Studenti su svoju listu napravili i fascinirana sam da imena još nisu procurjela. Već je samo to impresivan podatak u zemlji u kojoj je sve na prodaju
MONITOR: Početno aklamativno oduševljenje režimom nezadovoljnog dijela društva, danas kao da dijeli ljude na one koji i dalje strasno podržavaju studente i vjeruju da oni „znaju šta rade“ i one koji misle da njihov tajming nije bio dobar, da je to danak političkom neiskustvu…Oni, međutim, ne žele saradnju sa opozicijom i civilnim društvom ni oko izbornih uslova?
STOJANOVIĆ: Više ne procenjujem. Jer ja bih uvek bila za jedinstveni front studenata, stranaka, nevladinih organizacija i svih koji se zalažu za normalnu, evropsku Srbiju. Ali, istovremeno se mora reći i da su studenti ogromnu podršku koju uživaju dobili baš zato što idu sami, bez te saradnje. Propaganda režima uspešno je ljudima ogadila stranke i ocrnila njihove vođe, a i oni sami se nisu pokazali dovoljno ubedljivi tokom trinaest godina Vučićeve vlasti. Iz tih i mnogih drugih razloga ljudima je bilo potrebno nešto novo i to su im pružili studenti. Toliko sam ovih meseci čula ljudi koji kažu da do sada nikada nisu glasali, ali da za studente hoće. Možda oni mogu da dopru do tih uspavanih delova društva, koji čine na nekim izborima i do 40 posto birača.
MONITOR: Režim na sve načine pokušava da se stabilizuje, ne popušta u vezi sa zahtjevom za vanredne izbore. Sa strane pobunjenih studenata i građana, i dalje se ne zna ko su njihovi kandidati. Javnost koja ih podržava smatra da bi trebalo da otkriju dio imena, da bi se stvorila neka vrsta predizborne atmosfere i pokret konkretnije legitimisao prema spolja. Kakav je Vaš pristup?
STOJANOVIĆ: Studenti su svoju listu napravili i fascinirana sam da imena još nisu procurela. Već je samo to impresivan podatak u zemlji u kojoj je sve na prodaju. Oni su svesni da je propagandna mašinerija toliko jaka da će uništiti sve kandidate čim se otkriju njihova imena i da će svojom ubitačnom kampanjom režim delegitimisati te ljude. Oni ih na ovaj način štite i čekaju foto finiš. A mislim i da šalju važnu političku poruku – bitni su principi a ne imena. Tačno je da smo mi naučili u našoj političkoj kulturi da imamo vođu i da on rešava sve, ali možda je ovo način da počnemo da učimo nešto drugo, važnije. Na primer – hajde da vidimo o čemu pričamo? O kojim vrednostima? Kakvu državu želimo? A onda ćemo ljude lako naći.
MONITOR: Povodom 25 godina od poraza Slobodana Miloševića i pobjede DOS, kako kao istoričarka i građanska aktivistkinja u vrijeme istorijske promjene, gledate na njen značaj, uticaj i domete?
STOJANOVIĆ: Ja sam prema tome bila skeptična još dok sam tog dana bila na ulici. Prvo je koalicija DOS bila vreća puna svega i svačega, stranaka i strančica sasvim različitih opredeljenja. Naravno da je to bilo neophodno za rušenje jednog takvog režima, ali se odmah pokazalo i koliko to nije dobro i koliko takva koalicija nije mogla da dođe do odgovora na pitanja o kojima smo do sada razgovarali, a na prvom mestu – kakvu državu hoćemo. To se raspalo već verovatno istog dana, jer su Đinđić i Koštunica bukvalno dva suprotna principa. A, drugo je bilo to što sam odmah videla da se preokret desio „prebrzo“, da su odjednom počeli policajci da se ljube sa narodom. Bilo je jasno da to nije spontano i da je to neki dogovor. Taj dogovor sa vrhovima policije i sa Legijom Đinđić je samo dve i po godine kasnije platio glavom. Već tada je mali broj nas govorio da se u stvari desio puč, da su organi prinude promenili stranu i ostavili Miloševića, svesni da je on postao opasan i za njih same. A onda su se rešili i Đinđića, koji im je u toj kombinaciji smetao.
MONITOR: Imamo sedam država nastalih raspadom SFRJ. Kako ocjenjujete postratovski period njihovog razvoja koji su obilježili i prestanak Hladnog rata, ekonomska i politička liberalizacija?
STOJANOVIĆ: Njihovi rezultati su uglavnom katastrofalni. Sloveniju, naravno, treba izuzeti. Ali, Hrvatska je postigla sve, a danas je u situaciji da branitelji zabranjuju pozorišne predstave, filmove i intelektualne festivale, dok pola miliona mladih uzvikuje ustaške simbole na Tomsonovom koncertu. To je neopisiv poraz jednog društva. A šta tek reći za nas preostale? Crna Gora-uz sve ozbiljne probleme, bar zna da hoće u Evropu i izgleda da će u tome uspeti, što je veliki uspeh. Mi ne znamo čak ni kuda bismo? Makedoniju je EU teško oštetila, ne podržavši je ni kada je promenila ime! Bosna zavisi od Srbije, a Srbija ne zna šta će. Deklarativno je za Evropu i njene vrednosti, a suštinski je za sve suprotno. I nije prestala da sanja revanš, ostvarenje onih ratnih ciljeva zbog kojih je sve počelo 1991. godine. Od toga se nikada nisu digle ruke.
MONITOR: Vaš projekat o 1990-tim, pokazuje i malo poznate strane građanskog otpora, političke borbe, univerzitetske samoodbrane- i širokoj javnosti nepoznatih napora medijske i naučne scene za nezavisnošću. To je vrsta nevidljive istorije ne samo za susjedstvo Srbije već i onaj dio Evrope i svijeta koji je pratio raspad SFRJ. Da li je to sve bila samo društvena margina ili danas možemo reći da je vremenom uticala na procese promjena?
STOJANOVIĆ: Mi smo u Beogradu napravili Muzej devedesetih, a naša izložba Lavirint devedesetih bila je prošle godine u Sarajevu, a ove godine u Podgorici. Verujemo da smo kao društva ušli u taj lavirint pre 35 godina i da iz njega nismo izašli. Vlastima nije bilo u interesu da se izađe iz tog mraka koji njima obezbeđuje apsolutnu vlast i korupciju, a društva nisu imala snage da je na to nateraju. Suočavanje sa ratovima i zločinima devedesetih nije dalo rezultate, niko to nije hteo da sluša ni da čuje. Zato smo se Igor Štiks, Dejan Ubović i ja odlučili da nađemo novi jezik kojim ćemo se obratiti građanima, da probamo da izazovemo emocije i da ih vratimo na osnovna humanistička pitanja i saosećanje sa žrtvama. Odatle i lavirint koji-sam po sebi, stvara tu teskobu, klaustrofobiju devedesetih, a eksponati su izuzetno jaki i emotivni.
U septembru smo, u saradnji sa CGO, imali jednu manju izložbu u Budvi, koja je sada na Cetinju, čiji je naslov „Devedesete: od nepristajanja do otpora“. To je ta nevidljiva istorija koju niko ne želi. Jer već samim tim što je bilo toliko ljudi koji su protestovali devedesetih, koji su osnivali nezavisne medije, koji su imali značajne umetničke akcije i organizacije protiv rata-jasno se pokazuje da rat nije bio neizbežan, da je uvek postojalo drugo rešenje i da je uvek bilo onih kojima je to bilo sasvim jasno i koji su to jasno govorili. Evo, na primer Monitor! Mi od tih primera danas treba da pravimo nova društva, oni treba da su nam putokaz. A mi svečano dočekujemo ratne zločince kad se vrate posle odslužene kazne u Hagu. Nema većeg poraza za jedno društvo.
MONITOR: Dosta ste se bavili i političko-ideološkim revizionizmom. Poslije skorašnjih dešavanja koja su pratila proustaški intonirane Tompsonove koncerte, koje su hvalili i najviši predstavnici hrvatskih vlasti, u Crnoj Gori je spomenik Pavlu Đurišiću završio u crkvi SPC, a osuđeni general Nebojša Pavković vratio se u Srbiju državnim avionom, uz Vučićevu dobrodošlicu koji ga je nazvao „herojem 1999.“ Da li ove pojave podstiče i globalni trampizam-kojem prethodi i veliko snaženje ultradesnice u Francuskoj i Njemačkoj?
STOJANOVIĆ: Stalno ponavljam da stvari obrnuto stoje. Mi smo avangarda, mi smo prvi počeli. Ceo svet ide za nama, imitira nas. Kad smo mi patentirali taj postfašizam krajem osamdesetih, izgledalo je da idemo u suprotnom pravcu od ostatka sveta. Tamo slavlje, kraj hladnog rata, ujedinjuje se Evropa, prestaju ratovi. Kod nas sve suprotno. Govorila sam tada – oni u 21. a mi u 19. vek. Kad ono pokaže se da je to pogrešno, da smo mi prvi krenuli u to desnilo, kako je to zvao Esad Kočan na tribini u Budvi. Da smo mi napravili te populističke sisteme, kakav sad pravi Tramp. Naravno da globalni trendovi sada mogu da ojačaju naše lokalce, ali želim da verujem opet u suprotno: da smo opet avangarda i da su naši studenti krenuli u borbu protiv takvog sveta. A onda će opet svi, morati jednom za nama. Imam pravo na maštu!
Studenti misle na novi način
MONITOR: Društvena kriza u Srbiji još nema razrješenja. Mnogi se nadaju da će skupovi ovog novembra-na godišnjicu pogibija u Novom Sadu, kanalisati ovu veliku društvenu i političku tenziju. Možemo li se, u procjeni, osloniti na neki sličan primjer?
STOJANOVIĆ: Istorija nikog ništa nije naučila. Na prvom mjestu zbog toga što je svaka situacija jedinstvena i neuporediva sa prethodnim. Jer, šta da kažem? Ovo se može završiti kao onda na Tjenanmenu, kada je Deng Sijaoping poslao tenkove na studente i pobio njih više hiljada. A možemo da se pozovemo i na slučaj Martina Lutera Kinga koji je uspješno poveo građane Montgomerija u Alabami da godinu dana hodaju i da ne koriste javni prevoz da bi se u njemu ukinula segregacija i da bi crni stanovnici mogli da dobiju pravo da sjede u autobusima. Želim da vjerujem u ovaj drugi slučaj. Problem jeste u tome što je politička energija već skoro godinu dana difuzna, a što s druge strane imamo tvrdokorni, nepopustljivi autoritarni režim. Ali, u javnosti se još od zime govorilo da to ne može dugo da traje, pa se pokazalo da može. Zato ja više ne dajem nikakve prognoze, jer sam do sada sve pogriješila. Kad su studenti rekli da će skup biti na Slaviji, rekla sam da to nikako ne treba jer niko nikada to nije uradio. Ne samo što su uradili nego je to bio najdramatičniji protest ikada održan u Beogradu. Tako, da više ništa ne govorim. Oni misle na novi način.
Udžbenici istorije su mnogo usklađeniji sa kafanskim tumačenjima prošlosti nego sa naukom
MONITOR: U Vašoj najnovijoj knjizi „Prošlost dolazi“, bavite se analizom udžbenika istorije u Srbiji (1913-2021.), gotovo stalnim pristrasnim-„patriotskim“ i „herojsko-martirskim“ viđenjem nacionalne istorije. Kako razumijete tolike slabosti istorijske nauke u Srbiji, očigledno potčinjene i samopotčinjene „državnim razlozima“?
STOJANOVIĆ: Značajan dio istoričara su bili državni istoričari, pisali su ono što su vlasti htjele da čuju i za to bili bogato nagrađivani. To je pojava koju imamo u svim vremenima, pa i sama grčka muza istorije Klio uvijek drži u ruci neki instrument uz koji pjeva kome treba. To je posebno bilo opasno kada su se istoričari masovno uključili u ratnu propagandu osamdesetih i kada su izvrćući, skrivajući istorijske činjenice ili ih potpuno izmišljajući, napravili situaciju u kojoj je rat postao psihološki moguć.
A udžbenici su posebna priča. Oni su mnogo više u skladu sa kafanskim ili slavskim tumačenjima prošlosti nego sa naukom. U mnogim slučajevima prenose i stavove iz književnosti, pa se na primjer Prvi svjetski rat opisuje kao poraz Srbije-što je direktno izjavio Dobrica Ćosić, jer se nije slagao sa rezultatom tog rata – stvaranjem Jugoslavije. Dakle, ako vi možete jednu od najvećih vojnih, diplomatskih i političkih pobjeda da proglasite porazom, onda mogu i četnici da budu antifašisti, što je apsolutni konsenzus u srpskim udžbenicima još od Miloševića. E, kada dođete do toga da kolaboracioniste i zločince proglasite herojima onda je jasno da pravite društvo koje je izgubilo kompas.
Nastasja RADOVIĆ
IN ENGLISH1 sedmica
IN ENGLISH3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice