Povežite se sa nama

INTERVJU

Dr Florijan Biber, profesor Univerziteta u Gracu, stručnjak za balkanske politike: Do promjena se mora doći iznutra

Objavljeno prije

na

MONITOR: Upozoravate na krizu u EU koja je posebno objelodanjena neslaganjem u vezi sa prihvatanjem izbjeglica. U krizi je Šengen zona, očit je porast nacionalističkog raspoloženja u više država EU. Da li se suočavamo sa krizom vrijednosnog okvira u kojem je nastala EU i njeno zakonodavstvo?
BIBER: Problem je u tome što su zemlje članice pokazale nedostatak solidarnosti kada je nastupila izbeglička kriza. To je kriza koja se odnosi na obe vrednosti: i na zaštitu izbeglica i na koheziju unutar EU, rečju nevoljnost da se prihvate odluke čak i onda kada nisu u vašem interesu. To je duboko uznemiravajuće, jer se time stavljaju na probu osnove EU. To je naglo postalo jasno kada su mnoge zemlje članice, od Velike Britanije do većine zemalja Centralne Evrope odbile da podrže odluku sa kojom se nisu slagale. Ovo će najverovatnije rezultirati EU koja se zasniva na nekoliko zona ili prstenova gde su neke zemlje integrisane više, a druge se drže podalje.

Na vrednosnom nivou, svedoci smo erozije zajedničkih vrednosti, sa uvećavanjem broja članica EU koje slede neliberalne politike. Na to ne postoji institucionalni odgovor. EU pretpostavlja vrednosti ljudskih prava i demokratije kao opšte vrednosti među svojim članicama, ali to više nije tako. Način na koji će EU rešavati ovo pitanje neće biti rezultat samo budućeg ustrojstva EU već i shvatanja šta su osnovne vrednosti ove zajednice. Izbeglička kriza nam je prikazala pesimističnu sliku.

MONITOR: Smatra se da će EU prije postići konsenzus oko ,,odbrambenog” zatvaranja nego „podnošenja žrtve” migrantske krize. Čak je i Angela Merkel meta kritika lidera zemalja članica EU, koji smatraju da nije njihovo da prihvatanjem migranata rješavaju „svjetske probleme”. Hoće li i EU politika proširivanja uskoro pretrpjeti dodatne restrikcije?
BIBER: Osnovna logika funkcionisanja EU jeste da se zajedničkim odlukama mogu pronaći bolji odgovori na probleme sa kojima se mnoge zemlje suočavaju. Ironički, izbeglička kriza je savršen primer toga. Nijedna pojedinačna članica ne može sama rešiti ovaj izazov, a ipak neke članice se ponašaju kao da to mogu i tako podrivaju ovu logiku zajedništva u Uniji.

MONITOR: Merkelova je naglasila i opasnost po mir na Balkanu, ukoliko se ne počne sa složnim rješavanjem migrantske krize. Ovde se to njeno upozorenje često citira sa mračnim konotacijama. Kako ste ga vi razumjeli?
BIBER: Ovaj izjava Merkelove uglavnom se odnosi na unutrašnje debate u Nemačkoj. Ne verujem da bilo koji ozbiljan političar u Nemačkoj, uključujući Merkelovu, veruje da bi izbeglička kriza mogla prouzrokovati konflikt na Balkanu. Naravno, ukoliko se hiljade izbeglica budu zadržale na Balkanu sa zatvorenim granicama EU ovo bi moglo izazvati probleme, ali se ne bi rizikovalo sa nasiljem. Odgovor koji su na krizu dali građani i vlade na Zapadnom Balkanu, sa izuzetkom konflikta između Hrvatske i Srbije prošle godine na vrhuncu izbegličke krize, bio je odmeren i ne daje mnogo razloga da se brine o konfliktu. Mislim da je izjava Merkelove neodgovorna, jer sugeriše da razlog da budemo velikodušni i otvoreni prema izbeglicama ima nešto sa stabilnošću Balkana, dok je pravi razlog nesposobnost EU da pronađe zajednički jezik i zajednički odgovor na krizu.

MONITOR: U skorašnjem intervjuu rekli ste da će izbori koji se očekuju u Crnoj Gori i Makedoniji pokazati da li su autoritarne vlasti u tim zemljama prihvatljive ili će se stvoriti prostor za promjene. Da li je deficit vladavine prava i podjele vlasti olako uziman od strane zapadne politike, sve zbog „stabilnosti” i kooperativnosti i „rješavanja gorućih pitanja”?
BIBER: Glavna razlika između Makedonije i Crne Gore bili su snimci napravljeni u Makedoniji koji su dokazivali stepen do kojeg je vlada manipulisala izborima, zloupotrebljavala opoziciju i bila umešana u korupciju. Mi možemo da sumnjamo da se to isto događalo i u Crnoj Gori i drugim državama u regionu, ali je nedostatak jasnih dokaza doveo do toga da je EU samo u Makedoniji intervenisala. EU se, u prvi mah, nevoljno umešala i još uvek na taj problem previše gleda kao na konflikt između vlade i opozicije, ali se na kraju angažovala i odlučila da ozbiljno shvati taj problem. Za sve okolo, oči se drže zatvorene. Posebno u Crnoj Gori gde se Vlada veoma izveštila i ispunjava formalne zahteve, instrumenti EU još teže funkcionišu. Vlada je pažljiva u održavanju kursa spoljašnjih reformi da bi zadovoljila EU i onda je i pritisak na EU da interveniše manji. Morate imati na umu da su mnoge članice EU i njihovi građani protiv proširenja, tako da je motivisanost od strane EU da nastavi sa proširenjem takođe zdvojna.

Postoji čudna situacija. Mnoge EU zemlje se pretvaraju da su za proširenje. To isto važi i za mnoge zemlje u regionu, pa i za Crnu Goru, zato što će stvarno teške reforme predstavljati izazov za strukture moći u Crnoj Gori.

MONITOR: Crna Gora je početkom decembra 2015. dobila poziv za članstvo u NATO, što je u zemlji izazvalo negodovanje dijela političke scene u opoziciji i bilo povod za proteste. Da li ovo važno pitanje zaslužuje referendumski odgovor?
BIBER: Skeptičan sam prema korišćenju referenduma uopšte, pogotovo što se oni rasprostranjeno zloupotrebljavaju na Balkanu da bi se opravdale politike vlada. U slučaju Crne Gore, razumem da su građani podeljeni u vezi sa ovim članstvom , i ta je podela korisna za vladu. Ona deli poziciju i omogućuje da se ova vlada održi jer će mnoge pristalice članstva u NATO podržati vladu , čak i iako su prema njoj kritički nastrojeni kada se radi o unutrašnjoj politici. Kao rezultat svega toga, ja smatram da postavljanje pitanja članstva u NATO više pomaže vladi nego opoziciji.

MONITOR: Vlada Srbije dobila je mnoge pohvale i EU i SAD za reforme, dijalog sa Prištinom, odnos prema migrantima. Kao sporedna stvar tretirana je sloboda govora i medijske slobode. Zašto je to postalo sporedno pitanje, a stanje u srpskim medijima kao da nikada nije bilo gore?
BIBER: Vučićeva vlada veoma vešto koristi dijalog sa Prištinom i svoju regionalno konstruktivnu ulogu da bi odvukla pažnju od svojih autoritarnih tendencija kod kuće. Razgovor o reformama i o podršci za EU članstvo odvlače pažnju od realnosti na terenu, naime od snižavanja slobode medija i otvorene debate. Ovde, EU je bila nedovoljno kritička, i suviše mnogo vlada iz EU je bilo impresionirano Vučućem. U velikoj meri, EU i njene članice su bile zadovoljne što se Vučić ne ponaša kao nacionalista, ali pravo pitanje nije da li je on nacionalista ili nije, već da li je on demokrata, a ovde u vezi sa tim postoje velike sumnje.

Srpska vlada je „one man show”, i oslanja se na moć pojedinca, a to ne može biti dobro, a njegova samovoljnost vodi do centralizacije moći koja je štetna za svaku demokratiju. Imajući slabu opoziciju i pragmatički stav, on se EU pojavljuje kao predvidiv, kao manje zlo, ali bojim se da se ovakvim postupkom više gubi. Srbija se udaljava od demokratske vladavine, a kao posledica toga možda se i mogu rešiti neka ključna pitanja, i takva kao što su odnosi sa Kosovom, što znači da će to sve opet zavisiti od jednog čoveka, a tako sužen osnov za njihovo rešavanje ne može biti stabilan.

MONITOR: Ako uzmemo aktuelnu situaciju u ex-yu državama, sem donekle Slovenije, nameće se utisak neizvjesne budućnosti. Ima li snage i resursa u našim društvima da krenemo naprijed, a ne da se vratimo nazad?
BIBER: Situacija u regionu je sumorna. Malo je lidera koji podržavaju otvorene i liberalne demokratije. Umesto toga vidimo populistički model autoritarnih lidera koji se zaklinju u korist EU i reformi, a koji su u stvarnosti uglavnom zainteresovani za sopstvenu moć. Naučili su lekciju da se za ostajanje na vlasti mora govoriti o reformi i EU, a da se ne dotaknu osnove sistema moći koji je u klijentelizmu i jakoj ulozi vođa bezobzirnih prema liberalnim principima. EU u ovom trenutku nije u poziciji da izvrši pritisak da bi se to promenilo. Glavni napor za promenu mora da dođe iznutra, iz tih zemalja. Dok su opozicije često slabe i podeljene, osećaj socijalne frustracije je velik. Ja ne znam kada će i kako ovo dovesti do promene, ali sadašnji model vladanja je daleko od stabilnog.

Pre godinu dana pisao sam o deset pravila balkanskog vladara opisanih iz perspektive Makijavelija, koji je savetovao vladare. Zapazio sam da je njihova vladavina kao ples na ivici vulkana. Obećavaju reforme ali ih ne daju – pričaju o EU članstvu, ali izbegavajući teška pitanja.

Vladari ovog regiona, od Đukanovića do Dodika, Vučića i Gruevskog su se izveštili u balansiranju. Najveći rizik je to što bi, kada njihovoj vladavini dođe kraj, oni koji ih zamene i mogli da, otkrivajući njihove autoritarne strukture i navike, pokušaju da ih kopiraju. Ovo bi značilo nastavak vladavine koja bi građanima rđavo služila.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo