Povežite se sa nama

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ-VODINELIĆ: Na istoku ništa novo

Objavljeno prije

na

Sa jednom od najboljih pravnih stručnjaka, donedavno dekanicom Pravnog fakulteta Univerzitata Union u Beogradu i poznatom građanskom aktivistkinjom čiji je doprinos da se 1996. odbrane argumenti Koalicije Zajedno o Miloševićevoj krađi izbora bio velik, razgovarali smo o stanju u Srbiji i regionu u momentu formiranja vlade Ivice Dačića. MONITOR: Očekujete li da će i u narednom periodu nove vlasti u Srbiji, njena treća grana, ona sudska, ostati u velikoj zavisnosti od izvršne?
VODINELIĆ: Odluka Ustavnog suda Srbije da ukine odluke Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT) i da time praktično vrati na funkcije ranije izabrane sudije i tužioce, da je donesena početkom 2010. godine, kad su žalbe Ustavnom sudu izjavljene, mogla bi značiti da se Ustavni sud postavio kao garant vladavine prava. Jer, kao što je poznato, reizbor sudija i tužilaca okončan krajem 2009. godine, patio je od brojnih, teških i gotovo neverovatnih pravnih nedostataka. U tom vremenu, odmah posle reizbora, Ustavni sud se „odvažio” da samo u dva slučaja utvrdi da je povređena zakonitost. Donošenje odluke o masovnom uvažavanju žalbi sudija i tužilaca tek 2012. godine i posle promena Zakona o sudijama, koje su nadležnost za preispitivanje prvobitno donesenih odluka o ne-izboru, prenesene na VSS i DVT, ostavlja gorak ukus. Najpre, zato što se Ustavni sud nije odvažio da izmene Zakona o sudijama proglasi neustavnim, a drugo zato što je na povrede zakona u postupku reizbora reagovao tek u vreme kada je postalo izvesno da se vlast menja i da će nova vlada biti sastavljena pod dominacijom SNS, a ne DS. Zato se ova odluka Ustavnog suda može tumačiti ne kao odbrana vladavine prava, nego kao izlaženje u susret manje-više jasno izraženim željama nove vladajuće političke stranke. Ona će omogućiti da nova vlada dobije lojalne sudije, dakle isto ono što je učinila i ranija Vlada. Sudije koje su lojalne vladi, a ne vladavini prava ne predstavljaju garanciju nezavisnosti i samostalnosti sudske vlasti. Ukratko: verujem, na žalost, da će sudska vlast u Srbiji i dalje biti podložna izvršnoj. Moram da podvučem da je uvek bilo i da će biti pojedinačnih nezavisnih sudija i tužilaca. Ali način izbora sudija i tužilaca postavljen je tako da se sistemski ne može osigurati samostalnost i nezavisnost sudske vlasti.

MONITOR: U Hrvatskoj je državni tužilac uz podršku „iz inostranastva”, uspio da otvori najveće slučajeve korupcije i organizovanog kriminala u državnom vrhu i vrhu HDZ. Da li je taj scenario primjenljiv na Srbiju i ostale ex yu države?
VODINELIĆ: Ne verujem da je tzv. „hrvatski scenario” u ovom trenutku primenjiv u ostalim državama bivše Jugoslavije. One su još relativno daleko od integracije u EU. Međutim, smena vlasti će dovesti do izvesne primenjivosti sličnih mehanizama, pod uslovom da se ne održi raniji prećutni dogovor – ako ti ne diraš moje, neću ni ja tvoje, kad dođem na vlast.

MONITOR: Podržali ste opredjeljenje građana da na izborima glasaju „belim listićima”, za šta ste dobili velike prijekore od „demokratskih snaga”. Pripisivana vam je i odgovornost za loše rezultate LDP i DS. Šta ste vi iz toga „naučili” o stanju demokratije kod nas?
VODINELIĆ: Ne verujem da se demokratija uči: za nju se bori i to teško. Ideja „belih glasova” u Srbiji ista je kao i u drugim državama Evrope. Ona se kratko može sažeti u moto: „Dosta je nama građanima partokratije, želimo demokratiju”. Pripisivati odgovornost „belim glasovima” loš uspeh DS i LDP nije samo politički pucanj u prazno – on znači nespremnost političke klase da se suoči sa sopstvenim ogrešenjima o osnovne stubove demokratije. Izborna obećanja ne smeju biti propagandni program niti „brendiranje” – ima građana koji ih pamte i očekuju da političke partije bar nastoje da ih ostvare. Odnos političkih stranaka prema građanima u vremenu između dva izborna ciklusa ne sme se sastojati od ignorisanja njihovih potreba i mišljenja. Sve političke partije u državi koja je republika moraju da shvate da politička vlast izvodi svoj legitimitet iz suverenosti građanina, a ne iz političke partije. Iz ovog iskustva sam naučila ono što sam i pre znala: demokratija na Balkanu je borba za suverenost građanina.

MONITOR: Da li je moguće da se iz građanskih akcija koje su nastale oko prethodnih izbora ali i iz velike grupe novih apstinenata, stvori politička alternativa sadašnjoj i vlasti i opoziciji?
VODINELIĆ: Nisam sigurna. Svakako da teorijski gledano takva mogućnost postoji. Ono što me ohrabruje da je tako nešto moguće i u Srbiji, jesu građanski pokreti u Evropi i Americi, koji počivaju na nezadovoljstvu građana odnosom koji političke vlasti imaju prema njima. To pokazuju pokreti Ocupy Wall Street, jačanje sindikata u državama Južne Evrope, koje su teško pogođene ekonomskom krizom, ulazak piratskih stranaka u lokalne parlamente u Nemačkoj, neprihvatanje sporazuma ACTA u Evropskom parlamentu.

MONITOR: Svojevremeno ste predlagani za predsjednicu nestranačke organizacije Građanski forum koja bi djelovala kao savjetodavno tijelo DS. Od toga nije bilo ništa. Sada je DS pred velikim raspletom. Koje su osnovne greške u rukovođenju tom partijom koje su je dovele do nove mogućnosti za diobe?
VODINELIĆ: Ne poznajem dobro unutrašnje odnose u DS, a taj pokušaj organizovanja Građanskog foruma bio je jedna kratkotrajna i potpuno neuspela epizoda. Prema onome što mi je poznato, jedan od važnih problema DS jeste nedostatak unutrašnje demokratije i formiranje centara odlučivanja koji su paralelni i neformalni, u odnosu na stranačku strukturu i organe. DS je važna politička stranka u Srbiji. Ona se mora održati na političkoj sceni i mora uživati značajnu podršku birača, inače će i ono malo demokratije u Srbiji nestati. Veoma je važno da se svi u DS suoče sa svojom nedavnom prošlošću i da iz toga izvedu konsekvence ne samo o odgovornosti najistaknujtijih rukovodilaca, nego i o političkoj poziciji DS u neposrednoj budućnosti i o načinu njenog delovanja kao najveće opozicione političke stranke. Odista ne mogu da kažem koliko DS ima snage za to.

MONITOR: Pred formirajem smo nove srpske vlade čiji bi predsjednik trebalo da bude Ivica Dačić. U parlamentu je formirana sigurna većina, uz pomoć i dvije, prema novoj parlamentarnoj većini do skora neraspoložene stranke. Imaju li naprednjaci ikakve šanse da ispune svoja obećanja?
VODINELIĆ: Ne verujem da su vodeće političke stranke nove vlade – SNS i SPS – do ovog trenutka naučile išta drugo osim ordinarnog političkog lukavstva. Ono može biti uspešno na kratak rok, ali nema primera u istoriji da samo političko lukavstvo može da održi demokratski poredak na duži rok. (Ne)očekivano priključivanje nekih novih partnera novoj vladi jeste samo rezultat uspešne političke trgovine i to ne trgovine idejama, nego primamljivim političkim položajima. Ono jasno demonstrira motivaciju političara – prvo sopstveni, a potom javni i društveni interes. Za sada, ovakva „metodologija” formiranja političke većine ne obećava ništa novo – isto to videli smo 2008. godine, kada je formirana koalicija DS – SPS. Srbija time nije dobila ništa dobro, a izgubila je previše vremena. Ako vlast i dalje bude funkcionisala po načelu primamljivosti ponuđenog i prihvaćenog političkog položaja, građanima Srbije događaće se isto što su već gledali, slušali i na sopstvenoj sudbini osetili u periodu 2008 – 2012. Zato verujem da će građanski politički pritisak na novu vladu biti veoma značajan. Ne znam da li u Srbiji ima dovoljno energije za tako nešto.

Zloupotreba vlasti

MONITOR: U toku je velika afera oko prodaje WAZ udjela u Politici. Država je imala „pravo preče kupovine”, ali ga nije iskoristila. Odlazeća vlast kao predstavnik državnog interesa prepušta polovinu Politike privatniku „iz Moskve” za kojeg se otvoreno spekuliše da je njen igrač. Ta zloupotreba vlasti „kroz sistem” tekovina je posmiloševićevske tranzicije. Kako se nje otarasiti?
VODINELIĆ: Niko se toga ne može otarasiti ako nema efikasne anti-korupcijske mehanizme. Značajan takav mehanizam jeste Savet za borbu protiv korupcije na čijem čelu je bila Verica Barać. Ali, efikasnost Saveta bila je konstanto opstruisana od Vlade Srbije. Drugi bitan mehanizam jeste samostalno i nezavisno pravosuđe, koga u Srbiji nema kao sistema. Najzad, a to smatram najvažnijim, u Srbiji nikad nije bio uspostavljen politički diskontinuitet s erom Miloševićeve populističke i autokratske vladavine – posle atentata na premijera Đinđića, svi mehanizmi te ere i dalje su u upotrebi. Novija politička istorija Srbije eksperimentalno je dokazala da bez suočavanja s autoritarnom prošlošću nema oslobađanja od mračnih i skrivenih autokratskih mehanizama. Ako DS nije imala volje i snage da se suoči s prošlošću, ne vidim da je realno očekivati da to učine SNS i SPS, izuzev ako ne budu prisiljeni na to. Pritisak može doći sa strane, ali i od građana.

Lustracija

MONITOR: Ako bi jednog dana bilo moguće realizovati odavno usvojen zakon o lustraciji, da li bi se osim „heroja ’90-ih” pod njegovim udarom našla i vlast poslije 2000, svi kršitelji ljudskih prava do današnjih dana?
VODINELIĆ: Da, svakako, jer ideja je u tome da neko ko se ogrešio o ljudska prava ne može vršiti javne funkcije. Da li je ogrešenje nastalo u eri autokratije ili mimikrirane parlamentarne demokratije – nije od bitnog značaja.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo