Povežite se sa nama

INTERVJU

DR RAJKO ĐURIĆ, PISAC I POLITIČAR: ,,Multikulti” kao propagandni trik

Objavljeno prije

na

Najpoznatiji politički lider romske manjine u Srbiji, dr Rajko Đurić, filozof, pisac,doktor sociologije, najbolji je sagovornik na temu kulture Roma i njihovih aktuelnih šansi da realizuju svoje potencijale. On je i predsjednik Međunarodne romske unije i generalni sekretar Romskog centra međunarodnog PEN-a. Razgovor smo, s razlogom, počeli komentarisanjem izjave Angele Merkel o propasti multikulturalnosti i Đurićevom zalaganju za interkulturalnost.

„Živeo sam u Berlinu od oktobra 1991. do maja 2004. Projekat nazvan sarkastično „multikulti”, koji je lansiran 90-tih, bio je u suštini propagandni trik. Svako ko je razumeo smisao pojma kulture, odnosio se kritički prema tom projektu. Kratko kazano, to je značilo živeti i dalje „jedan pored drugoga” ili „jedan ispod drugoga”, a ne „jedan s drugim”. Tim projektom je obesmišljeno osnovno stanovište kulture: čovečnost. Projekat multikulturalnosti – tako kako je bio koncipiran – morao je da propadne. Međutim, kancelarka Nemačke Angela Merkel, koristeći to kao alibi, zahteva kulturnu hegemoniju! Kulturna hegemonija je u osnovi nasilje nad Drugim, njegovim jezikom, njegovom kulturom, poništavanje njegovog identiteta, koji je Jirgen Habermas definisao kao samosvest i sposobnost za interakciju.Iz tih razloga zalagao sam se za osnivanje interkulturnog saveta u Srbiji. Interkulturalnost podrazumeva postojanje demokratskog okvira i čovečnost kao temelj života, delanja i stvaranja svih ljudi i građana, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Stvari u Srbiji su, na žalost, neuporedivo gore nego u Nemačkoj. Nakon Osme sednice uništene su sve demokratske institucije i uspostavljana plebiscitarna diktatura, a tokom ratnih 90-ih godina Srbija se fašizirala. Pošto nije izvršena demiloševićevizacija, varvarstvo je opstalo sve do današnjeg dana u raznim oblicima. Istorija je dokazala da je fašizam kuga i da ta kuga ne nestaje sa nestankom vođe. Duh vođe nastavio je da živi u mnogim političkim strankama, u mnogim institucijama i ustanovama, u mnogim (a)istorijskim knjigama, u medijima itd.

MONITOR: Autor ste Istorije Roma, Istorije romske književnosti, bavili ste se i holokaustom nad Romima. Aktuelna je priča o navodnoj trgovini organima kidnapovanih ljudi na Kosovu, prema izvještaju Dika Martija. Da li su romske organizacije i partije konsultovane u vezi sa istragom o ovoj temi?
ĐURIĆ: To je stara priča. Ona je danas samo aktuelizovana. Prema mojim saznanjima, žrtve su, pored Srba, bili i Romi. Koliko je meni poznato, romske organizacije nisu konsultovane. Efekat izveštaja Dika Martija biće kratkog dometa.

MONITOR: Napisali ste dramu „Đinđić efekat”. U njoj ima dosta književno -istorijskih likova koji nisu direktni učesnici Đinđićeve životne priče, ali jesu srpske i srpsko- crnogorske drame u širem smislu. Tu su Andrić, Kiš, Pekić, ali i neki doskorašnji srpski ministri, kao ministar policije Dragan Jočić. Je li to inspirisano „prokletom avlijom”?
ĐURIĆ: Drama o Đinđiću, koju je žiri na čelu sa Biljanom Srbljanović uvrstio u pet najboljih drama u 2010. godini, biće premijerno izvedena 2011. Nije uputno prepričavati dramu, kojoj daju pečat reditelj, glumci, scenograf… Napisao sam je u znak poštovanja prema Zoranu, koga su posthumno besomučno gazili i pljuvali poslanici pojedinih stranaka u Narodnoj skupštini!!! Treba li nam dubljeg i očiglednijeg dokaza o snazi i razmerama varvarstva od toga?!Gaziti po lešu čoveka deluje strašnije od ubistva. Naša javnost prelazila je ćutke i preko toga. Kao što prelazi ćutke preko mnogo drugih stvari u vezi sa tim ubistvom! Premijer, koga je ubila ova država, nije dobio još spomenik. Ali, na bivšem Trgu Marksa i Engelsa imamo spomenik Nikoli Pašiću, uz čije je ime Slobodan Jovanović dodao samo jednu reč: „fanatik”. Za one koji su čitali Voltera to je dovoljno. I sasvim dovoljno da shvatimo na kojim smo prostorima i u kojem vremenu živimo.

MONITOR: Rekli ste da je pojavljivanje „humoreske Vojko i Savle” u Politici, nagovjestilo vrijeme koje dolazi, kada će se „kotrljati glave”,kako je rekao jedan vaš kolega. Može li se danas, i bez dokumenata, shvatiti odakle se zavrtela ta „anegdota” koja će toliko uticati na istoriju Srbije i SFRJ i na tolike ljudske sudbine?
ĐURIĆ: Besramni tekst Vojko i Savle osvanuo je u nedeljnom broju Politike 18. januara 1987. Bio sam toga dana dežurni urednik, a moj kolega Aleksandar Saša Nenadović bio je dežurni u spoljno-političkoj rubrici. Sav usplahiren, došao je u desk i rekao je: „Posle ovog teksta kotrljaće se i glave, ali to neće nikoga uzbuđivati!” Te njegove reči imale su proročansko značenje. Danas se pouzdano zna da je ideju za taj užasni tekst dao Nikola Ljubičić, koji je – kako mi je jednom saopštio Ivan Stambolić – najviše doprineo širenju i jačanju moći Slobodana Miloševića. Politika od tada nije više mogla da stane na noge, a granice između otvorene laži i istine, života i smrti postajale su sve bleđe. Posle zločina u paraćinskoj kasarni, na koji knjiga Žrtve I.Stambolića i S.Ćuruvije baca novo svetlo, Politika je mesecima objavljivala feljton Halita Trnavcija, čiji je pravi autor bio u stvari književnik Miodrag Bulatović. Potom, tzv. odjeke i reagovanja, koji su pisani po mustri Gebelsove propagande protiv Jevreja. Doda li se tome učinak Politike ekspres, RTS itd, vreme koje je došlo bilo je takoreći nužnost. Ni zato nije nikome falila dlaka s glave!

MONITOR: Tvrdite da Zoran Đinđić kao političar nije dobro tumačen, da je njegova politika vulgarizovana. Mislite da je i u tragediji Đinđića odnekud djelovao imperativ „upropastiti najbolje”?
ĐURIĆ: Latinka Perović je dala najbolji i najdublji uvid u politiku i političku ličnost Zorana Đinđića, koji je posle Marka Nikezića najaznačajnija ličnost srpske istorije posle Drugog svetskog rata. Kao član Izvršnog odbora Demokratske stranke od njenog osnivanja bio sam svedok raznih događaja i sukoba unutar te stranke. Sjajno obrazovan, brzometni mislilac, Zoran je bio svestan i stanja u zemlji i u stranci. U politici odnose prevagu odnosi snaga, a ne istina. U vreme kada je Zoran postao premijer, mnogi njegovi protivnici bili su krvavi i spolja i iznutra, a kako se pokazalo takvih je bilo i u njegovom bliskom okruženju. Naravno da njima nije bilo u interesu da ,,najbolje zaživi”.

MONITOR: Slažete se sa onima koji kažu da je nacionalizam nespojiv sa savremenom demokratijom. Posljednjih godina, međutim, čak više u EU nego kod nas koji smo se umorili bar od ratovanja, jačaju desnica i ultradesnica. Ima li mesta strahu od budućnosti demokratskog sveta koji se opasno naginje udesno?
ĐURIĆ: Jaspers je upozorio posle Drugog svetskog rata da nacionalizam može uništiti Evropu. Meša Selimović mi je jednom rekao: „Oni koji misle da mogu razvijati demokratiju pomoću nacionalizma, postupaju kao baštovani koji zalivaju cveće živom sodom!”. Iz nacionalizma su proistekle mnoge tragedije, mnogi ratovi. Nacionalšovinizam pretvara čoveka u životinju. Međutim, njegove posledice nisu svuda iste. U Evropi, nemački nacionalšovinizam je najopasniji, a na našim prostorima srpski i hrvatski. Desnica je u usponu od osamdesetih godina prošlog veka u Evropi. Posledica toga su njene institucije i stanje u njenim državama. Od završetka Drugog svetskog rata, reklo bi se nikad gore! Naravno, krivicu za to snose i građani, koji su prestali da cene ljudske slobode i prava.

MONITOR: Vi ste među osnivačima Udruženja žrtava režima Slobodana Miloševića, nedavno nastalog u Beogradu.Čini se da je zadnji momenat da se nešto tako uradi?
ĐURIĆ: Društvo žrtava režima Slobodana Miloševića tek je osnovano. Kao što znamo, bilo je političkih i ideoloških žrtava, žrtava etničkog čišćenja, žrtava genocida, žrtava silovanja, logorskih zatočenika itd. Te žrtve ne smeju potonuti u zaborav. One imaju pravo na reč, one moraju biti priznate. Predložio sam da se žrtvama toga režima izgradi spomenik u Beogradu, a 25.avgust proglasi za Dan sećanja na žrtve Miloševićevog režima, jer je toga dana 2000. godine bio kidnapovan Ivan Stambolić. Strašno je da u Beogradu još nema ulice sa imenom Ivana Stambolića!

Podudarnost

MONITOR: Za vas je bliskost Srbije i Crne Gore , izražena u formuli „dva oka u glavi „ slična Gebelsovom odnosu prema bliskosti Nemačke i Austrije. O kakvoj „glavi” se tu radi?ĐURIĆ: Istraživao sam simbole u Miloševićevim govorima, počev od onih koji su sabrani u njegovoj knjizi Godine raspleta pa do raznih drugih. Na osnovu tih analiza, nepobitno sledi da je Milošević u početku nesvesno, a kasnije svesno koristio jezik fašista i nacista. Njegova čuvena rečenica da su „Srbija i Crna Gora dva oka u glavi” je poput one koju je izgovorio Gebels o Nemačkoj i Austriji. Reč je, dakle, o poznatom fenomenu da iste ili slične mentalne strukture ličnosti koriste iste ili slične simbole, a podudarnost se može javiti čak i na sintaksičkom planu. Milošević, siguran sam nije znao za tu Gebelsovu parolu, ali je ona proistekla iz njegovog duhovnog sklopa i konkretne situacije. Puno značenje te njegove parole iskusili su i platili glavom kako građani Srbije, tako građani Crne Gore. Ali, šta tek reći za rečenicu da rat „nosi u sebi jednu veliku, večitu, neprolaznu svetlost”?!(Sednica CK SK Srbije, septembar 1987). Suočen s tim iskazom, Erih From bi verovatno upozorio da je u pitanju jedan vrlo opasan i bolestan čovek. Ali, u Srbiji se pevalo: ,,Care Lazo, nisi imo sreće, da se Slobo pored tebe šeće!”

Moć predrasude

MONITOR: Stalno se suočavamo sa najgorim predrasudama o Romima, sa velikim rasizmom, uprkos „dekadi Roma” i sličnim akcijama?
ĐURIĆ: Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti jezgro atoma nego rasne predrasude! Pod uticajem te misli, došao sam do zaključka da je lakše stvoriti besklasno društvo, nego društvo bez rasnih predrasuda. Rasizam onemogućava čoveku da vidi čoveka u ljudskom biću koji pripada drugoj naciji ili veri. Kada se rasizam institucionalizira, kao što je to bilo u nacizmu, onda su konclogori neminovnost. Međutim, ljudska bića se mogu uništavati i bez logora. Naime, ako su ljudi primorani da žive na smetlištu, da se hrane otpacima, da neprestano udišu otrov i smrad, da se smrzavaju itd., onda se to jedva razlikuje od logorskog života. Na žalost, to su najčešće slike života Roma u Srbiji u 21.veku!

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

GORAN ĐUROVIĆ, MEDIA CENTAR: RTCG ostaje pod političkom kontrolom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Boris Raonić će nastaviti da vraća uslugu Spajiću, ali i Mandiću i Kneževiću koji imaju svoje članove Savjeta, Veselina Drljevića (predsjednika Savjeta) i Naoda Zorića, preko kojih značajno utiču na način rada RTCG, zapošljavanje urednika i odgovornih lica u RTCG preko kojih ostvaruju svoje poltičke ciljeve

 

 

MONITOR: Ostavku generalnog direktora RTCG Borisa Raonica i njegov istovremeni izbor za v.d generalnog direktora okarakterisali ste kao ,,početak realizacije dogovorenog plana”. Šta jei cilj tog plana i ko je u njemu učestvovao?

ĐUROVIĆ: Plan koji je dogovoren između nezakonito imenovanog generalnog direktora RTCG  Borsa Raonića, predsjednika Vlade i PES-a Milojka Spajića, predsjednika Skupštine i NSD Andrije Mandića i predsjednika DNP Milana Kneževića je da Raonić bude ponovo izabran na funkciju generalnog direktora RTCG, ali ovaj put na manje nezakonit način. Raonić nije ispunjavao uslove za generalnog direktora RTCG na osnovu prethodnog zakona jer nije imao 10 godina radnog iskustva u VII 1 stepenu kvalifikacije. Zato je Spajić neposredno pred usvajanje medijskih zakona izvršio izmjene da bi zakon prilagodio limitima Raonića i omogućio mu ponovni izbor na funkciju. Podsjećam, Raonić je završio pravni fakultet 2018. godine, a  uslov propisan prethodnim zakonom i nacrtom važećeg zakona od 10 godina radnog iskustva on nije mogao ispuniti. Zato je Spajić potrebno radno iskustvo spustio na pet godina.

Ovo neodoljivo podsjeća na ono što je  DPS radio 30 godina dok je bio vlast, kada su se propisi prilgođavali pojedincima koji su morali da vraćaju uslugu poltičkim mentorima tokom trajanja svog mandata. Tako će i Raonić nastaviti da vraća uslugu Spajiću ali i Mandiću i Kneževiću koji imaju svoje članove Savjeta, Veselina Drljevića (predsjednika Savjeta) i Naoda Zorića, preko kojih značajno utiču na način rada RTCG, zapošljavanje urednika i odgovornih lica i RTCG preko kojih ostvaruju svoje poltičke ciljeve.

MONITOR: Može li proces koji vodi tužilaštvo uticati na taj naum?

ĐUROVIĆ: Taj proces neće uticati na naum Spajića, Raonića, Mandića i Kneževića jer je očigledano i Tužilaštvo pod političkim uticajem u ovom slučaju. Proces izviđaja zbog nepoštovanja sudske pravosnažne presude traje više od godinu. Namjerno je odugovlačen u Specijalnom državnom tužilaštvu. Sada je predmet vraćen Osnovnom državnom tužilaštvu koje neće ništa uraditi u skorijem periodu. Raonić je podnio ostavku i odlučio da bude u v.d. stanju do ponovnog izbora, jer očekuje skore nove pravosnažne presude po tužbama Nikole Markovića i Srđana Čovića kojima će se potvrditi da je u dva navrata bio nezakonito imenovan na funkciju.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NEMANJA VOJINOVIĆ, REDITELJ: Slika svijeta u nestajanju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dokumentarni film nije komercijalna umjetnost, ali ima tu moć da otvori prozor u neke nove svjetove i postavi pitanja za koja komercijalna umjetnost nema vremena ili strpljenja

 

Dugometražni dokumentarni film „Flašaroši“ Nemanje Vojinovića prikazan je u Podgorici, na Underhillfestu – međunarodnom festivalu dokumentarnog filma. Gosti su bili reditelj filma Nemanja Vojinović i producentkinja Marija Stojnić. Film je na Sarajevo film festivalu osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film, kao i nagrade na Slobodnoj zoni i na Martovskom festivalu…

MONITOR: Na samom početku filma gledaoci su upoznati da se u blizini Beograda, u nekada moćnog središta neolitske, vinčanske kulture, donedavno nalazila jedna od najvećih deponija u svijetu. Kada ste počeli da se interesujete za ovu priču i kad ste došli na ideju da snimite ovo ostvarenje?

VOJINOVIĆ: Prva inspiracija za film došla je nakon što sam video foto reportažu sa deponije u Vinči. Bila je to fotografija sakupljača koji stoji na brdu otpada dok u pozadini leti na hiljade galebova. Mislio sam da je to neka daleka zemlja trećeg sveta, a zapravo je tu u Beogradu, u Vinči.  Vinčanska kultura mi je bila motivacija i početna tačka razmišljanja o filmu – kako je moguće da je na mestu najstarije evropske kulture sada jedna od najvećih deponija na svetu. Zašto gajimo takav nemar spram kulturno-istorijskom značajnom prostoru? Prvobitna ideja je bila da napravim vizuelno snažan esejistički film o konzumerizmu i istorijskoj vertikali vinčanskog prostora u tri sloja. Prošlost vinčanske kulture, savremeni sloj konzumerizma i modernog načina života kroz slike deponije, sa pitanjem šta će buduće generacije za nekih hiljadu godina da pomisle o našoj civilizaciji.  Onda sam otišao na deponiju i stajao na istovaru, na vrhu brda od preko pedeset metara smeća. Iznad mene preletale su na hiljade galebova, dok je teška mašinerija jurila po istovaru i mlela sve pred sobom. Okrenuo sam se, a iza mene bio je jedan potpuno nepoznati svet. Na stotine radnika, manuelnih reciklera koji sa džakovima na leđima jure ka istovaru ili se vraćaju u svoje baze punih džakova plastičnih flaša. Otvorio se jedan paralelni, nevidljivi svet, haotičan sistem u kome deluje da svako ima svoje mesto. Ljudi su me „osvojili“ i poželeo sam da prikažem neistraženi univerzum flašaroša.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 19. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR ESAD BAJTAL, AKADEMIK IZ SARAJEVA: Ubica se vraća na mjesto zločina

Objavljeno prije

na

Objavio:

U cijeloj priči oko Rezolucije o Srebrenici nepobitno je  jasno da se istina konačno i formalno – vratila u Srebrenicu. Sada je tu, kod kuće. I nezaustavljivo kreće na put oko Svijeta. U škole i udžbenike širom planete. Krv Aušvica, Jasenovca i Srebrenice ne da se saprati nikakvim ideologemima, naručenim quasi-akademskim konferencijama i debelo plaćenim piskaranjima

 

 

 

MONITOR: Imate li uvida, da li je Rezolucija o Srebrenici počela da se primjenjuje jer se odnosi na 11. jul koji je proglašen Međunarodnim danom promišljanja i sjećanja na genocid u Srebrenici?

BAJTAL: Nemam uvida da li je Rezolucija počela da se primjenjuje, ali da iritira  počinioce genocida, to je sasvim očigledno. Pokušaj da se priglupim matematičkim akrobacijama rezultata glasanja, njeno usvajanje minimizira i „pobednički“ interpretira, pokazuje velikosrpske ideologe smiješnim  i politički pregrijanim akterima. Ali, u cijeloj priči oko Rezolucije je nepobitno jasno, da se istina konačno i formalno – vratila u Srebrenicu. Sada je tu, kod kuće. I nezaustavljivo kreće na put oko Svijeta. U škole i udžbenike širom planete. Ukratko i ljudski govoreći, krv Auschwitza, Jasenovca i Srebrenice ne da se saprati nikakvim ideologemima, naručenim quasi-akademskim konferencijama i debelo plaćenim piskaranjima.

MONITOR: Nekoliko dana pred 11. jul, održan je u Prijedoru defile kadeta i vojnih predstavnika Vojske Srbije koji je izazvao burna reagovanja i neslaganja. Zašto se Prijedor bira, dvije godine za redom, za mjesto gdje će se demonstrirati „srpsko jedinstvo“ ako se dobro zna za oko tri hiljade ubijenih Bošnjaka iz Prijedora?

BAJTAL: Upravo zato. Ubica se vraća na mjesto zločina. Prijedor je simbolički važno mjesto te genocidne politike, s koga nam, upravo tim vojnim paradiranjem, njeni nosioci prešutno, ali jasno poručuju: Učinili smo strašni zločin. Pa, šta? Na to morate da se naviknete, ili da se kupite odavde. Konačno, i tome dosljedno, nekažnjeni stadionski transparenti „Nož, žica, Srebrenica“; i horska javna pjevanja: „Oj, Pazaru novi Vukovaru, a Sjenice nova Srebrenice“, nedvosmisleno poručuju da Oni od ideje „Srbija do Tokija“, ne odustaju. Ta dotokijska Srbija, je suština klero-militarističke nakane koja eufemistički progovara iz doktrine o „srpskom svetu“.

MONITOR: U vladi BiH je došlo do konfuzije u vezi sa dozvolom za dolazak kadeta iz Srbije. Željko Komšić je to nazvao agresijom, Pokret majki enklava Srebrenice i Žepe provokacijom…Kako je moguće da je, na kraju, stvar sa dozvolom bila jasna kada je Avaz objavio informaciju iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije?

BAJTAL: S „informacijom“ i bez nje – ništa ni novo ni slučajno. Našao se način da se još jednom podigne režimski spasonosna prašina za srbijanskog izvođača i njegove manje-entitetske podizvođače, koji su politiku srozali na etno-sluganski imperativ sistematskog sluđivanja i uznemiravanja bosanske javnosti. Na tome već decenijama vješto i istrajno rade. Samo to ih, uprkos golemom nezadovoljstvu gladnih i poniženih masa, održava u vlastodržačkim foteljama.

MONITOR:  Dodik najavljuje „razdruživanje“ o kojem je sačinjen i dokument. Kao povod prvo je naveo usvajanje Rezolucije, a sada više pažnje ponovo obraća na mogućnost da međunarodna zajednica utiče da se pitanje imovine BiH konačno riješi i to, kako on tvrdi, na štetu RS. Da li je „imovina“ ključna riječ za Dodika?

BAJTAL: Iskustvo postojanja države Bosne i Hercegovine, ne poznaje nikakvo „združivanje“, pa je i priča o „razdruživanju“ nelogična i besmislena. Povijesno, prije i poslije Dejtona, postoji samo BiH. I ništa više. Šta je tu združeno? Ništa! Pa kako onda „razdružiti“ nezdruženo?

Da, „imovina“ je Dodikov ključni problem. Da budem precizan i jasan – ne državna – nego njegova privatna imovina čiju vrijenost strane agencije i entitetska opozicija procjenjuju na milijarde eura, optužujući ga za njeno sumnjivo sticanje. U isto vrijeme, građani manjeg bh. entiteta bijedno tavore.  U tom sumornom košmaru, kaže službena statistika, nasilje, broj ubistava i samubistava, u manjem entitetu, u stalnom su porastu. Taj očigledni  životni problem, pokušava se maskirati nametanjem etno-tema i fabrikovanjem lažnih  problema; maštarijama o entitetu kao državi; o njenoj samostalnosti, o „razdruživanju“; medijski orkestriranom kuknjavom o „državnoj imovini“; halabukom o Rezoluciji, i čemu sve ne.

MONITOR: Dodik najavljuje i da će ponovo biti stavljen na glasanje krajnje kontroverzni prijedlog Zakona o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija koji je, zbog pritiska spolja, bio povučen. Tvrdi se da je u tom Prijedlogu jasan uticaj zakonodavstva Rusije u toj oblasti. Već je zakonskim inicijativama pogoršano stanje u medijima i ljudskim pravima u RS. Ima li rješenja?

BAJTAL: Nema rješenja. Bar za sada.  Sve to  spada u opus pomenutog fabrikovanja lažnih i maskiranja stvarnih životnih problema građana tog entiteta. Besmisao je poprimio mitske razmjere tako da još samo laž može da ga održava. Otuda tobožnji neprijatelji na sve strane: neprofitne ganizacije, opozicija, ustaše, katolici, muslimani, Amerikanci, Zapad, Teheran, šiptari … Sve nesrpsko je  – antisrpsko, i samorazumljivi neprijatelj srpstva.  Jedino rješenje je odlazak tog blefera s vlasti i konačna demokratizacija javne i političke sfere djelovanja. Povijesno gledano, nikad ni jedna diktatura nije bila sposobna da riješi nijedan životni problem koji je sama stvorila. Samo ih je usložnjavala i gomilala, a krivnju kukavički nemoralno prebacivala na oponente i kritičare režima.

MONITOR: U Skupštini Srbije bi uskoro trebalo da se glasa o ratifikaciji Deklaracije o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničke budućnosti srpskog naroda, donijetoj kao prateći dokument Svesrpskog sabora održanog u Beogradu. Da li su ovakvi dokumenti tek „mahanje papirima“ ili i oni doprinose padu međuetničkog povjerenja u BiH?

BAJTAL: Rušenje tog povjerenja i razbijanje bilo kog oblika ljudskog zajedništva, je primarna programska zadaća tih i njima sličnih dokumenata. Ne zaboravite da SANU Momorandum, Vol. 2. imperativno nalaže: “Koristiti sve mehanizme da se oba doma parlamenta BiH maksimalno onemoguće u radu, obezvrede i obesmisle na sve moguće načine. Sprečavati donošenje zakona koji se ne smatraju bitnim i ne predstavljaju nikakvu pretnju RS-u. Ovo je jedno od značajnijih sredstava za dokazivanje teze o nemogućnosti funkcionisanja zajedničkih institucija. Generalno, uvek i na svakom mestu insistirati na tome da su ‘državna’ vlast i institucije na nivou BiH nepotrebne, suvišne, nemoguće, skupe i antisrpske… Ni po koju cenu ne sme se dozvoliti formiranje bilo kakvih saveza, udruženja ili asocijacija na nivou BiH. Dakle, ni po koju cenu se ne sme dozvoliti čak ni formiranje udruženja pčelara na nivou BiH, a o drugim važnijim asocijacijama se ne sme ni razmišljati. (…) Vrlo je značajno da političari u RS-u jasno stave do znanja javnosti i međunarodnoj zajednici da BiH ne smatraju kao jedinstvenu državu, već kao zajednicu dve teritorije koje trenutno čine celinu. A tu celinu treba što češće nazivati neprirodnom, nametnutom, nemogućom…“  U tome je jedini smisao i suština te besmislene Deklaracije.

MONITOR: Kako  ocjenjujete rezultate izbora za EU parlament, očekivanu pobjedu Laburista u UKi neočekivano loš rezultat ultradesnog Nacionalnog okupljanja na izborima u Francuskoj? Da li će oni ostaviti  dugoročnije posljedice na sve teže odluke koje EU i Evropa očekuju?

BAJTAL: Ja iskustveno, i u principu, ne vjerujem ni jednoj i ničijoj politici. O svakoj sudim samo na osnovu njenog praktičnog djelovanja i životnih rezultata, a nipošto po njenom egoističkom samoreklamerstvu. Treba sačekati da vidimo „šta se iza brda valja“.

 

Počinioci genocida bi da,  preimenovanjem Srebrenice, pokušaju izbrisati  mjesto genocida

MONITOR: Kako vidite skorašnju izjavu Predsjednika RS, Milorada Dodika, da u Srebrenici nije ubijen nijedan čovjek i najnoviju-u nizu ranijih sličnih inicijativa o Srebrenici, da opština Srebrenica promjeni ime?

BAJTAL: Izuzetno neinteligentna i cinična izjava istovremeno. Ni prva ni posljednja. A koja  iz ugla vremenske retrospektive sistematskog lažiranja stvarnosti, precizno govori kako je takva glupost samo karika u dugom lancu planski osmišljenog negiranja i relativiziranja genocida. Najprije je to bio „strašan i nepotreban zločin“, pa onda, „veliki zločin“, poslije samo „zločin“, da bi se došlo do zadivljujuće maštovite lagarije kako „u Srebrenici nije ubijen nijedan čovjek“. Ništa novo. Svojevremeno, njegov idol Milošević, izjavi u Hagu da je „o Bosni i Hercegovini sve čista laž“, a Karadžić, na istom sudu, i ne trepnuvši, lupi kako „Sarajevo nije bilo u opsadi“, i da „Sarajevo nije bilo ni okrznuto“. Očito, Bosanci su sami sebe granatirali na Markalama (Sarajevo)  i Kapiji (Tuzla), itd.itd. Sami sebe ubijali, sami sebe silovali, sami sebe raseljavali. I tako iz decenije u deceniju; iz mjeseca u mjesec; iz dana u dan; iz sata u sat, ređaju se cinično prozirne i bezobrazno očigledne – laži. Bez kraja i smisla.

Ostalo je još samo da se preimenovanjem Srebrenice, shodno njegovoj postrezolucijskoj neporecivosti, pokuša izbrisati i samo mjesto genocida. O tome se radi. I sad, oni se čude kako to da su od svijeta prokuženi. Jer vjeruju da su genijalni lažovi, kako ih je to, svojom doktrinom laži kao „srpskog državnog interesa“, sistematski vaspitavao „otac nacije“ Dobrica Ćosić. Otuda, logikom te pedagogije laži, svjedočimo čitavom serijalu psihijatrijski simptomatičnih nebuloza, izmišljotina i besmislica najgore vrste. One jasno govore o ideološkim projektima i djelatnim aksiomima velikosrpske politike, koju logički možemo sažeti u dva neizrečena stava njegovane mašinerije laži: „Nije bilo kako je bilo, nego je bilo kako mi kažemo da je bilo“. Odnosno, „Uradićemo sve što smo naumili, negiraćemo sve što uradimo“. I decenijama čine upravo to. Na taj način Gospođa Laž je postala gebelsovski samorazumljiv princip velikosrpske politike. Čak iskustveno dokazana konstanta. Jedina po kojoj je čitav svijet prepoznaje i pamti.

 

Orban će učiniti da uspori i ospori evropski put Bosne

MONITOR: Dodikov saveznik, Viktor Orban je u velikoj i nenajavljenoj „mirovnoj“ turneji-Kijev, Moskva, Peking… Turneju je započeo po početku predsjedavanja Mađarske Savjetom EU. BiH još nije dobila datum za otpočinjanje pregovora. Može li mađarsko polugodišnje predsjedavanje EU, u tome pomoći BiH?

BAJTAL: Sve što bude u njegovoj moći, kršćanski ostrašćeni Orban će učiniti da uspori i ospori evropski put Bosne, koji je poguban za njegovog psovački-nekultivisanog, vjerovatno ucijenjenog i antievropski instruisanog krimi-partnera. Veže ih sluganska, blefersko-interesna antibosanska i anticivilizacijska naci(onali)stička logika firerovski zadojene mržnje i netrpeljivosti spram svega univerzalnog i ljudskog. Žulja ih bosansko, civilizacijsko, kulturno-religijsko i ljudsko šarenilo Bosne. Ne uklapa se u pljačkaški-profitabilnu jednostranost njihove klero-etničke isključivosti i omraze.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo