Povežite se sa nama

INTERVJU

DR RINA KULAA, PROFESORKA NA FINSKOM JIVASKILA UNIVERZITETU: Dobar susjed EU

Objavljeno prije

na

Razvijanje dobrosusjedskih odnosa jedan je od glavnih pristupnih imperativa EU za Zapadni Balkan. Koliko je to bilo važno u nekim ranijim procesima EU integracija, kao u slučaju nordijskih zemalja, razgovarali smo sa dr Rinom Kulaa, profesorkom moderne evropske istorije i međunarodnih odnosa, inače odličnim poznavaocem naše istorije. Jedan od svojih radova posvetila je izučavanju sukoba Tito-Staljin. MONITOR: Skandinavske zemlje imale su specifično iskustvo regionalnog usklađivanja istovremeno s pristupanjem EU. Zašto vam se čini da bi zemlje Zapadnog Balkana mogle da se koriste vašim iskustvom?
KULAA: Htela sam da postavim pitanje šta bi zemlje Zapadnog Balkana mogle da nauče iz nordijske regionalne saradnje i na tu temu sam nedavno održala predavanje u Evropskom pokretu u Beogradu. Iako se tom temom nisam u okviru svojih istraživanja bavila na taj način. Još u mojoj knjizi “Nesvrstani i njihovi koreni u Hladnom ratu u Evropi: Jugoslavija, Finska i sovjetski izazov”, razmatrala sam jednu epizodu iz Hladnog rata gde je regionalna mreža bila važna za finsku spoljnu politiku 1950-ih.

Posle Drugog svetskog rata i sovjetsko-finskog primirja 1944, traženo je da Finska plati SSSR-u trista miliona dolara u vrednosti roba, za šest godina. Finska je primorana da prihvati da ustupi na korišćenje teritoriju i vode oko Porkala ostrva na 50 godina za sovjetsku pomorsku bazu u Finskom zalivu. Bilo je i dodatnih uslova primirja koji su bili veoma teški.

Predsednici Juho Kusti Paasikivi i Urho Kekonen zaključili su da je Finskoj potrebna nova strategija da bi zadržala svoju nezavisnost i upravljala odnosima sa SSSR-om pošto je Hladni rat već počeo. Za Finsku, neutralnost je značila smanjenje veza s evroatlantskim institucijama oko ekonomskih ugovora, uzdržavanje od bezbednosnih saveza, smanjenje saradnje sa zapadnim obaveštajnim agencijama i dopuštenje domaćoj Komunističkoj partiji da postoji i bude aktivna.

Finska politika Paasikivi-Kekonen linije bila je relativno uspešna. Posle Staljinovog odlaska Hruščov je napravio nekoliko ključnih izmena u finsko-sovjetskim odnosima. Hruščov je ukinuo sovjetsko protivljenje članstvu Finske u Nordijskom savetu, izjasnivši se da je to unutrašnja stvar Finske u koju se SSSR neće mešati. Od zasnivanja finske neutralnosti, Paasikivi je planirao da se usredsredi na bilateralnu trgovinu sa drugim skandinavskim zemljama i prihvaćenoj parlamentarnoj saradnji kroz formiranje Nordijskog saveta 1952. koji ju je promovisao. Finska je priznata u novembru 1955, a članica OUN je postala u decembru 1955.

Hruščovljeva nova spoljna politika takođe je dopustila Finskoj i Švedskoj da se angažuju u promociji skandinavskog regionalizma koji je već bio prihvaćen u Norveškoj, Danskoj i na Islandu. To što je Hruščov prihvatio skandinavski regionalizam na severu, učvrstilo je nordijske zemlje kao partnersku prolaznu mrežu za zapadne proizvode koji su tako mogli da budu primani u SSSR bez značajnijeg političkog kompromisa. Ovo je usklađeno s Paaskivi-Kekonen političkom linijom, koja je želela da izbegne komunisitičko zastrašivanje u Finskoj, a da osnaži trgovinu sa SSSR-om kao i sa drugim nordijskim zemljama kao primer benefita od regionalne politike.

MONITOR: Norveška je na referendumu odustala od članstva u EU. Ipak, njeno zakonodavstvo je u velikoj mjeri usklađeno s acquis communitaire. Da li je ona tako spojila „lijepo i korisno”?
KULAA: Dinamika EU pridruživanja za državu, bila ona velika ili mala, često zavisi od grupe za pridruživanje u kojoj se nalazi. Finska, Švedska, Norveška i Austrija aplicirale su u isto vreme za članstvo u EU i završile pregovore 1994. Kroz grupu je bilo više prostora da se sledi dogovoreno sa drugim zemljama koje su aplicirale. EU strana se u trenutku zainteresovala za norveško naftno bogatstvo a Španija i Potrugal za bogato ribarstvo. Ovo je Norvešku od starta učinilo važnom zemljom u toj grupi država koje su aplicirale.

Neke od tih država bile su demokratije u dužem vremenskom periodu i suočile su se na EU referendumima s gotovo podjedanakim brojem glasova za ,,da” i ,,ne” odgovore. Ključna je bila 1994. kada su ovde raspisani referendumi. Austrija je glasala prva u junu sa 66,6 odsto za ,,da”, Finska je glasala druga u oktobru sa 56,9 za ,,da”, Švedska treća u novembru sa 52,8 odsto za ,,da” i Norveška četvrta u novembru sa 52,2 za ,,ne”. Da je Norveška prva održala referendum njeno glasanje je moglo uticati na glasače u Finskoj i Švedskoj i rezultati su i tamo takođe mogli biti negativni.

Danas je Norveška deo EEA i u velikoj meri ima pristup jednistvenom tržištu i kao članica Šengenskog sporazuma bliska je saradnica EU, kao što ste zaključili. Mislim da su norveški zakonodavci i glasači saglasni sa najvećim delom acquis communataire i Norveška je vrlo dobar sused i saradnik EU. Smatram da je norveško usvajanje acquis-ja verodostojno.

MONITOR: Dosta ste se bavili Jugoslavijom. Da li je njen raspad, po vama, bio ugrađen u njene temelje ili je on posljedica ne samo unutrašnjih problema već i spoljašnjih okolnosti, opšte propasti komunizma krajem osamdesetih?
KULAA: To je veliko pitanje da bi se odgovor mogao dati u jednom intervjuu. Studirala sam istoriju Jugoslavije kao doktorant i u jednom dužem vremenu sam istraživala u jugoslovenskim arhivama u Beogradu i hrvatskim u Zagrebu. Moj rad se odnosio na jugoslovensku spoljnu politiku.

Ono što mogu da kažem je da nas je istorija Jugoslavije tokom Hladnog rata ubedila u njenu posebnost. Ona je bila drugačija u mnogim stvarima. Jugoslavija je bila multikulturalna, višejezična, jednopartijska država ali je imala unutrašnju i spoljnu politiku različitu od SSSR-a. Nakon raskida Tito-Staljin, jugoslovensko ministarstvo spoljnih poslova napravilo je posebne izvore i veštine diplomatskog izveštavanja i diplomatske analize koji su bili napredniji od mnogih u zemljama evropskih kolega. Jugoslovensko ministarstvo bilo je nezavisnija institucija nego što se moglo pretpostaviti za jednu jednopartijsku zemlju. To ministarstvo je bilo usredsređeno na spoljnu politiku na međunarodnoj sceni a ne na onu koja je bila vodeća u Varšavskom paktu.

Iz moje perspektive kraj Jugoslavije nije se dogodio samo zbog propasti komunizma, ali se ne može posmatrati ni odvojeno od toga. Ako podignemo pogled s ove posebne jugoslovenske spoljne politike, mislim da bi sledeće pitanje za istoričare Evrope bilo da pitaju šta se i koliko menja nakon Hladnog rata? Po mom mišljenju to bi sada bio i put da se ispita i kraj Jugoslavije.

Važno bi bilo i da se ovom pitanju pristupi takođe i iz jedne šire perspektive Evrope, jer je i Jugoslavija bila njen deo u 20. veku. Kao i da se zapitamo šta se promenilo od tog vremena do danas u jugoslovensko-britanskim, jugoslovensko-francuskim i jugoslovensko-američkim spoljnopolitičkim odnosima.

MONITOR: Zašto je to važno?
KULAA: To je važno da bi se jugoslovenska istorija povezala sa njenim širim okruženjem. Izgleda mi da često imamo naviku u istraživanjima specifičnosti jugoslovenske države da ne vidimo njenu istoriju i značaj za Evropu i čitav Mediteran. Za mene su neki od ovih odgovora povezani s pitanjima kao što je važnost prve i druge naftne krize za Jugoslaviju i Evropu i povezanost tih kriza s događajima u Jugoslaviji i u Evropi.Ovde mi nalazimo jedan novi ugao gledanja u odgovoru na vaše pitanje.

Nema recepta

MONITOR: Finska je početkom devedesetih bila u velikoj ekonomskoj krizi. I uspjela je da se izvuče u velikoj mjeri sopstvenim snagama. Kakav je, u stvari, vaš recept za ekonomski razvoj?
KULAA: Nisam sigurna da je to baš nešto kao recept, ali mi se čini da je nordijsko promišljanje još uvek veoma važan zadatak za fiskalnu politiku da bi se zemlji omogućila stabilnost. Smatra se važnim da se obezbede zdrave budžetske osnove a to znači da država postiže godišnji suficit a da fiskalni dug ne postane suviše velik. Zdrav budžet je važan za ekonomski razvoj. Zato su nordijske zemlje zadržale prilično opreznu fiskalnu politiku gde budžet ostaje u suficitu a fiskalni dug ne prelazi određenu granicu. Finska politika pokušava da ograniči zavisnost od pozajmljenog novca i takođe je činila sve što je bilo moguće da zaustavi porast nezaposlenosti.

Finska se pridružila euro zoni, odričući se nacionalne valute i onda se krenulo na smanjivanje inflacije i postizanje cenovne stabilnosti kao glavnih ciljeva finske fiskalne politike.

 

Bogatstvo

MONITOR: Finska se vjekovima borila za nacionalnu i državnu nezavisnost sve do 1917. Najduže je njome upravljala Švedska, a čitav vijek i Rusija. Kako se danas finsko društvo nosi s tom raznovrsnom baštinom?
KULAA: Finska ima dva zvanična jezika i svi administrativni servisi, obdaništa i osnovno obrazovanje bilingvalno je, moguće je i na finskom i na švedskom jeziku. Na državnoj televiziji jedan je kanal na švedskom. Svi saobraćajni znaci su na oba jezika. Izvan ovih formalnih i administrativnih pravila, veliki deo društva ovo švedsko nasleđe vidi kao obogaćivanje. To je prihvaćeno u svakodnevnom životu u Finskoj ali ne samo kroz administraciju već i u okviru kulturnih sadržaja, mode a čak i u spoljnoj politici Švedska i dalje ima primat.

Finska je mlada država koja postoji manje od sto godina. Meni izgleda da je švedsko nasleđe u Finskoj kroz jezik i kulturu olakšalo njihovo učešće u nordijskoj koopeaciji. Među ciljevima nordijskog saveza kojem se Finska pridružila 1955. bili su pasoš Unije i pravo nastanjivanja u drugim nordijskim zemljama. Vežbanje u švedskom jeziku nesumnjivo je pomoglo Finskoj da bude deo nordijskog saveza ali joj je kasnije pomoglo i u odnosu prema jezičkoj raznovrsnosti i u razumevanju različitih jezika, kultura i nasleđa u EU.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Građanstvo je u dubokoj apatiji, potisnutom bijesu i očaju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rješenje su parlamentarni  izbori, pojava novih stranaka sa nepoznatim liderima i svježim idejama. I dva važna uslova: da se prekine sa politikom u kojoj cilj opravdava sredstva  i da se ukinu privilegije koje su  obezbijeđene  iz budžeta političkim partijama i vlastodršcima

 

MONITOR: Opet politička kriza, opet inicijativa za smjenu Vlade?

KOVAČEVIĆ: Sjetih se, bilo je to negdje osamdesetih  kada je Lepa Brena postala hit  pjesmom „Sitnije, Cile, sitnije, nauči me najhitnije… pokaži mi najbitnije“. Tih godina su uz zvuke ove pjesme  i opšte pomame za Brenom (svih naroda i narodnosti ) postavljani temelji  nove političke kulture i kulturne politike na prostoru  SFRJ. Iza leđa stanovništva koje se zanosilo  sjajem u očima i nagovještajima  erotike, pod plaštom opuštenosti  započinjane su   zločinačke politike,  dehumanizacija kulture, zloupotreba erotike. To traje do dan danas.  Najhitnije smo naučeni na rat,  a  najbitnije  je malo ko shvatio. To je asocijacija na vaše pitanje možda zbog  sjaja u očima  premijera ( dobro bi bilo da čuje pjesmu, hit prije njegovog rođenja a i danas njen ton boji političku  svakodnevnicu) kada je shvatio koju je izuzetnu poziciju dobio da zaigra na  promjene, a možda  zbog  opuštenog djelovanja iza  scene kada je došlo do  brkanja  najhitnijeg i najbitnijeg. Poenta  pjesme   je u  zadatku – sitnije. Sitnoća je razvijana (učena  i pokazivana)  na svim poljima,  usavršavala se  laž, licemjerje, podlost,  potkradanje, prebacivanje odgovornosti na druge, sakrivanje od odgovornosti, zgrtanje moći, novca i privilegija.  I taman kad pomislite da sitnije ne može, ponovo ista scena i ista pjesma. Politička scena, uz medijsku dopunu u Crnoj Gori je  zlokobna matrica  sitnog  gdje se nema više što naučiti, ni pokazati. Politička kriza je olakšanje, šansa da se promijeni pjesma, promijeni obrazac.

MONITOR: Demokrate su najavile da će se za deset dana izjasniti o tome da li će glasati za inicijativu, dodajući da ima puno razloga za njen pad. Vjerujete li da će ova Vlada izgubiti povjerenje u parlamentu?

KOVAČEVIĆ: Ima puno razloga za pad Vlade ali kriju one zbog čega ne bi trebala pasti. Jasno  je da neće da daju jasan odgovor. Odlaganje  shvatam kao  povećavanje vlastitog značaja  u dobroj pregovaračkoj  poziciji, čekaju se ponude, moraju se izračunati lični benefiti. Svi ponešto krijuckaju pa ne mogu da procijenim da li će ova  Vlada izgubiti  povjerenje u parlamentu (svi akteri imaju dokazano ogromne  kapacitete za političku trgovinu) ali znam da ga definitivno  nema van njega. Uronjeni  u političko blato teško je iznutra odabrati izlaz u promjenama.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. avgusta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR ŽARKO PUHOVSKI, PROFESOR, GRAĐANSKI AKTIVISTA IZ ZAGREBA: Etnički nacionalizam je postao dosadna ideologija među ideologijama

Objavljeno prije

na

Objavio:

Iz činjenice da je Putinova Rusija zločinački i idiotski napala Ukrajinu, ne slijedi da su oni koji se s Ukrajinom poigravaju s druge strane, automatski u pravu

 

MONITOR: Opet je, i ovaj 27-i put, podsjećanje na vojno-policijsku akciju Oluja, izazvalo oprečne reakcije u Hrvatskoj i Srbiji. Moglo se čuti i dosta poziva na „mir i stabilnost“ od najviših predstavnika obje države. Otkuda tako napadno referiranje na mirovnu politiku dok se, istovremeno, šalju uznemirujuće poruke drugoj strani?

PUHOVSKI: Mir – u osnovnome, primitivnom značenju ne-rata – na ovome terenu posve je neupitan, i svi to znaju. Zato si politički ovlaštenici posvuda i dopuštaju povremene ispade uznemiravanja susjedstva (koji im, dakako, koriste za homogeniziranje pastve). Javni su povici usporedivi s onima iz 90-ih, ali, srećom, s daleko manjim učincima, jer:

a) međunarodni je složaj posve drukčiji;
b) odnosi su lokalnih snaga mnogo izjednačeniji;
c) „vjerni puk“ je na svim stranama sve više nevjeran, sve više odan boljem životu, sve manje osjetljiv na repetirane parole.

Ukratko: etnički nacionalizam je kroz desetljeća širenja postao elementom političke normalnosti, pa funkcionira „samo“ na izborima, dok je svoju (naizgled) prevratničku ulogu uglavnom izgubio. Ili: grandiozan mu je uspjeh u konačnici došao glave, postao je dosadnom ideologijom među ideologijama.

MONITOR: Vesna Teršelič je primijetila da niko od govornika na proslavi u Kninu nije pomenuo civilne žrtve Oluje. Demokratska stranka u Srbiji izašla je sa prijedlogom da se ubijenima i prognanima da status civilnih žrtava rata. Kako Vi gledate na ove utiske i predloge?

PUHOVSKI: Vesna Teršelič je tek nominalno u pravu, no istina je znatno ružnija – svi su, zapravo, govorili baš o žrtvama (zapravo: Žrtvama), „našima“ dakako. A one su toliko samorazumljive da ih se i ne spominje. Primjerice, iste se (srpske) žrtve na jednoj strani pojavljuju pod naznakom „tragedije koju je izazvala pohlepa i glupost srpskoga vodstva“, na drugoj u formuli „nećemo dopustiti ponavljanje“. O hrvatskim se žrtvama ritualno govori takorekuć svakodnevno – u Hrvatskoj (u Srbiji ih se i ne spominje, jer ona, znano je, službeno nije ni bila u ratu). Baš na simbolu Žrtve čitav ovaj prekogranični polit-folklor i živi, uz predano zanemarivanje jada pravih žrtava (čak i „naših“). Status civilnih žrtava rata ubijenima i prognanima svakako bi pomogao u popravljanju stanja, ali ponovno su na djelu politička predpitanja – u Hrvatskoj, recimo, prognanima službeno smatraju samo one koji su žrtve srpskih snaga i JNA; oni su drugi  naprosto „izbjegli“.

MONITOR: Srbija je otvorila slučaj stradanja na Petrovačkoj cesti. Da li se može očekivati da se hrvatsko pravosuđe zainteresuje za ovaj slučaj?

PUHOVSKI: Ne, ne treba to očekivati, jer hrvatska javnost i dalje počiva u uvjerenju da „smo se branili i obranili“, a „pojedini incidenti“ ne zaslužuju pažnju, posebice nakon toliko vremena. To više što je – s dobrim razlogom – ugled srpskoga pravosuđa (i) u Hrvatskoj mizeran. Podaci o zločinu na Petrovačkoj cesti su kontroverzni, a hrvatsko pravosuđe nije reagiralo ni na mnogo jasnije ustanovljene zločine. Dugoročno je, opasno u konkretnome slučaju to što je političko vodstvo a limine odbilo raspravu o mogućem suđenju, a da dokumentacija i nije stigla do pravosuđa.

MONITOR: I posle 27 godina od kraja rata u Hrvatskoj, ne rješavaju se pitanja nestalih na obje strane. Da li oni koji imaju političku moć kalkulišu sa riješavanjem ovog pitanja?

PUHOVSKI: Vjerojatno, no bitno je sljedeće – vladajućima na obje strane naročito je stalo da se otkrivaju „naše žrtve“, ali ne i po cijenu da se, istovremeno, otkrivaju i zločini „naših“ (indikativno: jezik otkriva dio problema – izraz „naše žrtve“ može označavati one koje su „naši“ pobili, ili i „naše“ koje su drugi pobili). U Hrvatskoj je broj nepronađenih s obje (etničke) strane otprilike podjednak pa to dodatno blokira proces. Iskusili smo to i u (nažalost neuspješnim) nastojanjima da se pokrene REKOM.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. avgusta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVAN SUBOTIĆ, HERCEGNOVSKI STRIP FESTIVAL: Kulturološko čudo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Postali smo jedna od najatraktivnijih stripovskih lokacija u Evropi i sada se umjetnici prijavljuju sami. Imamo reputaciju da smo „festivalski festival“

 

MONITOR: HSF, 16. po redu, je za mjesec dana. Na šta ste posebno ponosni ove godine?

SUBOTIĆ: Ovogodišnje, 16. izdanje HSF-a imaće sigurno najveći broj vrhunskih gostiju do sada. Pored onih koji će ponijeti epitet specijalnih, broj svjetskih zvijezda koje se vraćaju u Herceg Novi i jednostavno ne žele da ga propuste je ogroman. Iako je to bio ogroman izazov, uspjeli smo se organizovati na način da pored 12 specijalnih gostiju, te onih redovnih kao što su Vilijam Simpson, Valter Venturi, Tihomir Tikulin ili Iztok Sitar, ove godine u Herceg Novom ponovo vidimo svjetsku klasu kakva su Glen Fabri, Fernando Danjino, Đorđo Pontreli, Paskvale Del Vekio, Esad Ribić ili Mirko Čolak te sve one evropske i regionalne zvijezde koje su već prilično poznate publici. Preponosni smo i na kvalitet pažljivo probranog muzičkog programa u kojem će učestvovati Prljavi inspektor Blaža i Kljunovi, Kanda Kodža i Nebojša, Počeni Škafi, Gift, Empathy Soul Project, Marko Vlahović…

Konačno, ponosni smo što su svi naši programi i dalje besplatni za sve posjetioce, te što ove godine fantastičan program nosimo sa sobom i na hercegnovsku rivijeru, do rizorta Portonovi, te ponovo u Tivat i na Lušticu.

MONITOR: Kako ste uspjeli izgraditi adresu na koju će rado doći najveća imena umjetnosti kvadrata i oblačića?

SUBOTIĆ: Formula za privlačenje najvećih imena je ne samo jednostavna, već vjerovatno i jedina po kojoj znamo da radimo. Dosadašnji specijalni gosti, za koje se uvijek potrudimo da se osjećaju sjajno u Herceg Novom, naša su najbolja reklama odnosno najefikasniji kanal komunikacije sa svojim kolegama. Dakle, posao svake godine odradite pošteno, svojski, najbolje što možete i dobar glas o vama niko ne može da zaustavi. Posljednjih godina, moramo se pohvaliti, posao je još lakši. Jednostavno, postali smo jedna od najatraktivnijih stripovskih lokacija u Evropi i sada se umjetnici prijavljuju sami, odnosno oni kontaktiraju nas. Imamo reputaciju da smo „festivalski festival“, da smo „kulturološko čudo“.

MONITOR: Drugi se gase ili životare, HSF raste. Kako?

SUBOTIĆ: Za to je zaslužan prije svega temeljan i konstantan rad njegovih organizatora i cijele grupe mladih volontera okupljene oko nas. Ogromnu strast prema stripu pretočili smo u ovaj događaj i nismo se libili da u njega uložimo sate svakodnevnog rada, lične reputacije, sve kanale komunikacije koje imamo na raspolaganju, te kucanje na mnogobrojna vrata. Ukoliko vjerujete u svoj proizvod, a naš je proizvod festival koji se bavi talentom, kulturom, osmijesima, ljepotom, pričanjem priča… dovoljno je da vam neko pruži šansu jednom. Rezultat te pružene šanse je takav da HSF nikada ne gubi sponzore ili prijatelje manifestacije, naprotiv, oni ostaju dugo s nama na obostrano zadovoljstvo. Danas je HSF kompleksan mozaik prijatelja festivala koji dolaze iz svih grana društva i daju doprinos ovoj vrhunskoj fešti. Uz to, organizatori su na vrijeme krenuli u podmlađivanje festivalskog tima, te su djeca koja su stasavala uz festival danas momci i djevojke, koji aktivno učestvuju u organizaciji i koji će ga jednog dana naslijediti.

MONITOR: Objavili ste i jedan broj HSF magazina.

SUBOTIĆ: To ostaje naš nedosanjani san, odnosno projekat koji i dalje čeka na nastavak realizacije. Za taj projekat biće nam potrebna značajnija pomoć u smislu uslova za rad, te izdavačke koncepcije. Izdavaštvo je nešto u šta se još nismo odvažili da krenemo, ali je ideja koja u našim glavama zri već dugo, a pogotovo intenzivno u prethodnoj godini. Recimo da će mnogo zavisiti od reakcije državnih organa kojima smo se obratili u smislu podrške ovom projektu i situacije u kojoj će se neko od nas iz organizacionog tima ekskluzivno morati posvetiti HSF-u puno radno vrijeme. Postali smo izvanredan kulturni i turistički proizvod. Samo malo nas dijeli da od toga cijela ova priča, i dalje bazirana isključivo na entuzijazmu, postane profesionalna, pa i da HSF magazin postane stvarnost, te još jedan način otvaranja vrata mladim crnogorskim stvaraocima ka karijerama u vizuelnoj umjetnosti.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. avgusta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo