Povežite se sa nama

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ: Na istoku ništa novo

Objavljeno prije

na

Sa jednom od najboljih pravnih stručnjaka, donedavno dekanicom Pravnog fakulteta Univerzitata Union u Beogradu i poznatom građanskom aktivistkinjom čiji je doprinos da se 1996. odbrane argumenti Koalicije Zajedno o Miloševićevoj krađi izbora bio velik, razgovarali smo o stanju u Srbiji i regionu u momentu formiranja vlade Ivice Dačića. MONITOR: Očekujete li da će i u narednom periodu nove vlasti u Srbiji, njena treća grana, ona sudska, ostati u velikoj zavisnosti od izvršne?
VODINELIĆ: Odluka Ustavnog suda Srbije da ukine odluke Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT) i da time praktično vrati na funkcije ranije izabrane sudije i tužioce, da je donesena početkom 2010. godine, kad su žalbe Ustavnom sudu izjavljene, mogla bi značiti da se Ustavni sud postavio kao garant vladavine prava. Jer, kao što je poznato, reizbor sudija i tužilaca okončan krajem 2009. godine, patio je od brojnih, teških i gotovo neverovatnih pravnih nedostataka. U tom vremenu, odmah posle reizbora, Ustavni sud se „odvažio” da samo u dva slučaja utvrdi da je povređena zakonitost. Donošenje odluke o masovnom uvažavanju žalbi sudija i tužilaca tek 2012. godine i posle promena Zakona o sudijama, koje su nadležnost za preispitivanje prvobitno donesenih odluka o ne-izboru, prenesene na VSS i DVT, ostavlja gorak ukus. Najpre, zato što se Ustavni sud nije odvažio da izmene Zakona o sudijama proglasi neustavnim, a drugo zato što je na povrede zakona u postupku reizbora reagovao tek u vreme kada je postalo izvesno da se vlast menja i da će nova vlada biti sastavljena pod dominacijom SNS, a ne DS. Zato se ova odluka Ustavnog suda može tumačiti ne kao odbrana vladavine prava, nego kao izlaženje u susret manje-više jasno izraženim željama nove vladajuće političke stranke. Ona će omogućiti da nova vlada dobije lojalne sudije, dakle isto ono što je učinila i ranija Vlada. Sudije koje su lojalne vladi, a ne vladavini prava ne predstavljaju garanciju nezavisnosti i samostalnosti sudske vlasti. Ukratko: verujem, na žalost, da će sudska vlast u Srbiji i dalje biti podložna izvršnoj. Moram da podvučem da je uvek bilo i da će biti pojedinačnih nezavisnih sudija i tužilaca. Ali način izbora sudija i tužilaca postavljen je tako da se sistemski ne može osigurati samostalnost i nezavisnost sudske vlasti.

MONITOR: U Hrvatskoj je državni tužilac uz podršku „iz inostranastva”, uspio da otvori najveće slučajeve korupcije i organizovanog kriminala u državnom vrhu i vrhu HDZ. Da li je taj scenario primjenljiv na Srbiju i ostale ex yu države?
VODINELIĆ: Ne verujem da je tzv. „hrvatski scenario” u ovom trenutku primenjiv u ostalim državama bivše Jugoslavije. One su još relativno daleko od integracije u EU. Međutim, smena vlasti će dovesti do izvesne primenjivosti sličnih mehanizama, pod uslovom da se ne održi raniji prećutni dogovor – ako ti ne diraš moje, neću ni ja tvoje, kad dođem na vlast.

MONITOR: Podržali ste opredjeljenje građana da na izborima glasaju „belim listićima”, za šta ste dobili velike prijekore od „demokratskih snaga”. Pripisivana vam je i odgovornost za loše rezultate LDP i DS. Šta ste vi iz toga „naučili” o stanju demokratije kod nas?
VODINELIĆ: Ne verujem da se demokratija uči: za nju se bori i to teško. Ideja „belih glasova” u Srbiji ista je kao i u drugim državama Evrope. Ona se kratko može sažeti u moto: „Dosta je nama građanima partokratije, želimo demokratiju”. Pripisivati odgovornost „belim glasovima” loš uspeh DS i LDP nije samo politički pucanj u prazno – on znači nespremnost političke klase da se suoči sa sopstvenim ogrešenjima o osnovne stubove demokratije. Izborna obećanja ne smeju biti propagandni program niti „brendiranje” – ima građana koji ih pamte i očekuju da političke partije bar nastoje da ih ostvare. Odnos političkih stranaka prema građanima u vremenu između dva izborna ciklusa ne sme se sastojati od ignorisanja njihovih potreba i mišljenja. Sve političke partije u državi koja je republika moraju da shvate da politička vlast izvodi svoj legitimitet iz suverenosti građanina, a ne iz političke partije. Iz ovog iskustva sam naučila ono što sam i pre znala: demokratija na Balkanu je borba za suverenost građanina.

MONITOR: Da li je moguće da se iz građanskih akcija koje su nastale oko prethodnih izbora ali i iz velike grupe novih apstinenata, stvori politička alternativa sadašnjoj i vlasti i opoziciji?
VODINELIĆ: Nisam sigurna. Svakako da teorijski gledano takva mogućnost postoji. Ono što me ohrabruje da je tako nešto moguće i u Srbiji, jesu građanski pokreti u Evropi i Americi, koji počivaju na nezadovoljstvu građana odnosom koji političke vlasti imaju prema njima. To pokazuju pokreti Ocupy Wall Street, jačanje sindikata u državama Južne Evrope, koje su teško pogođene ekonomskom krizom, ulazak piratskih stranaka u lokalne parlamente u Nemačkoj, neprihvatanje sporazuma ACTA u Evropskom parlamentu.

MONITOR: Svojevremeno ste predlagani za predsjednicu nestranačke organizacije Građanski forum koja bi djelovala kao savjetodavno tijelo DS. Od toga nije bilo ništa. Sada je DS pred velikim raspletom. Koje su osnovne greške u rukovođenju tom partijom koje su je dovele do nove mogućnosti za diobe?
VODINELIĆ: Ne poznajem dobro unutrašnje odnose u DS, a taj pokušaj organizovanja Građanskog foruma bio je jedna kratkotrajna i potpuno neuspela epizoda. Prema onome što mi je poznato, jedan od važnih problema DS jeste nedostatak unutrašnje demokratije i formiranje centara odlučivanja koji su paralelni i neformalni, u odnosu na stranačku strukturu i organe. DS je važna politička stranka u Srbiji. Ona se mora održati na političkoj sceni i mora uživati značajnu podršku birača, inače će i ono malo demokratije u Srbiji nestati. Veoma je važno da se svi u DS suoče sa svojom nedavnom prošlošću i da iz toga izvedu konsekvence ne samo o odgovornosti najistaknujtijih rukovodilaca, nego i o političkoj poziciji DS u neposrednoj budućnosti i o načinu njenog delovanja kao najveće opozicione političke stranke. Odista ne mogu da kažem koliko DS ima snage za to.

MONITOR: Pred formirajem smo nove srpske vlade čiji bi predsjednik trebalo da bude Ivica Dačić. U parlamentu je formirana sigurna većina, uz pomoć i dvije, prema novoj parlamentarnoj većini do skora neraspoložene stranke. Imaju li naprednjaci ikakve šanse da ispune svoja obećanja?
VODINELIĆ: Ne verujem da su vodeće političke stranke nove vlade – SNS i SPS – do ovog trenutka naučile išta drugo osim ordinarnog političkog lukavstva. Ono može biti uspešno na kratak rok, ali nema primera u istoriji da samo političko lukavstvo može da održi demokratski poredak na duži rok. (Ne)očekivano priključivanje nekih novih partnera novoj vladi jeste samo rezultat uspešne političke trgovine i to ne trgovine idejama, nego primamljivim političkim položajima. Ono jasno demonstrira motivaciju političara – prvo sopstveni, a potom javni i društveni interes. Za sada, ovakva „metodologija” formiranja političke većine ne obećava ništa novo – isto to videli smo 2008. godine, kada je formirana koalicija DS – SPS. Srbija time nije dobila ništa dobro, a izgubila je previše vremena. Ako vlast i dalje bude funkcionisala po načelu primamljivosti ponuđenog i prihvaćenog političkog položaja, građanima Srbije događaće se isto što su već gledali, slušali i na sopstvenoj sudbini osetili u periodu 2008 – 2012. Zato verujem da će građanski politički pritisak na novu vladu biti veoma značajan. Ne znam da li u Srbiji ima dovoljno energije za tako nešto.

Zloupotreba vlasti

MONITOR: U toku je velika afera oko prodaje WAZ udjela u Politici. Država je imala „pravo preče kupovine”, ali ga nije iskoristila. Odlazeća vlast kao predstavnik državnog interesa prepušta polovinu Politike privatniku „iz Moskve” za kojeg se otvoreno spekuliše da je njen igrač. Ta zloupotreba vlasti „kroz sistem” tekovina je posmiloševićevske tranzicije. Kako se nje otarasiti?
VODINELIĆ: Niko se toga ne može otarasiti ako nema efikasne anti-korupcijske mehanizme. Značajan takav mehanizam jeste Savet za borbu protiv korupcije na čijem čelu je bila Verica Barać. Ali, efikasnost Saveta bila je konstanto opstruisana od Vlade Srbije. Drugi bitan mehanizam jeste samostalno i nezavisno pravosuđe, koga u Srbiji nema kao sistema. Najzad, a to smatram najvažnijim, u Srbiji nikad nije bio uspostavljen politički diskontinuitet s erom Miloševićeve populističke i autokratske vladavine – posle atentata na premijera Đinđića, svi mehanizmi te ere i dalje su u upotrebi. Novija politička istorija Srbije eksperimentalno je dokazala da bez suočavanja s autoritarnom prošlošću nema oslobađanja od mračnih i skrivenih autokratskih mehanizama. Ako DS nije imala volje i snage da se suoči s prošlošću, ne vidim da je realno očekivati da to učine SNS i SPS, izuzev ako ne budu prisiljeni na to. Pritisak može doći sa strane, ali i od građana.

Lustracija

MONITOR: Ako bi jednog dana bilo moguće realizovati odavno usvojen zakon o lustraciji, da li bi se osim „heroja ‘90-ih” pod njegovim udarom našla i vlast poslije 2000, svi kršitelji ljudskih prava do današnjih dana?
VODINELIĆ: Da, svakako, jer ideja je u tome da neko ko se ogrešio o ljudska prava ne može vršiti javne funkcije. Da li je ogrešenje nastalo u eri autokratije ili mimikrirane parlamentarne demokratije – nije od bitnog značaja.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo