Povežite se sa nama

INTERVJU

DR ŽARKO KORAĆ: Opasna je slaba Srbija

Objavljeno prije

na

Nedavno održani opozicioni miting u Beogradu, na čelu sa SNS Tomislava Nikolića, ubrzao je puls političarima na vlasti u Srbiji, ali i onima u susjednim zemljama. To je bio povod za razgovor sa dr Žarkom Koraćem profesorom psihologije na Beogradskom univerzitetu, narodnim poslanikom i predsjednikom SDU, partije u opoziciji koja je istovremeno neka vrsta opozicije grupaciji oko SNS.

MONITOR: Održan je dugo najavljivan miting opozicije,okupljene oko Tomislava Nikolića. Nije bilo incidenata, čak su i počistili plato ispred Skupštine. Ima li nečeg zaista novog u njihovoj politici i ponašanju?
KORAĆ: Pojava političke stranke SNS ili reformisanih radikala, je važna za Srbiju, jer pokazuje delimičnu političku evoluciju najkonzervativnijeg i pretežno najneobrazovanijeg dela glasačkog tela. Ta evolucija je konfuzna ali ipak pokazuje da je nekada ideološki najčvršći deo nacionalista, počeo da se prilagođava promenjenim okolnostima u Srbiji. To je možda najvredniji rezultat poraza Miloševićeve ratne politike, koja više nije mogla da ostane u neizmenjenom obliku.

Mislim da ta promena nije privremena ali je plitka i veoma spora. I jako je protivurečna – to je nacionalizam sa evropskim licem, pokušaj da i Srbija dobije jaku narodnjačku stranku.

Tomislav Nikolić je zbog ogromne nezaposlenosti i niskih zarada u Srbiji, koje po definiciji najviše pogađaju njegove birače, bio primoran da nesto javno uradi. Najlakše mu je bilo da sazove miting, koji je privukao veliki broj ljudi ali je u pogledu političkih poruka bio potpuno prazan. Posebno je bio začuđujući izbor lica koja su govorila na mitingu. Cinik bi mogao reći da Tadić u svojoj koaliciji ima bivšeg portparola Miloševićevog SPS, Ivicu Dačića a Nikolić, bivšeg portparola JUL-a, Aleksandra Vulina. Lepo društvo za novi vek!

MONITOR: Da li je uspon i ,,presvlačenje” čelnika radikala uspjeh ili neuspjeh onih koji su porazili Miloševićevu koaliciju i na parlamentarnim izborima u Srbiji, decembra 2000?
KORAĆ: Presvlačenje radikala je znak da se u Srbiji ne može više voditi politika zasnovana na stvaranju granice „Karlobag – Ogulin – Virovitica”. Posle poraza te politike, neka mera realiteta se ipak pojavila. Prosto, druga su vremena. Srbija je umorna, iscrpljena ratovima i osiromašila. I da hoće, nema više entuzijazma i snage za vođenje ratova. Nije slučajno, da su krhke reforme u Srbiji, skoro najdalje otišle u transformaciji oružanih snaga.

To nipošto ne znači da je ekstremni nacionalizam trajno poražen. On samo traži novu formu ispoljavanja. On je izvršio skoro potpunu reviziju rezultata Drugog svetskog rata i satanizujući NOB, istakao četnički pokret kao oslobodilački i demokratski. On je dominantan u javnom govoru u Srbiji. On devalvira vrednosti liberalne demokratije, govoreći o njoj isključivo kao o pljački. Konačno, on prvi put u nacionalnoj istoriji, pokušava da klerikalizuje srpsko društvo.

MONITOR: Zemlje u okruženju Srbije povećavaju pažnju i zabrinutost zbog mogućih promjena u Srbiji. Da li imaju razloga za zabrinutost?
KORAĆ: Glavna opasnost za region ali i samu Srbiju je zaustavljanje sporih i neodlučnih ekonomskih i društvenih reformi. To bi oslabilo Srbiju i učinilo je politički vrlo nestabilnom. Postoji strah u regionu od jake Srbije (često neopravdan) ali se treba isto tako bojati i slabe Srbije. Takva Srbija ne bi imala snage da izgradi partnerske odnose sa Kosovom i ubrza svoje ekonomske integracije. Bila bi lak plen svakom političkom demagogu.

To nije nerealna opasnost. Srbija dramatično zaostaje u prosečnom ličnom dohotku u regionu, pa je primera radi, on znatno niži nego u Crnoj Gori. Kombinacija ratnog poraza i ekonomskog sloma, pokazala se u evropskoj istoriji kao veoma opasna. Ona uvek proizvodi novi radikalizam, koji bi u slučaju Srbije, mogao da zbriše sa pozornice postojeću političku elitu. A onda dolazi nepoznato. Zastoj, slom, ko zna.

MONITOR: Uveliko se govori i o mogućoj velikoj koaliciji nakon izbora. Čak se i neki veliki kritičari i naprednjaka-radikala i Tadićevih demokrata, pod uslovom ,,suštinskih reformi”, pripremaju i za taj scenario?
KORAĆ: Moguće je da uprkos zapaljivoj retorici, posle sledećih izbora dođe do „velike koalicije” u Srbiji. Mislim da bi ona bila sasvim neuspešna i verovatno kratkotrajna. Ali ima mnogo prepreka za stvaranje takve koalicije. Tomislav Nikolić, koji je izgubio predsedničke izbore za oko 300 000 glasova, želi da postane predsednik Srbije. On je tako prirodni politički konkurent Tadiću.

Pored toga, zlovolja zbog postojeće korupcije u Srbiji, koja je postala praktično institucionalna i arogancije vlasti, čini Demokratsku stranku prilično nepopularnim koalicionim partnerom. Veliko pitanje je i kako će DS izaći na predstojece izbore u Srbiji. Samostalno ili u koaliciji, što je verovatnije. U tom slučaju Srbija bi na vlasti imala daleko širu i protivurečniju koaliciju, nego što je bio DOS. Tu bi bili i Bogoljub Karić i Arkanov general Palma, Dačićevi socijalisti i Nenad Čanak, Draškovićev SPO i Savez vojvođanskih Mađara, Tadić i Nikolić. Čak i za današnju Srbiju, to je previše.

MONITOR: Gdje je u cijeloj priči srpska ljevica?
KORAĆ: Levice u Srbiji nema. Cela politička scena je naherena na desno. Kakva je levica, možete zaključiti po tome što Boris Tadić ulaze ogroman napor, da preko Papandreua, ubaci SPS u Socijalističku internacionalu.

MONITOR: Kako vidite najnovije događaje koji su ,,potresli svijet”: Ima li neke uzročno- posljedične veze između Vikiliks provale i niza ,,jasmin” i drugih revolucija? Da li je to neminovni tok: ekonomsko-finansijska kriza neoliberalizma, osvajanje novih informacijskih sloboda i pobune protiv višedecenijskih diktatura?
KORAĆ: Da se svet informacijski menja, više je nego očito. Ali slučaj Vikiliks pokazuje, ne baš uvek na dobro. Umesto da bude klasični „zviždač” i izabere dokumenta koja zaista pokazuju javnosti nešto nezakonito ili nemoralno, Vikiliks je stavio celokupnu diplomatsku prepisku jedne zemlje na sajt i time ugrozio živote mnogih ljudi. Tako je paradoksalno, Asanž podržavalac teze o „svetskoj zaveri SAD”, tako omiljene na Balkanu. Ne sumnjam da su svi antiglobalisti i pseudolevičari srećni – eto nove potvrde njihove slike prirode sveta.

Politički procesi u Tunisu i Egiptu imaju samo delimično veze sa informacijskom revolucijom. Došlo je do kraha na sili zasnovanoj ravnoteži korumpirane elite i pauperizovanih masa. Mislim da to nije građanska revolucija, što mnogi na Zapadu priželjkuju, već put u nepoznato. Demokratske institucije su slabe, stari režim se raspao, videćemo šta sledi.

MONITOR: Mogu li SAD kao i dalje najvažniji svjetski akter u svim ovim događajima da se ,,reformišu”? Da li je bar skorašnja budućnost svijeta predvidljiva i koliko će glavni svjetski trendovi uticati na naše male zemlje?
KORAĆ: SAD se menjaju. Zemlja koja je do ranih šezdesetih godina, de fakto imala rasne propise, ima crnca za predsednika. Šta mislite, kada će bilo koja balkanska zemlja da ima pripadnika manjine za predsednika, Roma recimo?

Današnji svet karakteriše ogromna ekonomska i monetarna kriza. SAD imaju probleme sa adaptacijom na ekonomske izazove ekonomija u razvoju, kao što je kineska, ali i padom sopstvene konkurentnosti. Mislim da bi rado prepustili evropske probleme Evropljanima ali to je izgleda još prerano. Balkan nije više bitan deo strateških premišljanja SAD, posebno posle proširenja NATO na Albaniju, Hrvatsku i uskoro Crnu Goru. Ostali smo važni jedino Evropi, kao nestabilni i nerazvijeni deo kontinenta. Svariće nas već ona, teško i sa zakašnjenjem ali će tako biti.

Tadićeva nova sabornost

MONITOR: Postoje procjene, doduše rijetko se čuju javno, da je SNS danas jači od DS. Možete li da zamislite da oni uskoro na izborima dođu na vlast? Da li bi vas kao dugogodišnjeg opozicionara i ljevičara, to lično pogodilo?
KORAĆ: SNS ima veću podršku od DS u biračkom telu, mada razlika nije velika. Zašto bi Tadić imao problem da pravi koaliciju sa SNS posle izbora? Pa već je oprao SPS i potpisao sa njima ugovor o pomirenju. To je jedinstven slučaj u celom postkomunistickom svetu, da stranka koja

nikada nije izrazila žaljenje zbog politike koju je vodila i njenih rezultata, kao sto je slučaj sa Miloševićevom SPS, biva amnestirana bez zazora.

U čemu je SRS bila gora od SPS? Pa bili su na istom poslu prekrajanja granica, zločina i etničkog čišćenja. Skladno su se dopunjavale. I zašto bi bilo neočekivano da Tadić sada amnestira i SNS?

Srž Tadićeve politike je neka vrsta „nove sabornosti” u politici. Time nosioci nacionalističkog projekta, vrlo lukavo amnestiraju sebe, i daju šansu svim akterima Miloševićevog doba, da bez ikakvog problema, obnove taj projekat ali u novom ključu. Primera radi, sada se BIH ne deli ratom ali se daje maksimalna podrška Dodiku , koji potpuno svesno i agresivno opstruira i mogućnost rekonstrukcije BIH kao celovite države i govori o njenoj podeli.

Svesrpsko kanabe

MONITOR: Zebnja od razvoja situacije u Srbiji, postoji i u Crnoj Gori, prije svega zbog velikog procenta Srba ,,u dijaspori”. Predsjednik Tadić je njihove predstavnike ovih dana zvao ,,na kanabe”. Šta se od toga može očekivati?
KORAĆ: To je bio čudan sastanak i nije jasno o čemu se na njemu uopšte razgovaralo. Čini mi se da je glavni motiv bio nešto oslabljena pozicija samog Tadića, zbog očitog kraha vlade, loše ekonomske situacije, pa ako hoćete i mitinga naprednjaka. To je tipično za njegove savetnike. Oslabljen unutar zemlje, on podršku traži kod Srba u regionu. Ovaj put su oni njemu više trebali, nego on njima.

Ali zbog gorkih iskustava suseda u regionu sa tom sintagmom „briga za Srbe u rasejanju”, koja je bila alibi Miloševiću za ratove, Srbija bi trebalo da bude vrlo oprezna sa organizacijom takvih sastanaka. Oni bude tragična iskustva. Posebno jer je sastanak organizovan uoči popisa u Crnoj Gori, koji je u njoj izazvao značajne tenzije, o kojima Tadić naravno, nije ništa rekao.

Mislim da su to nepotrebni i ritualni sastanci, koji su po definiciji podložni manipulaciji. Samo ekonomski snažna i demokratski uzorna Srbija, integrisana u Evropu, može da bude oslonac Srbima u dijaspori. Sve drugo je povratak prevaziđenoj politici matice kao „zaštitnika manjina”, kojom su se služili nacionalisti.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo