pauperizovanih masa. Mislim da to nije građanska revolucija, što mnogi na Zapadu priželjkuju, već put u nepoznato. Demokratske institucije su slabe, stari režim se raspao, videćemo šta sledi.

MONITOR: Mogu li SAD kao i dalje najvažniji svjetski akter u svim ovim događajima da se ,,reformišu”? Da li je bar skorašnja budućnost svijeta predvidljiva i koliko će glavni svjetski trendovi uticati na naše male zemlje?
KORAĆ: SAD se menjaju. Zemlja koja je do ranih šezdesetih godina, de fakto imala rasne propise, ima crnca za predsednika. Šta mislite, kada će bilo koja balkanska zemlja da ima pripadnika manjine za predsednika, Roma recimo?

Današnji svet karakteriše ogromna ekonomska i monetarna kriza. SAD imaju probleme sa adaptacijom na ekonomske izazove ekonomija u razvoju, kao što je kineska, ali i padom sopstvene konkurentnosti. Mislim da bi rado prepustili evropske probleme Evropljanima ali to je izgleda još prerano. Balkan nije više bitan deo strateških premišljanja SAD, posebno posle proširenja NATO na Albaniju, Hrvatsku i uskoro Crnu Goru. Ostali smo važni jedino Evropi, kao nestabilni i nerazvijeni deo kontinenta. Svariće nas već ona, teško i sa zakašnjenjem ali će tako biti.

Tadićeva nova sabornost

MONITOR: Postoje procjene, doduše rijetko se čuju javno, da je SNS danas jači od DS. Možete li da zamislite da oni uskoro na izborima dođu na vlast? Da li bi vas kao dugogodišnjeg opozicionara i ljevičara, to lično pogodilo?
KORAĆ: SNS ima veću podršku od DS u biračkom telu, mada razlika nije velika. Zašto bi Tadić imao problem da pravi koaliciju sa SNS posle izbora? Pa već je oprao SPS i potpisao sa njima ugovor o pomirenju. To je jedinstven slučaj u celom postkomunistickom svetu, da stranka koja

nikada nije izrazila žaljenje zbog politike koju je vodila i njenih rezultata, kao sto je slučaj sa Miloševićevom SPS, biva amnestirana bez zazora.

U čemu je SRS bila gora od SPS? Pa bili su na istom poslu prekrajanja granica, zločina i etničkog čišćenja. Skladno su se dopunjavale. I zašto bi bilo neočekivano da Tadić sada amnestira i SNS?

Srž Tadićeve politike je neka vrsta „nove sabornosti” u politici. Time nosioci nacionalističkog projekta, vrlo lukavo amnestiraju sebe, i daju šansu svim akterima Miloševićevog doba, da bez ikakvog problema, obnove taj projekat ali u novom ključu. Primera radi, sada se BIH ne deli ratom ali se daje maksimalna podrška Dodiku , koji potpuno svesno i agresivno opstruira i mogućnost rekonstrukcije BIH kao celovite države i govori o njenoj podeli.

Svesrpsko kanabe

MONITOR: Zebnja od razvoja situacije u Srbiji, postoji i u Crnoj Gori, prije svega zbog velikog procenta Srba ,,u dijaspori”. Predsjednik Tadić je njihove predstavnike ovih dana zvao ,,na kanabe”. Šta se od toga može očekivati?
KORAĆ: To je bio čudan sastanak i nije jasno o čemu se na njemu uopšte razgovaralo. Čini mi se da je glavni motiv bio nešto oslabljena pozicija samog Tadića, zbog očitog kraha vlade, loše ekonomske situacije, pa ako hoćete i mitinga naprednjaka. To je tipično za njegove savetnike. Oslabljen unutar zemlje, on podršku traži kod Srba u regionu. Ovaj put su oni njemu više trebali, nego on njima.

Ali zbog gorkih iskustava suseda u regionu sa tom sintagmom „briga za Srbe u rasejanju”, koja je bila alibi Miloševiću za ratove, Srbija bi trebalo da bude vrlo oprezna sa organizacijom takvih sastanaka. Oni bude tragična iskustva. Posebno jer je sastanak organizovan uoči popisa u Crnoj Gori, koji je u njoj izazvao značajne tenzije, o kojima Tadić naravno, nije ništa rekao.

Mislim da su to nepotrebni i ritualni sastanci, koji su po definiciji podložni manipulaciji. Samo ekonomski snažna i demokratski uzorna Srbija, integrisana u Evropu, može da bude oslonac Srbima u dijaspori. Sve drugo je povratak prevaziđenoj politici matice kao „zaštitnika manjina”, kojom su se služili nacionalisti.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐA PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Netaknut sistem vladanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vlast nije učinila ono što je mogla, a što je ne košta ama baš ništa – decentralizovati sistem i postati mnogo transparentnija. Jasno je da ona neće ići tim putem, a razlog je jasan: želite zadržati poluge moći uz kozmetičke izmjene kojim bi zapravo zamaskirali činjenicu da je sistem vladanja ostao netaknut 

 

MONITOR: Šta je poruka rezultata hercegnovskih izbora? Smatrate li da je to još jedna poruka prethodnom režimu?

PERIĆ: Herceg-Novi je atipičan iz više razloga, kako sa demografske tako i sa političke tačke gledišta, pa je dosta teško izvlačiti dosljedne paralele sa političkom scenom na državnom nivou. Posebnost ovim izborima je dala lokalna Novska lista koja je pokazala i vitalnost i snagu, čime je u praksi dokazala da postoje i drugačije platforme političkog okupljanja u odnosu na stranačke. Ne ulazeću u ideološku profilaciju ove liste, govoreno na ravni principa, kada god je demokratija bliža građaninu, ona je životnija.

MONITOR: Šta je sa novom vlašću? Jasno je da se nijesu mogle očekivati brze promjene i jednostavno demontiranje Đukanovićevog režima, ali da li se ide u dobrom pravcu?

PERIĆ: Nova vlast na samom početku pokazuje zabrinjavajuću tendenciju neuvažavanja i nipodaštavanja onih koji joj ne aplaudiraju. Oni kao da žele da im jedina opozicija bude DPS, koji je veoma lako kritikovati sa stanovišta koruptivnih praksi u prošlosti, a sada je već izvjesno da će biti nemilosrdni ne samo prema partijama, već i prema pojedincima koji ne pripadaju ni ovoj ni prošloj vlasti. Strategija je vrlo prosta: ako želite dugoročno trajanje na vlasti idealno je da imate „počišćen” teren od bilo kakve ozbiljne alternative. Pristup etiketiranja onih koji nisu sa novom vlašću može da dovede do toga da ljude koji bi bili korisni za javni život gurne u apatiju, jer niko ozbiljan ne žudi za tim da ga provlači kroz blato neki zadihani partijski aparatčik koji je u odbrani novostečenih privilegija spreman da ide jako daleko.

MONITOR: Kako vidite prošlonedjeljnu izjavu premijera Zdravka Krivokapića da ne postoji samo ovozemaljski život i da njegova vlada neće kažnjavati sveštenike, pa ni kad krše zdravstvene mjere?

PERIĆ: Premijer se pokazao dosljedan u jednoj stvari: sopstvenoj nedosljednosti. To da li je on vjernik, gnostik, agnostik, ateista, ne bi trebalo da određuje njegov javni diskurs. Kod aktuelnog premijera to nije slučaj. On ima prenaglašenu potrebu da govori o temi vjere, o svojoj etičkoj superiornosti, o tome da je Vlada koju predvodi narodna i slične stvari. Živimo u vremenu profanisanja svega i svačega, pa premijer daje svoj doprinos opštem trendu. Ipak, njegova pozicija je veoma vezana za, njegovim rječnikom rečeno, „zemaljske“ teme i treba insistirati na tome, a svako skretanje sa toga kolosjeka valja tumačiti kao dio političke strategije. Možda i prođe kod određenog broja ljudi, ali dugoročno to ne doprinosi progresu zajednice, a čini mi se da ne kristališe ni duboke teološke misli.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JELICA MINIĆ, PREDSJEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Ne možemo pobjeći od Evropske unije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Napetosti u regionu rastu, a zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cjedilu, vidjećemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno

 

MONITOR: Pored opasnosti od novog prekrajanja granica i stava da raspad Jugoslavije još nije završen, postoji i očigledno nezadovoljstvo stanjem u BiH i međunarodne zajednice i građana, ali i zamor, usljed dosadašnjih očiglednih neuspjeha u pregovorima oko Kosova. Kako izaći iz tog ćorsokaka?

MINIĆ: BiH i Kosovo su svojevrsni međunarodni protektorati. Kako stvoriti uslove da protektorati postanu funkcionalne i napredne države? O tome ima puno teorija. Pandemija je usporila mnoge dinamične regionalne mehanizme koji su doprinosili artikulaciji zajedničkih interesa u regionu, stvarali zdrave međuljudske kontakte i obećavali normalizaciju života i rada institucija. Ipak, proces pomirenja kako u regionu, tako i unutar ova dva protektorata ide vrlo sporo. Napetosti u regionu rastu, a pomenuti zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Evropska perspektiva je i dalje maglovita, lovci iz daleka stvaraju svoj politički kapital. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cedilu, videćemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno.

MONITOR: Nova metodologija podrazumijeva i neku vrstu usklađivanja politika sa EU, a ne samo „prepisivanja“ zakonodavstva. Veoma se insistira i na djelotvornosti pravosuđa i odgovarajućoj pravosudnoj praksi… Da li se tu očekuje neki „slučaj Sanader“ kao zalog da pravna država postoji?

MINIĆ: Pa, ako ljudi od najvećeg poverenja, kao Belivuk i njegova banda, čuveni Jutka iz Brusa kome jedna afera smenjuje drugu, verovatno i nezamenjivi Palma iz Jagodine i njima slični budu zaista žrtvovani na oltaru pravde i pravosuđa, ako su učinjeni makar i mali ustupci ljudima koji brane reke, šume, vazduh i zemlju od štetnih projekata bezočnih pojedinaca – znači da su argumenti Brisela bili ubedljivi, pa ćemo i mi građani malo odahnuti. Ako se to ne desi, onda je poruka da smo svi njihove potencijalne žrtve, a onda je to za vlast opasno.

MONITOR: Predsjednik Srbije je povodom Dana pobjede i Dana Evrope izrekao, poslije dužeg vremena, neku vrstu pohvale odnosa EU prema Srbiji i zaključio da je članstvo u EU cilj Srbije koji se može ostvariti uz „kompromis oko Kosova“. Zašto se, međutim, daleko srdačnije obraća predstavnicima i narodima drugih zemalja?

MINIĆ: Pa, evropska integracija dođe kao „nužno zlo“ za obe strane, pa se i jedni i drugi prema njoj tako ophode – bez entuzijazma. Od nje, ipak, ne možemo pobeći. Srbija ekonomski, kulturno, istorijski gravitira ka Centralnoj Evropi.To je znao još Knjaz Miloš. Jednom će oživeti najveće bogatstvo Srbije – Dunav, pa će se to mnogo bolje videti. Može nam se sviđati, biti korisna, možemo je voleti kao mitsku „majku Rusiju“, njenu naftu i gas i vojnu industriju, možemo dobro sarađivati sa Turskom koja nam nije nepoznati partner, možemo koristiti kineske interese u Evropi da od toga i sami profitiramo, ali baš svi ključni parametri ekonomskog, socijalnog, tehnološkog i kulturnog razvoja zavise nam od evropskih zemalja i institucija i tamo živi najveći broj naših građana. Uz to, prognozira se dramatičan uspon Poljske i Turske u ovom veku, a mi smo tačno između.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIHAILO JOVOVIĆ, NOVINAR: Novinare biju jer govore istinu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uvijek me nervira kada političari, pa  i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu

 

MONITOR: Vlada je osnovala četvrtu po redu Komisiju za praćenje postupanja nadležnih organa u istragama napada na novinare, a Vi ste izabrani za predsjednika. Prethodne tri, konstatovala je i Akcija za ljudska prava, nijesu bile naročito uspješne. Mislite li da ova može biti uspješnija? Šta je to što je remetilo uspješnost prethodnih komisija, i da li je još prisutno?

JOVOVIĆ: Desetak sati nakon što je Đukanovićeva Vlada formirala Komisiju na sjednici u četvrtak 26. decembra 2013, poslije velikog pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice, eksplodiralo je blizu pola kila TNT ispod prozora redakcije Vijesti . Mafija je time pokazala šta misli i o Vladi i o Komisiji. Naravno da počinioci tog napada, a kamoli  nalogodavci, nisu pronađeni. Kao ni najvećeg broja drugih slučajeva teškog nasilja nad novinarima i imovinom medija.

Sramota je ove države i društva da će uskoro biti 17 godina od ubistva Duška Jovanovića,  14 od prebijanja Tufika Softića, tri godine od ranjavanja Olivere Lakić, da nabrojim samo neke slučajeve, a da nema ni uspješnih istraga, ni optužnica, a kamoli presuda.

Nije Komisija u ova tri mandata kriva za to. Ona ne saslušava, ne hapsi osumnjičene, podiže optužnice, ne sudi. Njena nadležnost svodi se na istragu istraga, da pokuša da utvrdi da li je u istragama bilo propusta, namjernih ili iz neznanja, zašto  toliko traju a rezultata nema, kao i da preporuči Vladi, policiji, tužilaštvu i drugima organima šta bi trebalo da urade da istrage krenu sa mrtve tačke.

Komisija je u svojim javnim izvještajima i onima označenim stepenom tajnosti dala veliki broj preporuka za konkretne slučajeve u kojima smo našli propuste u istrazi, ali nijedna nije ispunjena, da ja znam. Tužilaštvo nikad nije ni odgovorilo šta je sa preporukama koje smo im slali. Policija je u odgovorima Komisiji sve prebacila na unutrašnju kontrolu, a unutrašnja kontrola je ćutala.

Niko još nije odgovarao za vođenje nedjelotvornih istraga ili za „istrage“ čiji je cilj bio da se, opravdano sumnjam, nikad ne završe, iako u našim izvještajima postoje i imena ljudi koji su učestvovali u takvim istragama. Većina takvih policajaca, tužilaca i sudija je napredovala u karijeri.
Komisija je sabotirana na razne načine. Godinama smo od policije dobijali  cenzurisane dokumente, čak i bez imena policajaca koji su ih potpisivali, Agencija za nacionalnu bezbjednost je dostavljala dokumentaciju samo prve godine, na dozvole članovima Komisije za pristup tajnim podacima, bez kojih nema pristupa u sobu gdje se oni čuvaju, čekalo se i po pola godine.  Kod prethodne vlasti nije bilo političke volje za rješavanje ovih napada, posebno onih za koje s pravom sumnjam da su povezani sa moćnicima i kriminalcima bliskim vrhu DPS-a, da je bilo te volje ne bi im trebala ni Komisija,  našli bi i napadače i nalogodavce. Odnosno, politička volja je bila da se ti slučajevi ne rješavaju. Dokaz je i to što su lokalne siledžije, koje su bile akteri nekih napada, vrlo brzo otkrivane i hapšene,  dok napadi koji su očigledno bili organizovani čame godinama u tužilačkim i policijskim fiokama.

Sadašnja vlast je iskazala političku volju, naročito imenovanjem državnog sekretara MUP-a za člana Komisije, ministar je došao na dvije sjednice i pružio podršku. Tu volju moraju dokazati i brzim konkretnim pomacima u istragama svih nezavršenih slučajeva.  Oni su sada vlast, ne može biti izgovora, makar za postupanje policije. Dobro bi bilo za početak da nadležni u Vladi i ,,po dubini” pažljivo pročitaju naše dosadašnje izvještaje i postupe po preporukama koje smo dali. Da pokrenu postupke protiv odgovornih za propuste u istragama, ili ako je kasno za to, da ih barem uklone sa svih pozicija sa kojih mogu uticati na buduće istrage.

MONITOR: Od početka godine, u kratko vrijeme,  desilo se više napada na novinare.  Dosadašnji napadi uvijek su bili u vezi sa određenom društveno političkom situacijom, i svjedočenjem o njoj.  Zašto je ovo trenutak pojačanog nasilja nad novinarima?

JOVOVIĆ: Mi smo stalno u čudnim ,,društveno-političkim situacijama“, a sadašnja je tenzičnija nego obično. Atmosfera nekažnjivosti za dosadašnje napade doprinosi da ti ljudi misle da je dopušteno frustracije iskaliti na novinarima, koji su „neprijatelji“ jer im se ne sviđa to što pišu. Nije isključeno ni da su i neki od nedavnih napada organizovani sa ciljem da se napadnuti novinari i njihove kolege zastraše. Jedno je sigurno, ko god da je na vlasti, većinom napadaju nas iz „medijske mafije“. I do sada je najveći broj slučajeva nasilja bio nad novinarima profesionalcima, koji rade važne stvari u javnom interesu, dok one koji nisu takvi gotovo niko i ne dira. Uvijek me nervira kada političari pa čak i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu, a ta istina nekome nanosi štetu. To ne znači da one koji lažu treba tući.

MONITOR: Kako vidite reakciju nadležnih organa na te napade?

JOVOVIĆ: Prvi utisak je da je to bilo uglavnom korektno, ali rano je za  zaključak.

MONITOR: Ima li se šta proslaviti na ovaj Svjetski dan slobode medija?

JOVOVIĆ: Neriješeni napadi na novinare su glavni razlog  što smo i dalje na začelju regiona. Daleko smo od dobre situacije, ali je dobro što građani u Crnoj Gori i dalje mogu u medijima naći najrazličitija mišljenja, iz gotovo svih segmenata društva. Problem je što je mnogo građana koji ne umiju da razluče činjenice od spina, ili to ne žele, nego vole da čitaju i gledaju samo ono što se poklapa sa onim što  misle. I samo tome vjeruju.

Drago mi je što su novinari iz Đukanovićevih propagandističkih medija, ne svojom zaslugom i željom, dobili priliku da osjete kako je to kad kritikuješ vlast, odnosno ponašaš se kao normalan medij u demokratskom društvu. Oni to sada rade manje ili više uspješno, manje ili više profesionalno, ali se nadam da će im bar nešto od tog osjećaja ostati i ako se DPS vrati na vlast. DF-ovi mediji se nijesu promijenili. Profesionalni mediji i novinari su to uglavnom i ostali, iako je utisak da nekima na početku nije bilo lako da se naviknu da su poslije 30 godina neki drugi ljudi sada najodgovorniji za sve što nam se dešava. Porazno je što mnogi novinari i dalje loše žive.

MONITOR:  Dugo svjedočite o  crnogorskoj zbilji. Jesu li se desile promjene?

JOVOVIĆ: Tek treba da se dese. Crna Gora je 2006. dobila šansu da se promijeni, ali do suštinskih promjena nije došlo i ta šansa je propuštena. Naprotiv, siromaštvo i socijalno raslojavanje su povećani. Novu šansu je društvo dobilo 30. avgusta prošle godine. Nova vlast je obećala korjenite promjene, ali se Vlada u tome još ne snalazi dobro, mislim da je to zbog  političkog neiskustva i ideoloških prepreka u nekim glavama, uključujući i premijerovu. Pored toga, problem joj je ne samo agilni DPS koji sada žestoko kritikuje ono što je sam godinama radio, nego i najmanje pola parlamentarne većine, koja uz zdušnu Vučićevu podršku marljivo priprema teren i  čeka priliku da Vladu obori ili da izdejstvuje njenu rekonstrukciju a sebi fotelje, a da ne bude optužena da daje šansu DPS-u za povratak. Mnoge stvari bitne za život građana tapkaju u mjestu jer se loši zakoni ne mijenjaju a novi ne donose „dok se ne smijeni Katnić“.

Nova šansa za napredak polako  curi i nestaće kada nestane nada velikog broja ljudi da su konačno dočekali bolje dane. Ono malo političara i funkcionera kojima je, vjerujem, preči javni od privatnog interesa, pod najvećim je pritiskom a od toga koliko će još izdržati zavisi i brzina napretka društva. Ali, i da se karte ponovo promiješaju, nestao je istorijski teret nesmjenjivosti vlasti na izborima, pa će napretka od toga sigurno biti.

MONITOR: I dalje su na sceni podjele, identitetska pitanja, tenzije. Koliku odgovornost za to snosi prethodna, a koliku nova vlast?

JOVOVIĆ: Prethodna vlast snosi 30-godišnju odgovornost. Isto toliku i njihovi partneri iz dijela bivše opozicije a sadašnje vlasti koji su taj tango sa DPS-om igrali kad god im je to zatrebalo, i jednima i drugima. Jedni tvrde da brane navodno ugroženu državu i crnogorski identitet, drugi navodno ugroženo srpstvo i da se bore za srpski i ruski svet. DPS mi je jasan, vrh te partije je na razne načine pljačkao Crnu Goru krijući se iza zastave i podstičući podjele uvijek kada im je to trebalo da zadrže vlast i nastave sa pljačkom. Sada to rade da bi se vratili na vlast. Ovi drugi su navodno ginuli u borbi protiv ovdašnjeg diktatora, a istovremeno su podržavali,  i  podržavaju, iste takve ili gore diktature u Srbiji i Rusiji.  I oni sve vrijeme žive bolje od većine građana.

Nije mi jasno zašto toliko glasača ne vidi licemjerstvo i jednih i drugih „patriota“, dok sami jedva spajaju kraj s krajem.  Glasači  DF-a i DPS-a treba da znaju da se nezavisnost NATO članice Crne Gore, njen građanski karakter, državni simboli i gotovo sve drugo oko čega se ove stranke i njihovi mediji glože mogu promijeniti samo izmjenama Ustava kvalifikovanom većinom u parlamentu, koja nije na vidiku, jer većine za to nema ni među građanima. Osim ako se DPS ne predomisli, ne bi im bio prvi put.

MONITOR: Nasleđe prethodnog režima je skoro netaknuto. Institucije zarobljene, kapital  u rukama privilegovanih. Šta to znači za budućnost zemlje?

JOVOVIĆ: Još se nadam da će se to nasljeđe razobličiti, da će se pokradeno vratiti građanima, na ključna mjesta doći pošteni i stručni, da institucije neće zavisiti od toga ko je na vlasti,  iako to i dalje zvuči kao bajka. Nema ništa lakše od toga, mada sam svjestan da neće doći brzo.

MONITOR: Do kad će Crna Gora biti zemlja iz koje se odlazi?

JOVOVIĆ: Dok ne nađemo naftu. Šalim se. Kad većina građana shvati da im plate, penzije, bolnice, škole, auto-puteve itd, ne poklanjaju ni premijer ni predsjednik, već da je to od para koje su zaradili. Kada budu glasali za one za koje misle da će im uz manje poreze omogućiti da zarade veće plate i penzije, naprave nove škole i bolnice, obezbije čistiju vodu i vazduh, da neće krasti, a ne da im bude najbitnije koji su kandidati za premijera ili predsjednika nacije ili vjere. I tako nekoliko puta. Bolje bi nam bilo da do toga dođemo prije nego što Crna Gora uđe u EU, jer ako nas čudom ovakve prime, tek će onda da nastane bježanija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo