Povežite se sa nama

INTERVJU

DR ZORAN STOJILJKOVIĆ, POLITIKOLOG: Socijalizam za bogate

Objavljeno prije

na

U kakvim se nevoljama nalazi Srbija, šta je i koliko u tome razlikuje od okruženja ali i od svjetski kriznog vremena, razgovarali smo sa profesorom Fakulteta političkih nauka u Beogradu dr Zoranom Stojiljkovićem, koji je i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije i uprave sindikata Nezavisnost.

MONITOR: MMF je ponovo u Srbiji. Kako procjenjujete uslove koje on postavlja srpskoj Vladi u vezi s reformama penzionog sistema i javnog sektora?
STOJILJKOVIĆ: Prva moja asocijacija na vaše pitanje je cinična tvrdnja bugarskog sociologa Ivana Krasteva da sve stranke i koalicije na Balkanu u vreme izbora uđu u strasnu ljubavnu vezu sa (siromašnim) biračkim telom, a kada dođu na vlast u brak sa međunarodnim finansijskim organizacijama. Birači kao da još i mogu da menjaju ekipe na vlasti , ali ne i ključne elemente ekonomske i socijalne politike.

Nijedna vlada danas ne može da upravlja bez uvažavanja međunarodnih ograničenja i obaveza koje dolaze od finansijskih tržišta, a koje ih često primoravaju da svom stanovništvu nametnu žrtve i dalja odricanja.

Ključni element ove strategije štednje su restriktivna fiskalna politika, smanjenje plata u javnom sektoru i smanjenje društvene potrošnje. Penzije su posebno na meti. Namera je da se smanji potražnja za uvozom i poboljša tekući račun, kako bi se održala kratkoročna moć plaćanja. Ova strategija prikriva činjenicu da oni koji dobijaju podršku „međunarodne solidarnosti” nisu ljudi na ulici, već banke, domaće i strane, koje bi u suprotnom morale da prihvate gubitke, ili da smanje profite.

Kada je o prosečnom građaninu reč, on će konsolidaciju državnih finansija i povećanje kamatne stope na javni dug platiti svojom privatnom ušteđevinom, smanjenjem javnih davanja, redukcijom javnih usluga i, u krajnjem slučaju, umanjenjem realne zarade ili otpuštanjem.

Cena neracionalnosti, kupovine socijalnog mira i dugo odlaganih reformi svakako se mora platiti. Samo je pitanje da li je mogu i dalje plaćati mladi bez perspektive, nezaposleni i gro zaposlenih i penzionera dovedenih na rub egzistencije ili je red za naplatu došao na političku kastu, monopoliste u milosti vlasti i partijske komesare na čelu javnih preduzeća i ustanova?

MONITOR: Tendencije na tržištu rada koje je predstavljao bivši ministar Mlađan Dinkić izgledale su optimistično, ali se one izgleda ne slažu sa statistikom. Ima li država plan šta da uradi sa novim „suvišnim ljudima”?
STOJILJKOVIĆ: U realnu opasnost da se pridruži armiji nezaposlenih ulazi gotovo četvrtina od oko trista hiljada zaposlenih u javnim preduzećima i preduzećima u restrukturiranju. Sve do sada preduzimane mere selektivno deljenih i političkim kriterijima vođenih subvencija imale su efekat trenutnog gašenja požara. Jedini izlaz je u rastu proizvodnje, reindustrijalizaciji i istovremenom kresanju neracionalno umnoženih savetničkih mesta za partijske odabranike. Sredstva da se cilj ostvari su održiva i efektivna dugoročna razvojna strategija bazirana i na poreskoj politici koja će stimulisati otvaranje novih radnih mesta, kao i većim porezima na imovinu.

MONITOR: Kao opozicionaru iz 90-ih godina, koliko vam lično smeta a koliko vas zabrinjava povratak na vlast ličnosti protiv kojih ste se borili u Miloševićevoj eri, ali i godinama posle nje? Da li je njihovo „reformisanje” dovoljno osvestilo uspavane „demokratske snage”?
STOJILJKOVIĆ: Kao da je na delu cinizam i politički isplativa strategija velikih svetskih igrača da pređemo pun krug i da „šampioni” proevropske orijentacije i pomirenja u regionu postanu oni koji su nas gurnuli u vrtlog rata i izolacije. Oni će sa najmanje otpora garantovati željeni rezultat.

Takvom ishodu svakako su veliki ulog dali politički sukobi unutar ,,reformskih” političkih elita, kartelizacija politike i raširena raspodela političkog plena uz prateću korupciju, praćeni širim socijalnim razlozima – krizom i ponovnim uvećanjem siromaštva i socijalne isključenosti.

Na vlast je, ne samo u Srbiji, došao konglomerat koji čine političke elite, sa njima umrežena preduzeća, opslužujuće marketinške i medijske firme, NVO koje neće da vide napetosti između izborne demokratije i neoliberalne privrede, organizovani kriminal neretko povezan kroz pranje novca sa političkim i privrednim elitama, i, konačno, korumpirano sudstvo i policija.

Najteža posledica toga svakako je stav građana da je uključivanje u bilo kakve forme autonomne aktivnosti beskorisno.

Povlačenje građana nije, međutim, rešenje za društvenu i političku krizu u kojoj se danas Srbija nalazi. Da bi se, kao što je i Zoran Đinđić tvrdio, uspešno sproveo projekat demokratizacije, u vrednosnom sistemu jednog društva mora postojati norma da se demokratija živi kao oblik svakodnevnog života.

Nadu budi saznanje da u meri u kojoj prelazimo iz televizijskog doba u doba društvenih mreža, era jednosmerne komunikacije kada smo imali samo da primimo poruke mudrih vođa postepeno nestaje.

Za one koji su odrasli na društvenim mrežama dijalog je prirodno stanje, a granice između glasača, aktivista i lidera će postajati sve zamagljenije. Posao građanskih udruženja, ali i nekih novih partija – pokreta, nije da osvoje izbore svake četiri godine, već da stalno pokreću svoje pristalice da se kreću kontinuiranom linijom od pasivne podrške, preko aktivnog zagovaranja. do lokalnih lidera, stalno gradeći kredibilitet kroz nove inicijative.

MONITOR: Neke od zemalja koje su prošle tranziciju jedva izbjegavaju bankrot. Kako bi to moglo da se objasni i da li je moguće ekonomska zbivanja tumačiti samo u ideološkom ključu ili je kontroverza globalizacije pokazala novu složenost ekonomskih i političkih fenomena?
STOJILJKOVIĆ: Na prvi pogled kao da nema pravila – u problemima su i oni koji slede i oni koji se opiru zahtevima međunarodnih finansijskih institucija. Razlike se uspostavljaju na nivou razlika u umeću kreiranja sopstvene razvojne strategije i prioriteta i njihovom prilagođavanju ključnim igračima u okruženju.

Šire posmatrano, aktuelna dužnička kriza samo je izgovor za radikalizaciju neoliberalnih politika usmerenih ka demontaži države blagostanja i strateškom slabljenju radništva, ali i srednjih slojeva. U međuvremenu, došlo je do pomeranja najamnih odnosa na evropski nivo. Politike zarada i društvena potrošnja su, sve do krize, bili jedina strukturna forma koja je i dalje uglavnom zavisila od nacionalnih vlasti da bi se danas regulisale u velikoj meri na evropskom nivou i za periferne zemlje koje pogađaju problemi u evrozoni.

Posledično, unutar kriza javlja se, nakon faze privatizacije dobitaka, tendencija socijalizacije gubitaka najbogatijih, praćena produbljavanjem socijalnih razlika. Po rečima Slavoja Žižeka ,,već postoji socijalizam, ali samo za bogate”.

Partije ljevice – patronažna udruženja

MONITOR: Stalno se govori o tome da su nam potrebne prave partije ljevice. U Srbiji imamo SPS ali SDPS ali i DS, u Crnoj Gori DPS i SDP, a gdje su tu sem populizma i „zakona tranzicije”, politike bar nekakvog „lijevog centra” u smislu nekadašnje evropske socijaldemokratije prije Blerovog „trećeg puta”? Ili je naša situacija samo dobro uklopljena u konfuziju oko odgovora na to pitanje na globalnom nivou?
STOJILJKOVIĆ: Naše, samoproklamovane partije levice, beskrajno fragmentirane i podeljene na one na vlasti i one u opoziciji toj vlasti, jedva da su u praksi išta više od patronažnih udruženja bez jasnog socijalnog identiteta. Najbolji test za meru njihovog levog, socijaldemokratskog usmerenja su efekti njihove vlasti po ostvarenje vrednosti solidarnosti i socijalne kohezije, na jednoj i veličina stečene imovine njihovih funkcionera, na drugoj strani.

No, ako je za nekakvu utehu ovdašnjim levičarima, političke partije koje se protive političkoj mantri o štednji moraju biti ubedljivo pobeđene na nacionalnim izborima, a kako vlada, tako i opozicija se mora javno obavezati na „zdrave finansije”, ili će u suprotnom troškovi servisiranja nacionalnog duga porasti. Međutim, ,,izbore bez pravog zbora”, građani mogu shvatiti kao lažne, što može za ishod imati, osim apatije i uspon desnog populizma ili nered na ulicama.

Kada je o strategiji izlaska iz krize reč, nasuprot dominantnoj recesionoj formuli, koja ruši evropske vlade i dovodi na vlast ,,antikrizni finansijski menadžment” (socijaldemokratski) kritičari se u suštini pozivaju na poznatu Kejnzovu formulu: smanjuj deficit u periodu obilja, a u recesiji troši. Ukratko, smatra se da je u vremenima smanjene potražnje i zaposlenosti neproduktivno smanjivanje javne potrošnje.

Za kretanje u suprotnom pravcu, bilo bi dakle neophodno strateško opredeljenje za smanjenje finansijskog bogatstva rezanjem dugova na štetu poverilaca i povećanjem poreza na imovinu. Kretanje u tom pravcu zahteva smanjenje moći privatnog finansijskog kapitala i izgradnju čvrstog javnog finansijskog sektora. Socijaldemokratski projekat podrazumeva i ponovno naglašavanje značaja javnog dobra, kao što su obrazovanje, zdravstvo, transferi i usluge socijalne politike; redistribuciju rizika, bogatstva i društvene moći u cilju stvaranja egalitarnijeg društva; priznavanje i poštovanje razlika medju rasama, religijama i kulturama. Jednom rečju, ,,stavljanje potreba ljudi iznad profita”.

Strani savjetnici

MONITOR: Kako vam, a sve u vezi s privrednim razvojem i finansijskom stabilnošću, izgleda program renoviranih ministarstava privrede i finansija i ideje koje Vladi Srbije nude strani savjetnici Stros Kan i Guzenbauer?
STOJILJKOVIĆ: Ne vidim za sada dovoljno elemenata za zaključak da se radi o zaokruženom projektu. Razlog je u nedovoljno institucionalizovanom i transparentnom procesu odlučivanja i kreiranja politika. Pitanje je šta su ovlašćenja i realna moć i uticaj savetnika, šta ona dovedenih nestranačkih ministara a šta ključnih lidera koji nose političku odgovornost i vode računa o podrškama, kako birača tako i ključnih spoljnih „veto” igrača. Radi li se uopšte o jedinstvenoj političkoj volji, odnosno govori li Vlada jednim glasom? U kakvom će se onda odnosu naći neoliberalna frazeologija i činjenica da oba pomenuta savetnika dolaze s političke levice? Na drugoj strani, izlaz je u oročenom i adresiranom, najširem političkom i socijalnom sporazumu o dinamici, sadržaju i socijalnoj ceni izlaska iz krize – nekoj vrsti ugovora vlasti sa građankama i građanima Srbije.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Političko lešinarenje nagriza društvo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Desile su se dvije smjene vlasti, treba provesti još dvije brze smjene pa će tek peta vlada početi ozdravljenje i društva i države. Novi glavni SDT Vladimir Novović je znak da u crnogorskom društvu ima zdravih snaga. Ukoliko u narednoj vladi bude i u najmanjoj mogućoj mjeri participirao DPS, siguran sam, Novović će biti smijenjen

 

MONITOR: Avgustovska većina u posljednjem času, nakon sedam sastanaka, dogovorila je mandatara i vladu. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Politička prostitucija je osnovna karakteristika a političko lešinarenje je prodrlo skoro u sve sfere društvenog života pa nemoral svake vrste nagriza kako mnoge pojedince tako i veći dio društva.

Ako i ovlaš analiziramo ljudske kvalitete lica koja vrše vlast na svim nivoima u Crnoj Gori u posljednje tri decenije doći ćemo do zaključka da, osim malog broja časnih pojedinaca, na vlasti se nalazi  veoma rđav ljudski materijal. To za posljedicu ima ne samo kulturološke nego i mentalitetske poremećaje jer ovo stanje predugo traje.

Već smo svjedoci da oni, koji imaju nekakvu vlast a otimaju, kradu, uzurpiraju ili varaju, njihova djeca idu putem svojih roditelja. Ovo u Crnoj Gori  poprima zabrinjavajući   zamah. U takvom društvenom  i političkom ambijentu u Crnoj Gori se dogovara i vlada.

MONITOR: Gdje je uzrok i ko je za ovo najviše odgovoran?

GRAHOVAC: Uzrok je u višedecenijski nesmjenjivoj vlasti a najveću odgovornost snose sami građani jer uporno biraju političkog monstruma. Više od 15 godina DPS javno kvalifikujem kriminalnom, zločinačkom i neofašističkom organizacijom. Ovo ne činim jer sam nekakva zloća nego zato što prepoznajem parametre koji zlo nagovještavaju i na to upozoravaju. U isto vrijeme, ponavljam da u toj partiji postoji zdravo tkivo koje je  Crnoj Gori i te kako potrebno. Mnogi mi zamjeraju što i pomišljam da u DPS-u ima zdravog tkiva. Ovo ističem iz razloga što vidim da i u drugim političkim subjektima ima onih koji su jednako politički i moralno nezdravi kao što su oni u vrhu DPS-a.

MONITOR: Kako vidite dosadašnje pregovore avgustovskih pobjednika?

GRAHOVAC: Prethodno rečeno objašnjava veliku ličnu pohlepu, a malu ili nikakvu odgovornost prema svojoj državi.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MAJA BJELOŠ, POLITIKOLOŠKINJA, VIŠA ISTRAŽIVAČICA BEOGRADSKOG CENTRA ZA BEZBJEDNOSNU POLITIKU: Tenzije na Balkanu će rasti sve dok lideri budu imali koristi od njih

Objavljeno prije

na

Objavio:

U diskusijama je malo i dokaza i bezbjednosnih procjena o vjerovatnoći totalnog rata, međutim, postoji snažno uvjerenje da rat u Ukrajini može imati efekat prelivanja, što bi moglo dovesti do raspada Bosne i Hercegovine ili otvorenog sukoba na Kosovu

 

MONITOR: Predsjednica Europrajda Kristina Garina, je izjavila za Politiko da se ta organizacija, tokom prethodnih 30 godina, nije suočila sa toliko intenzivnim teorijama zavjere i protivljenjima, kao u slučaju beogradskog Europrajda. Kako Vi objašnjavate političko-pravno-bezbjednosni rašomon koji je pratio tu ovogodišnju manifestaciju“?

BJELOŠ: Državni organi Srbije imaju kapaciteta da očuvaju javni red i mir i garantuju sigurnost učesnicima Evroprajda. Međutim, ne radi se o tome da li su policajci i pripadnici drugih bezbednosnih službi sposobni i opremljeni da izvršavaju propise. Problem je što građani Srbije žive u dramatičnom raskoraku između građanskih prava i sloboda garantovanih Ustavom i zakonima i svakodnevice u kojoj najviši državni zvaničnici aktivno krše Ustav i zakone, stvarajući nesigurnost i neizvesnost. Mimo svojih nadležnosti, predsednik Srbije je najavio da će Europrajd biti „odložen ili otkazan“, potom je ministar unutrašnjih poslova zabranio javno okupljanje, da bi 17. septembra mandatarka za novu vladu sopštila javnosti da šetnja ipak može da se održi, ali nije podržala skup svojim prisustvom.

Nezavisno od Europrajda ili Parade ponosa, pripadnici LGBT populacije se nikada neće osećati bezbedno u Srbiji sve dok im se uskraćuju i osporavaju osnovna ljudska prava i slobode (npr. pravo na javno okupljanje, izražavanje mišljenja, na brak, nasleđivanje imovine i dr.), zatim dok postoji mržnja u društvu i iracionalni strah od LGBT populacije, kao i dok deo državnih i nedržavnih centara moći ugrožava njihovu ličnu bezbednost. Da su Vlada Srbije i nadležni organi u prethodne dve decenije dosledno sankcionisali govor mržnje prema LGBT, pozive na nasilje, fizičke napade uz javnu osudu, ne bi bilo potrebno da danas hiljade policajaca obezbeđuje mirnu povorku.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ANDRIJA MARDEŠIĆ I DAVID KAPAC, REDITELJI FILMA STRIC: Ispunjujuće emocionalno putovanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije nam namjera bila raditi politički film. Makar danas kad se radi bilo koja vrsta umjetnosti, često je neizbježno da umjetnost, da bi bila dobra, mora imati stav, biti aktualna i na neki način rezonirati sa stvarnosti

 

Velika Zlatna mimoza – gran pri 35. Filmskog festivala Herceg Novi – Montenegro film festivala pripao je hrvatskom filmu Stric Davida Kapca i Andrije Mardešića, koji je dobio i posebno priznanje – plaketu Zoran Živković. Filmu je pripala i nagrada za najbolju mušku ulogu Predraga Mikija Manojlovića. To je bio povod za razgovor sa autorima Strica.

MONITOR: Koliko obojici znači nagrada iz Crne Gore, jer je konkurencija definitivno bila jaka?

MARDEŠIĆ: Većinu tih filmova smo gledali i za nijedan ne mogu reći ništa manje nego da je dobar ili odličan.  A posebno veseli činjenica da su to sve dragi ljudi ili prijatelji. I sad smo se svi našli u istoj konkurenciji!

Možemo reći da je Festival u Herceg Novom preuzeo onu ulogu koju je Pula imala prije 40-ak godina, prikazuje najbolje od regionalnih kinematografija, i  stvarno je čudo i velika čast da smo u toj konkurenciji baš mi uspjeli dobiti Zlatnu mimozu.

KAPAC: Ja sam se prije početka festivala šalio da nas u Herceg Novom čekaju Igre gladi, filmofilskom terminologijom, tako da smo se nadali samo izvući živu glavu. Ogromno priznanje i čast nam je da smo dio te odabrane skupine filmova, autora koje iznimno cijenimo i volimo, posebno jer su nam većina njih bliski kolege i prijatelji. Nagrada nam je došla samo kao šlag na tortu.

MONITOR: Andrija, Vi ste se obratili publici prije projekcije filma riječima – obično se kaže uživajte u filmu, a ja vam kažem – srećno. Da li Vas obojicu iznenađuje reakcija publike?

KAPAC: Redatelj je zapravo uvijek prva publika filma, a mi smo prvenstveno radili film kakav bi i sami htjeli gledati. Stric je spoj naših iskustva i stavova zapakiranih u dramski okvir svojevrsnog hightened genre-a, ali u suštini nešto naše iskreno i osobno. Naravno da smo razmišljali kako će publika doživjeti film, ali nismo se vodili aktualnim trendovima ni regionalne niti svjetske kinematografije. Mislimo da bi takvo kalkuliranje ispalo jeftino i neiskreno.

MARDEŠIĆ: To sa sretno je počelo kao šala na premijeri u Karlovim Varima, ali je zapravo postala neka vrsta našeg iskaza poštovanja prema našoj publici. Jer na početku svakog putovanja se zaželi sreća da se sigurno stigne na odredište. Kao što je David rekao, teško je ući u bilo kakav oblik kreativnog procesa sa nekakvim kalkulantskim primislima. Podilaženje trendovima ili publici se uvijek osjeti.

I da smo se upustili u takav proračunat proces, trebali smo tada, 2015. kad je prva scena Strica stavljena na papir, imati kristalnu kuglu da nam prikaže kakvi će biti trendovi u festivalskom i svjetskom filmu sedam godina kasnije. Drago nam je ako smo uspjeli u tome da film gledateljima ostaje dugo u glavi, da pričaju o njemu, razmišljaju i debatiraju.  Jer važno je da se u filmovima aktivno sudjeluje, a ne da su gledatelji pasivni promatrači kojima autori sve serviraju na pladnju. U tome je i veći izazov gledanja i doživljaja filma.

Naravno da se filmovi rade za publiku, ali filmovi ne moraju nužno biti i zabava, već nekakvo ispunjujuće  emocionalno putovanje koje kao i stvarni život, ne mora uvijek biti opuštajuće, zabavno i ugodno iskustvo.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo