Povežite se sa nama

INTERVJU

DR RINA KULAA, PROFESORKA NA FINSKOM JIVASKILA UNIVERZITETU: Dobar susjed EU

Objavljeno prije

na

Razvijanje dobrosusjedskih odnosa jedan je od glavnih pristupnih imperativa EU za Zapadni Balkan. Koliko je to bilo važno u nekim ranijim procesima EU integracija, kao u slučaju nordijskih zemalja, razgovarali smo sa dr Rinom Kulaa, profesorkom moderne evropske istorije i međunarodnih odnosa, inače odličnim poznavaocem naše istorije. Jedan od svojih radova posvetila je izučavanju sukoba Tito-Staljin. MONITOR: Skandinavske zemlje imale su specifično iskustvo regionalnog usklađivanja istovremeno s pristupanjem EU. Zašto vam se čini da bi zemlje Zapadnog Balkana mogle da se koriste vašim iskustvom?
KULAA: Htela sam da postavim pitanje šta bi zemlje Zapadnog Balkana mogle da nauče iz nordijske regionalne saradnje i na tu temu sam nedavno održala predavanje u Evropskom pokretu u Beogradu. Iako se tom temom nisam u okviru svojih istraživanja bavila na taj način. Još u mojoj knjizi “Nesvrstani i njihovi koreni u Hladnom ratu u Evropi: Jugoslavija, Finska i sovjetski izazov”, razmatrala sam jednu epizodu iz Hladnog rata gde je regionalna mreža bila važna za finsku spoljnu politiku 1950-ih.

Posle Drugog svetskog rata i sovjetsko-finskog primirja 1944, traženo je da Finska plati SSSR-u trista miliona dolara u vrednosti roba, za šest godina. Finska je primorana da prihvati da ustupi na korišćenje teritoriju i vode oko Porkala ostrva na 50 godina za sovjetsku pomorsku bazu u Finskom zalivu. Bilo je i dodatnih uslova primirja koji su bili veoma teški.

Predsednici Juho Kusti Paasikivi i Urho Kekonen zaključili su da je Finskoj potrebna nova strategija da bi zadržala svoju nezavisnost i upravljala odnosima sa SSSR-om pošto je Hladni rat već počeo. Za Finsku, neutralnost je značila smanjenje veza s evroatlantskim institucijama oko ekonomskih ugovora, uzdržavanje od bezbednosnih saveza, smanjenje saradnje sa zapadnim obaveštajnim agencijama i dopuštenje domaćoj Komunističkoj partiji da postoji i bude aktivna.

Finska politika Paasikivi-Kekonen linije bila je relativno uspešna. Posle Staljinovog odlaska Hruščov je napravio nekoliko ključnih izmena u finsko-sovjetskim odnosima. Hruščov je ukinuo sovjetsko protivljenje članstvu Finske u Nordijskom savetu, izjasnivši se da je to unutrašnja stvar Finske u koju se SSSR neće mešati. Od zasnivanja finske neutralnosti, Paasikivi je planirao da se usredsredi na bilateralnu trgovinu sa drugim skandinavskim zemljama i prihvaćenoj parlamentarnoj saradnji kroz formiranje Nordijskog saveta 1952. koji ju je promovisao. Finska je priznata u novembru 1955, a članica OUN je postala u decembru 1955.

Hruščovljeva nova spoljna politika takođe je dopustila Finskoj i Švedskoj da se angažuju u promociji skandinavskog regionalizma koji je već bio prihvaćen u Norveškoj, Danskoj i na Islandu. To što je Hruščov prihvatio skandinavski regionalizam na severu, učvrstilo je nordijske zemlje kao partnersku prolaznu mrežu za zapadne proizvode koji su tako mogli da budu primani u SSSR bez značajnijeg političkog kompromisa. Ovo je usklađeno s Paaskivi-Kekonen političkom linijom, koja je želela da izbegne komunisitičko zastrašivanje u Finskoj, a da osnaži trgovinu sa SSSR-om kao i sa drugim nordijskim zemljama kao primer benefita od regionalne politike.

MONITOR: Norveška je na referendumu odustala od članstva u EU. Ipak, njeno zakonodavstvo je u velikoj mjeri usklađeno s acquis communitaire. Da li je ona tako spojila „lijepo i korisno”?
KULAA: Dinamika EU pridruživanja za državu, bila ona velika ili mala, često zavisi od grupe za pridruživanje u kojoj se nalazi. Finska, Švedska, Norveška i Austrija aplicirale su u isto vreme za članstvo u EU i završile pregovore 1994. Kroz grupu je bilo više prostora da se sledi dogovoreno sa drugim zemljama koje su aplicirale. EU strana se u trenutku zainteresovala za norveško naftno bogatstvo a Španija i Potrugal za bogato ribarstvo. Ovo je Norvešku od starta učinilo važnom zemljom u toj grupi država koje su aplicirale.

Neke od tih država bile su demokratije u dužem vremenskom periodu i suočile su se na EU referendumima s gotovo podjedanakim brojem glasova za ,,da” i ,,ne” odgovore. Ključna je bila 1994. kada su ovde raspisani referendumi. Austrija je glasala prva u junu sa 66,6 odsto za ,,da”, Finska je glasala druga u oktobru sa 56,9 za ,,da”, Švedska treća u novembru sa 52,8 odsto za ,,da” i Norveška četvrta u novembru sa 52,2 za ,,ne”. Da je Norveška prva održala referendum njeno glasanje je moglo uticati na glasače u Finskoj i Švedskoj i rezultati su i tamo takođe mogli biti negativni.

Danas je Norveška deo EEA i u velikoj meri ima pristup jednistvenom tržištu i kao članica Šengenskog sporazuma bliska je saradnica EU, kao što ste zaključili. Mislim da su norveški zakonodavci i glasači saglasni sa najvećim delom acquis communataire i Norveška je vrlo dobar sused i saradnik EU. Smatram da je norveško usvajanje acquis-ja verodostojno.

MONITOR: Dosta ste se bavili Jugoslavijom. Da li je njen raspad, po vama, bio ugrađen u njene temelje ili je on posljedica ne samo unutrašnjih problema već i spoljašnjih okolnosti, opšte propasti komunizma krajem osamdesetih?
KULAA: To je veliko pitanje da bi se odgovor mogao dati u jednom intervjuu. Studirala sam istoriju Jugoslavije kao doktorant i u jednom dužem vremenu sam istraživala u jugoslovenskim arhivama u Beogradu i hrvatskim u Zagrebu. Moj rad se odnosio na jugoslovensku spoljnu politiku.

Ono što mogu da kažem je da nas je istorija Jugoslavije tokom Hladnog rata ubedila u njenu posebnost. Ona je bila drugačija u mnogim stvarima. Jugoslavija je bila multikulturalna, višejezična, jednopartijska država ali je imala unutrašnju i spoljnu politiku različitu od SSSR-a. Nakon raskida Tito-Staljin, jugoslovensko ministarstvo spoljnih poslova napravilo je posebne izvore i veštine diplomatskog izveštavanja i diplomatske analize koji su bili napredniji od mnogih u zemljama evropskih kolega. Jugoslovensko ministarstvo bilo je nezavisnija institucija nego što se moglo pretpostaviti za jednu jednopartijsku zemlju. To ministarstvo je bilo usredsređeno na spoljnu politiku na međunarodnoj sceni a ne na onu koja je bila vodeća u Varšavskom paktu.

Iz moje perspektive kraj Jugoslavije nije se dogodio samo zbog propasti komunizma, ali se ne može posmatrati ni odvojeno od toga. Ako podignemo pogled s ove posebne jugoslovenske spoljne politike, mislim da bi sledeće pitanje za istoričare Evrope bilo da pitaju šta se i koliko menja nakon Hladnog rata? Po mom mišljenju to bi sada bio i put da se ispita i kraj Jugoslavije.

Važno bi bilo i da se ovom pitanju pristupi takođe i iz jedne šire perspektive Evrope, jer je i Jugoslavija bila njen deo u 20. veku. Kao i da se zapitamo šta se promenilo od tog vremena do danas u jugoslovensko-britanskim, jugoslovensko-francuskim i jugoslovensko-američkim spoljnopolitičkim odnosima.

MONITOR: Zašto je to važno?
KULAA: To je važno da bi se jugoslovenska istorija povezala sa njenim širim okruženjem. Izgleda mi da često imamo naviku u istraživanjima specifičnosti jugoslovenske države da ne vidimo njenu istoriju i značaj za Evropu i čitav Mediteran. Za mene su neki od ovih odgovora povezani s pitanjima kao što je važnost prve i druge naftne krize za Jugoslaviju i Evropu i povezanost tih kriza s događajima u Jugoslaviji i u Evropi.Ovde mi nalazimo jedan novi ugao gledanja u odgovoru na vaše pitanje.

Nema recepta

MONITOR: Finska je početkom devedesetih bila u velikoj ekonomskoj krizi. I uspjela je da se izvuče u velikoj mjeri sopstvenim snagama. Kakav je, u stvari, vaš recept za ekonomski razvoj?
KULAA: Nisam sigurna da je to baš nešto kao recept, ali mi se čini da je nordijsko promišljanje još uvek veoma važan zadatak za fiskalnu politiku da bi se zemlji omogućila stabilnost. Smatra se važnim da se obezbede zdrave budžetske osnove a to znači da država postiže godišnji suficit a da fiskalni dug ne postane suviše velik. Zdrav budžet je važan za ekonomski razvoj. Zato su nordijske zemlje zadržale prilično opreznu fiskalnu politiku gde budžet ostaje u suficitu a fiskalni dug ne prelazi određenu granicu. Finska politika pokušava da ograniči zavisnost od pozajmljenog novca i takođe je činila sve što je bilo moguće da zaustavi porast nezaposlenosti.

Finska se pridružila euro zoni, odričući se nacionalne valute i onda se krenulo na smanjivanje inflacije i postizanje cenovne stabilnosti kao glavnih ciljeva finske fiskalne politike.

 

Bogatstvo

MONITOR: Finska se vjekovima borila za nacionalnu i državnu nezavisnost sve do 1917. Najduže je njome upravljala Švedska, a čitav vijek i Rusija. Kako se danas finsko društvo nosi s tom raznovrsnom baštinom?
KULAA: Finska ima dva zvanična jezika i svi administrativni servisi, obdaništa i osnovno obrazovanje bilingvalno je, moguće je i na finskom i na švedskom jeziku. Na državnoj televiziji jedan je kanal na švedskom. Svi saobraćajni znaci su na oba jezika. Izvan ovih formalnih i administrativnih pravila, veliki deo društva ovo švedsko nasleđe vidi kao obogaćivanje. To je prihvaćeno u svakodnevnom životu u Finskoj ali ne samo kroz administraciju već i u okviru kulturnih sadržaja, mode a čak i u spoljnoj politici Švedska i dalje ima primat.

Finska je mlada država koja postoji manje od sto godina. Meni izgleda da je švedsko nasleđe u Finskoj kroz jezik i kulturu olakšalo njihovo učešće u nordijskoj koopeaciji. Među ciljevima nordijskog saveza kojem se Finska pridružila 1955. bili su pasoš Unije i pravo nastanjivanja u drugim nordijskim zemljama. Vežbanje u švedskom jeziku nesumnjivo je pomoglo Finskoj da bude deo nordijskog saveza ali joj je kasnije pomoglo i u odnosu prema jezičkoj raznovrsnosti i u razumevanju različitih jezika, kultura i nasleđa u EU.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo