Dvostruki i aktuelni dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine Dragan Velikić otvorio je osmi Zimski salon knjige u Podgorici. Rođen je u Beogradu. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Napisao je romane: Via Pula za koji je 1988. dobio Nagradu Miloš Crnjanski, zatim Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003) te Ruski prozor, za koji je 2007. dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, te Nagradu Meša Selimović za najbolju knjigu godine. Tri godine nakon romana Bonavia napisao je roman Islednik za koji je dobio NIN-ovu nagradu, kao i ugledne tri nagrade – Kočićevo pero, Vitalovu nagradu te nagradu Kočićeva knjiga. Dragan Velikić je pisac koji svoju književnu mitologiju gradi na širem zemljopisnom, mentalnom i emotivnom prostoru Europe.

MONITOR: „Islednik” donosi priču o otkrivanju života majke glavnog junaka, inače pisca, nakon njene smrti, pa zvuči kao ispovijest, kao priča o Vašoj majci. Da li je „Islednik” intimni i ispovijedni roman, drugačiji od ostalih Vaših romana?
VELIKIĆ: Islednik je jedno veliko istraživanje sećanja. Nema umetničkog dela bez nadogradnje. Da nije tako, svaka ispovest bi bila književnost. Moja životna priča sama po sebi uopšte nije važna ukoliko se u njoj sam čitalac ne prepozna, ukoliko se s njom ne identifikuje. A da bi se to dogodilo, valja preći dug put od životno istinitog do umetnički istinitog. Ukratko, nije svaka priča književno relevantna. Ipak, samo književno relevantna priča ima tu moć da se upiše kao iskustvo čitaoca.

Porodično nasleđe ne biramo, to je pitanje genetike. Međutim, važno je suočavanje sa samim sobom, bez toga smo statisti u vlastitom životu. U Isledniku pratim život svoje majke od detinjstva pa do smrti, ali to je samo okvir u kojem su sudbine drugih. Kroz roman defiliraju migranti 20. veka. Priča počinje u vreme Prvog svetskog rata, govori o velikom požaru u Solunu 1917. godine, prati nekoliko životnih sudbina koje će se u jednom času ukrstiti. Ali, pre svega, tu je Pula šezdesetih godina 20. veka. Pripovedanje ne teče linearno, već se gradi iz fragmenata, onako kako se život upisuje u memoriji. Selekcija uvek postoji. Na jednom mestu i kažem: ,,Šta je roman do pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno-posledični sled, da se oslobodi priča koja postoji, kao što postoji skulptura u komadu neobrađenog kamena. Svako u sebi nosi nevidljivu biblioteku, hor nenapisanih romana”.

MONITOR: Kada ste knjigu završili i pročitali prije davanja izdavaču, a to ste saopštili na dodjeli NIN-ove nagrade, rekli ste sebi: ,,Islednik je moj Lovac u žitu”. I niste pogriješili, jer vjerovatno će biti Vaša najčitanija knjiga, a već je dobio nekoliko značajnih nagrada i naravno NIN-ovu. Šta sve ove nagrade Vama znače?
VELIKIĆ: Nagrade znače jer skreću pažnju šire čitalačke publike na nagrađenu knjigu. Posebno je to slučaj sa Ninovom nagradom. Međutim, nema te nagrade koja može ustanoviti pisca na duži rok ukoliko nije vlasnik autentičnog literarnog sveta. Mene nagrade nisu formirale. Tokom dvadeset godina, od mog prvog romana Via Pula, za koji sam dobio Nagradu Miloš Crnjanski pa do Ruskog prozora, za koji sam dobio svoju prvu Ninovu nagradu, prošlo je tačno dve decenije. U tom periodu sam objavio šest romana i četiri knjige eseja, preveden sam na petnaest jezika, međutim, u Srbiji nisam dobio nijednu nagradu. To je vreme žestoke politizacije koje nije zaobišlo ni književne nagrade. A kako sam od početka vladavine Miloševića javno pisao šta mislim, prirodno je da su me nagrade zaobilazile. Međutim, ja sam radio na sebi. To je najvažniji zadatak pisca.

MONITOR: Kao što su kritičari rekli, roman o majci postaje autopoetička ispovijest, ali i istorijat zemlje i ljudi kojih više nema. Kroz sudbine likova otkrivamo i sudbine gradova i država. Kao da insistirate na postojanju paralele između lične – one nepoznate i istorije civilizacija, one koje učimo u školama.
VELIKIĆ: Nikada zvanična istoriografija ne donosi punu istinu o nekom vremenu. Čini mi se da više o nekom vremenu saznajemo iz velikih romana, naime, literatura ima tu moć da dočara svakodnevice. Pa tako, na primer, London posle Drugog svetskog rata, iako više u stvarnosti ne postoji, diše u Romanu o Londonu Miloša Crnjanskog. Čitalac se kreće sa glavnim likom, ruskim emigrantom Rjepninom kroz taj grad kojeg više nema. U tome je moć književnih dela.

MONITOR: Čitaoci znaju o Vašem životu, knjigama, nagradama… Kažite mi o odrastanju, uspomenama iz djetinjstva. Čega se najradije sjećate? Bili ste i muzičar?
VELIKIĆ: Odrastao sam u Puli, u gradu koji svoju istoriju meri sa skoro tri hiljade godina. Imao sam divno detinjstvo. Stanovali smo u starom gradu. Meni i mojim vršnjacima iz ulice je bio na raspolaganju Kaštel, mletačka utvrda iz 17. veka. Koliko prostora za dečije igre. Pohađao sam muzičku školu, i već u gimnaziji sam svirao orgulje u ondašnjim muzičkim sastavima, a tokom studija književnosti u Beogradu sam bio na pragu ozbiljne muzičke karijere. Bile su to moje najbezbrižnije godine. Sviranje sa Džentlmenima, Siluetama, Moirom, Pop Mašinom… Tih godina se rado sećam.

MONITOR: Da li bi trebalo da je cilj umjetnika da otkriva istinu. Smatrate li da angažovani stav umjetnika utiče i mijenja nešto u svijesti ljudi?
VELIKIĆ: Samim tim što svoje delo daje na uvid javnosti onog trenutka kada ga objavi, svaki je umetnik na neki način angažovan. Ukoliko čitaoci pronađu sebe, svoj svet u nekom književnom delu, onda to delo svakako utiče i menja nešto u njihovoj svesti.

MONITOR: Šta mislite o iskustvu koje se stiče kroz umjetnost? Da li je ono upotrebljivo u životu?
VELIKIĆ: Iskustvo koje stičemo kroz umetnička dela, svejedno da li su to knjige, pozorišne predstave ili filmovi, jeste iskustvo iz prve ruke. I to iskustvo jeste upotrebljivo u životu. Umetnost razvija našu samosvest.

MONITOR: Šta Vas kao pisca najviše zanima – sama priča ili nešto drugo?
VELIKIĆ: Svi moji romani imaju jasne prostorne i vremenske koordinate. Priča se stvori sama od sebe u pokušaju da na što relevantniji umetnički način oživim svet koji u sebi nosim.

MONITOR: Za kraj, volio bih da nam kažete šta u posljednje vrijeme čitate i gledate?
VELIKIĆ: Redovno idem u pozorište. Predstava koja je meni obeležila prošlu godinu su Rodoljupci Jovana Sterije Popovića u režiji Andraša Urbana, a u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda. Ne pamtim da mi se neka predstava u tolikoj meri utisnula, i da bih je mogao gledati jednom mesečno. Čitam mnogo, uvek po nekoliko knjiga istovremeno. Za svako doba dana i raspoloženje imam knjigu. Nije to samo beletristika. Tu su i knjige iz istoriografije. Poslednje što sam čitao i što bih svakako preporučio jesu memoari Nikole Bertolina Knjiga o zavičajima, zatim, sjajna knjiga Ljudi i spisi Tibora Varadija i najnoviji roman Miljenka Jergovića Doboši noći.

Miroslav MINIĆ
FOTO: Zoran RAŠ