MONITOR: Upozoravate na krizu u EU koja je posebno objelodanjena neslaganjem u vezi sa prihvatanjem izbjeglica. U krizi je Šengen zona, očit je porast nacionalističkog raspoloženja u više država EU. Da li se suočavamo sa krizom vrijednosnog okvira u kojem je nastala EU i njeno zakonodavstvo?
BIBER: Problem je u tome što su zemlje članice pokazale nedostatak solidarnosti kada je nastupila izbeglička kriza. To je kriza koja se odnosi na obe vrednosti: i na zaštitu izbeglica i na koheziju unutar EU, rečju nevoljnost da se prihvate odluke čak i onda kada nisu u vašem interesu. To je duboko uznemiravajuće, jer se time stavljaju na probu osnove EU. To je naglo postalo jasno kada su mnoge zemlje članice, od Velike Britanije do većine zemalja Centralne Evrope odbile da podrže odluku sa kojom se nisu slagale. Ovo će najverovatnije rezultirati EU koja se zasniva na nekoliko zona ili prstenova gde su neke zemlje integrisane više, a druge se drže podalje.
Na vrednosnom nivou, svedoci smo erozije zajedničkih vrednosti, sa uvećavanjem broja članica EU koje slede neliberalne politike. Na to ne postoji institucionalni odgovor. EU pretpostavlja vrednosti ljudskih prava i demokratije kao opšte vrednosti među svojim članicama, ali to više nije tako. Način na koji će EU rešavati ovo pitanje neće biti rezultat samo budućeg ustrojstva EU već i shvatanja šta su osnovne vrednosti ove zajednice. Izbeglička kriza nam je prikazala pesimističnu sliku.
MONITOR: Smatra se da će EU prije postići konsenzus oko ,,odbrambenog” zatvaranja nego „podnošenja žrtve” migrantske krize. Čak je i Angela Merkel meta kritika lidera zemalja članica EU, koji smatraju da nije njihovo da prihvatanjem migranata rješavaju „svjetske probleme”. Hoće li i EU politika proširivanja uskoro pretrpjeti dodatne restrikcije?
BIBER: Osnovna logika funkcionisanja EU jeste da se zajedničkim odlukama mogu pronaći bolji odgovori na probleme sa kojima se mnoge zemlje suočavaju. Ironički, izbeglička kriza je savršen primer toga. Nijedna pojedinačna članica ne može sama rešiti ovaj izazov, a ipak neke članice se ponašaju kao da to mogu i tako podrivaju ovu logiku zajedništva u Uniji.
MONITOR: Merkelova je naglasila i opasnost po mir na Balkanu, ukoliko se ne počne sa složnim rješavanjem migrantske krize. Ovde se to njeno upozorenje često citira sa mračnim konotacijama. Kako ste ga vi razumjeli?
BIBER: Ovaj izjava Merkelove uglavnom se odnosi na unutrašnje debate u Nemačkoj. Ne verujem da bilo koji ozbiljan političar u Nemačkoj, uključujući Merkelovu, veruje da bi izbeglička kriza mogla prouzrokovati konflikt na Balkanu. Naravno, ukoliko se hiljade izbeglica budu zadržale na Balkanu sa zatvorenim granicama EU ovo bi moglo izazvati probleme, ali se ne bi rizikovalo sa nasiljem. Odgovor koji su na krizu dali građani i vlade na Zapadnom Balkanu, sa izuzetkom konflikta između Hrvatske i Srbije prošle godine na vrhuncu izbegličke krize, bio je odmeren i ne daje mnogo razloga da se brine o konfliktu. Mislim da je izjava Merkelove neodgovorna, jer sugeriše da razlog da budemo velikodušni i otvoreni prema izbeglicama ima nešto sa stabilnošću Balkana, dok je pravi razlog nesposobnost EU da pronađe zajednički jezik i zajednički odgovor na krizu.
MONITOR: U skorašnjem intervjuu rekli ste da će izbori koji se očekuju u Crnoj Gori i Makedoniji pokazati da li su autoritarne vlasti u tim zemljama prihvatljive ili će se stvoriti prostor za promjene. Da li je deficit vladavine prava i podjele vlasti olako uziman od strane zapadne politike, sve zbog „stabilnosti” i kooperativnosti i „rješavanja gorućih pitanja”?
BIBER: Glavna razlika između Makedonije i Crne Gore bili su snimci napravljeni u Makedoniji koji su dokazivali stepen do kojeg je vlada manipulisala izborima, zloupotrebljavala opoziciju i bila umešana u korupciju. Mi možemo da sumnjamo da se to isto događalo i u Crnoj Gori i drugim državama u regionu, ali je nedostatak jasnih dokaza doveo do toga da je EU samo u Makedoniji intervenisala. EU se, u prvi mah, nevoljno umešala i još uvek na taj problem previše gleda kao na konflikt između vlade i opozicije, ali se na kraju angažovala i odlučila da ozbiljno shvati taj problem. Za sve okolo, oči se drže zatvorene. Posebno u Crnoj Gori gde se Vlada veoma izveštila i ispunjava formalne zahteve, instrumenti EU još teže funkcionišu. Vlada je pažljiva u održavanju kursa spoljašnjih reformi da bi zadovoljila EU i onda je i pritisak na EU da interveniše manji. Morate imati na umu da su mnoge članice EU i njihovi građani protiv proširenja, tako da je motivisanost od strane EU da nastavi sa proširenjem takođe zdvojna.
Postoji čudna situacija. Mnoge EU zemlje se pretvaraju da su za proširenje. To isto važi i za mnoge zemlje u regionu, pa i za Crnu Goru, zato što će stvarno teške reforme predstavljati izazov za strukture moći u Crnoj Gori.
MONITOR: Crna Gora je početkom decembra 2015. dobila poziv za članstvo u NATO, što je u zemlji izazvalo negodovanje dijela političke scene u opoziciji i bilo povod za proteste. Da li ovo važno pitanje zaslužuje referendumski odgovor?
BIBER: Skeptičan sam prema korišćenju referenduma uopšte, pogotovo što se oni rasprostranjeno zloupotrebljavaju na Balkanu da bi se opravdale politike vlada. U slučaju Crne Gore, razumem da su građani podeljeni u vezi sa ovim članstvom , i ta je podela korisna za vladu. Ona deli poziciju i omogućuje da se ova vlada održi jer će mnoge pristalice članstva u NATO podržati vladu , čak i iako su prema njoj kritički nastrojeni kada se radi o unutrašnjoj politici. Kao rezultat svega toga, ja smatram da postavljanje pitanja članstva u NATO više pomaže vladi nego opoziciji.
MONITOR: Vlada Srbije dobila je mnoge pohvale i EU i SAD za reforme, dijalog sa Prištinom, odnos prema migrantima. Kao sporedna stvar tretirana je sloboda govora i medijske slobode. Zašto je to postalo sporedno pitanje, a stanje u srpskim medijima kao da nikada nije bilo gore?
BIBER: Vučićeva vlada veoma vešto koristi dijalog sa Prištinom i svoju regionalno konstruktivnu ulogu da bi odvukla pažnju od svojih autoritarnih tendencija kod kuće. Razgovor o reformama i o podršci za EU članstvo odvlače pažnju od realnosti na terenu, naime od snižavanja slobode medija i otvorene debate. Ovde, EU je bila nedovoljno kritička, i suviše mnogo vlada iz EU je bilo impresionirano Vučućem. U velikoj meri, EU i njene članice su bile zadovoljne što se Vučić ne ponaša kao nacionalista, ali pravo pitanje nije da li je on nacionalista ili nije, već da li je on demokrata, a ovde u vezi sa tim postoje velike sumnje.
Srpska vlada je „one man show”, i oslanja se na moć pojedinca, a to ne može biti dobro, a njegova samovoljnost vodi do centralizacije moći koja je štetna za svaku demokratiju. Imajući slabu opoziciju i pragmatički stav, on se EU pojavljuje kao predvidiv, kao manje zlo, ali bojim se da se ovakvim postupkom više gubi. Srbija se udaljava od demokratske vladavine, a kao posledica toga možda se i mogu rešiti neka ključna pitanja, i takva kao što su odnosi sa Kosovom, što znači da će to sve opet zavisiti od jednog čoveka, a tako sužen osnov za njihovo rešavanje ne može biti stabilan.
MONITOR: Ako uzmemo aktuelnu situaciju u ex-yu državama, sem donekle Slovenije, nameće se utisak neizvjesne budućnosti. Ima li snage i resursa u našim društvima da krenemo naprijed, a ne da se vratimo nazad?
BIBER: Situacija u regionu je sumorna. Malo je lidera koji podržavaju otvorene i liberalne demokratije. Umesto toga vidimo populistički model autoritarnih lidera koji se zaklinju u korist EU i reformi, a koji su u stvarnosti uglavnom zainteresovani za sopstvenu moć. Naučili su lekciju da se za ostajanje na vlasti mora govoriti o reformi i EU, a da se ne dotaknu osnove sistema moći koji je u klijentelizmu i jakoj ulozi vođa bezobzirnih prema liberalnim principima. EU u ovom trenutku nije u poziciji da izvrši pritisak da bi se to promenilo. Glavni napor za promenu mora da dođe iznutra, iz tih zemalja. Dok su opozicije često slabe i podeljene, osećaj socijalne frustracije je velik. Ja ne znam kada će i kako ovo dovesti do promene, ali sadašnji model vladanja je daleko od stabilnog.
Pre godinu dana pisao sam o deset pravila balkanskog vladara opisanih iz perspektive Makijavelija, koji je savetovao vladare. Zapazio sam da je njihova vladavina kao ples na ivici vulkana. Obećavaju reforme ali ih ne daju – pričaju o EU članstvu, ali izbegavajući teška pitanja.
Vladari ovog regiona, od Đukanovića do Dodika, Vučića i Gruevskog su se izveštili u balansiranju. Najveći rizik je to što bi, kada njihovoj vladavini dođe kraj, oni koji ih zamene i mogli da, otkrivajući njihove autoritarne strukture i navike, pokušaju da ih kopiraju. Ovo bi značilo nastavak vladavine koja bi građanima rđavo služila.
Nastasja RADOVIĆ
Stav2 sedmice
FOKUS4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DANAS, SJUTRA4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice