Povežite se sa nama

INTERVJU

DR RADE VELJANOVSKI, MEDIJSKI EKSPERT: U inat demokratskom svijetu

Objavljeno prije

na

U tranzicionim zemljama koje omogućavaju mnoštvo medija, ne uspijeva se postići veći kvalitet informisanja, pa čak ni dovoljna sloboda izražavanja. Nije to lako ni u kulturama koje nikada nijesu potpuno prihvatile okupaciju SSSR-a, a ispostavilo se da je posebno teško nama u bivšoj Jugoslaviji, koji smo dosta strpljivo, pa i sa zanosom, živjeli u „državi specifičnog socijalizma”. Zamka postoji i s privatizacijom medija, ali vidimo da vlast rado i dokle god je to moguće čuva državne medije ili bar udio u njima, ali se lako ne oslobađa ni želje da utiče na tzv. javne servise. Kako se s tim izboriti, razgovarali smo sa dr Radetom Veljanovskim, nekada novinarom i urednikom, a danas profesorom na smjeru novinarstvo beogradskog Fakultetu političkih nauka. MONITOR: Doktorirali ste na temi o uspostavljanju i funkcionisanju javnih medijskih servisa. Zašto je našim političarima toliko teško da funkcionišu bez pritisaka na njih?
VELJANOVSKI: Radi se pre svega o nasleđu iz vremena socijalizma, kada su političari imali sistemski legitimisane oblike uticaja na medije. Bez obzira na sadašnje generacije političara, među kojima je i dosta mladih, ti stari metodi se i danas obilato koriste. Drugi ozbiljan razlog je nizak nivo demokratskog razvoja i demokratske kulture uopšte, koji dovode do bahatosti onih na vlasti, jer smatraju da im je sve dozvoljeno. Ima u svemu tome i neznanja: neki političari još misle da je javni servis – državna radio-televizija, kao nekad, i da je logično da služi onima koji su nosioci javnih funkcija. Iza svega je, razume se, interes, ali ne opšti, već pojedinačan, partikularan.

MONITOR: Uvijek se za uzor javnog servisa uzima britanski BBC. Interesantno je da je on u svojoj istoriji u velikoj mjeri zavisio od budžetskih sredstava, ali je uspio da postane etalon za profesionalizam u novinarstvu. Kako se to objašnjava?
VELJANOVSKI:Velika Britanija ima konzistentno, demokratski utemeljeno javno mnenje s veoma dugom tradicijom. U vezi s najvažnijim društvenim pitanjima postoji društveni konsenzus i od toga se ne odstupa. Tako je i s javnim RTV servisom. Postoji dominantna saglasnost da on treba da služi svima, pod jednakim uslovima, bez diskriminacije. Taj stav se ne menja promenom vlasti. Bez obzira na to kako se finansira, BBC će zadržati takvu društvenu ulogu. Važan dokaz da je BBC opšte podržan od građana neuspeo je pokušaj „gvozdene ledi” Margaret Tačer da privatizuje ovu javnu korporaciju.

MONITOR: U Srbiji traje borba da se usvoji medijska strategija koja bi bila više po volji medijskim radnicima, ali i ova Vlada kopira ponašanje ranijih, pa najavljuje da nije u obavezi da otkrije sadržaj završnog nacrta strategije? Šta bi, onda, moglo da se očekuje?
VELJANOVSKI:Više puta sam rekao da je ideja o izradi medijske strategije u Srbiji raspršena kao dimna zavesa kada je vlast pre dve godine napravila debakl sa Zakonom o izmenama zakona o javnom informisanju. Ovaj dokument, koji je sadržao nekoliko odredaba suprotnih standardima i iskustvu demokratskog sveta, a i samom Ustavu Srbije, Ustavni sud proglasio je neustavnim godinu dana kasnije. Pošto se tim pokušajem menjanja regulative vlast pokazala u veoma lošem svetlu, pokrenuta je priča o strategiji, koja još jednom dokazuje da vlast u Srbiji nema pravi odnos prema razvoju medijskog sistema. Manevri vlasti povodom nacrta strategije govore o nameri da se ništa ne promeni.

MONITOR:Vidi se da u našem slučaju razvoja medijskih sloboda, medijskih zakona i statusa novinara, garancija nema ni kroz privatizovane državne ni nove privatne medije, da će se postići kvalitet. Da li je problem i u tome što su novinari i medijski radnici slabo organizovani, ali i sve više postaju samo obični uposlenici kod svojih „gazda”?
VELJANOVSKI: To su tipične posledice medijske i sveukupne tranzicije. U nedovoljno razvijenim, siromašnijim državama, nema dovoljno jakog medijskog tržišta, a skoro po pravilu ima više medija nego što takvo tržište može da izdrži. Takođe, među ljudima koji bi bili u stanju i koji bi znali da vode medije, na demokratski i profesionalan način, nema dovoljno bogatih koji bi postali vlasnici medija. Tu se javljaju tajkuni čiji interes nema veze s javnim već samo s ličnim interesom, a oni znaju da svoje preduzetništvo ne mogu da razvijaju bez veza s vlašću i tako sve pada u vodu. Ali obeshrabrenost nije dobar saveznik za bilo šta. Novinari i ostali medijski poslenici trebalo bi da se bolje organizuju i da budu uporni u borbi za medijske slobode i svoj bolji status.

MONITOR: Kako se može kontrolisati porijeklo kapitala koji ulazi u medije? Bombardovani smo informacijama da u ovom ili onom mediju ima novca koji dolazi iz poslova organizovanog kriminala. Bilo je u Srbiji pokušaja da se donese zakon o tome.
VELJANOVSKI: U Srbiji su donošenje takvog zakona sprečili upravo predstavnici medijske industrije iako je nacrt napisan i prošao javnu raspravu pre tri godine. Nema sumnje – nisu hteli da se tačno zna ko su vlasnici medija i s kakvim udelom, a imali su podršku vlasti. Poreklo kapitala i vlasništvo nad medijima izuzetno su važna pitanja ne samo za medijsku sferu nego i za društvo u celini. Ako se ne znaju vlasnici, ne zna se ko ima uticaj na medije i da li postoji koncentracija koja je prekomerna i u demokraskom društvu nedozvoljena. Ako se to ne zna, neko može da ima monopol u javnoj sferi: ili pojedinci i grupe ili država, a to s demokraijom nema nikakve veze. Iako je teško u potpunosti doći do svakog procenta vlasništva, trebalo bi raditi na zakonima koji insistiraju na javnosti vlasništva i suzbijanju koncentracije. Uostalom, u evropskom iskustvu i regulatornom okviru ima dobrih primera za ugled.

MONITOR: Kritikovali ste političare zbog niskog praga osjetljivosti na svoje predstavljanje u javnosti, naročito u medijima. Posebno su im teške teme njihova primanja, imovina i njeno porijeklo.
VELJANOVSKI: Opšta je pojava u tranzicionim kulturama, a posebno na Balkanu, da se političari ne mogu pomiriti s tim da njihova javna funkcija podrazumeva mnogo odgovornije ponašanje i mnogo veću izloženost javnosti nego u slučaju ostalih građana. Oni često misle da imaju pravo na veću zaštitu od pogleda javnosti, dok je tekovina demokratskog sveta da su oni u tom smislu manje zaštićeni i da javnost ima prava da u potpunosti bude obaveštena o njihovom radu, delovanju, ali i ukupnom ponašanju. U evropskim dokumentima postoje vrlo jasni stavovi o tome da nosioci javnih funkcija ne mogu da sprečavaju kritički odnos medija prema sebi, pa ni satiričan, novinarski angažman. Problem je što javnost u našim državama, na žalost, takođe nije u tom smislu mnogo napredovala pa ne ume da sankcioniše takva ponašanja uskraćivanjem glasova na izborima. Inače, očekivati od politčara da će doneti zakone koji će ih naterati na bolju komunikaciju sa javnošću, iluzija je.

Prebjezi

MONITOR: U Crnoj Gori je posljednjih godina došlo do odlaska mnogih novinara iz nezavisnih glasila u državne medije ili javne servise. Oni, međutim, zbog toga nijesu postali profesionalniji, čak otvoreno štite interese vlasti. Da li je rješenje u što bržoj privatizaciji većinski državnih novina, kao što je Pobjeda, ili se radi o dugotrajnijem procesu izgradnje novinarske profesije?
VELJANOVSKI: Veoma je teško biti novinar u tranzicionim državama kao što su Srbija ili Crna Gora.Vidim kako su se pojedini novinari već umorili od borbe za principijelne promene i odustaju od nje, a treba uzeti u obzir i ozbiljne egzistencijalne teškoće. Ponekad je neizdrživo do kraja života stavljati u drugi plan sopstvene interese i interese svoje porodice. To ne bi trebalo da bude opravdanje, ali se mora imati u vidu. Privatizacija medija jeste jedno od rešenja, ali samo dosledna privatizacija, pri čemu bi vlasnici bili borci za nezavisno i objektivno novinarstvo i to podsticali kod svojih novinara. Inače, štampani mediji nikako ne bi smeli da budu u državnom vlasništvu, to je u potpunoj nesaglasnosti s tendencijama demokratskog sveta.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo