Povežite se sa nama

INTERVJU

DR DUBRAVKA ĐURIĆ, PROFESORICA NA FAKUULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE UNIVERZITETA SINGIDUNUM U BEOGRADU: Medijske slobode gotovo uništene

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kuda su otišli mediji u tranziciji, sopstvenoj i društvenoj, i jesmo li očekivali previše i prebrzo?
ĐURIĆ: Pad komunizma i period koji je neposredno usledio, bio je pun nade i obećanja da će nastupiti period medijskih, političkih i drugih sloboda i da će se manje ili više siromašna socijalistička društva preobraziti u ekonomski bogatija. Posebno je koncept ujedinjene Evrope nudio, činilo se, novo političko, ekonomsko i kulturno zajedništvo, sa obećanjem prosperiteta. Za neka postsocijalistička društva taj perobražaj je na početku bio pozitivan, bar za neke klase stanovništva, a povećala se i mobilnost ljudi. Na žalost, period tekuće globalne krize neoliberalnog kapitalizma, produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih društava, kao i sve veći jaz između klasa jednog društva, sa srednjom klasom koja nestaje, dovodi do ksenofobija raznog tipa. Stvaraju se političke oligarhije koje strogo kontrolišu medije a medijskih sloboda gotovo da nema. Sve je manje i podrške koja dolazi spolja u smislu finansiranja nezavisnih medija kako bi se oni održali u životu. Pretpostavljam da je malo ljudi moglo predvideti takav preokret.

MONITOR: Naše zemlje, u politici svojih vlada, ne praktikuju ozbiljnije podrške kulturi, sem ako ona ne podrazumeva nacionalne, etničke, folklorne inerpretacije i reinterpretacije, ponekad i kvaziideloške ili „ad hominem” projekte. Kako vidite relaciju između razvoja kulture i razvoja demokratije?
ĐURIĆ: Živimo u dobu drastičnih, neočekivanih i brzih promena. U periodu konstituisanja postjugoslovenskih kultura, većina novonastalih država je podržavala razvoj relativno emancipovanih formi kulturalne proizvodnje. Pod emancipovane forme mislim na proces u kojem su književnosti i umetnosti u nacionalnim okvirima prisvajale internacionalne, odnosno, globalne jezike umetnosti i književnosti. U tom smislu je Crna Gora bila karakteristična, jer je došlo do naglog razvoja emancipovanih knjiženih i umetničkih formi. S druge strane je Slovenija, za koju je kultura u okvirima socijalizma bila veoma značajno polje za konstrukciju i artikulaciju nacionalnog identiteta, jer se taj identitet, kako je krajem 60-ih pisao Dušan Pirjavec,nije mogao ostvariti kroz državotvorne institucije. Nakon dobijanja državnosti, mnogi umetnici, književnici i kritičari su pisali o paradoksu: Slovenija je konačno dobila državu, ali njena kultura se našla na margini slovenačkog društva. Jedan od uzroka je taj da se u neoliberalnom kapitalizmu kultura komercijalizuje, dolazi do profanizacije kulture, što znači da je sve što je nekad zauzimalo status visoke, avangardne i ezoterične kulture, integrisano u popularnu, medijsku, masovnu, potrošačku kulturu. Ovo ne znači da visoka kultura više ne postoji. Ona postoji, ali je njen status marginalan, sa tendencijom da se u potpunosti transformiše i poprimi neke druge oblike i funkcije.

Mnogi kritički intelektualci danas upozoravaju na opasnu tendenciju u kojoj kapital globalno ugrožava procese demokratizacije u društvima u kojima demokratija nije bila uspostavljena, kao i da se u društvima sa dugim demokratskim tradicijama, institucije demokratizacije ozbiljno i opasno urušavaju. Očigledno je da je svet globalno u tranziciji i da su to toliko složeni i protivrečni procesi čiji su ishodi krajnje nepredvidivi. Sve što se dešava navodi nas na pesimizam, ipak nam je potrebna politika nade i artikulacije situacija i događaja koji bi mogli dovesti do promena. Na žalost, u ovom trenutku se to čini neizvodivim i postoji samo razrađena teorijska platforma kritike savremenog stanja ali ne i konkretna i učinkovita rešenja ove, čini se, bezizlazne situacije globalne krize.

MONITOR: Šezdesetih i sedamdesetih se govorilo o ogromnom uticaju televizije i njenoj informativno-manipulativnoj moći. Sada imamo čitave programe koji nisu „politički”, već otvoreno insistiraju na ličnom i intimnom bez gotovo ikakvih skrupula… Određene TV, i sa nacionalnom frekvencijom, inflatorno proizvode takve programe. Ima li i tu spinovanja?
ĐURIĆ: Zanimljiv mi je aspekt u kojem govorite o depolitizaciji medijske sfere, koja nas povratno kao građane depolitizuje. To je globalni fenomen, i rekla bih ono što su mnogi teoretičari kulturalnih studija pisali, a to je da je upravo depolitizacija medijske sfere veoma politička, da kada nas naša kultura proizvodi kao depolitizovane građane, to znači da državni aparati odrađuju svoju važnu ulogu u interesu jedne klase, koja nastoji da zadrži hegemon položaj. Sve se to dešava u periodu kada se čini da nema načina da se utiče na političke promene. Sve što se danas u tom smislu teoretizira i preduzima kao simbolični gest, ostaje na nivou gesta, koji se može shvatiti i kao kritika koju sam neoliberalizam generiše.

MONITOR: Na Fakulettu za medije i komunikacije vodite kurs o modi i moći. Moda je imala i veoma emancipatorske uloge, posebno kada se radi o tzv. ženskom pitanju, ali je i „porobljavala”. Koliko je čovjek kojeg pored preživljavanja muče i sve razvijenije, raznovrsnije i dinamičnije potrošačke navike, sposoban da donosi odluke u svoju korist?
ĐURIĆ: Mnogi teoretičari govore o tiraniji izbora u potrošačkoj kulturi, ali ne vidim da su u tome dosledni, da se odriču potrošačke kulture. Mislim da nijedan fenomen nije apriori dobar ili loš i da sve pa i potrošačku kulturu i modu, treba sagledati sa više aspekata. Mislim da je demokratizacija potrošnje i mode donela puno toga pozitivnog, govorim o porastu životnog standarda, koji je posebno ženama olakšao život u trenutku kada one masovnije ulaze u javnu sferu. Moda i potrošnja su bitne u konstrukciji naših fludinih identiteta, u oblikovanju životnih stilova, koji su već neko vreme u središtvu savremenog života. I ponovo je paradoks u tome da svi oni koji kritikuju modu ne odustaju od mode i markiranih proizvoda. A čini se da pobeći od iskušenja koja nam potrošaka kultura i moda donose gotovo i da nije moguće. Svaki alternativni i subverzvni potencijal koji se pojavi istog trenutka biva apsorbovan od modnih industrija.

Obični ljudi glume sebe

MONITOR: Balkan je, naravno ne samo on, okupiran od tzv. rijaliti programa. Šta će biti sa nama koji živimo u tolikim rijalitima koji su, u najvećoj meri predstave, ponekad brutalne i neshvatljive?
ĐURIĆ: Literatura o rialiti programima je ogromna i zanimljiva, meni lično mnogo zanimljivija od samih programa. Neki od teoretičara smatraju da su ti programi ljudima neophodni jer živimo u do krajnosti dovedenoj individualističkoj kulturi, koja je odmakla daleko na putu detradicionalizacije.

Ona nam posredstvom komercijalne, potrošačke, popularne i medijske kulture pomaže da se snađemo u svetu koji je u stalnom pokretu, bez čvrstih tačaka oslonca, sa fluidnim individualnim i kolektivnim identitetima, u društvu visokih globalnih rizika. Ideologija ličnih preobražaja (make-over) govori nam da uvek možemo svoj život i sebe poboljšati, samo ako znamo kako, a tu su pored rialiti emisija i nepregledna self-help literatura, koju mnogi čitanju i pokušavaju primeniti. Kritičari govore o tome da su rialiti programi način na koji neoliberalni kapitalizam ljude uči kako da se u uslovima kada svakog časa mogu ostati bez posla prilagode i krenu dalje. Mnogi savremeni programi, od filmova, serija do rialiti emisija sadrže velike doze nasilja u najrazličitijim oblicima, koji, neki teoretičari smatraju, imaju funkciju normalizacije nasilja: mi ga, kao gledaoci i kao građani koji žive savremenost, počinjemo doživljavati kao noramaln deo našeg životnog iskustva.

Rialiti programi se posmatraju i posredsvom koncepta demokratizacije slave, ili demotičkog obrta (engl. demotic turn, termin Greama Turnera). Nekada su ljudi bili slavni usled naučnih dostignuća ili izuzetnog talenta, kao glumci, umetnici, itd. Danas medijska kultura obećava da svako može imati svojih pet minuta slave bez ikakve zasluge. Kada “obični ljudi”, zahvaljujući rialiti programu uđu u medijsku mašinu, oni postaju slavni ne zato što imaju kvalitete kojima to zaslužuju, već je njihova slava rezultat savremenog fenomena proizvodnje slave.

,,Obični ljudi” počinju da glume sebe. Oni javno u televizijskim programima izvode (perform) sopstveno jastvo, postajući tako medijski proizvedene persone. To je značajan fenomen savremene medijske kulture i ne treba ga prezrivo odbaciti, već ga treba pokušati shvatiti. Čim je toliko ljudi njime opčinjeno, moramo sa što više strana videti zašto je to tako, koju funkciju ove emisije imaju i čijem interesu doprinose.

Udvajanje Vlikog brata

MONITOR: Veliki dio medija u Srbiji, nudi javnosti autoritarnu selekciju informativnog programa, gde nas bombarduju izjavama sa vrha države, sa sve manje i otupljenije analize, a još manje kritičkog pristupa. Izgleda da i tu dobijamo jedan informativni rialiti? ,,Veliki brat” se, na neki način udvojio?
ĐURIĆ: Medijska sfera u Srbiji danas je gotovo u potpunosti kontrolisana. Svi mediji doslovno od reči do reči na isti način izveštavaju kako o internacionalnim tako i o lokalnim zbivanjima. Zanimljiv fenomen je da se kao jedina vrsta otpora i to pasivnog otpora javlja fenomen da izvesni ljudi prestaju da prati medije i na taj način se dobrovoljno isključuju iz medijske sfere. Istovermeno je na delu još jedan fenomen: na delu je tiho uništavanje institucija kulture. Tu dramu znaju oni koji u tim institucijama rade, ali ona ne dopire do šire javnosti, koju to ni ne zanima. Kultura uopšte nije više važna. Hoću da kažem da globalni trendovi, a ovo je po mnogima globalni trend, imaju i svoje lokalne verzije koje mogu u siromašnijim društvima kao što je većina postjugoslovenskih poprimiti i dramatične razmere.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Političko lešinarenje nagriza društvo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Desile su se dvije smjene vlasti, treba provesti još dvije brze smjene pa će tek peta vlada početi ozdravljenje i društva i države. Novi glavni SDT Vladimir Novović je znak da u crnogorskom društvu ima zdravih snaga. Ukoliko u narednoj vladi bude i u najmanjoj mogućoj mjeri participirao DPS, siguran sam, Novović će biti smijenjen

 

MONITOR: Avgustovska većina u posljednjem času, nakon sedam sastanaka, dogovorila je mandatara i vladu. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Politička prostitucija je osnovna karakteristika a političko lešinarenje je prodrlo skoro u sve sfere društvenog života pa nemoral svake vrste nagriza kako mnoge pojedince tako i veći dio društva.

Ako i ovlaš analiziramo ljudske kvalitete lica koja vrše vlast na svim nivoima u Crnoj Gori u posljednje tri decenije doći ćemo do zaključka da, osim malog broja časnih pojedinaca, na vlasti se nalazi  veoma rđav ljudski materijal. To za posljedicu ima ne samo kulturološke nego i mentalitetske poremećaje jer ovo stanje predugo traje.

Već smo svjedoci da oni, koji imaju nekakvu vlast a otimaju, kradu, uzurpiraju ili varaju, njihova djeca idu putem svojih roditelja. Ovo u Crnoj Gori  poprima zabrinjavajući   zamah. U takvom društvenom  i političkom ambijentu u Crnoj Gori se dogovara i vlada.

MONITOR: Gdje je uzrok i ko je za ovo najviše odgovoran?

GRAHOVAC: Uzrok je u višedecenijski nesmjenjivoj vlasti a najveću odgovornost snose sami građani jer uporno biraju političkog monstruma. Više od 15 godina DPS javno kvalifikujem kriminalnom, zločinačkom i neofašističkom organizacijom. Ovo ne činim jer sam nekakva zloća nego zato što prepoznajem parametre koji zlo nagovještavaju i na to upozoravaju. U isto vrijeme, ponavljam da u toj partiji postoji zdravo tkivo koje je  Crnoj Gori i te kako potrebno. Mnogi mi zamjeraju što i pomišljam da u DPS-u ima zdravog tkiva. Ovo ističem iz razloga što vidim da i u drugim političkim subjektima ima onih koji su jednako politički i moralno nezdravi kao što su oni u vrhu DPS-a.

MONITOR: Kako vidite dosadašnje pregovore avgustovskih pobjednika?

GRAHOVAC: Prethodno rečeno objašnjava veliku ličnu pohlepu, a malu ili nikakvu odgovornost prema svojoj državi.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MAJA BJELOŠ, POLITIKOLOŠKINJA, VIŠA ISTRAŽIVAČICA BEOGRADSKOG CENTRA ZA BEZBJEDNOSNU POLITIKU: Tenzije na Balkanu će rasti sve dok lideri budu imali koristi od njih

Objavljeno prije

na

Objavio:

U diskusijama je malo i dokaza i bezbjednosnih procjena o vjerovatnoći totalnog rata, međutim, postoji snažno uvjerenje da rat u Ukrajini može imati efekat prelivanja, što bi moglo dovesti do raspada Bosne i Hercegovine ili otvorenog sukoba na Kosovu

 

MONITOR: Predsjednica Europrajda Kristina Garina, je izjavila za Politiko da se ta organizacija, tokom prethodnih 30 godina, nije suočila sa toliko intenzivnim teorijama zavjere i protivljenjima, kao u slučaju beogradskog Europrajda. Kako Vi objašnjavate političko-pravno-bezbjednosni rašomon koji je pratio tu ovogodišnju manifestaciju“?

BJELOŠ: Državni organi Srbije imaju kapaciteta da očuvaju javni red i mir i garantuju sigurnost učesnicima Evroprajda. Međutim, ne radi se o tome da li su policajci i pripadnici drugih bezbednosnih službi sposobni i opremljeni da izvršavaju propise. Problem je što građani Srbije žive u dramatičnom raskoraku između građanskih prava i sloboda garantovanih Ustavom i zakonima i svakodnevice u kojoj najviši državni zvaničnici aktivno krše Ustav i zakone, stvarajući nesigurnost i neizvesnost. Mimo svojih nadležnosti, predsednik Srbije je najavio da će Europrajd biti „odložen ili otkazan“, potom je ministar unutrašnjih poslova zabranio javno okupljanje, da bi 17. septembra mandatarka za novu vladu sopštila javnosti da šetnja ipak može da se održi, ali nije podržala skup svojim prisustvom.

Nezavisno od Europrajda ili Parade ponosa, pripadnici LGBT populacije se nikada neće osećati bezbedno u Srbiji sve dok im se uskraćuju i osporavaju osnovna ljudska prava i slobode (npr. pravo na javno okupljanje, izražavanje mišljenja, na brak, nasleđivanje imovine i dr.), zatim dok postoji mržnja u društvu i iracionalni strah od LGBT populacije, kao i dok deo državnih i nedržavnih centara moći ugrožava njihovu ličnu bezbednost. Da su Vlada Srbije i nadležni organi u prethodne dve decenije dosledno sankcionisali govor mržnje prema LGBT, pozive na nasilje, fizičke napade uz javnu osudu, ne bi bilo potrebno da danas hiljade policajaca obezbeđuje mirnu povorku.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ANDRIJA MARDEŠIĆ I DAVID KAPAC, REDITELJI FILMA STRIC: Ispunjujuće emocionalno putovanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije nam namjera bila raditi politički film. Makar danas kad se radi bilo koja vrsta umjetnosti, često je neizbježno da umjetnost, da bi bila dobra, mora imati stav, biti aktualna i na neki način rezonirati sa stvarnosti

 

Velika Zlatna mimoza – gran pri 35. Filmskog festivala Herceg Novi – Montenegro film festivala pripao je hrvatskom filmu Stric Davida Kapca i Andrije Mardešića, koji je dobio i posebno priznanje – plaketu Zoran Živković. Filmu je pripala i nagrada za najbolju mušku ulogu Predraga Mikija Manojlovića. To je bio povod za razgovor sa autorima Strica.

MONITOR: Koliko obojici znači nagrada iz Crne Gore, jer je konkurencija definitivno bila jaka?

MARDEŠIĆ: Većinu tih filmova smo gledali i za nijedan ne mogu reći ništa manje nego da je dobar ili odličan.  A posebno veseli činjenica da su to sve dragi ljudi ili prijatelji. I sad smo se svi našli u istoj konkurenciji!

Možemo reći da je Festival u Herceg Novom preuzeo onu ulogu koju je Pula imala prije 40-ak godina, prikazuje najbolje od regionalnih kinematografija, i  stvarno je čudo i velika čast da smo u toj konkurenciji baš mi uspjeli dobiti Zlatnu mimozu.

KAPAC: Ja sam se prije početka festivala šalio da nas u Herceg Novom čekaju Igre gladi, filmofilskom terminologijom, tako da smo se nadali samo izvući živu glavu. Ogromno priznanje i čast nam je da smo dio te odabrane skupine filmova, autora koje iznimno cijenimo i volimo, posebno jer su nam većina njih bliski kolege i prijatelji. Nagrada nam je došla samo kao šlag na tortu.

MONITOR: Andrija, Vi ste se obratili publici prije projekcije filma riječima – obično se kaže uživajte u filmu, a ja vam kažem – srećno. Da li Vas obojicu iznenađuje reakcija publike?

KAPAC: Redatelj je zapravo uvijek prva publika filma, a mi smo prvenstveno radili film kakav bi i sami htjeli gledati. Stric je spoj naših iskustva i stavova zapakiranih u dramski okvir svojevrsnog hightened genre-a, ali u suštini nešto naše iskreno i osobno. Naravno da smo razmišljali kako će publika doživjeti film, ali nismo se vodili aktualnim trendovima ni regionalne niti svjetske kinematografije. Mislimo da bi takvo kalkuliranje ispalo jeftino i neiskreno.

MARDEŠIĆ: To sa sretno je počelo kao šala na premijeri u Karlovim Varima, ali je zapravo postala neka vrsta našeg iskaza poštovanja prema našoj publici. Jer na početku svakog putovanja se zaželi sreća da se sigurno stigne na odredište. Kao što je David rekao, teško je ući u bilo kakav oblik kreativnog procesa sa nekakvim kalkulantskim primislima. Podilaženje trendovima ili publici se uvijek osjeti.

I da smo se upustili u takav proračunat proces, trebali smo tada, 2015. kad je prva scena Strica stavljena na papir, imati kristalnu kuglu da nam prikaže kakvi će biti trendovi u festivalskom i svjetskom filmu sedam godina kasnije. Drago nam je ako smo uspjeli u tome da film gledateljima ostaje dugo u glavi, da pričaju o njemu, razmišljaju i debatiraju.  Jer važno je da se u filmovima aktivno sudjeluje, a ne da su gledatelji pasivni promatrači kojima autori sve serviraju na pladnju. U tome je i veći izazov gledanja i doživljaja filma.

Naravno da se filmovi rade za publiku, ali filmovi ne moraju nužno biti i zabava, već nekakvo ispunjujuće  emocionalno putovanje koje kao i stvarni život, ne mora uvijek biti opuštajuće, zabavno i ugodno iskustvo.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo