Narod koji se diči oružjem gubi izgradnju kulture kojom bi mogao da se diči, parafraziram riječi Ksenije Atanasijević – napisane u vrijeme prije Drugog svjetskog rata
MONITOR: U Srbiji su se, u dva dana, dogodila dva masovna ubistva i niz bezbjednosno problematičnih događaja. Da li su to incidenti ili pojave koje upozoravaju da sa državom i društvom nešto nije u redu?
MRŠEVIĆ: Nemoguće je jednu malu državu tretirati kao nekakvo izolovano ostrvo na koju globalni uticaji ne deluju i koja je svet za sebe. Takva država danas na svetu ne postoji, ni velika ni mala. Da, nažalost, nešto ozbiljno nije u redu sa ljudskom civilizacijom, globalno, nalazimo se na jednoj opasnoj strmini brzog gubljenja ljudskih vrednosti, standarda ljudskih prava i drugih civilizacijskih tekovina izgrađivanih vekovima. Taj globalni cunami dotakao je i Srbiju, ali niti je potekao iz Srbije niti je nešto drastično različitiji ovde nego u svetu.
MONITOR: Nakon ovih događaja, u medijima su se pojavili navodi da je Srbija treća u svijetu po broju oružja po glavi stanovnika, da je 40% građanstva naoružano. Možemo li govoriti da su i država i društvo militarizovani?
MRŠEVIĆ: Ma nije, SAD, Jemen i Finska drže prva tri mesta po broju vatrenog oružja.
To je sve deo jednog trenutka paničnog sagledavanja situacije, traženja grešaka i krivaca sa svih strana po svaku cenu. Ali naravno da je bolje da imamo manje oružja kako god izražavali njegovo prisustvo u stanovništvu Srbije, kakvi god bili podaci o broju i legalnog i ilegalnog oružja. Od njega ništa dobro ne može da proizađe, samo novo nasilje, nove žrtve, novi izgubljeni životi.
MONITOR: Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić, odmah nakon tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, je rekao da država nema u tome nikakve odgovornosti, pa je i ministar prosvjete jedva podnio ostavku. Ali je odmah predložio da se starosna granica za krivičnu odgovornost maloljetnika pomjeri sa 14 na 12 godina. Kako ocjenjujete ovaj stav predsjednika i njegov prijedlog?
MRŠEVIĆ: Smatram da je postojeća starosna granica već više puta preispitivana i prošla je testove višestrukih stručnih analiza, kojima sam sklona da verujem. Jedan slučaj vrlo inteligentnog i verovatno za svoje godine prerano sazrelog ubice, ne treba da bude kriterijum za sve druge slučajeve i budućnost.
Ministar prosvete je u vreme intervjua dao ostavku koja je prihvaćena.
MONITOR: Nakon drugog masovnog ubistva u Mladenovcu Vučić je, praktički, naložio Vladi Srbije da Srbiju „razoruža“ što je Vlada prihvatila. Međutim, i stručnjaci za bezbjednost smatraju da to neće donijeti zadovoljavajuće rezultate. Govore o potrebi široke prevencije zloupotrebe oružja, o edukaciji, promjeni dominantnih vrijednosti. Šta biste Vi predložili?
MRŠEVIĆ: Meni se sama ideja razoružavanja vrlo dopada, ali ne bih znala reći odnosno sagledati kako će se to sprovesti u delo. Edukacije o raznim sadržajima za razne kategorije stanovništva protiv nasilja, takođe pozdravljam i nadam se da će se smoći snage da se sprovedu u delo.
MONITOR: Dio kvalifikovane javnosti i opozicije tražili su da Tužilaštvo preispita nastupe Aleksandra Vučića povodom ova dva tragična događaja. Smatra se da je prekoračio ne samo svoja ustavna ovlašćenja već i da je, iznoseći lične podatke osumnjičenih – pa čak i čitanje psihijatrijskih nalaza bez odluke suda, prekršio više zakona. Koliko je važno da se zvaničnici u ovakvim situacijama uzdrže od manipulisanja tragičnom situacijom?
MRŠEVIĆ: Svi osećamo strašnu težinu tuge i imamo tmuran osećaj građanske bespomoćnosti. A šta bi bilo da je predsednik samo izjavio saučešće, da ništa od rečenog nije izrekao, pomislili bismo da je taj koji ima veliku vlast u Srbiji podlegao opštoj nemoći, da nema ni volju ni ideju kako i šta treba uraditi, kako da nacija izađe iz krize. To su momenti kada onaj ko ima vlast treba da pokaže odlučnost, sabranost, promišljanje situacije, makar se ne slagali sa svim predloženim merama.
A to o prekoračenju ustavnih ovlašćenja je stara priča koja postoji od kada je SNS došla na vlast 2012, nekako ne bih ja to baš sada smatrala u ovom momentu da je najbitnije pitanje, niti vidim ulogu Tužilaštva u ovoj situaciji o tom pitanju.
MONITOR: Koliko su dominantne društene i moralne vrijednosti kod nas „stara boljka“ vezana za „junačku“ tradiciju, ulogu vojske u istoriji naroda, uključujući i vrijeme SFRJ, a naročito neadekvatan odnos prema ratovima 1990-ih?
MRŠEVIĆ: Da, te društvene vrednosti, bolje rečeno antivrednosti, nažalost, postoje i danas kao i u vreme tragičnih oružanih sukoba devedesetih. Narod koji se diči oružjem gubi izgradnju kulture kojom bi mogao da se diči, parafraziram reči Ksenije Atanasijević napisane u vreme pre Drugog svetskog rata.
MONITOR: Premijerka Ana Brnabić je u svom obraćanju, braneći predsjednika od postavljanja pitanja njegove odgovornosti, kao glavne „krivce“ navela društvene mreže i medije, odbijajući, pri tom, odgovornost vlasnika TV koji emituju rijaliti programe. Ostavljajući po strani motive premijerke, kako Vi ocjenjujete „medijsku ponudu“ i njen uticaj na vulnerabilni dio populacije u Srbiji?
MRŠEVIĆ: Rijaliti programe smatram odvratnim, toksičnim kontaminatorima javnog diskursa, a i neke domaće TV serije, vrlo popularne, sa motivima mafijaških obračuna takođe smatram odvratnim. Tu su često u prajm tajmu potoci krvi, brutalnosti svake vrste u svakom delu emisija, vrištanje povređenih, urlikanje ubica, ubijanje…
Nema glavnih krivaca, mada bismo svi jako voleli da ih vidimo. Opšta brutalizacija društva, globalni trendovi povećanja nasilja svih vrsta, pogubano delovanje oružanog sukoba u Ukrajini daleko nadmašuju „krivicu“ bilo kog domaćeg aktera. Jasno mi je da u ovom momentu strašne tragedije svi bismo voleli da lako i jednostavno okrivimo nekoga. U Srednjem veku su spaljivali žene na lomačama kao veštice „krive“ za lošu letinu, najezdu glodara, zemljotrese, požare. U kasnije doba tražili su se i nalazili isfabrikovani krivci tipa Drajfusa, i milioni nevinih žrtava staljinističkih čistki i drugih političkih obračuna u 20. veku, samo da pomenem neke istorijske primere traženja „žrtvenih jaraca“. U današnje vreme moramo ipak da sagledamo situaciju racionalno a ne zaslepljeno i iracionalno po svaku cenu tražeći nečiju „glavu“.
MONITOR: I prje masovnog zločina u Mladenovcu, govorilo se o opasnosti od tzv. „copycat“ efekta na prvi masovni zločin. Petar Petrović, iz Beogradskog centra za bezbjednosnu politiku, smatra da se ne radi o tom već o „efektu zaraze“. Vidjeli smo da je bilo bezbjednosnih prijetnji i u BiH, Crnoj Gori i Makedoniji. Šta bi se moglo učiniti da se suzbije eventualna dalja eskalacija nasilja?
MRŠEVIĆ: Nije dotični u pravu, tu se u ta oba naša slučaja baš radi o copycat situaciji, nego gospodin hoće da i on doda neku svoju originalnu misao u celoj situaciji, pa se dosetio da se ne slaže sa nečim što je kriminološka činjenica.
Ja sam 24. aprila pričala upravo na tu temu, povodom velikog broja masovnih ubistava u Americi. „Najtužnije je kada deca ubijaju decu” – vodili smo razgovor o učestalim masovnom ubistvima u Americi. Razovor o ovoj temi je trajao dva sata i 24 minuta…
Da li bi restrikcija dostupnosti vatrenog oružja smanjila broj takvih incidenata ili bi, pak, naoružani nastavnici mogli da spasu svoje živote i smanje broj žrtava?
Šta može da se učini? Nažalost, kako smatra Erik Denece, direktor Francuskog centra za obaveštajne studije, nemoguće je bilo i ostaće nemoguće sprečiti sve napade, ali to ne znači da smo bespomoćni pred ovom pretnjom. Ova borba je trajna i zahteva realizam i postojanost, odlučnost i meru. Broj masovnih ubistava je moguće smanjiti – i samim tim i broj žrtava, striktnim merama bezbednosti u školama. Znači metal detektorima na ulaznim vratima i školskim policajcima, a uz te mere fizičkog obezbeđenja moraju da idu edukativne mere protiv atmosfere glorifikovanja nasilja i nasilnika.
Znam da mere fizičkog obezbeđenja deluju kao umanjivanje ljudskih prava, ali jačanje bezbednosti svuda u svetu znači umanjivanje ljudskih prava. Kada su uveli striktne kontrole na aerodromima, prestale su otmice aviona. Kada je Izrael podigao ogradu na svojoj granici, sprečena su masovna ubistva bombaša samoubica. Verujem da će naše nove mere u Srbiji takođe sprečiti nova slična zlodela, u školama svakako.
Nastasja RADOVIĆ
Stav2 sedmice
FOKUS4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DANAS, SJUTRA4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice