Povežite se sa nama

INTERVJU

DR VLASTIMIR MATEJIĆ, PREDSJEDNIK EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Do EU se stiže zaokretom

Objavljeno prije

na

Očekivani vanredni parlamentarni izbori u Srbiji, raspisani su za 16. mart, a u toku je prilično haotičan početak predizborne kampanje. Stranke se „rastavljaju i sastavljaju” kao nikada do sada i prave veoma neobične predizborne koalicije. Sa predsjednikom Evropskog pokreta u Srbiji dr Vlastimirom Matejićem razgovarali smo o osnovnim potrebama društva i države u Srbiji. Profesor Matejić je ličnost veoma bogate biografije, kako one stručne tako i upravljačke. Doktor je mašinstva, elektroinženjer i magistar ekonomskih nauka. Usavršavao se na Univerzitetu Berkli, Kalifornija. Bio je redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i profesor na redovnim i poslijediplomskim studijama u više univerzitetskih centara Srbije i Jugoslavije. Predaje na Međunarodnoj poslijediplomskoj školi za mir (EPCD) Ujedinjenih nacija i na Adižes institutu u Santa Barbari, SAD.Bio je i savezni ministar za nauku, tehnologiju i razvoj u vladi Milana Panića, od 1992. do 1993.

MONITOR: Početak pregovora Srbije i EU, prati i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. O tome da li su ovi izbori bili neophodni, mišljenja su podjeljena čak i u vladajućoj koaliciji. Koliko su stranački i interesi moćnih pojedinaca dominantni u političkom životu, iako skriveni ispod tzv. reformskih kampanja?
MATEJIĆ: Zadnje dve do tri decenije u Srbiji došlo je do smanjivanja, negde do potpunog nestajanja, interesa za javno dobro i opšti socijalni, ekonomski i kulturni razvoj nacije. Iz mnoštva razloga. Jedan od njih je redukcija političkog života na ostvarivanje interesa političkih partija i drugih interesnih grupa iz kojih su se izrodili moćni pojedinci sa svom svojom pohlepom i gramzivošću. Stoga moj direktan odgovor na vaše pitanje glasi: dosadašnje reformske kampanje su služile da prikriju interese stranaka, neproduktivnih koalicija i moćnih pojedinaca i to su, do sada uspešno obavljale. Sada postoji šansa da dođe do zaokreta ka zaštiti javnog interesa, obavljanju neodložnih reformi i fokusiranju napora na opšti razvoj. Nalazim da je snaga političke, stranačke i druge manipulacije uglavnom iscrpljena te da rastu šanse da se političke partije, elite i drugi činioci političkog života u Srbiji posvete javnom interesu i socijalnom, ekonomskom i kulturnom razvoju.

MONITOR: Šta bi danas bila ,,reforma” ili ,,reforme”, a da nije tek tehničko usklađivanje srpskog sa zakonodavstvom EU?
MATEJIĆ: Reforma bilo čega je, u najkraćem, promena svrhe, ciljeva, strukture, načina funkcionisanja, veza sa okruženjem itd. u smeru koji je poželjan za većinu koje se tiče to što se reformiše. Nazivati obećanja, kozmetičke ili samo tehničke promene reformama je neukusna manipulacija. Ozbiljna država se bavi pravim reformama, posebno ona koja bi trebalo gotovo sve da reformiše, što je slučaj sa Srbijom. Stoga je tehničko usklađivanje srpskog sa zakonodavstvom EU samo deo institucionalnih reformi kome treba da sledi, da bi se moglo govoriti o pravoj reformi u toj oblasti, ponašanje svih aktera prema tako usklađenom zakonodavstvu. Srbija se nalazi pred nužnošću reformisanja gotovo celog ekonomskog sistema – rast realne uz smanjenje transakcione privrede, povećanje inače zabrinjavajuće niske konkurentnosti, promena strukture ka onoj koja sledi opšti globalni trend ka ekonomiji zasnovanoj na znanju itd. Dugo odlaganoj reformi državne administracije je došao kraj. Obrazovni sistem vapi za reformisanjem da bi se osigurala koliko-toliko valjana budućnost svakog ko se rodi u Srbiji.Spisak potrebnih reformi je sasvim dug i sa njega ništa ne može da se odlaže, sem na opštu štetu većine i na već neizvesnu korist onih koji su se već okoristili odlaganjem pravih reformi države i društva.

MONITOR: Kakvu ulogu u svemu tome ima vladavina prava, na koju se odnose poglavlja 23 i 24 u pregovaračkom procesu?
MATEJIĆ: Vladavina prava u modernim evropskim društvima je uslov za reforme, razvoj, slobode i demokratiju. Deklarativna borba protiv korupcije i kriminala je izraz nesposobnosti države tj. sistema da spreči pojavu ovih pošasti i pokušaj da se ta nesposobnost zameni neostvarivim obećanjima. Dakle, deklaracije ove vrste mogu imati neki sasvim privremen i nevažan efekat. Nakon toga se sve ogoli i pokaže da su potrebne one reforme institucionalnog i drugog sistema koje će nas zaštititi od nastanka korupcije i kriminala. Jer, tu nema izuzetaka, društva koja ne deluju preventivno na nastanak ovih bolesti, na kraju postaju neizlečiva bez velikih stradalništava. Jedan od instrumenata sprečavanja korupcije i kriminala je nezavisna, efikasna, odgovorna i pravedna sudska vlast. Takva sudska vlast je nasušna potreba Srbije danas.

MONITOR: Očekujete da Srbija u EU bude 2020. Hoće li zahtijevani pravno obavezujući ugovor Beograda i Prištine, na kraju biti glavna prepreka jer se danas ne zna njegov sadržaj već samo ,,ideja” o tom tekstu?
MATEJIĆ: Rok prijema će zavisti od efikasnosti pregovaračkog procesa i našeg prilagođavanja onome što je dogovoreno. Zahtevani pravno obavezujući „ugovor” neće biti glavna prepreka na kraju pregovaračkog procesa jer će se o poglavlju 35 stalno pregovarati, verovatno sa taktiziranjem u vezi sa sadržajem i njegovim javnim otkrivanjem sa ciljem da se obezbedi javno prihvatanje onoga što se pregovorima utvrdi kao suština tog „ugovora”.

Razjasniti pozadinu ubistava

MONITOR: Grupa poslanika u Evropskom parlamentu je pred početak pregovora Srbije sa EU, zahtijevala da se već sada Srbija obaveže da će do kraja procesa pregovaranja jasno, odlukama sudova, raščistiti kakve su političke pozadine ubistava Zorana Đinđića, novinara, biznismena i političara od strane Miloševićevih tajnih službi. Kako ocenjujete ovaj ,,uslov”?
MATEJIĆ: Ovaj „spoljni uslov” ocenjujem kao našu sramotu! Jer, taj zahtev je trebalo da bude naš uslov nama samima: uslov koji je trebalo sve političke partije, sve elite, svi građani da jasno saopšte i ponavljaju sve do ispunjenja. Jer, kakva je to zemlja u kojoj postoje politički motivisana i podstrekavana ubistva bilo koga? To je zemlja kojoj su veoma potrebne ozbiljne reforme i modernizacija.

 

Stranke što dalje od privrede

MONITOR: Srbija je u ozbiljnoj dužničkoj krizi. Ako ne nađe rješenje za otplatu visokih kamata na kredite, ekonomski analitičari tvrde da joj slijedi bankrot. Da li je u Srbiji moguće pomiriti interese za štednjom sa jedne i razvojem i potrošnjom sa druge strane, uz što manje političkog populizma?
MATEJIĆ: Da, moguće je u Srbiji pomiriti potrebe za štednjom i interese za razvojem i potrošnjom. Jer, to je sama suština svake dobro vođene ekonomije, od porodične do nacionalne, pa i dalje. Kako? Nikakvim političkim populizmom niti odustajanjem od socijalnih dostignuća jer su to neproduktivni pristupi. Dakle, kresanjem svake neopravdane potrošnje – toga ima veoma mnogo u Srbiji, posebno u javnom sektoru i administraciji i podsticanjem valjanog privređivanja – koje danas nailazi na brojne prepreke, kako u privatnom tako i, dosta neočekivano, u delu javnog sektora. Da dodam: stranke i političari trebalo bi da se drže što dalje od privrednog odlučivanja. Ima i drugih stvari, ali držim da je ovo glavno.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo