Najpoznatiji politički lider romske manjine u Srbiji, dr Rajko Đurić, filozof, pisac,doktor sociologije, najbolji je sagovornik na temu kulture Roma i njihovih aktuelnih šansi da realizuju svoje potencijale. On je i predsjednik Međunarodne romske unije i generalni sekretar Romskog centra međunarodnog PEN-a. Razgovor smo, s razlogom, počeli komentarisanjem izjave Angele Merkel o propasti multikulturalnosti i Đurićevom zalaganju za interkulturalnost.

„Živeo sam u Berlinu od oktobra 1991. do maja 2004. Projekat nazvan sarkastično „multikulti”, koji je lansiran 90-tih, bio je u suštini propagandni trik. Svako ko je razumeo smisao pojma kulture, odnosio se kritički prema tom projektu. Kratko kazano, to je značilo živeti i dalje „jedan pored drugoga” ili „jedan ispod drugoga”, a ne „jedan s drugim”. Tim projektom je obesmišljeno osnovno stanovište kulture: čovečnost. Projekat multikulturalnosti – tako kako je bio koncipiran – morao je da propadne. Međutim, kancelarka Nemačke Angela Merkel, koristeći to kao alibi, zahteva kulturnu hegemoniju! Kulturna hegemonija je u osnovi nasilje nad Drugim, njegovim jezikom, njegovom kulturom, poništavanje njegovog identiteta, koji je Jirgen Habermas definisao kao samosvest i sposobnost za interakciju.Iz tih razloga zalagao sam se za osnivanje interkulturnog saveta u Srbiji. Interkulturalnost podrazumeva postojanje demokratskog okvira i čovečnost kao temelj života, delanja i stvaranja svih ljudi i građana, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Stvari u Srbiji su, na žalost, neuporedivo gore nego u Nemačkoj. Nakon Osme sednice uništene su sve demokratske institucije i uspostavljana plebiscitarna diktatura, a tokom ratnih 90-ih godina Srbija se fašizirala. Pošto nije izvršena demiloševićevizacija, varvarstvo je opstalo sve do današnjeg dana u raznim oblicima. Istorija je dokazala da je fašizam kuga i da ta kuga ne nestaje sa nestankom vođe. Duh vođe nastavio je da živi u mnogim političkim strankama, u mnogim institucijama i ustanovama, u mnogim (a)istorijskim knjigama, u medijima itd.

MONITOR: Autor ste Istorije Roma, Istorije romske književnosti, bavili ste se i holokaustom nad Romima. Aktuelna je priča o navodnoj trgovini organima kidnapovanih ljudi na Kosovu, prema izvještaju Dika Martija. Da li su romske organizacije i partije konsultovane u vezi sa istragom o ovoj temi?
ĐURIĆ: To je stara priča. Ona je danas samo aktuelizovana. Prema mojim saznanjima, žrtve su, pored Srba, bili i Romi. Koliko je meni poznato, romske organizacije nisu konsultovane. Efekat izveštaja Dika Martija biće kratkog dometa.

MONITOR: Napisali ste dramu „Đinđić efekat”. U njoj ima dosta književno -istorijskih likova koji nisu direktni učesnici Đinđićeve životne priče, ali jesu srpske i srpsko- crnogorske drame u širem smislu. Tu su Andrić, Kiš, Pekić, ali i neki doskorašnji srpski ministri, kao ministar policije Dragan Jočić. Je li to inspirisano „prokletom avlijom”?
ĐURIĆ: Drama o Đinđiću, koju je žiri na čelu sa Biljanom Srbljanović uvrstio u pet najboljih drama u 2010. godini, biće premijerno izvedena 2011. Nije uputno prepričavati dramu, kojoj daju pečat reditelj, glumci, scenograf… Napisao sam je u znak poštovanja prema Zoranu, koga su posthumno besomučno gazili i pljuvali poslanici pojedinih stranaka u Narodnoj skupštini!!! Treba li nam dubljeg i očiglednijeg dokaza o snazi i razmerama varvarstva od toga?!Gaziti po lešu čoveka deluje strašnije od ubistva. Naša javnost prelazila je ćutke i preko toga. Kao što prelazi ćutke preko mnogo drugih stvari u vezi sa tim ubistvom! Premijer, koga je ubila ova država, nije dobio još spomenik. Ali, na bivšem Trgu Marksa i Engelsa imamo spomenik Nikoli Pašiću, uz čije je ime Slobodan Jovanović dodao samo jednu reč: „fanatik”. Za one koji su čitali Voltera to je dovoljno. I sasvim dovoljno da shvatimo na kojim smo prostorima i u kojem vremenu živimo.

MONITOR: Rekli ste da je pojavljivanje „humoreske Vojko i Savle” u Politici, nagovjestilo vrijeme koje dolazi, kada će se „kotrljati glave”,kako je rekao jedan vaš kolega. Može li se danas, i bez dokumenata, shvatiti odakle se zavrtela ta „anegdota” koja će toliko uticati na istoriju Srbije i SFRJ i na tolike ljudske sudbine?
ĐURIĆ: Besramni tekst Vojko i Savle osvanuo je u nedeljnom broju Politike 18. januara 1987. Bio sam toga dana dežurni urednik, a moj kolega Aleksandar Saša Nenadović bio je dežurni u spoljno-političkoj rubrici. Sav usplahiren, došao je u desk i rekao je: „Posle ovog teksta kotrljaće se i glave, ali to neće nikoga uzbuđivati!” Te njegove reči imale su proročansko značenje. Danas se pouzdano zna da je ideju za taj užasni tekst dao Nikola Ljubičić, koji je – kako mi je jednom saopštio Ivan Stambolić – najviše doprineo širenju i jačanju moći Slobodana Miloševića. Politika od tada nije više mogla da stane na noge, a granice između otvorene laži i istine, života i smrti postajale su sve bleđe. Posle zločina u paraćinskoj kasarni, na koji knjiga Žrtve I.Stambolića i S.Ćuruvije baca novo svetlo, Politika je mesecima objavljivala feljton Halita Trnavcija, čiji je pravi autor bio u stvari književnik Miodrag Bulatović. Potom, tzv. odjeke i reagovanja, koji su pisani po mustri Gebelsove propagande protiv Jevreja. Doda li se tome učinak Politike ekspres, RTS itd, vreme koje je došlo bilo je takoreći nužnost. Ni zato nije nikome falila dlaka s glave!

MONITOR: Tvrdite da Zoran Đinđić kao političar nije dobro tumačen, da je njegova politika vulgarizovana. Mislite da je i u tragediji Đinđića odnekud djelovao imperativ „upropastiti najbolje”?
ĐURIĆ: Latinka Perović je dala najbolji i najdublji uvid u politiku i političku ličnost Zorana Đinđića, koji je posle Marka Nikezića najaznačajnija ličnost srpske istorije posle Drugog svetskog rata. Kao član Izvršnog odbora Demokratske stranke od njenog osnivanja bio sam svedok raznih događaja i sukoba unutar te stranke. Sjajno obrazovan, brzometni mislilac, Zoran je bio svestan i stanja u zemlji i u stranci. U politici odnose prevagu odnosi snaga, a ne istina. U vreme kada je Zoran postao premijer, mnogi njegovi protivnici bili su krvavi i spolja i iznutra, a kako se pokazalo takvih je bilo i u njegovom bliskom okruženju. Naravno da njima nije bilo u interesu da ,,najbolje zaživi”.

MONITOR: Slažete se sa onima koji kažu da je nacionalizam nespojiv sa savremenom demokratijom. Posljednjih godina, međutim, čak više u EU nego kod nas koji smo se umorili bar od ratovanja, jačaju desnica i ultradesnica. Ima li mesta strahu od budućnosti demokratskog sveta koji se opasno naginje udesno?
ĐURIĆ: Jaspers je upozorio posle Drugog svetskog rata da nacionalizam može uništiti Evropu. Meša Selimović mi je jednom rekao: „Oni koji misle da mogu razvijati demokratiju pomoću nacionalizma, postupaju kao baštovani koji zalivaju cveće živom sodom!”. Iz nacionalizma su proistekle mnoge tragedije, mnogi ratovi. Nacionalšovinizam pretvara čoveka u životinju. Međutim, njegove posledice nisu svuda iste. U Evropi, nemački nacionalšovinizam je najopasniji, a na našim prostorima srpski i hrvatski. Desnica je u usponu od osamdesetih godina prošlog veka u Evropi. Posledica toga su njene institucije i stanje u njenim državama. Od završetka Drugog svetskog rata, reklo bi se nikad gore! Naravno, krivicu za to snose i građani, koji su prestali da cene ljudske slobode i prava.

MONITOR: Vi ste među osnivačima Udruženja žrtava režima Slobodana Miloševića, nedavno nastalog u Beogradu.Čini se da je zadnji momenat da se nešto tako uradi?
ĐURIĆ: Društvo žrtava režima Slobodana Miloševića tek je osnovano. Kao što znamo, bilo je političkih i ideoloških žrtava, žrtava etničkog čišćenja, žrtava genocida, žrtava silovanja, logorskih zatočenika itd. Te žrtve ne smeju potonuti u zaborav. One imaju pravo na reč, one moraju biti priznate. Predložio sam da se žrtvama toga režima izgradi spomenik u Beogradu, a 25.avgust proglasi za Dan sećanja na žrtve Miloševićevog režima, jer je toga dana 2000. godine bio kidnapovan Ivan Stambolić. Strašno je da u Beogradu još nema ulice sa imenom Ivana Stambolića!

Podudarnost

MONITOR: Za vas je bliskost Srbije i Crne Gore , izražena u formuli „dva oka u glavi „ slična Gebelsovom odnosu prema bliskosti Nemačke i Austrije. O kakvoj „glavi” se tu radi?ĐURIĆ: Istraživao sam simbole u Miloševićevim govorima, počev od onih koji su sabrani u njegovoj knjizi Godine raspleta pa do raznih drugih. Na osnovu tih analiza, nepobitno sledi da je Milošević u početku nesvesno, a kasnije svesno koristio jezik fašista i nacista. Njegova čuvena rečenica da su „Srbija i Crna Gora dva oka u glavi” je poput one koju je izgovorio Gebels o Nemačkoj i Austriji. Reč je, dakle, o poznatom fenomenu da iste ili slične mentalne strukture ličnosti koriste iste ili slične simbole, a podudarnost se može javiti čak i na sintaksičkom planu. Milošević, siguran sam nije znao za tu Gebelsovu parolu, ali je ona proistekla iz njegovog duhovnog sklopa i konkretne situacije. Puno značenje te njegove parole iskusili su i platili glavom kako građani Srbije, tako građani Crne Gore. Ali, šta tek reći za rečenicu da rat „nosi u sebi jednu veliku, večitu, neprolaznu svetlost”?!(Sednica CK SK Srbije, septembar 1987). Suočen s tim iskazom, Erih From bi verovatno upozorio da je u pitanju jedan vrlo opasan i bolestan čovek. Ali, u Srbiji se pevalo: ,,Care Lazo, nisi imo sreće, da se Slobo pored tebe šeće!”

Moć predrasude

MONITOR: Stalno se suočavamo sa najgorim predrasudama o Romima, sa velikim rasizmom, uprkos „dekadi Roma” i sličnim akcijama?
ĐURIĆ: Ajnštajn je rekao da je lakše razbiti jezgro atoma nego rasne predrasude! Pod uticajem te misli, došao sam do zaključka da je lakše stvoriti besklasno društvo, nego društvo bez rasnih predrasuda. Rasizam onemogućava čoveku da vidi čoveka u ljudskom biću koji pripada drugoj naciji ili veri. Kada se rasizam institucionalizira, kao što je to bilo u nacizmu, onda su konclogori neminovnost. Međutim, ljudska bića se mogu uništavati i bez logora. Naime, ako su ljudi primorani da žive na smetlištu, da se hrane otpacima, da neprestano udišu otrov i smrad, da se smrzavaju itd., onda se to jedva razlikuje od logorskog života. Na žalost, to su najčešće slike života Roma u Srbiji u 21.veku!

Nastasja RADOVIĆ

Komentari