Povežite se sa nama

INTERVJU

DR RINA KULAA, PROFESORKA NA FINSKOM JIVASKILA UNIVERZITETU: Dobar susjed EU

Objavljeno prije

na

Razvijanje dobrosusjedskih odnosa jedan je od glavnih pristupnih imperativa EU za Zapadni Balkan. Koliko je to bilo važno u nekim ranijim procesima EU integracija, kao u slučaju nordijskih zemalja, razgovarali smo sa dr Rinom Kulaa, profesorkom moderne evropske istorije i međunarodnih odnosa, inače odličnim poznavaocem naše istorije. Jedan od svojih radova posvetila je izučavanju sukoba Tito-Staljin. MONITOR: Skandinavske zemlje imale su specifično iskustvo regionalnog usklađivanja istovremeno s pristupanjem EU. Zašto vam se čini da bi zemlje Zapadnog Balkana mogle da se koriste vašim iskustvom?
KULAA: Htela sam da postavim pitanje šta bi zemlje Zapadnog Balkana mogle da nauče iz nordijske regionalne saradnje i na tu temu sam nedavno održala predavanje u Evropskom pokretu u Beogradu. Iako se tom temom nisam u okviru svojih istraživanja bavila na taj način. Još u mojoj knjizi “Nesvrstani i njihovi koreni u Hladnom ratu u Evropi: Jugoslavija, Finska i sovjetski izazov”, razmatrala sam jednu epizodu iz Hladnog rata gde je regionalna mreža bila važna za finsku spoljnu politiku 1950-ih.

Posle Drugog svetskog rata i sovjetsko-finskog primirja 1944, traženo je da Finska plati SSSR-u trista miliona dolara u vrednosti roba, za šest godina. Finska je primorana da prihvati da ustupi na korišćenje teritoriju i vode oko Porkala ostrva na 50 godina za sovjetsku pomorsku bazu u Finskom zalivu. Bilo je i dodatnih uslova primirja koji su bili veoma teški.

Predsednici Juho Kusti Paasikivi i Urho Kekonen zaključili su da je Finskoj potrebna nova strategija da bi zadržala svoju nezavisnost i upravljala odnosima sa SSSR-om pošto je Hladni rat već počeo. Za Finsku, neutralnost je značila smanjenje veza s evroatlantskim institucijama oko ekonomskih ugovora, uzdržavanje od bezbednosnih saveza, smanjenje saradnje sa zapadnim obaveštajnim agencijama i dopuštenje domaćoj Komunističkoj partiji da postoji i bude aktivna.

Finska politika Paasikivi-Kekonen linije bila je relativno uspešna. Posle Staljinovog odlaska Hruščov je napravio nekoliko ključnih izmena u finsko-sovjetskim odnosima. Hruščov je ukinuo sovjetsko protivljenje članstvu Finske u Nordijskom savetu, izjasnivši se da je to unutrašnja stvar Finske u koju se SSSR neće mešati. Od zasnivanja finske neutralnosti, Paasikivi je planirao da se usredsredi na bilateralnu trgovinu sa drugim skandinavskim zemljama i prihvaćenoj parlamentarnoj saradnji kroz formiranje Nordijskog saveta 1952. koji ju je promovisao. Finska je priznata u novembru 1955, a članica OUN je postala u decembru 1955.

Hruščovljeva nova spoljna politika takođe je dopustila Finskoj i Švedskoj da se angažuju u promociji skandinavskog regionalizma koji je već bio prihvaćen u Norveškoj, Danskoj i na Islandu. To što je Hruščov prihvatio skandinavski regionalizam na severu, učvrstilo je nordijske zemlje kao partnersku prolaznu mrežu za zapadne proizvode koji su tako mogli da budu primani u SSSR bez značajnijeg političkog kompromisa. Ovo je usklađeno s Paaskivi-Kekonen političkom linijom, koja je želela da izbegne komunisitičko zastrašivanje u Finskoj, a da osnaži trgovinu sa SSSR-om kao i sa drugim nordijskim zemljama kao primer benefita od regionalne politike.

MONITOR: Norveška je na referendumu odustala od članstva u EU. Ipak, njeno zakonodavstvo je u velikoj mjeri usklađeno s acquis communitaire. Da li je ona tako spojila „lijepo i korisno”?
KULAA: Dinamika EU pridruživanja za državu, bila ona velika ili mala, često zavisi od grupe za pridruživanje u kojoj se nalazi. Finska, Švedska, Norveška i Austrija aplicirale su u isto vreme za članstvo u EU i završile pregovore 1994. Kroz grupu je bilo više prostora da se sledi dogovoreno sa drugim zemljama koje su aplicirale. EU strana se u trenutku zainteresovala za norveško naftno bogatstvo a Španija i Potrugal za bogato ribarstvo. Ovo je Norvešku od starta učinilo važnom zemljom u toj grupi država koje su aplicirale.

Neke od tih država bile su demokratije u dužem vremenskom periodu i suočile su se na EU referendumima s gotovo podjedanakim brojem glasova za ,,da” i ,,ne” odgovore. Ključna je bila 1994. kada su ovde raspisani referendumi. Austrija je glasala prva u junu sa 66,6 odsto za ,,da”, Finska je glasala druga u oktobru sa 56,9 za ,,da”, Švedska treća u novembru sa 52,8 odsto za ,,da” i Norveška četvrta u novembru sa 52,2 za ,,ne”. Da je Norveška prva održala referendum njeno glasanje je moglo uticati na glasače u Finskoj i Švedskoj i rezultati su i tamo takođe mogli biti negativni.

Danas je Norveška deo EEA i u velikoj meri ima pristup jednistvenom tržištu i kao članica Šengenskog sporazuma bliska je saradnica EU, kao što ste zaključili. Mislim da su norveški zakonodavci i glasači saglasni sa najvećim delom acquis communataire i Norveška je vrlo dobar sused i saradnik EU. Smatram da je norveško usvajanje acquis-ja verodostojno.

MONITOR: Dosta ste se bavili Jugoslavijom. Da li je njen raspad, po vama, bio ugrađen u njene temelje ili je on posljedica ne samo unutrašnjih problema već i spoljašnjih okolnosti, opšte propasti komunizma krajem osamdesetih?
KULAA: To je veliko pitanje da bi se odgovor mogao dati u jednom intervjuu. Studirala sam istoriju Jugoslavije kao doktorant i u jednom dužem vremenu sam istraživala u jugoslovenskim arhivama u Beogradu i hrvatskim u Zagrebu. Moj rad se odnosio na jugoslovensku spoljnu politiku.

Ono što mogu da kažem je da nas je istorija Jugoslavije tokom Hladnog rata ubedila u njenu posebnost. Ona je bila drugačija u mnogim stvarima. Jugoslavija je bila multikulturalna, višejezična, jednopartijska država ali je imala unutrašnju i spoljnu politiku različitu od SSSR-a. Nakon raskida Tito-Staljin, jugoslovensko ministarstvo spoljnih poslova napravilo je posebne izvore i veštine diplomatskog izveštavanja i diplomatske analize koji su bili napredniji od mnogih u zemljama evropskih kolega. Jugoslovensko ministarstvo bilo je nezavisnija institucija nego što se moglo pretpostaviti za jednu jednopartijsku zemlju. To ministarstvo je bilo usredsređeno na spoljnu politiku na međunarodnoj sceni a ne na onu koja je bila vodeća u Varšavskom paktu.

Iz moje perspektive kraj Jugoslavije nije se dogodio samo zbog propasti komunizma, ali se ne može posmatrati ni odvojeno od toga. Ako podignemo pogled s ove posebne jugoslovenske spoljne politike, mislim da bi sledeće pitanje za istoričare Evrope bilo da pitaju šta se i koliko menja nakon Hladnog rata? Po mom mišljenju to bi sada bio i put da se ispita i kraj Jugoslavije.

Važno bi bilo i da se ovom pitanju pristupi takođe i iz jedne šire perspektive Evrope, jer je i Jugoslavija bila njen deo u 20. veku. Kao i da se zapitamo šta se promenilo od tog vremena do danas u jugoslovensko-britanskim, jugoslovensko-francuskim i jugoslovensko-američkim spoljnopolitičkim odnosima.

MONITOR: Zašto je to važno?
KULAA: To je važno da bi se jugoslovenska istorija povezala sa njenim širim okruženjem. Izgleda mi da često imamo naviku u istraživanjima specifičnosti jugoslovenske države da ne vidimo njenu istoriju i značaj za Evropu i čitav Mediteran. Za mene su neki od ovih odgovora povezani s pitanjima kao što je važnost prve i druge naftne krize za Jugoslaviju i Evropu i povezanost tih kriza s događajima u Jugoslaviji i u Evropi.Ovde mi nalazimo jedan novi ugao gledanja u odgovoru na vaše pitanje.

Nema recepta

MONITOR: Finska je početkom devedesetih bila u velikoj ekonomskoj krizi. I uspjela je da se izvuče u velikoj mjeri sopstvenim snagama. Kakav je, u stvari, vaš recept za ekonomski razvoj?
KULAA: Nisam sigurna da je to baš nešto kao recept, ali mi se čini da je nordijsko promišljanje još uvek veoma važan zadatak za fiskalnu politiku da bi se zemlji omogućila stabilnost. Smatra se važnim da se obezbede zdrave budžetske osnove a to znači da država postiže godišnji suficit a da fiskalni dug ne postane suviše velik. Zdrav budžet je važan za ekonomski razvoj. Zato su nordijske zemlje zadržale prilično opreznu fiskalnu politiku gde budžet ostaje u suficitu a fiskalni dug ne prelazi određenu granicu. Finska politika pokušava da ograniči zavisnost od pozajmljenog novca i takođe je činila sve što je bilo moguće da zaustavi porast nezaposlenosti.

Finska se pridružila euro zoni, odričući se nacionalne valute i onda se krenulo na smanjivanje inflacije i postizanje cenovne stabilnosti kao glavnih ciljeva finske fiskalne politike.

 

Bogatstvo

MONITOR: Finska se vjekovima borila za nacionalnu i državnu nezavisnost sve do 1917. Najduže je njome upravljala Švedska, a čitav vijek i Rusija. Kako se danas finsko društvo nosi s tom raznovrsnom baštinom?
KULAA: Finska ima dva zvanična jezika i svi administrativni servisi, obdaništa i osnovno obrazovanje bilingvalno je, moguće je i na finskom i na švedskom jeziku. Na državnoj televiziji jedan je kanal na švedskom. Svi saobraćajni znaci su na oba jezika. Izvan ovih formalnih i administrativnih pravila, veliki deo društva ovo švedsko nasleđe vidi kao obogaćivanje. To je prihvaćeno u svakodnevnom životu u Finskoj ali ne samo kroz administraciju već i u okviru kulturnih sadržaja, mode a čak i u spoljnoj politici Švedska i dalje ima primat.

Finska je mlada država koja postoji manje od sto godina. Meni izgleda da je švedsko nasleđe u Finskoj kroz jezik i kulturu olakšalo njihovo učešće u nordijskoj koopeaciji. Među ciljevima nordijskog saveza kojem se Finska pridružila 1955. bili su pasoš Unije i pravo nastanjivanja u drugim nordijskim zemljama. Vežbanje u švedskom jeziku nesumnjivo je pomoglo Finskoj da bude deo nordijskog saveza ali joj je kasnije pomoglo i u odnosu prema jezičkoj raznovrsnosti i u razumevanju različitih jezika, kultura i nasleđa u EU.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐA PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Netaknut sistem vladanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vlast nije učinila ono što je mogla, a što je ne košta ama baš ništa – decentralizovati sistem i postati mnogo transparentnija. Jasno je da ona neće ići tim putem, a razlog je jasan: želite zadržati poluge moći uz kozmetičke izmjene kojim bi zapravo zamaskirali činjenicu da je sistem vladanja ostao netaknut 

 

MONITOR: Šta je poruka rezultata hercegnovskih izbora? Smatrate li da je to još jedna poruka prethodnom režimu?

PERIĆ: Herceg-Novi je atipičan iz više razloga, kako sa demografske tako i sa političke tačke gledišta, pa je dosta teško izvlačiti dosljedne paralele sa političkom scenom na državnom nivou. Posebnost ovim izborima je dala lokalna Novska lista koja je pokazala i vitalnost i snagu, čime je u praksi dokazala da postoje i drugačije platforme političkog okupljanja u odnosu na stranačke. Ne ulazeću u ideološku profilaciju ove liste, govoreno na ravni principa, kada god je demokratija bliža građaninu, ona je životnija.

MONITOR: Šta je sa novom vlašću? Jasno je da se nijesu mogle očekivati brze promjene i jednostavno demontiranje Đukanovićevog režima, ali da li se ide u dobrom pravcu?

PERIĆ: Nova vlast na samom početku pokazuje zabrinjavajuću tendenciju neuvažavanja i nipodaštavanja onih koji joj ne aplaudiraju. Oni kao da žele da im jedina opozicija bude DPS, koji je veoma lako kritikovati sa stanovišta koruptivnih praksi u prošlosti, a sada je već izvjesno da će biti nemilosrdni ne samo prema partijama, već i prema pojedincima koji ne pripadaju ni ovoj ni prošloj vlasti. Strategija je vrlo prosta: ako želite dugoročno trajanje na vlasti idealno je da imate „počišćen” teren od bilo kakve ozbiljne alternative. Pristup etiketiranja onih koji nisu sa novom vlašću može da dovede do toga da ljude koji bi bili korisni za javni život gurne u apatiju, jer niko ozbiljan ne žudi za tim da ga provlači kroz blato neki zadihani partijski aparatčik koji je u odbrani novostečenih privilegija spreman da ide jako daleko.

MONITOR: Kako vidite prošlonedjeljnu izjavu premijera Zdravka Krivokapića da ne postoji samo ovozemaljski život i da njegova vlada neće kažnjavati sveštenike, pa ni kad krše zdravstvene mjere?

PERIĆ: Premijer se pokazao dosljedan u jednoj stvari: sopstvenoj nedosljednosti. To da li je on vjernik, gnostik, agnostik, ateista, ne bi trebalo da određuje njegov javni diskurs. Kod aktuelnog premijera to nije slučaj. On ima prenaglašenu potrebu da govori o temi vjere, o svojoj etičkoj superiornosti, o tome da je Vlada koju predvodi narodna i slične stvari. Živimo u vremenu profanisanja svega i svačega, pa premijer daje svoj doprinos opštem trendu. Ipak, njegova pozicija je veoma vezana za, njegovim rječnikom rečeno, „zemaljske“ teme i treba insistirati na tome, a svako skretanje sa toga kolosjeka valja tumačiti kao dio političke strategije. Možda i prođe kod određenog broja ljudi, ali dugoročno to ne doprinosi progresu zajednice, a čini mi se da ne kristališe ni duboke teološke misli.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JELICA MINIĆ, PREDSJEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Ne možemo pobjeći od Evropske unije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Napetosti u regionu rastu, a zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cjedilu, vidjećemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno

 

MONITOR: Pored opasnosti od novog prekrajanja granica i stava da raspad Jugoslavije još nije završen, postoji i očigledno nezadovoljstvo stanjem u BiH i međunarodne zajednice i građana, ali i zamor, usljed dosadašnjih očiglednih neuspjeha u pregovorima oko Kosova. Kako izaći iz tog ćorsokaka?

MINIĆ: BiH i Kosovo su svojevrsni međunarodni protektorati. Kako stvoriti uslove da protektorati postanu funkcionalne i napredne države? O tome ima puno teorija. Pandemija je usporila mnoge dinamične regionalne mehanizme koji su doprinosili artikulaciji zajedničkih interesa u regionu, stvarali zdrave međuljudske kontakte i obećavali normalizaciju života i rada institucija. Ipak, proces pomirenja kako u regionu, tako i unutar ova dva protektorata ide vrlo sporo. Napetosti u regionu rastu, a pomenuti zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Evropska perspektiva je i dalje maglovita, lovci iz daleka stvaraju svoj politički kapital. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cedilu, videćemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno.

MONITOR: Nova metodologija podrazumijeva i neku vrstu usklađivanja politika sa EU, a ne samo „prepisivanja“ zakonodavstva. Veoma se insistira i na djelotvornosti pravosuđa i odgovarajućoj pravosudnoj praksi… Da li se tu očekuje neki „slučaj Sanader“ kao zalog da pravna država postoji?

MINIĆ: Pa, ako ljudi od najvećeg poverenja, kao Belivuk i njegova banda, čuveni Jutka iz Brusa kome jedna afera smenjuje drugu, verovatno i nezamenjivi Palma iz Jagodine i njima slični budu zaista žrtvovani na oltaru pravde i pravosuđa, ako su učinjeni makar i mali ustupci ljudima koji brane reke, šume, vazduh i zemlju od štetnih projekata bezočnih pojedinaca – znači da su argumenti Brisela bili ubedljivi, pa ćemo i mi građani malo odahnuti. Ako se to ne desi, onda je poruka da smo svi njihove potencijalne žrtve, a onda je to za vlast opasno.

MONITOR: Predsjednik Srbije je povodom Dana pobjede i Dana Evrope izrekao, poslije dužeg vremena, neku vrstu pohvale odnosa EU prema Srbiji i zaključio da je članstvo u EU cilj Srbije koji se može ostvariti uz „kompromis oko Kosova“. Zašto se, međutim, daleko srdačnije obraća predstavnicima i narodima drugih zemalja?

MINIĆ: Pa, evropska integracija dođe kao „nužno zlo“ za obe strane, pa se i jedni i drugi prema njoj tako ophode – bez entuzijazma. Od nje, ipak, ne možemo pobeći. Srbija ekonomski, kulturno, istorijski gravitira ka Centralnoj Evropi.To je znao još Knjaz Miloš. Jednom će oživeti najveće bogatstvo Srbije – Dunav, pa će se to mnogo bolje videti. Može nam se sviđati, biti korisna, možemo je voleti kao mitsku „majku Rusiju“, njenu naftu i gas i vojnu industriju, možemo dobro sarađivati sa Turskom koja nam nije nepoznati partner, možemo koristiti kineske interese u Evropi da od toga i sami profitiramo, ali baš svi ključni parametri ekonomskog, socijalnog, tehnološkog i kulturnog razvoja zavise nam od evropskih zemalja i institucija i tamo živi najveći broj naših građana. Uz to, prognozira se dramatičan uspon Poljske i Turske u ovom veku, a mi smo tačno između.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIHAILO JOVOVIĆ, NOVINAR: Novinare biju jer govore istinu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uvijek me nervira kada političari, pa  i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu

 

MONITOR: Vlada je osnovala četvrtu po redu Komisiju za praćenje postupanja nadležnih organa u istragama napada na novinare, a Vi ste izabrani za predsjednika. Prethodne tri, konstatovala je i Akcija za ljudska prava, nijesu bile naročito uspješne. Mislite li da ova može biti uspješnija? Šta je to što je remetilo uspješnost prethodnih komisija, i da li je još prisutno?

JOVOVIĆ: Desetak sati nakon što je Đukanovićeva Vlada formirala Komisiju na sjednici u četvrtak 26. decembra 2013, poslije velikog pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice, eksplodiralo je blizu pola kila TNT ispod prozora redakcije Vijesti . Mafija je time pokazala šta misli i o Vladi i o Komisiji. Naravno da počinioci tog napada, a kamoli  nalogodavci, nisu pronađeni. Kao ni najvećeg broja drugih slučajeva teškog nasilja nad novinarima i imovinom medija.

Sramota je ove države i društva da će uskoro biti 17 godina od ubistva Duška Jovanovića,  14 od prebijanja Tufika Softića, tri godine od ranjavanja Olivere Lakić, da nabrojim samo neke slučajeve, a da nema ni uspješnih istraga, ni optužnica, a kamoli presuda.

Nije Komisija u ova tri mandata kriva za to. Ona ne saslušava, ne hapsi osumnjičene, podiže optužnice, ne sudi. Njena nadležnost svodi se na istragu istraga, da pokuša da utvrdi da li je u istragama bilo propusta, namjernih ili iz neznanja, zašto  toliko traju a rezultata nema, kao i da preporuči Vladi, policiji, tužilaštvu i drugima organima šta bi trebalo da urade da istrage krenu sa mrtve tačke.

Komisija je u svojim javnim izvještajima i onima označenim stepenom tajnosti dala veliki broj preporuka za konkretne slučajeve u kojima smo našli propuste u istrazi, ali nijedna nije ispunjena, da ja znam. Tužilaštvo nikad nije ni odgovorilo šta je sa preporukama koje smo im slali. Policija je u odgovorima Komisiji sve prebacila na unutrašnju kontrolu, a unutrašnja kontrola je ćutala.

Niko još nije odgovarao za vođenje nedjelotvornih istraga ili za „istrage“ čiji je cilj bio da se, opravdano sumnjam, nikad ne završe, iako u našim izvještajima postoje i imena ljudi koji su učestvovali u takvim istragama. Većina takvih policajaca, tužilaca i sudija je napredovala u karijeri.
Komisija je sabotirana na razne načine. Godinama smo od policije dobijali  cenzurisane dokumente, čak i bez imena policajaca koji su ih potpisivali, Agencija za nacionalnu bezbjednost je dostavljala dokumentaciju samo prve godine, na dozvole članovima Komisije za pristup tajnim podacima, bez kojih nema pristupa u sobu gdje se oni čuvaju, čekalo se i po pola godine.  Kod prethodne vlasti nije bilo političke volje za rješavanje ovih napada, posebno onih za koje s pravom sumnjam da su povezani sa moćnicima i kriminalcima bliskim vrhu DPS-a, da je bilo te volje ne bi im trebala ni Komisija,  našli bi i napadače i nalogodavce. Odnosno, politička volja je bila da se ti slučajevi ne rješavaju. Dokaz je i to što su lokalne siledžije, koje su bile akteri nekih napada, vrlo brzo otkrivane i hapšene,  dok napadi koji su očigledno bili organizovani čame godinama u tužilačkim i policijskim fiokama.

Sadašnja vlast je iskazala političku volju, naročito imenovanjem državnog sekretara MUP-a za člana Komisije, ministar je došao na dvije sjednice i pružio podršku. Tu volju moraju dokazati i brzim konkretnim pomacima u istragama svih nezavršenih slučajeva.  Oni su sada vlast, ne može biti izgovora, makar za postupanje policije. Dobro bi bilo za početak da nadležni u Vladi i ,,po dubini” pažljivo pročitaju naše dosadašnje izvještaje i postupe po preporukama koje smo dali. Da pokrenu postupke protiv odgovornih za propuste u istragama, ili ako je kasno za to, da ih barem uklone sa svih pozicija sa kojih mogu uticati na buduće istrage.

MONITOR: Od početka godine, u kratko vrijeme,  desilo se više napada na novinare.  Dosadašnji napadi uvijek su bili u vezi sa određenom društveno političkom situacijom, i svjedočenjem o njoj.  Zašto je ovo trenutak pojačanog nasilja nad novinarima?

JOVOVIĆ: Mi smo stalno u čudnim ,,društveno-političkim situacijama“, a sadašnja je tenzičnija nego obično. Atmosfera nekažnjivosti za dosadašnje napade doprinosi da ti ljudi misle da je dopušteno frustracije iskaliti na novinarima, koji su „neprijatelji“ jer im se ne sviđa to što pišu. Nije isključeno ni da su i neki od nedavnih napada organizovani sa ciljem da se napadnuti novinari i njihove kolege zastraše. Jedno je sigurno, ko god da je na vlasti, većinom napadaju nas iz „medijske mafije“. I do sada je najveći broj slučajeva nasilja bio nad novinarima profesionalcima, koji rade važne stvari u javnom interesu, dok one koji nisu takvi gotovo niko i ne dira. Uvijek me nervira kada političari pa čak i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu, a ta istina nekome nanosi štetu. To ne znači da one koji lažu treba tući.

MONITOR: Kako vidite reakciju nadležnih organa na te napade?

JOVOVIĆ: Prvi utisak je da je to bilo uglavnom korektno, ali rano je za  zaključak.

MONITOR: Ima li se šta proslaviti na ovaj Svjetski dan slobode medija?

JOVOVIĆ: Neriješeni napadi na novinare su glavni razlog  što smo i dalje na začelju regiona. Daleko smo od dobre situacije, ali je dobro što građani u Crnoj Gori i dalje mogu u medijima naći najrazličitija mišljenja, iz gotovo svih segmenata društva. Problem je što je mnogo građana koji ne umiju da razluče činjenice od spina, ili to ne žele, nego vole da čitaju i gledaju samo ono što se poklapa sa onim što  misle. I samo tome vjeruju.

Drago mi je što su novinari iz Đukanovićevih propagandističkih medija, ne svojom zaslugom i željom, dobili priliku da osjete kako je to kad kritikuješ vlast, odnosno ponašaš se kao normalan medij u demokratskom društvu. Oni to sada rade manje ili više uspješno, manje ili više profesionalno, ali se nadam da će im bar nešto od tog osjećaja ostati i ako se DPS vrati na vlast. DF-ovi mediji se nijesu promijenili. Profesionalni mediji i novinari su to uglavnom i ostali, iako je utisak da nekima na početku nije bilo lako da se naviknu da su poslije 30 godina neki drugi ljudi sada najodgovorniji za sve što nam se dešava. Porazno je što mnogi novinari i dalje loše žive.

MONITOR:  Dugo svjedočite o  crnogorskoj zbilji. Jesu li se desile promjene?

JOVOVIĆ: Tek treba da se dese. Crna Gora je 2006. dobila šansu da se promijeni, ali do suštinskih promjena nije došlo i ta šansa je propuštena. Naprotiv, siromaštvo i socijalno raslojavanje su povećani. Novu šansu je društvo dobilo 30. avgusta prošle godine. Nova vlast je obećala korjenite promjene, ali se Vlada u tome još ne snalazi dobro, mislim da je to zbog  političkog neiskustva i ideoloških prepreka u nekim glavama, uključujući i premijerovu. Pored toga, problem joj je ne samo agilni DPS koji sada žestoko kritikuje ono što je sam godinama radio, nego i najmanje pola parlamentarne većine, koja uz zdušnu Vučićevu podršku marljivo priprema teren i  čeka priliku da Vladu obori ili da izdejstvuje njenu rekonstrukciju a sebi fotelje, a da ne bude optužena da daje šansu DPS-u za povratak. Mnoge stvari bitne za život građana tapkaju u mjestu jer se loši zakoni ne mijenjaju a novi ne donose „dok se ne smijeni Katnić“.

Nova šansa za napredak polako  curi i nestaće kada nestane nada velikog broja ljudi da su konačno dočekali bolje dane. Ono malo političara i funkcionera kojima je, vjerujem, preči javni od privatnog interesa, pod najvećim je pritiskom a od toga koliko će još izdržati zavisi i brzina napretka društva. Ali, i da se karte ponovo promiješaju, nestao je istorijski teret nesmjenjivosti vlasti na izborima, pa će napretka od toga sigurno biti.

MONITOR: I dalje su na sceni podjele, identitetska pitanja, tenzije. Koliku odgovornost za to snosi prethodna, a koliku nova vlast?

JOVOVIĆ: Prethodna vlast snosi 30-godišnju odgovornost. Isto toliku i njihovi partneri iz dijela bivše opozicije a sadašnje vlasti koji su taj tango sa DPS-om igrali kad god im je to zatrebalo, i jednima i drugima. Jedni tvrde da brane navodno ugroženu državu i crnogorski identitet, drugi navodno ugroženo srpstvo i da se bore za srpski i ruski svet. DPS mi je jasan, vrh te partije je na razne načine pljačkao Crnu Goru krijući se iza zastave i podstičući podjele uvijek kada im je to trebalo da zadrže vlast i nastave sa pljačkom. Sada to rade da bi se vratili na vlast. Ovi drugi su navodno ginuli u borbi protiv ovdašnjeg diktatora, a istovremeno su podržavali,  i  podržavaju, iste takve ili gore diktature u Srbiji i Rusiji.  I oni sve vrijeme žive bolje od većine građana.

Nije mi jasno zašto toliko glasača ne vidi licemjerstvo i jednih i drugih „patriota“, dok sami jedva spajaju kraj s krajem.  Glasači  DF-a i DPS-a treba da znaju da se nezavisnost NATO članice Crne Gore, njen građanski karakter, državni simboli i gotovo sve drugo oko čega se ove stranke i njihovi mediji glože mogu promijeniti samo izmjenama Ustava kvalifikovanom većinom u parlamentu, koja nije na vidiku, jer većine za to nema ni među građanima. Osim ako se DPS ne predomisli, ne bi im bio prvi put.

MONITOR: Nasleđe prethodnog režima je skoro netaknuto. Institucije zarobljene, kapital  u rukama privilegovanih. Šta to znači za budućnost zemlje?

JOVOVIĆ: Još se nadam da će se to nasljeđe razobličiti, da će se pokradeno vratiti građanima, na ključna mjesta doći pošteni i stručni, da institucije neće zavisiti od toga ko je na vlasti,  iako to i dalje zvuči kao bajka. Nema ništa lakše od toga, mada sam svjestan da neće doći brzo.

MONITOR: Do kad će Crna Gora biti zemlja iz koje se odlazi?

JOVOVIĆ: Dok ne nađemo naftu. Šalim se. Kad većina građana shvati da im plate, penzije, bolnice, škole, auto-puteve itd, ne poklanjaju ni premijer ni predsjednik, već da je to od para koje su zaradili. Kada budu glasali za one za koje misle da će im uz manje poreze omogućiti da zarade veće plate i penzije, naprave nove škole i bolnice, obezbije čistiju vodu i vazduh, da neće krasti, a ne da im bude najbitnije koji su kandidati za premijera ili predsjednika nacije ili vjere. I tako nekoliko puta. Bolje bi nam bilo da do toga dođemo prije nego što Crna Gora uđe u EU, jer ako nas čudom ovakve prime, tek će onda da nastane bježanija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo